Википедија

Хељда

Хељда (Fagopyrum esculentum) је једногодишња зељаста биљка из фамилије троскота (Polygonaceae).[2] Узгаја се као житарица, а у исхрани људи и стоке употребљава се плод (синкарпна орашица).[3] Хељда је богата витаминима Б1 и Б2, као и протеинима.[4]

Хељда
Illustration Fagopyrum esculentum0.jpg
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Ред: Caryophyllales
Породица: Polygonaceae
Род: Fagopyrum
Врста:
F. esculentum
Биномно име
Fagopyrum esculentum
Синоними[1]
List
    • Polygonum fagopyrum L. 1753
    • Fagopyrum cereale Raf.
    • Fagopyrum dryandrii Fenzl
    • Fagopyrum emarginatum (Roth) Meisn. 1840
    • Fagopyrum emarginatum Moench 1802
    • Fagopyrum fagopyrum (L.) H.Karst., invalid tautonym
    • Fagopyrum polygonum Macloskie
    • Fagopyrum sagittatum Gilib.
    • Fagopyrum sarracenicum Dumort.
    • Fagopyrum vulgare Hill ex Druce 1913
    • Fagopyrum vulgare T.Nees 1853
    • Polygonum emarginatum Roth

НаменаУреди

На Корејском полуострву, хељда је од давнина омиљена и врло цењена биљка, и уз зрна троше се и њени млади листови као поврће, али и као лековито средство у народној медицини. Хељда се користи(ла) и као сточна храна (зелена биљка) за исхрану живине, али и за ђубрење њива (заоравањем).[5]

У даљој индустријској преради љуспице хељде могу да послуже:

  • као сировина за добијање различитих хемијских једињења,
  • као биогориво високе енергетске вредности,
  • за израду бројних фармацеутских, козметичких (пилинзи, маске, беби-пудер),
  • израду постељине која има антиалергијско и антрибактеријско дејство, не сабија се и има добре термоизолационе особине.

РаспрострањеностУреди

С почетка 2010-тих у свету се хељда се гајила на око три милиона хектара. Највећи произвођачи су земље бившег Совјетског Савеза, затим Кина, Бразил, Пољска, Француска, Јапан и САД. У Србији се хељда гаји на малим површинама, претежно у брдско-планинском подручју југозападне Србије, у којима постоји све веће интересовање пољопривредних произвођача за њен узгој.[6]

Хељда на тржишту СрбијеУреди

На тржишту србије хељда се може наћи у облику следећих прехрамбених производа:[7]

  • брашно од ољуштеног зрна,
  • интегрално брашно,
  • ољуштено зрно хељде,
  • пропржено ољуштено зрно хељде,
  • хељдине љуспице и пахуљице,
  • хељдин гриз

Уз јуфке од хељде у Србији се у новије време све више меси и хлеб од хељде, разне врсте пецива и тестенине, коре за питу и гибаницу, резанци спремљени на стари ужички начин итд.

КултивацијаУреди

 
Хељда са цветовима, зрелим и незрелим семеном
 
Изложба фестивала цвећа, Тајван

Хељда је усев кратке сезоне који добро расте на нископлодним или киселим земљиштима; превише ђубрива – посебно азота – смањује приносе, и земљиште мора бити добро дренирано. У топлим поднебљима хељда се може узгајати само касном сетвом, да би цветала у хладније време. Присуство опрашивача значајно повећава принос. Нектар цветаће хељде даје мед тамне боје.[8]

Биљка хељде има разгранат коренски систем са примарним главним кореном који сеже дубоко у влажно земљиште.[9] Она нарасте од 75 до 125 центиметара (30 до 50 инча) у висину.[10] Хељда има троугласто семе и даје цвет који је обично бео, али може бити и ружичаст или жут.[11] Хељда се слободно грана, за разлику од боковања, што омогућава потпунију адаптацију на животну средину од других житарица.[9] Љуска семена је мање густа од воде, што чини љуску лаким за уклањање плутајући је.[11]

Хељда се гаји за зрно где је само кратко време доступно за раст, било зато што је хељда рани или други усев у сезони, или зато што је укупна сезона раста ограничена. Брзо се успоставља, што потискује летњи коров, и може бити поуздана покривна култура током лета која одговара малом делу топле сезоне.[10] Хељда има период раста од само 10–12 недеља[12] и може се гајити на високим географским ширинама или у северним областима.[13] Хељда се понекад користи као „зелено ђубриво“, као биљка за контролу ерозије, или као покривач и храна за дивље животиње.[10]

ПродукцијаУреди

Продукција хељде – 2019
Земља Продукција
(тона)
  Русија 785.702
  Кина 430.166
  Украјина 85.020
  Сједињене Државе 84.225
  Бразил 65.255
  Казахстан 44.998
  Јапан 42.600
  Танзанија 22.443
  Канада 18.000
  Белгија 16.959
    Непал 11.464
  Француска N/A
Укупно: 1.612.235
Извор: FAOSTAT Уједињених нација[14]

Историјски, Руско царство је било светски лидер у производњи хељде.[15] Подручја узгоја у Руској империји процењена су на 2.600.000 хектара, а затим у Француска са 360.000 хектара.[16] Совјетски Савез је 1970. године узгајао око 1.800.000 хектара хељде. Према подацима из 2016. она остаје кључна житарица.[17][14]

Током 18. и 19. века, хељда је била уобичајена култура на североистоку Сједињених Држава. Средином 20. века култивација је нагло опала због употребе [[nitrogen fertilizer]|азотног ђубрива]], на које кукуруз и пшеница снажно реагују. Преко 400.000 хектара пожњевено је у Сједињеним Државама 1918. До 1954. године, то је пало на 60.703 хектара, а до 1964. године када је USDA задњи пут објавио статистиче податке производње, само 20.000 хектара је било посејано. Међутим, узгој хељде у САД се повећао због „експлозије популарности такозваних древних житарица“ о којој је извештавано током 2009–2014.[18] У 2017. светска производња је износила 3,8 милиона тона, предвођена Русијом са 40% укупне светске производње, затим Кином са 38% и Украјином са 5%.[14]

Биолошка контролаУреди

F. esculentum се често проучава и користи као извор полена и нектара за повећање природног броја предатора за контролу штеточина усева.[19] Берндт и сарадници су 2002. године открили да резултати нису били сасвим обећавајући на бази података прикупљених у једном винограду на Новом Зеланду,[20][21][22] али исти тим - Берндт et al. 2006, четири године касније и проучавајући велики број винограда широм Новог Зеланда – открили су значајно повећање код 22 паразитоида, посебно Dolichogenidea tasmanica,[22] као што су Ирвин et al 1999 утврдили за D. t. у воћњацима Кентерберија.[23] Гур et al. 1998. су показали да су цветни нектари – а не склониште или алтернативни домаћини на F. esculentum – били одговорни за ово повећање, а Стивенс et al. 1998. за Anacharis spp. на Micromus tasmaniae. Стивенс et al. 1998. такође су први пут показали велики пораст A. spp. на M. t. (који такође обично претходи F. e.).[23] Кулен et al. 2013. су открили да виногради око Вајпара нису наставили са садњом хељде, што указује на потребу за даљим развојем технике како би се хељда добро интегрисала са стварном праксом виноградарства.[22] Инглиш-Лоеб et al. 2003. открили су да она одржава већи број паразитоида Anagrus на патуљастим цврчцима Erythroneura,[22] а Балзан и Вакерс 2013. су пронашли исто за Necremnus artynes и Ферацини et al. 2012 за Necremnus tutae на Tuta absoluta, и на тај начин делују као сузбијач штеточина у парадајзу, кромпиру и у мањој мери у другим хортикултурама из врста Solanaceous и другим.[24] Калинова и Моудри 2003 су открили да даља садња са другим цвећем у погрешно доба године заправо може довести до угинућа F. esculentum од мразева које би иначе преживела, а Коли и Луна су 2000. године открили да може да одложи своје цветање да се не поклопи са природним непријатељем које је засејана храни.[19] Фоти et al. су 2016. године открили да су значајне варијације карбоксилне киселине кратког ланца највероватније објашњење за варијације у перформансама биоконтроле између сорти.[19]

  • Поље хељде у Бумтангу (Бутан)

  • Обична хељда у цвету

  • Семе и увенуо цвет хељде

  • Зрно хељде

Хељда
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија1.435 kJ (343 kcal)
71,5 g
Прехрамбена влакна10 g
3,4 g
Засићене0,741 g
Мононезасићене1,04 g
Полинезасићене1.039 g
0,078 g
0,961 g
13,25 g
Витамини
Тиамин (Б1)
(9%)
0,101 mg
Рибофлавин (Б2)
(35%)
0,425 mg
Ниацин (Б3)
(47%)
7,02 mg
Витамин Б5
(25%)
1,233 mg
Витамин Б6
(16%)
0,21 mg
Фолат (Б9)
(8%)
30 μg
Витамин Ц
(0%)
0 mg
Минерали
Калцијум
(2%)
18 mg
Бакар
(55%)
1,1 mg
Гвожђе
(17%)
2,2 mg
Магнезијум
(65%)
231 mg
Манган
(62%)
1,3 mg
Фосфор
(50%)
347 mg
Калијум
(10%)
460 mg
Селен
(12%)
8,3 μg
Натријум
(0%)
1 mg
Цинк
(25%)
2,4 mg
Остали конституенти
Вода9,8 g
„Link to database entry”. Food Details. USDA. 170286. 
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.

РеференцеУреди

  1. ^ „The Plant List: A Working List of All Plant Species”. Приступљено 3. октобар 2014. 
  2. ^ T. Sharma; S. Jana (2002). „Species relationships in Fagopyrum revealed by PCR-based DNA fingerprinting”. Theoretical and Applied Genetics. 105 (2-3): 306—312 pmid=12582533. doi:10.1007/s00122-002-0938-9. 
  3. ^ „Information for Buckwheat Growers”. Архивирано из оригинала на датум 11. 04. 2012. Приступљено 09. 04. 2012. 
  4. ^ Skrabanja, V; Kreft, I; Golob, T; Modic, M; Ikeda, S; Ikeda, K; Kreft, S; Bonafaccia, G; Knapp, M; Kosmelj K. (2004). „Nutrient content in buckwheat milling fractions”. Cereal Chemistry. 81 (2): 172—176. doi:10.1094/CCHEM.2004.81.2.172. 
  5. ^ Зиројевић Олга, Повратак хељде, Ужички зборника, Прилози, 39/2015. стр.383-284. УДК: 392.81641.56:633.12(091)
  6. ^ Гламочлија, Ђ. Гламочлија, М. Цвијановић, Г. Хељда, монографија, Београд, 2011.
  7. ^ Лупа, Б. Б. Лексикон кулинарства, Београд, 2006.
  8. ^ Pasini, Federica; Gardini, Silvia; Marcazzan, Gian Luigi; Caboni, Maria Fiorenza (2013). „Buckwheat honeys: Screening of composition and properties”. Food Chemistry. 141 (3): 2802—2811. doi:10.1016/j.foodchem.2013.05.102. 
  9. ^ а б Stone, J.L. (1906). Buckwheat. Agricultural experiment station of the College of Agriculture Department of Agronomy (Извештај). Bulletin. 238. Ithaca, NY: Cornell University. стр. 184—193. 
  10. ^ а б в Björkman, T.; Bellinder, R.R.; Hahn, R.R.; Shail, J. (2008). Buckwheat Cover Crop Handbook (Извештај). Ithaca, NY: Cornell University. 
  11. ^ а б Li, S.; Zhang, Q.H. (2001). „Advances in the development of functional foods from buckwheat”. Food Science and Nutrition. 41 (6): 451—464. PMID 11592684. S2CID 13049923. doi:10.1080/20014091091887. 
  12. ^ Growing Buckwheat (Извештај). Ottawa, Canada: Canadian Department of Agriculture. 1978. 
  13. ^ Quisenberry, K.S.; Taylor, J.W. (1939). Growing Buckwheat (Извештај). Farmers' bulletin. 1835. Washington, DC: U.S. Department of Agriculture. стр. 1—17. 
  14. ^ а б в „Buckwheat production in 2019, Crops/Regions/World list/Production Quantity (pick lists)”. UN Food and Agriculture Organization, Corporate Statistical Database (FAOSTAT). 2019. Приступљено 17. 10. 2021. 
  15. ^ Pokhlyobkin, William. „The Plight of Russian Buckwheat” (на језику: руски).  Title in Russian: Тяжёлая судьба русской гречихи
  16. ^ Taylor, J. R. N.; Belton, P. S. (2002). Pseudocereals and Less Common Cereals. Springer Publishing. стр. 125. ISBN 978-3-540-42939-5. 
  17. ^ Rosenberg, Steve (28. 11. 2014). „How buckwheat sheds light on Russia's soul”. BBC News. Приступљено 28. 11. 2014. 
  18. ^ Jolly, Joanna (16. 12. 2014). „Why do Americans love ancient grains”. BBC News. Washington DC. Приступљено 16. 12. 2014. 
  19. ^ а б в Gurr, Geoff M.; Wratten, Steve D.; Landis, Douglas A.; You, Minsheng (31. 1. 2017). „Habitat Management to Suppress Pest Populations: Progress and Prospects”. Annual Review of Entomology. Annual Reviews. 62 (1): 91—109. ISSN 0066-4170. PMID 27813664. doi:10.1146/annurev-ento-031616-035050. 
  20. ^ Berndt, Lisa A.; Wratten, Steve D.; Hassan, Paul G. (2002). „Effects of buckwheat flowers on leafroller (Lepidoptera: Tortricidae) parasitoids in a New Zealand vineyard”. Agricultural and Forest Entomology. Royal Entomological Society (Royal Entomological Society (Wiley). 4 (1): 39—45. S2CID 85231915. doi:10.1046/j.1461-9563.2002.00126.x  . 
  21. ^ Suckling, D.M.; Brockerhoff, E.G. (2010). „Invasion Biology, Ecology, and Management of the Light Brown Apple Moth (Tortricidae)”. Annual Review of Entomology. Annual Reviews. 55 (1): 285—306. ISSN 0066-4170. PMID 19728834. S2CID 36541192. doi:10.1146/annurev-ento-112408-085311. 
  22. ^ а б в г Daane, Kent M.; Vincent, Charles; Isaacs, Rufus; Ioriatti, Claudio (7. 1. 2018). „Entomological Opportunities and Challenges for Sustainable Viticulture in a Global Market”. Annual Review of Entomology. Annual Reviews. 63 (1): 193—214. ISSN 0066-4170. PMID 29324036. doi:10.1146/annurev-ento-010715-023547. 
  23. ^ а б Landis, Douglas A.; Wratten, Stephen D.; Gurr, Geoff M. (2000). „Habitat Management to Conserve Natural Enemies of Arthropod Pests in Agriculture”. Annual Review of Entomology. Annual Reviews. 45 (1): 175—201. ISSN 0066-4170. PMID 10761575. S2CID 6315523. doi:10.1146/annurev.ento.45.1.175. 
  24. ^ Biondi, Antonio; Guedes, Raul Narciso C.; Wan, Fang-Hao; Desneux, Nicolas (7. 1. 2018). „Ecology, Worldwide Spread, and Management of the Invasive South American Tomato Pinworm, Tuta absoluta: Past, Present, and Future”. Annual Review of Entomology. Annual Reviews. 63 (1): 239—258. ISSN 0066-4170. PMID 28977774. S2CID 207640103. doi:10.1146/annurev-ento-031616-034933. 

Спољашње везеУреди

 
Хељда на Викимедијиној остави.
 
Викиврсте имају више информација о чланку Хељда.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хељда&oldid=25488408”