Википедија

Буљина

(преусмерено са Bubo bubo)

Буљина или велика ушара (лат. Bubo bubo)[3] врста је птице која припада породици правих сова (лат. Strigidae) и насељава простор Евроазије. Буљина је једна од највећих сова и највећа европска сова — женка може да нарасте до чак 75 центиметара, са распоном крила до 188 центиметара, док су мужјаци нешто мањи.[4] Буљина има изражено ушно перје, крупно, збијено тело, снажне канџе и наранџасте очи. Горњи део тела јој је мркожуте боје, ишаран тамним црнкастим пругама, док су доњи делови боје коже са тамним пругама. Фацијални диск није претерано изражен. Позната је по гласу се дубоким „хуу-у”.

Буљина
Територијално дозивање мужјака, снимљено у близини Марјанке у Словачкој
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Strigiformes
Породица: Strigidae
Род: Bubo
Врста:
B. bubo
Биномно име
Bubo bubo
Подврсте

Види текст

Распрострањеност буљине у свету
Синоними
  • Bubo ignavus Forster, 1817
  • Bubo maximus [2]
  • Strix bubo Linnaeus, 1758

Буљина је једна од највећих живих врста сова, а такође и једна од најраспрострањенијих.[5] Може се срести у разноврсним пределима, али углавном настањује планинске области, старе четинарске шуме, степе и стеновите брдско-планинске клисуре.[6] Претежно лови ноћу, а храни се махом ситним сисарима, као и птицама различите величине, гмизавцима, водоземцима, рибама, великим инсектима и другим бескичмењацима. Размножава се на литицама, у јарцима, међу стенама или на другим скривеним локацијама, где прави гнездо које више представља плитку рупу у земљи или шупљину у стени него право гнездо. У њега женка у размацима полаже у просеку по два јаја која се излежу у различито време. Женка лежи на јајима и брине о младунцима, док мужјак обезбеђује храну за њу и младе. Након што се излегну птићи, оба родитеља брину о њима током наредних пет месеци.[7] Постоји најмање десетак подврста буљине.[8]

Са ареалом од око 32 милиона квадратних километара у Европи и Азији и укупном популацијом која се процењује на између 250 хиљада и 2,5 милиона, ова сова није угрожена и Међународна унија за заштиту природе је сматра „последњом бригом”.[9] Велика већина буљина живи у континенталној Европи, Русији и централној Азији.[10] Припитомљене буљине се повремено користе као средство за сузбијање штеточина, пошто због своје величине лако могу да отерају друге велике птице попут галебова и спрече их да се гнезде на пољопривредним имањима.[11] С обзиром на велики ареал распрострањења, у појединим државама је нема у великом броју, па је у њима заштићена врста, између осталог и у Србији, где се налази на листи строго заштићених врста.[12]

Опис уреди

Велика ушара или Буљина је највећа врста међу совама, а уједно и највећа у Европи и западном Палеарктику. Дужина тела је од 59 до 73 cm, распона крила 160—190 cm и маса 2—4 килограма. Она је нешто мања од орла крсташа, али је већа од снежне сове. Име је добила по великим перјаним ушкама на врху главе које немају никакве везе с ушним отворима који су ниже на глави. Код већине сова по спољашњости се не могу разликовати мужјак и женка, јер су и по боји и величини скоро потпуно исти. Међутим, мужјак и женка буљине разликују се управо по перјаним ушкама које су код женке више спуштене надоле.[13] Рухо јој је топле смеђе боје, прса су испругана широком пругама, „лице“ је тамно и на њему су особито истакнуте наранчасте очи.

  •  
    Са раширеним крилима
  •  
    Глава буљине са истакнутним ушним перјем и наранџастим очима
  •  
    Канџе
  •  
    Скелет главе

Систематика уреди

Подврсте уреди

  • B. b. bubo (Linnaeus, 1758)
  • B. b. hispanus (Rothschild and Hartert, 1910)
  • B. b. ruthenus (Buturlin and Zhitkov, 1906)
  • B. b. interpositus (Rothschild and Hartert, 1910)
  • B. b. sibiricus (Gloger, 1833)
  • B. b. yenisseensis (Buturlin, 1911)
  • B. b. jakutensis (Buturlin, 1908)
  • B. b. ussuriensis (Poljakov, 1915)
  • B. b. turcomanus (Eversmann, 1835)
  • B. b. omissus (Dementiev, 1932)
  • B. b. nikolskii (Zarudny, 1905)
  • B. b. hemachalana (Hume, 1873)
  • B. b. kiautschensis (Reichenow, 1903)
  • B. b. swinhoei (Hartert, 1913)
  •  
    Bubo bubo bubo
  •  
    Bubo bubo sibiricus
  •  
    Bubo Bubo turcomanus
  •  
  •  
    Bubo Bubo omissus


Распрострањеност уреди

Ова птица данас се гнезди у брдовитим пределима на стенама и литицама, далеко од људи, иако их је код нас некада било и у рушевинама око Калемегдана. У Србији је веома ретка и угрожена, због прогањања, уништавања станишта и веровања да може да понесе јагње или овцу. Смештај гнезда је такође у стенама и рупама у земљи. На вршачким планинама је ретка и присутна као редак зимски гост.

Исхрана уреди

Храни се ситним сисарима, јежевима и птицама, међутим, ако јој се пружи прилика, може да улови и зеца, па чак и звери као што су куне, лисице и мачке.

Понашање уреди

Активна је углавном ноћу, од сумрака до зоре. Лет је бешуман, са меким замасима када прелеће дуга растојања. Сове буљине имају разне технике лова. Може да ухвати плен на земљи, али и у пуном лету. Исто тако могу да лове у шуми, али више преферирају отворене просторе. Могу да живе више од 60 година у заробљеништву, а у дивљини, највише око 20 година. Немају праве природне непријатеље, па су далеководи, саобраћај, као и лов главни узроци смрти.[14] Територијално оглашавање мужјака ушаре је дубоко и звучно „хуу“ које понавља у интервалима од око 8 секунди. Женке се често оглашавају лавежом, који личи на оглашавање лисице. Хукање мужјака током мирних ноћи се далеко чује, чак 2 до 3 километра. Најчешће се оглашава у сумрак или у зору.

  •  
    Јединствена обојеност перја која буљини омогућава лакшу камуфлажу
  •  
    Став који буљина заузима као одговор на претњу
  •  
    Буљина у лету
  •  
    Буљина одмара на дрвету

Размножавање уреди

Обитава на отвореним пределима, планинама и у шумама. Обично се гнезди на тлу или на стенма, шпиљама и полупећинама. Јаја полаже на голу подлогу. Полог се обично састоји од 2 до 4 јаја. Млади се изваљују из јаја након 34—36 дана. Гнездо напуштају у доби од 40 дана, а за лет су способни са 50—60 дана старости. Осамостаљују се у доби од око 20—24 недеље старости.[15]

  •  
    Јаја буљине
  •  
    Женка у гнезду
  •  
    Младунче буљине
  •  
    Младунци у заточеништву
  •  
    Младунци на дрвету
  •  
    Јаје подврсте Bubo bubo bubo

Статус уреди

 
Највећи број јединки буљине по километру квадратном у Европи забележен је у округу Сволвер у Норвешкој.

Буљина има врло широк распон који покрива већи део Европе и Азије, а процењује се на око 32.000.000 квадратних километара. У Европи се процењује да постоји између 19.000 и 38.000 расплодних парова, а у целом свету од 250.000 до 2.500.000 јединки. Сматра се да је популација у опадању због људских активности, али је услед тако великог распона и величине укупне популације, Међународна унија за заштиту природе доделила овој птици статус „најмање забринутости”.[9][16] Иако има сличну прилагодљивост и опсег дистрибуције, америчка буљина, чија укупна процењена популација садржи око 5,3 милиона јединки, заправо је два пута заступљенија од буљине. Бројни фактори, укључујући краћу историју систематског прогона, мању осетљивост на узнемиравање људи током гнежђења, нешто већу способност прилагођавања маргиналним стаништима и широко заступљеној урбанизацији и нешто мањим територијама, заслужни су за већу бројност америчке буљине у данашње време.[4][17]

Галерија уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ . BirdLife International. „Bubo bubo”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T22688927A86872241. 2016. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22688927A86872241.en  . 
  2. ^ „Eurasian Eagle-Owl (Bubo bubo) (Linnaeus, 1758)”. AviBase. Приступљено 25. 7. 2014. 
  3. ^ Andrews, P. (1990). Owls, caves and fossils: predation, preservation and accumulation of small mammal bones in caves, with an analysis of the Pleistocene cave faunas from Westbury-sub-Mendip, Somerset, UK. University of Chicago Press.
  4. ^ а б Owls of the World: A Photographic Guide by Mikkola, H. Firefly Books. 2012. ISBN 9781770851368.
  5. ^ Hume, R. (1991). Owls of the world. Running Press, Philadelphia.
  6. ^ Simić, Dragan (2008). Птице Србије и подручја од међународног значаја, Београд:Лига за орнитолошку акцију Србије. (PDF). ISBN 978-86-911303-0-5. Архивирано из author2=Слободан Пузовић оригинала Проверите вредност параметра |url= (помоћ) (PDF) 29. 12. 2009. г. Приступљено 11. 8. 2010. 
  7. ^ Voous, K.H. (1988). Owls of the Northern Hemisphere. The MIT Press. ISBN 0262220350.
  8. ^ Weick, Friedhelm (2007). Owls (Strigiformes): Annotated and Illustrated Checklist. Springer. стр. 104—107. ISBN 978-3-540-39567-6. 
  9. ^ а б „Bubo bubo”. BirdLife International. Архивирано из оригинала 30. 04. 2015. г. Приступљено 6. 3. 2015. 
  10. ^ Gilruth, Andrew (17. 4. 2016). „Eagle owls – are they making a comeback in Britain?”. Game and Wildlife Conservation Trust. 
  11. ^ „Overdue recognition: owl issued library card after solving university's gull woes”. The Guardian. 29. 7. 2015. 
  12. ^ „Прилог I: Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 7. 2010. г. Приступљено 14. 7. 2010. 
  13. ^ Станковић, Далиборка (2009). „Све Сове Србије”. Политикин забавник. Архивирано из оригинала 10. 1. 2011. г. Приступљено 10. 8. 2010. 
  14. ^ Lewis, Deane P. „Eurasian Eagle Owl - Bubo bubo” (на језику: енглески). OwlPages.com. Приступљено 13. 8. 2010. 
  15. ^ Тутиш, Весна. „Сове” (на језику: хрватски). Хрватско орнитолошко друштво. Архивирано из оригинала 17. 10. 2010. г. Приступљено 12. 8. 2010. 
  16. ^ „Species factsheet: Bubo bubo”. Birdlife International. Lynx Edicions. 2014. Архивирано из оригинала 30. 04. 2015. г. Приступљено 26. 7. 2014. 
  17. ^ Artuso, Christian; Houston, C. Stuart; Smith, Dwight G.; Rohner, Christoph (2013). „Great Horned Owl (Bubo virginianus)”. The Birds of North America Online. doi:10.2173/bna.372. 

Литература уреди

  • Weick, Friedhelm (2007). Owls (Strigiformes): Annotated and Illustrated Checklist. Springer. стр. 104—107. ISBN 978-3-540-39567-6. 
  • Schuchmann (1999). Eurasian Eagle Owl (Bubo bubo). pp. 186 in: del Hoyo, Elliott & Sargatal, eds (1999). Handbook of the Birds of the World. Vol. 5. Lynx Edicions, Barcelona. ISBN 84-87334-25-3
  • Voous, K.H. 1988. Owls of the Northern Hemisphere. The MIT Press, 0262220350.
  • König, Claus; Weick, Friedhelm (2008). Owls of the World (2nd изд.). London: Christopher Helm. ISBN 9781408108840. 
  • Geidel, C. (2012). Entwicklung neuartiger Schutzkonzepte für den Uhu (Bubo bubo) -Abschlussbericht 2012. Gutachten (DBU-Projekt).
  • Vondracek, J. (1983). Beitrag zur Nahrungsökologie und Nahrungszusammensetzung beim Uhu /Bubo bubo/ in den nordböhmischen Lokalitäten. Sylvia, 32: 39-54.
  • Marchesi, L., Sergio, F., & Pedrini, P. (2002). Costs and benefits of breeding in human‐altered landscapes for the Eagle Owl Bubo bubo. Ibis, 144(4), E164-E177.
  • Sandor, A. D., & Ionescu, D. T. (2009). Diet of the eagle owl (Bubo bubo) in Braşov, Romania. North-Western Journal of Zoology, 5(1), 170-178.
  • Abel, J. LE GRAND-DUC D'EUROPE EN CÔTE-D'OR. CEOB- L’Aile Brisee/Tierecelet Infos: 54-62.
  • Malafosse, J. (1985). Quelques données sur le Hibou grand-duc (Bubo bubo) dans le département de la Lozère de 1978 à 1984. Le Grand-Duc, 26, 26-32.
  • Tavernier, G. „REGIME ALIMENTAIRE DANS LE TARN ET L'ARIEGE 2014”. Hibou Grand-Duc en Midi-Pyrénées. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 6. 3. 2015. 
  • Balluet, P. (2011). Pathologie des proies du grand-duc. Le Grand-duc n°9/10 - LPO 2 Mission Rapaces.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Буљина&oldid=27556875”