Ежен Јонеско

(преусмерено са Eugène Ionesco)

Ежен Јонеско, рођен као Еуђен Јонеску (франц. Eugène Ionesco, рум. Eugen Ionescu; Слатина, 26. новембар 1909Париз, 28. март 1994), био је румунски и француски драмски писац, један од утемељивача правца Театар апсурда. Поред хумора и исмевања баналних ситуација, Јонескове драме дочаравају усамљеност и безначајност људског постојања.

Ежен Јонеско
Eugene Ionesco 01.jpg
Ежен Јонеско 1993. године
Пуно имеEugen Ionescu
Датум рођења(1909-11-26)26. новембар 1909.
Место рођењаСлатина, Румунија
Датум смрти28. март 1994.(1994-03-28) (84 год.)
Место смртиПариз, Француска
ШколаУниверзитет у Букурешту

Осим драма, писао је и есеје, приповетке и друга дела.

БиографијаУреди

Јонеско је рођен |26. новембра 1909. у румуњском граду Слатини. Отац му је био Румун, а мајка Францускиња грчко-румунског порекла.[1] Отац му је био православне вере. Његова бака са мајчине стране била је гркоправославне вере, али се преобратила у религију свог супруга, протестантизам, те је и Јонескова мајка одгајена као протестанткиња. Сам Јонеско је крштен као румунски православац. Многи извори наводе његов датум рођења као 1912, али то је грешка настала из Јонескове властите таштине.[2] Јонеско се 1911. сели у Француску где остаје све до 1922. када се враћа у родну Румунију.[3] Његови родитељи су се развели за време боравка у Француској, 1916.[3] По повратку у Румунију, морао је поново да учи румунски језик како би могао да нормално прати предавања током школовања у Букурешту.[3] Након средње школе, 1928. почиње студије француске књижевности на универзитету у Букурешту. На универзитету је дипломирао 1933. За вријеме студија упознао се са Емилом Сиораном и Мирчом Елијадом, те су њих троје постали доживотни пријатељи.

Јонеско се 1936. оженио са Родицом Бурилеану (1910 - 2004). Брак им је донео једну кћи за коју је Јонеско написао много неконвенционалних прича за децу. Добивши стипендију[3] 1938, бежи пред румунским фашизмом назад у Француску где је завршио свој докторски рад. Због избијања Другог светског рата 1939, остао је тамо, у Марсељу, али се коначно настанио у Француској тек 1942. Након ослобађања Париза 1944, Јонеско се са породицом преселио тамо. Упркос доготрајном боравку у Француској, држављанство је добио тек 1950.[4]

Јонеско је 1970. одликован чланством у Француске академије.[5] Јонеско je добио и много награда од којих су најистакнутије: Награда на Турском фестивалу за филм 1959, Prix Italia 1963, Награда Асоцијације позоришних писаца 1966, Grand Prix National за позориште 1969, Monaco Grand Prix 1969, Аустријска државна награда за европску књижевност 1970, Награда Јерусалим 1973, те почасни докторати на универзитетима u Њујорку, Левену, Ворвику и Тел Авиву. Јонеско је преминуо у Паризу 28. марта 1994. у својој 84. години, а сахрањен је на паришком гробљу Монпарнас.

Иако је Јонеско писао готово само на француском, он је један од најодликованијих румуњских уметника.

Јонеско - књижевникУреди

Корени његове прве драмеУреди

Као и Семјуел Бекет, Јонеско је у позориште дошао јако касно. Своју прву драму, Ћелаву певачицу, написао је тек 1948, а први пут је изведена је тек 1950. Са 40 година одлучио је да научи енглески језик користећи Асимил методу брижног копирања целих реченица како би их запамтио. Када би их поновно прочитао, осећао се као да није учио енглески, него је откривао неке запањујуће истине као та да има 7 дана у недељи, да је строп горе, а под доле тј. ствари које је већ знао, али које су га изненедно погодиле као запањуjуће колико су оне заправо неоспориво истините.

Овај осјећај само се интензивирао са представљањем ликова знаних као „Г. и Гђа. Смит” у каснијим искуствима. На његово изненађење, Госпођа Смит обавестила је свога супруга да имају неколико деце, да живе у Лондону, да се презивају Смит, да је господин Смитх службеник, да имају слушкињу Мери, која је Енглескиња, баш као и њих двоје. Велики значај госпође Смит, мислио је, је њезина јако методична процедура у њезином трагању за истином. За Јонескја, клишеји и истините чињенице из уводног разговора распадале су се у дивљу карикатуру и пародију где се сам језик распада и пуца на фрагменте речи. Јонеско је одлучио да преведе то искуство у драму, Ћелаву певачицу, која је први пут изведена 1950, а режирао ју је Николас Батај. Извођење је било тотални крах и прошло је неопажено све док пар успешних критичара и писаца, међу којима су били и Жан Ануј и Рајмонд Кено, нису похвалили представу.

Ранија делаУреди

Јонескова најранија, али и најиновативнија дела су једночине антидраме: Ћелава певачица (1950), Подука (1951), Столице (1952) и Жак или покорност (1955). Ти апсурдни скечеви, којима је дао назив „антикомади” или „антидраме” (фра. anti-pièce), описују модерни осећај отуђености, и немогућности и бесмислености комуникације са надреалном комичном силом, пародирајући конформизам буржоазије и конвенционалних позоришних форми. У њима Јоноско одбија конвенционалну фабулу као базу, и уместо тога узима њихову драмску структуру из акцелерирајућих ритмова и(ли) цикличних понављања. Занемарује психологију и логички дијалог, тиме описујући дехуманизовани свет са механичким, скоро луткарским ликовима који говоре на non-sequituru. Језик постане све ређи, са речима и материјалним објектима који добију властити живот, повећавајући ликове и стварајући осећај опасности.

Велике драмеУреди

Са Неплаћеним убицом (1959, његова друга велика, права драма; прва је била Амеди или како га се отарасити), Јонеско је започео истраживање више подржаних драмских ситуација са више хуманизираних ликова. Од истакнутијих ликова треба споменути Беренгера, који је био главни лик у више Јонескових драма, од којих је задња Ваздушни пешак из 1963.

Беренгер је полуаутобиографски лик који изражава Јонесково чудење и стрепњу за отуђеност стварности. Он је комично наиван, чиме задобива симпатију публике. У Неплаћеном убици он се сусреће са смрћу у облику серијског убице. У Носорогу он посматра своје пријатеље како се један по један претварају у носорога док он сам остаје непромењен против тог таласа конформизма. Баш у овој драми, Јонеско силно изражава његов страх према идеолошком конформизму, инспирираној успоном Жељезне гарде у Румунској за време 1930-их. Краљ умире из 1962. предствља га као краља Беренгера I, лика просечног човјека који покушава да се помири са властитом смрћу.

Каснија делаУреди

Јонескова каснија дела добила су знатно мању позорност. Међу та дела спадају и Жеђ и глад (1966), Игре од крвопролића (1971), Магбет (1972, слободна адаптација Шекспировог Магбета) и Ce formidable bordel (1973).

Осим либрета за оперу Максимилин Колбе (за коју је музику написао Доминик Пробст), која је изведена у 5 земаља, екранизирана и снимљена на ЦД, Јонеско није писао ниједно позоришно дело после Путовања к мртвима 1981. Међутим, Ћелава певачица се још и данас игра у Позоришту Хачете[6] где је први пут изведена 1952.

БиблиографијаУреди

Његове најзначајније драме су:

РеференцеУреди

  1. ^ Неки извори наводе да је Јонескова мајка била Жидовка (рецимо Ко је ко у жидовској историји, Раутлеџ 1995, ИСБН 0-415-12583-9 или чланак „Јонеско Ежен” из Јеврејске енциклопедије). Према једној wеб страници о познатим жидовима, он је сам то рекао у делу Прошлост садашњост, садашњолст прошлост, одштампаном као чланак (Jewish Playwrights) Јонеско је био несигуран по питању свог жидовског порекла (како се говори да је признао неким својим пријатељима: Мајкл Себастијан, Јон Власиу, Октав Сулутиу). Мари Франс-Јонеско, Еженеова кћи, даје детаљни, али комплексни преглед генеаологије њезе породице. Отац Марије-Терезе Ипкар је био Жан Ипкар, француски лутеран, а њена мајка је била Анета Јоанид, румунка грчког порекла и гркоправославне вере. Жанов биолошки отац био је француски лутеран Емил Марин. Његова мајка, Ана, касније се вечнала са човеком који се звао Себасткен Ипкар, од кога је Жан добио презиме, француско-католичка верзија презимена „Ipcher” или „Ipchier”. Гласне о жидовском пореклу Мари-Терезе, пише Мари-Франс, можда долазе из чињенице да је презиме њезине баке с очеве стране било или француско Лебел или немачко-жидовско Линденберг. Да ли је прабака Ежена Јонеска била Жидовка или не, према Мари-Франс, је непознато и ирелевантно, посебно ако се у обзир узме Јонесков позитивни став према Жидовима. - Marie-France Ionesco Portrait de l'écrivain dans le siècle: Eugène Ionesco, 1909.-1994. (Gallimard - Arcades), 2004., ISBN 2-07-074810-3
  2. ^ Søren Olsen, Život Eugenea Ionescoa [1]
  3. ^ а б в г Eugène Ionesco: Ćelava pjevaćica • Stolice, SysPrint, Lektira dostupna svima, str. 7
  4. ^ Eugène Ionesco: Ćelava pevaćica • Stolice, SysPrint, Lektira dostupna svima, str. 8
  5. ^ „Primanje Ionesca”. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2005. Приступљено 13. 03. 2021. 
  6. ^ Théâtre de la Huchetteu

ЛитератураУреди

  • —. Fragments of a Journal. Trans. Jean Stewart. London: Faber and Faber, 1968.
  • —. Ionesco : Théâtre complet, Pléiade edition. ISBN 2-07-011198-9
  • —. Notes and Counter Notes: Writings on the Theatre. Trans. Donald Watson. New York: Grove Press, 1964.
  • —. Present Past, Past Present. Trans. Helen R. Lane. Da Capo Press, 1998, p. 149. ISBN 0-306-80835-8
  • Ionesco, Eugène. Conversations with Eugène Ionesco. Trans. Jan Dawson. New York: [Holt, Rinehart and Winston], 1966.
  • Calinescu, Matei. Ionesco, Recherches identitaires. Paris [Oxus Éditions], 2005. Romanian version under Eugène Ionesco: teme identitare si existentiale. Iasi [Junimea], 2006. ISBN 973-37-1176-4 & (13)978-973-37-1176-6
  • The New Oxford Companion to Literature in French. ISBN 0-19-866125-8
  • Who's Who in Jewish History, Routledge, London, 1995. ISBN 0-415-12583-9
  • Esslin, Martin. The Theatre of the Absurd. Garden City, NY: Anchor Books, 1969.
  • Gaensbauer, Deborah B. Eugène Ionesco Revisited. New York: Twayne Publishers, 1996.
  • Hayman, Ronald. World Dramatists: Eugène Ionesco. New York: Frederick Unger, 1976.
  • Kraft, Barbara. Interview: Eugène Ionesco. Ontario, Canada: Canadian Theatre Review, York University, 1981.
  • Ionesco, Marie-France. Portrait de l'écrivain dans le siècle: Eugène Ionesco, 1909–1994. Paris: Gallimard, 2004. ISBN 2-07-074810-3
  • Kamyabi Mask, Ahmad. Ionesco et son théâtre. Paris: A. Kamyabi Mask, 1992. ISBN 9782950480637
  • Kamyabi Mask, Ahmad. Qui sont les rhinocéros de Monsieur Bérenger-Eugène Ionesco? (Etude dramaturgique) suivie d'un entretien avec Jean-Louis Barrault, Préface de Bernard Laudy. Paris: A. Kamyabi Mask, 1990. ISBN 9782950480606
  • Lamon, Rosette C. Ionesco's Imperative: The Politics of Culture. University of Michigan Press, 1993. ISBN 0-472-10310-5
  • Lewis, Allan. Ionesco. New York: Twayne Publishers, Inc., 1972.
  • Sebastian, Mihail. Journal: 1935–1944. London: Pimlico, 2003.
  • Sprenger, Scott; Mitroi, Anca. Bibliographie Ionesco. Bucharest: University of Bucharest Press. 2009.
  • Wellwarth, George E. The Dream and the Play.
  • Guppy, Shusha (јесен 1984). „Eugene Ionesco, The Art of Theater No. 6”. The Paris Review. 
  • Călinescu, Matei. O carte despre Cioran, Eliade, Ionesco. On Cioran, Eliade, Ionesco. In: Revista 22, no. 636, 2002. [2]
  • Pavel, Laura. Ionesco. Anti-lumea unui sceptic (Ionesco: The Anti-World of a Skeptic). Piteşti: Paralela 45, 2002. ISBN 973-593-686-0
  • (in Romanian) Saiu, Octavian. Ionescu/Ionesco: Un veac de ambiguitate (Ionescu/Ionesco: One Hundred Years of Ambiguity). Bucharest: Paideia Press, 2011, ISBN 978-973-596-717-8
  • Kraft, Barbara. A Conversation with Eugene Ionesco Huffington Post, 2013
  • Orifiamma, ebook ita, ISBN 9788897618225 (Il Club di Milano, 2013)
  • Perché scrivo?, ebook ita, ISBN 9788897618010 (Il Club di Milano, 2013)
  • Kraft, Barbara, ebook usa, The Light Between the Shadows: A Conversation with Eugène Ionesco, 2014

Спољашње везеУреди