Седам светских чуда новог света

Нових седам светских чуда (енгл. New Seven Wonders of the World) или Седам светских чуда новог света је међународно такмичење одржано 2007. године на иницијативу Бернарда Вебера, оснивача „Нове отворене светске корпорације“ (енгл. New Open World Corporation (NOWC)), која је уједно и организовала овај догађај. УНЕСКО се одмах оградио од овог такмичења.^[1]

На овом такмичењу могле су да учествују грађевине настале од почетка света и завршене до 2000. године, уз услов да и данас постоје и да су у у очуваном стању. Свако ко је желео, могао је да гласа путем телефона, имејла или СМС поруке, или преко веб-сајтa организатора овог догађаја. Практично је било могуће да једна те иста особа гласа неограничен број пута. Једини услов је био да сваки пут гласа са друге имејл-адресе или да пошаље СМС са другог мобилног телефона.

Победнице такмичења — Седам светских чуда новог света

Проглашење победника се одржало у Португалу, у Лисабону, 7. јула, 2007. године (07.07.07.). Ред по ком су победници били објављивани је, према организаторима, насумичан, и нема везе са бројем гласова које је свако од њих добио.

Критике

УНЕСКО је изјавила да је донела одлуку да не подржи ову кампању зато што сматра да се ради о медијској кампањи и у личну Веберову корист. Такође је додала да сентиментална вредност није довољна за један споменик да би био укључен на листу чуда. УНЕСКО такође тврди да гласање није универзално, с обзиром да је онемогућено милионима оних који немају приступ интернету и да је листа кандидата направљена према критеријумима који немају ни образовни ни научни карактер^[2]
Неки мисле да је једини циљ овог пројекта профит, (с обзиром да се, на пример, гласање путем телефона плаћало) иако Бернар Вебер тврди да је сва добит (ако је има) од овог пројекта намењена рестаурацији споменика.
Још једна критика коју познаваоци уметности упућују овом такмичењу је и чињеница да се седам чуда бира гласањем, када се уметничка вредност не мери гласањем, поготову не гласањем особа које немају потребна знања из уметности.
Други, опет, као директор Чичен Ице, мисле да овај тип иницијатива подстиче компетитивност и дискриминацију^[3]
Неке особе у Египту мисле да Пирамиде у Гизи не треба да се такмиче са, на пример, модерним грађевинама као што је Сиднејска опера, а неки су чак окарактерисали пројекат као „апсурдан“ и као обичну промоцију Бернара Вебера^[4]^[5]
Многи су се придружили критикама које је упутио УНЕСКО а у вези са тим што многи нису могли да гласају због тога што немају приступ интернету, или немају телефон, или немају новац да би платили да гласају^[6]. Томе се додаје сумњива чињеница да једна особа може да гласа више пута.

Осталих 14 финалиста

**Финалисти**
Акропољ, Атина, Грчка. Google Earth^{[мртва веза]} Аламбра, Гранада, Шпанија. Google Earth^{[мртва веза]} Ангкор, Камбоџа. Google Earth Нојшванштајн, Баварска, Немачка. Google Earth^{[мртва веза]} Кип слободе, Њујорк, САД. Google Earth^{[мртва веза]} Кијомицу-дера, Кјото, Јапан Ускршња острва, Чиле. Google Earth^{[мртва веза]} Сиднејска опера, Сиднеј, Аустралија. Google Earth^{[мртва веза]} Пирамиде у Гизи, Египат. Пирамиде су добиле почасно место, као једино од старих Седам светских чуда које још увек постоји. Египат је захтевао да се повуче из кандидатуре, што је и учињено. Црква св. Василија, Кремљ, Москва, Русија. Google Earth^{[мртва веза]} Света Софија, Истанбул, Турска. Google Earth^{[мртва веза]} Стоунхенџ, Уједињено Краљевство. Google Earth^{[мртва веза]} Тимбукту, Мали. Google Earth^{[мртва веза]} Ајфелова кула, Париз, Француска. Google Earth^{[мртва веза]}
Остали такмичари: Ахенска катедрала (Немачка), Саграда Фамилија (Шпанија), Версај (Француска), Торањ у Пизи (Italia), Теотиуакан (Мексико), Џамија у Кордоби (Шпанија), Дуждева палата у Венецији (Италија), Плава џамија (Турска), Палата Потала (Тибет), Емпајер Стејт Билдинг (САД), Голден гејт (САД)