Борислав Божовић

Борислав Божовић (Стијена Пиперска, код Подгорице, 9. април 1913Београд, 12. децембар 1987) био је лекар, учесник Народноослободилачке борбе, професор и декан Медицинског факултета у Београду, санитетски генерал-мајор ЈНА у резерви и академик Српске академије наука и уметности.

борислав божовић
Борислав Божовић
Лични подаци
Датум рођења(1913-04-09)9. април 1913.
Место рођењаСтијена Пиперска, код Подгорице, Краљевина Црна Гора
Датум смрти12. децембар 1987.(1987-12-12) (74 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијалекар
Породица
СупружникСаша Божовић
Деловање
Члан КПЈ одавгуста 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19411949.
Чингенерал-мајор
декан Медицинског факултета
Период1967—1972.
ПретходникВојислав Даниловић
НаследникИван Станковић

Одликовања
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден рада са златним венцем Орден партизанске звезде са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Биографија

уреди

Рођен је 9. априла 1913. године у селу Стијена Пиперска - Пипери код Подгорице. Године 1938. је завршио Медицински факултет у Београду. Од 1939. до 1941. године је радио као лекар на Трећој интерној клиници у Београду.[1][2]

Након окупације Југославије, 1941. године вратио се у родни крај и од јула 1941. године је учествовао у Народноослободилачком рату. Августа 1941. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У току рата обављао је дужности — руководиоца Санитетске службе Главног штаба НОП одреда Црне Горе, начелника санитета Прве пролетерске ударне бригаде, начелника Санитетске службе Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, управника партизанских болница НОВЈ у Италији, начелника Санитетске службе Главног штаба НОВ и ПО Србије и др.[1][2]

Након рата је до априла 1949. године био на разним дужностима у санитетској служби Југословенске армије, а потом је демобилисан у чину генерал-мајора. Био је и један од личних лекара Јосипа Броза Тита. Након демобилизације бавио се научним радом и објавио је већи број радова из области интерне медицине — алергологија, канцерологија, ендокринологија и др. Од 1962. године је био редовни професор Медицинског факултета у Београду, а у периоду од 1967. до 1972. године је два пута био биран за декана овог факултета. Био је директор Интерне Б клинике Клиничког центра Србије.[1]

Дописни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) постао је 16. децембра 1965, а редовни члан 21. марта 1974. године. Био је члан Одељења медицинских наука, а од 17. децембра 1981. године па до смрти је био секретар овог Одељења. Објавио је неколико стручних књига — Клиничка ендокринологија, Примарни рак плућа и др.

Био је у браку са лекарком Сашом Божовић (1912—1995) са којом је имао четворо деце. Новембра 1941. године Саша је у италијанском логору у Албанији родила њихову ћерку Долорес. Крајем 1941. оне су били размењене за заробљене италијанске војнике, али је њихова ћеркица услед ратних напора преминула марта 1943. године у току битке на Неретви. Након рата добили су двојицу синова — Ивана и Славка, чланове прве поставе рок групе „Црни бисери” и ћерку Иву.

Умро је 12. децембра 1987. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ првог реда, Орден Републике са златним венцем и др. Добитник је Награде АВНОЈ-а 1974. године, Тринаестојулске награде СР Црне Горе и Октобарске награде града Београда.[1][2]

Референце

уреди

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди