Борислав Божовић
Борислав Божовић (Стијена Пиперска, код Подгорице, 9. април 1913 — Београд, 12. децембар 1987) био је лекар, учесник Народноослободилачке борбе, професор и декан Медицинског факултета у Београду, санитетски генерал-мајор ЈНА у резерви и академик Српске академије наука и уметности.
| борислав божовић | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 Борислав Божовић | ||||||
| Лични подаци | ||||||
| Датум рођења | 9. април 1913. | |||||
| Место рођења | Стијена Пиперска, код Подгорице, Краљевина Црна Гора | |||||
| Датум смрти | 12. децембар 1987. (74 год.) | |||||
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | |||||
| Професија | лекар | |||||
| Породица | ||||||
| Супружник | Саша Божовић | |||||
| Деловање | ||||||
| Члан КПЈ од | августа 1941. | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска армија 1941 — 1949. | |||||
| Чин | генерал-мајор | |||||
| декан Медицинског факултета | ||||||
| Период | 1967—1972. | |||||
| Претходник | Војислав Даниловић | |||||
| Наследник | Иван Станковић | |||||
| Одликовања |
| |||||
Биографија
уредиРођен је 9. априла 1913. године у селу Стијена Пиперска - Пипери код Подгорице. Године 1938. је завршио Медицински факултет у Београду. Од 1939. до 1941. године је радио као лекар на Трећој интерној клиници у Београду.[1][2]
Након окупације Југославије, 1941. године вратио се у родни крај и од јула 1941. године је учествовао у Народноослободилачком рату. Августа 1941. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У току рата обављао је дужности — руководиоца Санитетске службе Главног штаба НОП одреда Црне Горе, начелника санитета Прве пролетерске ударне бригаде, начелника Санитетске службе Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, управника партизанских болница НОВЈ у Италији, начелника Санитетске службе Главног штаба НОВ и ПО Србије и др.[1][2]
Након рата је до априла 1949. године био на разним дужностима у санитетској служби Југословенске армије, а потом је демобилисан у чину генерал-мајора. Био је и један од личних лекара Јосипа Броза Тита. Након демобилизације бавио се научним радом и објавио је већи број радова из области интерне медицине — алергологија, канцерологија, ендокринологија и др. Од 1962. године је био редовни професор Медицинског факултета у Београду, а у периоду од 1967. до 1972. године је два пута био биран за декана овог факултета. Био је директор Интерне Б клинике Клиничког центра Србије.[1]
Дописни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) постао је 16. децембра 1965, а редовни члан 21. марта 1974. године. Био је члан Одељења медицинских наука, а од 17. децембра 1981. године па до смрти је био секретар овог Одељења. Објавио је неколико стручних књига — Клиничка ендокринологија, Примарни рак плућа и др.
Био је у браку са лекарком Сашом Божовић (1912—1995) са којом је имао четворо деце. Новембра 1941. године Саша је у италијанском логору у Албанији родила њихову ћерку Долорес. Крајем 1941. оне су били размењене за заробљене италијанске војнике, али је њихова ћеркица услед ратних напора преминула марта 1943. године у току битке на Неретви. Након рата добили су двојицу синова — Ивана и Славка, чланове прве поставе рок групе „Црни бисери” и ћерку Иву.
Умро је 12. децембра 1987. године у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ првог реда, Орден Републике са златним венцем и др. Добитник је Награде АВНОЈ-а 1974. године, Тринаестојулске награде СР Црне Горе и Октобарске награде града Београда.[1][2]
Референце
уреди- ^ а б в г Ко је ко у Југославији 1970, стр. 114.
- ^ а б в Војна енциклопедија 1970, стр. 786.
Литература
уреди- Југословенски савременици — Ко је ко у Југославији. Београд: Хронометар. 1970.
- Војна енциклопедија том I. Београд. 1970.
- Мала енциклопедија Просвета том I. Београд: „Просвета”. 1978.
- Војни лексикон. Београд: „Војноиздавачки завод”. 1981.
