Википедија

Драгутин Калор Милодановић

буњевачко-српски новинар, уредник и издавач

Калор, односно Драгутин Милодановић (Суботица, 1847 — Београд, 25. фебруар/9. март 1883[1]) био је буњевачко-српски новинар, уредник и издавач „Мисечне кронике“ (1872—1873), а потом и „Суботичког гласника“ (1873—1876). Као добровољац узео је учешћа у српско-турским ратовима 1876—78, да би се по окончању ратног дејства скрасио у Београду, у којем је остао до краја живота (1883).

Драгутин Калор Милодановић
Влајковић прелази Дрину с добровољцима, међу којима се налазио и Д. К. Милодановић, илустрација из великог ислустрованог календара „Орао“ (1877).
Датум рођења1847.
Место рођењаСуботица, Аустријско царство
Датум смрти9. март 1883.(1883-03-09) (35/36 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија

Како преноси Душан Петровић, аутор Милодановићеве биографије,[2] Милодановић је био једна врло симпатична појава: одушевљени патриота, који је правилно схватио потребе буњевачког племена. Он се својски искрено старао, често упркос недаћама које су му у раду сметале, да задовољи потребама својих сународника.[3]

Биографија

уреди

Почеци на културно-просветном раду

уреди
 
Успомена на Калора Милодановића од Душана Петровића (латинично издање на икавици).

О детињству Калора Милодановића мало се зна. Њега је познавао узак круг људи, с којима је заједно радио и који су га подупирали у културно-просветном раду. Па ипак, није се нашао нико сем Душана Петровића да дâ опширан опис његовог рада.[4]

Потиче из једне земљорадничке породице. Родитељи су му били веома скромног материјалног стања. Гимназијске дане провео је у више места у Угарској. Прошао је кроз осам латинских школа, па због лошег материјалног стања даље није могао наставити с даљим школовањем. Неко време је био у Калочи, где га је припомагао уважени бискуп Иван Антуновић. Антуновић је током 70-их година 19. века издавао недељни лист — „Буњевачке и шокачке новине“ са месечним прилогом за забавно штиво са сликама — „Буњевачко-шокачка вила“. На тим листовима је Милодановић радио, а заузврат је био награђен од Антуновића.[5][6]

Рад на „Мисечној кроници“ и „Суботичком гласнику“

уреди

Међу представницима буњевачке интелигенције, која је настојала да својим радом просвети своје сународнике, изузетно место заузима и Калор, у Србији назван Драгутин Милодановић.[7] Буњевачку идеју, буњевачко име, буњевачку просвету први су узели на перо и изнели у ширу јавност највећи и најученији буњевачки родољуби, поменути калочки бискуп Антуновић и адвокат Боза Шарчевић 1865. године. Њима су се придружили како буњевачки (Иван Михаловић, Блаж Модрошић, Аго Мамужић, Стипан Гргић и др.) тако и српски (Тона Хаџић, Самко и Ђуро Манојловић, Божидар Вујић, Јован Радић, Мита Поповић и др.) и хрватски културни делатници (ђаковачки бискуп Јосип Штросмајер,[8] бан Мажуранић, др Рачки, Илија Округић и др.), а међу свима њима се нашао и Милодановић који је тада био новинар.[9]

Милодановић је први основао у Суботици месечне новине („Мисечна кроника“), које је после двогодишњег трајања почео недељно издавати под називом „Суботички гласник“.[3][7] Оба листа издавао је уз сарадњу Аге Мамужића, Божидара Вујића и Јосипа Манић-Јукића.[10]

„Мисечна кроника“

уреди
Главни чланак: Мисечна кроника
 
Мисечна кроника од 15. јануара 1873.

„Мисечна кроника“ (1872—1873) је био први буњевачки лист у Суботици. Штампан је у Штампарији Карла Битермана, а излазио је сваког 15. дана у месецу.[11] Према речима савременика, „Мисечна кроника“ је за Суботицу је била велика новост, за тада још доста узак круг родољуба радосна вест, а за противнике немила појава против које су одмах устали. Међутим, тај лист је био искључиво локалног значаја и вредности.[6][12] Излазио је на осам страна са „политичким, озбиљним и шаљивим садржајем“, без назнаке имена главног уредника. Аутори чланака у „Мисечној кроници“ крију се под псеудонимима Приклапало, Увлачило, „Њи више“, што, како оцењује Невенка Башић-Палковић, довољно показује ондашњу слободу штампе за Буњевце под туђинском влашћу „која би одмах реаговала на чланке обојене мало изразитијим јужнословенским бојама отпора потпуном обнародивању народа у Аустроугарској монархији“.[13]

У „Мисечној кроници“ је покренута партијска борба, која је напослетку уродила плодом. После вишегодишње борбе општинска странка, у којој су у великој већини били Буњевци, добила је већину у градском представништву Суботице.[6][14][15][16]

„Суботички гласник“

уреди
Главни чланак: Суботички гласник

Ни покретање „Суботичког гласника“, недељног листа за просвету, забаву и газдинство није поштеђено отпора у круговима мађарских националиста и шовиниста. Тај лист је био први одлучан борац за народна права. У њему је Милодановић ватрено заступао законите жеље и тежње за равноправност Буњеваца и Шокаца. Нарочито се заузимао за права народног језика како у општини тако и у школи. Истина, закон их је признавао, али су путем мађарског бирократског апарата била ускраћена. Даље се Милодановић заузимао за народну просвету, износећи у листу колико су Буњевци заостали у просвети од Срба и Хрвата.[6][13]

У мађарском „Суботичком листу“ (мађ. Szabadkai Közlöny) забележен је један подужи цитат из Милодановићевог „Суботичког гласника“, у којем он жестоко напада буњевачке ренегате који су зарад каријере и привилегија прихватили мађарску националну свест. Следи поменути цитат:

Уз све то, Милодановић је Буњевце и Србе сматрао једним народом којег дели само вера.[7]

Због тих својих идеја, које свакако нису одговарале поменутима, Милодановић је неретко у ондашњим новинама био називан „московским панславом и пророком умишљене Југославије“ (a képzelt dészlávia profétája).[3][6][7][18] Па ипак, захваљујући Милодановићевом умећу да издржи разне нападе и оптужбе, свесрдној помоћи претплатника међу којима је било доста Срба, и несебичним заузимањем већ поменутог Божидара Вујића, „Суботички гласник“ се одржао преко три године: од јула 1873. до јула 1876, када је Милодановић прешао у Србију.[6]

Значај Милодановићевог културно-просветног рада

уреди

Што се тиче културно-просветног рада, Суботица ипак није остала индиферентно поље у односу на Бају и Калочу. Семе националног препорода и ту је никло, при чему је Милодановић покретањем поменутих листова одиграо не малу улогу.[19]

Уопштено гледајући, рад Михаловића на школском пољу, Антуновићеве „Буњевачке и шокачке новине“ и „Буњевачко-шокачка вила“, Милодановићева „Мисечна кроника“ и „Суботички гласник“ били су не само носиоци и ширитељи буњевачке просвете, него и заговорници и заштитници сваког буњевачког друштвеног и политичког питања и покрета.[9]

Учешће у српско-турским ратовима (1876—78)

уреди

По избијању Првог српско-турског рата (1876) Милодановић је прешао у Србију. Као српски добровољац борио се и био рањаван у оба српско-турска рата (1876. и 1878). „Суботичке новине“ цене и уважавају његово одушевљење што је потекао српској браћи у помоћ, али ипак осуђују његов одлазак, јер је у Суботици био потребнији него у Србији. После његовог одласка осетила се велика празнина у Суботици, јер више није било центра за јавне, опште народне послове Буњеваца.[6]

У Првом српско-турском рату 1876. године био је на Дрини под командантом Ђоком Влајковићем.[6]

У Другом српско-турском рату је био поручник у оном делу војске који је после ослобођења Ниша продро све до Космета. Како преносе „Суботичке новине“, Милодановић се и поред тешкоћа зимског ратовања радовао што је био додељен првим батаљонима, који су се нашли испред главне војске. Та претходница, која се састојала од свега пар стотина војника са неколицином официра, умало да није упала у невоље. Толико је дубоко ушла у турску територију, да је изгубила сваку везу са главном војском. Међутим, ускоро је успостављено примирје, и његов батаљон је добио заповест да стане и не иде даље.[6]

Живот у Србији

уреди

Не могавши да се врати у родну Суботицу, да настави започети рад, Милодановић је остао у Србији. Настанио се и добио посао у Београду. Тамо се оженио и примио православље. Радио је као чиновник у Министарству спољних послова у одсеку за штампу, тј. био је преводилац мађарских листова. Извештавао је Јована Ристића, тадашњег председника министарства у Србији, о томе шта пишу мађарски листови о Србији и српству. После пада Ристићеве владе 1880. године и по доласку владе Милутина Гарашанина, био је неко време сталан сарадник (сауредник) политичког листа „Видела“, органа напредне странке. Због заслуга учињених напредној странци добио је место млађег поштара на Главној поштанској станици у Београду.[3][7][20] Био је и члан Београдског новинарског друштва.[1]

Како преноси Петровић, два су узрока због којих је Милодановић после рата остао у Србији:[21]

  1. Зато што је у Аустроугарској био под војничком обавезом. Пошто је у ратно време прешао у Србију, постојала је опасност да буде изведен пред Војни суд.
  2. Зато што је Милодановић изгубио сваку веру и наду у будућност Буњеваца. Био је огорчен на буњевачку господу, која се одрекла свог језика и порекла из већ поменутих разлога.

Што се тиче његовог преласка на православље, Петровић је забележио следеће. Када се 1880. године састао с њим у Београду (први и последњи пут по одласку дотичног у Србију), у једном разговору му је рекао да није требало да то чини и да му то не одобрава. Као разлог навео је да га његови саплеменици неће сматрати за Буњевца уколико се врати у Суботицу, и да их је он тиме отуђио од себе.[22]

Милодановић му је на то одговорио следеће:


Његовим пресељењем у Србију престао је излазити „Суботички гласник“.[6] Тада је поново наступило раздобље затишја, које ће трајати једанаест година, све док „Невен“ дефинитивно није прешао у Суботицу, чиме је отворена трајнија перспектива књижевног и општекултурног рада међу Буњевцима.[19]

Милодановић је преминуо 25. фебруара (9. марта) 1883. године од тифуса. Није оставио порода, а био је сахрањен на тадашњем београдском гробљу на Ташмајдану. Његова прерана смрт, како оцењује Алба Кунтић, значила је велики губитак за бачке Буњевце.[3][7] Поводом Милодановићеве смрти писали су многи српски и хрватски листови.[24]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б Србадија. Часопис за забаву и поуку, III, св. 3, (1883). стр. 117.–118.
  2. ^ Dušan Petrović, Uspomena na Kalora Dragutina Milodanovića, Subotica 1894.}- COBISS.SR 81979143
  3. ^ а б в г д „Успомена на Калора Драгутина Милодановића“, Дело. Лист за науку, књижевност и друштвени живот, књ. 3 (1894). стр. 318.–19.
  4. ^ Petrović, Uspomena. стр. 10.
  5. ^ Petrović, Uspomena. стр. 12.
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и Ivan Ivanić, O Bunjevcima. Povesničko-narodopisna rasprava, Subotica (1894). стр. 59–63. COBISS.SR 67269127
  7. ^ а б в г д ђ Алба Кунтић, „Препород Бачких Буњеваца и улога Илије Гарашанина“, Историјски часопис, 32 (1985). стр. 240.–41. COBISS.SR 170147335
  8. ^ Модерна историографија отворено ставља под знак питања југословенство Ј. Ј. Штросмајера. Види о томе Saša Marković, Politički život Bunjevaca Vojvodine u Kraljevini SHS-Jugoslaviji 1918-1941. godine, Subotica (2010). стр. 10. COBISS.SR 253517831
  9. ^ а б Mijo Mandić, Pedesetgodišnjica subotičke Pučke kasine (1878—1928), Subotica (1928). стр. 3–4. COBISS.SR 40554247
  10. ^ Mandić, Pedesetgodišnjica. стр. 11.
  11. ^ Ivan Kujundžić, „Bunjevačko-šokačka bibliografija. Prilog kulturnoj povijesti bunjevačko-šokačkih Hrvata“, u: Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Odjel za suvremenu književnost, knj. 12 (1969). стр. 758. COBISS.SR 175712519
  12. ^ Petrović, Uspomena. стр. 13–15.
  13. ^ а б -{Nevenka Bašić-Palković, „Razvoj ‘Bunjevačkih novina’ kroz vrime“, „Bunjevačke novine. Informativno-političko glasilo” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 05. 10. 2011. г. , III, avgust 2007, br. 26. стр. 10–11.
  14. ^ Како објашњава Петровић, читав правац листа сведочи да је тај лист био покренут из партијских разлога, а покренули су га прваци тадашње малобројне владине странке у циљу да придобију буњевачке бираче. Ови су им послужили као средство помоћу којег су срушили „мађарску странку“ Ивана Мукића. О томе више видети у: Petrović, Uspomena. стр. 16.
  15. ^ Упор. Nevenka Bašić-Palković, „Misečna kronika (1872-1873). prvi bunjevački list u Subotici“, Bunjevačke novine. Мisečnik za kulturu, književnost i informacije, III, 30. mart 2000, br. 3. стр. 9.
  16. ^ Како преноси „Невен“ (1886), „Мисечна кроника“ је „била ништа друго, већ пуко оруђе за кортешацију тадашње Деакове странке“. Види о томе у: Krunoslav, „Našim Subotičanom, o našem ‘Nevenu’“, Neven. Zabavno-poučni misečnik za Bunjevce i Šokce, III, 15. rujna 1886, br. 9. стр. 124.
  17. ^ Превод мађарског превода из Szabadkai Közlöny, 1876, бр. 22 адаптиран је из: Васа Стајић, „Мађаризација и демађаризација Буњеваца“, Летопис Матице српске, год. 104, књ. 325, св. 1/3 (јули-авг.-септ. 1930). стр. 185. COBISS.SR 152009479
  18. ^ Упор. Nevenka Bašić-Palković, „Subatički glasnik (1873-1876). list za prosvitu, zabavu i gazdinstvo“, Bunjevačke novine. Мisečnik za kulturu, književnost i informacije, III, 27. april 2000, br. 4. стр. 14.
  19. ^ а б Geza Kikić, Antologija proze bunjevačkih Hrvata, Zagreb (1971). стр. 10–11. COBISS.SR 108124167
  20. ^ Petrović, Uspomena. стр. 32–33.
  21. ^ Petrović, Uspomena. стр. 30.
  22. ^ Petrović, Uspomena. стр. 33–34.
  23. ^ Petrović, Uspomena. стр. 34–35.
  24. ^ Petrović, Uspomena. стр. 36.

Спољашње везе

уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Драгутин_Калор_Милодановић&oldid=28575315”