Пепца Кардељ
Јожефа Пепца Кардељ (рођ. Мачек; Задоброва, код Љубљане, 20. фебруар 1914 — Љубљана, 15. април 1990) била је учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница СР Словеније.
| пепца кардељ | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Пепца Кардељ, Зденка Кидрич и Вида Томшич | |||||||
| Лични подаци | |||||||
| Име при рођењу | Јожефа Мачек | ||||||
| Датум рођења | 20. фебруар 1914. | ||||||
| Место рођења | Задоброва, код Љубљане, Аустроугарска | ||||||
| Датум смрти | 15. април 1990. (76 год.) | ||||||
| Место смрти | Љубљана, СР Словенија, СФР Југославија | ||||||
| Професија | друштвено-политичка радница | ||||||
| Породица | |||||||
| Супружник | Едвард Кардељ | ||||||
| Деловање | |||||||
| Члан КПЈ од | 1935. | ||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије | ||||||
| Чин | потпуковник у резреви | ||||||
| Одликовања |
| ||||||
Биографија
уредиРођена је 20. фебруара 1914. у селу Задоброва, код Љубљане. Завршила је основну школу и нижу гимназију. Њен рођени брат Иван Мачек (1908–1993) се као млади тесарски радник прикључио револуционарном радничком покрету и 1931. постао члан илегалне Комунистичке партије (КПЈ). Ово је значајно утицало на њу да се и она прикључи комунистичком револуционрном покрету и јануара 1935. постане члан КПЈ.[1] [2][3]
На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Словеније 17. априла 1937. била је једина жена. Тада је изабрана за члана првог Централног комитета КПС, чији је секретар био Франц Лескошек.[2][3]
Након окупације Југославије, 1941. активно је учествовала у организовању Народноослободилачког покрета (НОП) и раду Олободилачког фронта Словеније (ОФ). Децембра 1941. године ухпшена је са групом комуниста, међу којима су били – Миха Маринко, Тоне и Вида Томшич. После дужег мучења у италијанској полицији, заједно са ухапшенима је предата Гестапоу, али их је он два месеца касније вратио Италијанима. Војни суд у Љубљани је 16. маја 1942. на порцесу против Тонета Томшича, кога је осудио на смрт, Пепцу осудио на 18 година затвора.[2][3]
У затвору је остала све до капитулације Краљевине Италије, септембра 1943. године. Тада је са другим политичким затвореницима из Југославије доведена у логор англо-америчке војне управе у Карбонари, код Барија. Овде је остала до јануара 1944. када се вратила у Словенију, где је радила у Централном комитету КП Словеније.[2][3]
Након Другог светског рата бавила се друштвено-политичким радом и била активна у друштвеним организацијама. Као супруга високог државно-партијског функционера учествовала је у разним протоколарних дужностима приликом иностраних посета и приликом дочека страних гостију. Дуги низ година била је председница Савезног одбора Породица и домаћинство. Била је члан Центеалног комитета СК Словеније (бирана на Првом, Другом, Трећем и Четвртом конгресу), Извршног одбора Савезног одбора ССРН Словеније, члан Централног већа Савеза синдиката Југославије, Главног одбора СУБНОР Југославије и Савета федерације. Бирана је за посланика Народне скупштине ФНРЈ и Народне скупштине НР Словеније. Имала је чин резервног потпуковника ЈНА.[1][4][2][3]
Од 1939. била је у браку са Едвардом Кардељем (1910–1979), комунистичким револуционарем и после рата високим државним и партијским функционером СФР Југославије. Имали су ћерку Веру и сина Борута (1941–1971), који је био песник.[1]
Умрла је 15. априла 1990. у Љубљани од последица срчаног удара. Њена смрт догодила се између првог и другог круга првих вишепартијских избора у Словенији (8. и 22. април), због чега је била предмет разних контроверзи. У јавности се спекулисало да је извршила самоубиство, а студентски лист Трибун неколико недеља пре њене смрти (26. марта) објавио је њено наводно писмо под називом Народно помирење сад, у коме је критиковала комунистички режим, као и руководство реформисаног Савеза комуниста Словеније.[5][6][7]
Сахрањена је на гробљу Жале у Љубљани.[8]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден заслуге за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и др.[1][2]
Референце
уреди- ^ а б в г Ko je ko 1957, стр. 308.
- ^ а б в г д ђ Vojna enciklopedija 4 1972, стр. 240.
- ^ а б в г д Leksikon NOR 1 1980, стр. 475.
- ^ Ko je ko 1970, стр. 446.
- ^ „Tribun broj 5 od 26. marta 1990.”. dlib.si. 26. 03. 1990.
- ^ „Lažno pismo: razkrita je enigma smrti Pepce Kardelj”. reporter.si. 21. 01. 2018.
- ^ „Zakaj je skrivnostno umrla Pepca Kardelj? Je povedala preveč?”. vfokusu.com. 06. 01. 2021.
- ^ „Slovenski grobovi: Kardelj Pepca”. najdigrob.sij. n.d.
Литература
уреди- Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
- Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
- Vojna enciklopedija tom IV. Beograd. 1972. COBISS.SR 42776071
- Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom I. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980. COBISS.SR 49291527
