Википедија

Цивилно друштво

Цивилно друштво се може схватити као „трећи сектор“ друштва, који се разликује од владе или економије, а који укључује породицу и приватну сферу.[1] Према другим ауторима, „цивилно друштво“ се користи у контексту 1) целине невладиних организација и институција које испољавају интересе и вољу грађана, или 2) појединаца и организација у друштву који су независни од владе.[2]

Понекад се појам цивилно друштво користи у његовом ширем одређењу, где се под тим појмом подразумевају „елементи слободе говора, независног судства, итд, од којих се састоји демократско друштво“.[3] Поготово у расправама између теоретичара Источне и Централне Европе се цивилно друштво такође види и као нормативни концепт грађанских вредности. Иако се та два појма често поистовећују у литератури, битно је напоменути да се појам цивилно друштво суштински разликује од појма грађанско друштво.

Етимолошко порекло речи уреди

Корени појма цивилно друштво датирају до Аристотелове фразе коинōнíа политикḗ (κοινωνία πολιτική), која се појављује у његовој Политици, где се она односи на “политичку заједницу”, сразмерну Грчким градовима-државама (полисима), која је одликована заједничким скупом норми и вредности, у којој су слободни грађани у једнаком положају на друштвеној лествици живели под владавином закона. Телос, односно циљ цивилног друштва као такавог била је еудаимониа (τὸ εὖ ζῆν тò еу зēн), (често преведена као срећа или благостање), при чему је човек сагледаван као “политичка (друштвена) животиња” (ζῷον πολιτικόν зōон политикóн).[4][5][6][7] Концепт су користили и Римски писци, као што је био Цицерон, где су под њим подразумевали древно одређење републике (рес публица). Појам се вратио у западни политички дискурс након једног од каснијих средњевековних превода Аристотелове Политике на латински, од стране Леонарда Брунија, који је први појам коинōнíа политикḗ превео као социетас цивилис, односно цивилно друштво. Са надолазећом дистинкцијом између монархијалне аутономије и јавног закона, појам се користио у контексту описивања корпоративних некретнина (Стäндестаат) феудалних елита, односно земљопоседника насупрот моћи коју је уживао принц.[8] Појам је имао дугу историју у теорији државе, и враћен је у употребу са скорашњим развојем догађаја у Источној Европи, где су дисиденти као Вацлав Хавел током касних 1990-их појам користили како би означили сферу цивилних удружења која је била угрожена наметљивим самоуправљајућим холистичким режимом комунистичке Источне Европе.[9] Прва пост-модерна употреба појма цивилно друштво у контексту описа политичке опозиције води порекло из радова Александера Смолара у периоду 1978-79.[10] Ипак, термин се није користио од стране радничког синдиката Солидарност током 1980-1981 и био је популаризован на глобалном нивоу преко комунистичке пропаганде само током 1989. као средство озакоњења неолибералне трансформације.[10]

Демократија уреди

 
Мартин Лутер Кинг водио је Покрет за људска права, један од најпознатијих друштвених покрета 20. века

Литература која се тиче односа између цивилног друштва и демократског политичког друштва има своја корене у радовима либералног класичара Г.V.Ф. Хегела чија су гледишта преузели Алексис де Тогевил,[11] Карл Маркс, и Фердинанд Тенис. Концепт односа између та два „друштва“ је даље значајније развијен од стране теоретичара 20. века као што су Габриел Алмонд и Сидни Верба, који су улогу политичке културе сматрали пресудном у демократском уређењу.[12]

Они су сматрали да политички елемент политичких организација учвршћује бољу свесност и боље обавештено грађанство, које ће доносити боље гласачке одлуке, учествовати у политици, и које ће као резултат тога боље контролисати владу.[12] Статути ових политичких организација сматрани су микро-конституенсима зато што прилагођавају учеснике формалностима демократског доношења одлука.

У скорашњем периоду, Роберт D. Патнам је тврдио да су чак и неполитичке организације цивилног друштва виталне за демократију. То је тако зато што оне граде друштвени капитал, поверење и заједничке вредности, које се као такве преносе у политичку сферу и помажу да се друштво одржи као целина тако што олакшавају разумевање међуповезаности друштва и интереса у оквиру њега.[13]

Ипак, други теоретичари, преиспитују колико је цивилно друштво заправо демократско. Неки су указали на то да су актери цивилног друштва задобили значајну количину политичке моћи, а да им ту моћ нико директно није дао, или је њоме задужио.[14][15] Такође, постоје тврдње да је цивилно друштво пристрасно према „глобалном северу“.[16] Парта Чатерје је тврдио да је, у већини делова света, „цивилно друштво демографски ограничено“.[17] За Јаи Сена, цивилно друштво је неоколонијални пројекат који покрећу глобалне елите у циљу остваривања њихових сопствених интереса.[18] Коначно, други теоретичари су тврдили да би концепт цивилног друштва, пошто је он блиско повезан са демократијом и политичким представљањем, заузврат требало да буде повезан са идејама о националности и национализму.[19] Последње анализе указују на то да је цивилно друштво неолиберална идеологија која оправдава антидемократски напад економских елита на институције државе благостања путем развијања трећег сектора као њене замене.[10]

Конституционална економија уреди

Конституционална економија је поље економије и конституционализма које описује и анализира специфичне међуповезаности између конституционалних проблема и функционисања економије, укључујући расподелу буџета. Термин „конституционална економија“ је коришћен од стране америчког економисте Џејмса M. Бјукенана као име за нову стратегију планирања буџета и његове транспарентности цивилном друштву, који су према његовом мишљењу од пресудног значаја за имплементацију владавине закона. Такође, доступност ефективног правосудног система, ког цивилно друштво може користити у случају несразмерног трошења владе или доношења аката којима се такви трошкови оправдавају, постаје кључни елемент за успех било ког утицајног цивилног друштва.[20]

Глобални ниво уреди

Критичари и активисти тренутно често везују термин цивилно друштво за сферу друштвеног живота коју је потребно заштитити од глобализације, јер је она виђена као појава која делује без ограничења и без обзира на државне границе и територије.[21] Ипак, пошто цивилно друштво може, по многим дефиницијама, да укључује и буде финансирано, и уједно и управљано од стране оних бизнисмена и институција (поготово донора који су повезани са европским и земљама „глобалног севера“) које подржавају глобализацију, оваква употреба термина цивилно друштво је у најмању руку спорна.[22] Нагли развој цивилног друштва на глобалном нивоу након распада комунистичког система је био део неолибералних стратегија повезаних са Вашингтонским консензусом.[14] Такође, објављене су поједине студије које се тичу нерешених проблема у вези са употребом термина како би се описала повезаност  утицаја и концептуалне моћи међународног система хуманитарне помоћи.

С друге стране, поједини аутори виде глобализацију као друштвени феномен који проширује сферу класичних либералних вредности, које неизбежно воде ка много већој улози цивилног друштва на штету политички насталих државних институција.

Идеја о глобалном цивилном друштву се у суштини заснива на Западним концепцијама цивилног друштва, оним које се највише баве невладиним политичким деловањем. Ипак, наговештено је да ће развој кинеских прекоморских НГО и ГОНГО (Владине невладине организације) довести до мање-више робустне дефиниције која цивилно друштво сагледава изван граница западних земаља.[23]

 
Скуп "Улица је поново наша" - Будимпешта, 15.03.1989.

Интегрисани систем организација цивилног друштва (ИЦСО), развијен од стране Одсека за економију и друштвене послове (ДЕСА), олакшава интеракције између организација цивилног друштва и Одсека.[24]

Цивилна друштва су такође постала укључена у процесе доношења еколошких закона. Те групе цивилног друштва које се тичу сфере екологије врше значајан утицај на усвајање еколошких закона тако што постављају агенду која ставља акценат на смањење штетног утицаја на животну средину. Они такође информишу јавност о проблемима који се тичу животне средине, и самим тим су захтеви јавног мњења за еколошке промене знатно повећани.[25]

Историја уреди

Из историјске перспективе, право значење концепта цивилног друштва се два пута мењало од његовог првобитног, класичног одређења. Прва промена се догодила након Француске буржоаске револуције, а друга након пада комунизма у Европи.

Западна антика уреди

Концепт цивилног друштва у његовом предмодерном класичном републиканском значењу је у принципу повезан са раном модерном струјом Просветитељства у 18. веку. Ипак, концепт има много старију историју у сфери политичке мисли. Генерално говорећи, на цивилно друштво се гледало као на политичку асоцијацију (удружење) која се бави друштвеним сукобима тако што намеће правила обуздавања грађана како не би наудили једни другима.[26] У класичном периоду, концепт је коришћен као синоним за добро друштво, и виђен је као нераздвојиви део државе. На пример, Сократ је сматрао да би унутардруштвене конфликте требало решавати преко јавних расправа користећи дијалектику, облик рационалног дијалога за откривање истине. Према Сократу, јавна расправа преко дијалектике је била императив како би се очувала “уљудност” у полису и “добар живот” за људе.[27] За Платона, идеал државе је био праведно друштво у којем се људи посвећују заједничком добру, уважавају друштвене вредности мудрости, храбрости, умерености и правде, и играју значајну улогу за коју су најбоље погодни. Дужност “филозофског краља” је била да се стара од људима на најбољи могући начин. Аристотел је сматрао да је полис “удружење које се састоји од мноштва других удружења” које омогућава грађанима да деле заједнички задатак да владају и да се над њима влада.[26] Његова коинониа политике, односно поимање политичког деловања подразумевало је политичку заједницу.

Концепт societas civilis је Римског порекла и утемељен је од стране Цицерона. Политички дискурс у класичном периоду ставља велики значај на идеју о “добром друштву” како би се обезбедили мир и ред међу људима. Филозофи у класичном периоду нису правили разлику између државе и друштва, већ су сматрали да држава представља цивилну форму друштва и да “цивилизованост” означава захтев за добрим грађанством.[26] Штавише, они су сматрали да су људска бића суштински рационална, и да као таква она могу да колективно обликују природу друштва којем припадају. Уз то, људска бића имају одлику да се свесно удружују ради остварења заједничког циља и очувања мира у друштву. Анализирајући ово гледиште, можемо закључити да су политички мислиоци класичног периода утемељили генезу (постанак) цивилног друштва у његовом изворном значењу.

Средњи век донео је значајне промене по питању тема којима су се бавили политички филозофи. Због јединствених политичких оквира феудализма, концепт класичног цивилног друштва је практично нестао из генералних разматрања. Уместо тога, расправама су преовлађивали проблеми праведног рата, преокупација која ће потрајати све до краја Ренесансе.

Историја ране модерне уреди

 
Хобс је у свом делу "Левијатан" изнео теорију друштвеног уговора - концепцију која је била од пресудног значаја за развој цивилног друштва

Тридесетогодишњи рат и последични Вестфалски мир нагласили су стварање система суверених држава. Принципима Вестфалије, који су садржани у Вестфалском уговору, утврђено је да државе, као територијално утемељене политичке јединице имају независност. Као резултат тога, монархије су могле да спроводе националну контролу стварањем феудалних господара, смањујући тиме потребу да се ослањају чисто на војну снагу.[28] Сходно томе, монарх је могао да оформи државну војску и спроведе професионалну бирократизацију и фискалне одсеке, који су му омогућавали да одржи директну контролу и ауторитет над његовим поданицима. У циљу задовољавања административних трошкова, монарх је контролисао економију. Ово је довело до стварања апсолутизма.[29] Све до средине 18. века, апсолутизам је био својеврсно обележје Европе.[29]

Концепт апсолутистичке државе је био оспораван у периоду Ренесансе.[30] Као реакција на природну последицу Ренесансе, Хуманизам и научну револуцију, ренесансни мислиоци су поставили фундаментална питања као што су “Коју легитимност пружа наследност?”, “Зашто су владе институционализоване?”, “Зашто поједина људска бића морају да имају више основних људских права од других?”, итд. Ова питања су их навела да направе поједине претпоставке о природи људског ума, затим о изворима политичког и моралног ауторитета, разлозима који одржавају апсолутизам, и како превазићи апсолутизам. Ренесансни мислиоци су веровали у инхерентну доброту људског ума. Били су противница савезништва и повезаности између државе и цркве, и сматрали су да је та повезаност непријатељ људског напретка и добробити зато што је апарат принуде који је уживала влада тлачио индивидуалне слободе, а црква је монарха легитимизовала у виду бића божанског порекла. Сходно томе, и апсолутистичка држава и црква  сматрани су супротностима воље грађана.

Стравичности Тридесетогодишњег рата извршиле су снажан утицај на политичке филозофе тог времена, који су сматрали да би друштвени односи требало да буду уређени на начин који би се разликовао од природног закона. Неки од њихових покушаја да се то оствари довели су до стварања теорије друштвеног уговора која је оспоравала постојање друштвених односа у складу са условима природног закона. Они су сматрали да се људска природа може разумети путем анализе објективне реалности и услова природног закона. Самим тим, тврдили су да би природа људских бића требало да се води интересима државе и успостављеним позитивним законима. Томас Хобс је назначио потребу за снажном државом која би могла да одржи цивилизованост у друштву. За Хобса, људска бића су мотивисана искључиво њиховим сопственим интересима.[31] Штавише, ти самоинтереси су често контрадикторни у природи. Сходно томе, у природном стању, јавља се рат свих против свих. У таквој ситуацији, живот је “самотан, сиромашан, насилан и кратак”.[31] Након спознавања опасности анархије, људска бића постала су свесна да им је потребан механизам како би се заштитили. Што се тиче Хобса, рационалност и самоинтереси убедили су људска бића да створе договор путем којег би предали своју појединачну сувереност заједничкој моћи.[32] Хобс је ову заједничку моћ назвао држава, Левијатан.

Џон Лок је о политичким условима у Енглеској имао сличан концепт као и Хобс. То је био период Величанствене револуције, означен препирањима између божанског права круне и политичких права Парламента. Ово је утицало на Лока да створи теорију друштвеног уговора са ограниченом државом и снажним друштвом. Према Локовом виђењу, људска бића такође воде неспокојан живот у природном стању. Ипак, он може бити одржаван на мање од оптималном нивоу у одсуству задовољавајућег система.[28] Од те главне забринутости, људи су се заједнички окупили како би потписали уговор и конституисали заједнички јавни ауторитет. Упркос томе, Лок је сматрао да се консолидација политичке моћи може претворити у аутократију, ако се не подведе под поуздана ограничења.[32] Сходно томе, Лок је представио два уговора која се тичу владе са реципрочним обавезама. У првом уговору, људи посвећују себе заједничком јавном ауторитету. Овај ауторитет има моћ да спроводи и одржава законе. Други уговор садржи ограничења ауторитета, односно – држава нема моћ да прети основним правима људских бића. Што се Лока тиче, основна права људских бића значе очување живота, слободе и имовине. Штавише, он је сматрао да држава мора да функционише унутар граница друштвених и природних закона.

I Хобс и Лок су увели систем у којем се мирна коегзистенција међу људским бићима може осигурати преко друштвеног пакта, односно уговора. Они су на цивилно друштво гледали као на заједницу која одржава друштвени живот, простор где су друштвене вредности и права раздвојене од природних закона. Ипак, они нису тврдили да је цивилно друштво простор који је одвојен од државе. Насупрот томе, они су назначили постојање коегзистенције државе и цивилног друштва. Систематски приступи Хобса и Лока (у њиховим анализама друштвених односа) су у многоме утицани од стране искустава у њиховом периоду. Њихови покушаји да објасне људску природу, природне законе, друштвени уговор и стварање владе су се супротставили теорији божанског права. За разлику од божанског права, Хобс и Лок су тврдили да људи могу да дизајнирају сопствено политичко уређење. Ова идеја је имала велики утицај на мислиоце у Ренесансном периоду.

Мислиоци ренесансе тврдили су да су људска бића рационална и да могу да обликују сопствену судбину. Сходно томе, нема потребе за апсолутним ауторитетом да их контролише. Жан Жак Русо, критичар цивилног друштва, и Емануел Кант, сматрали су да су људи љубитељи мира и да су ратови творевина апсолутистичких режима.[33] Што се тиче Канта, он је сматрао да је цивилно друштво ефективан систем за заштиту против доминације појединачних интереса и тираније која би се спроводила против већине.[34]

Институције уреди

Организације цивилног друштва, такође познате и као цивилне организације, између осталих укључују:

Види још уреди

Теоретичари цивилног друштва уреди

Референце уреди

  1. ^ Wхат ис Цивил Социетy цивилсоц.орг Арцхивед 2 Маy 2009 ат тхе Wаyбацк Мацхине
  2. ^ "Цивил социетy – Дефине Цивил социетy ат Дицтионарy.цом"[мртва веза]. Дицтионарy.цом.
  3. ^ "Цивил Социетy". Цоллинс Енглисх Дицтионарy – Цомплете анд Унабридгед 11тх Едитион. Приступљено 2 Аугуст 2.012 фт (613 м)ом ЦоллинсДицтионарy.цом wебсите: http://www.collinsdictionary.com/dictionary/english/civil-society
  4. ^ Aristotle, Politics, Bk. 1 passim, esp. 1252a1–6
  5. ^ Jean L. Cohen,Civil Society and Political Theory, MIT Press, 1994 pp. 84–85.
  6. ^ Bruno Blumenfeld The Political Paul: Democracy and Kingship in Paul's Thought, Sheffield Academic Press, 2001 pp. 45–83
  7. ^ Michael Davis,The Politics of Philosophy: A Commentary on Aristotle's Politics, Rowman & Littlefield 1996 pp. 15–32
  8. ^ Jean L. Cohen,Civil Society and Political Theory, MIT Press, 1994 p. 86.
  9. ^ Frederick W. Powell,The Politics of Civil Society: Neoliberalism Or Social Left?, Policy Press, 2007. pp. 119–20, 148–49.
  10. ^ а б в Pawel Stefan Zaleski, Neoliberalizm i spoleczenstwo obywatelskie (Neoliberalism and Civil Society), Wydawnictwo UMK, Torun 2012
  11. ^ Zaleski, Pawel Stefan (2008). "Tocqueville on Civilian Society. A Romantic Vision of the Dichotomic Structure of Social Reality" (PDF). Archiv für Begriffsgeschichte. Felix Meiner Verlag. 50.
  12. ^ а б Almond, G., & Verba, S.; 'The Civic Culture: Political Attitudes And Democracy In Five Nations; 1989; Sage
  13. ^ Robert D. Putnam, Robert Leonardi, Raffaella Y. Nanetti; Robert Leonardi; Raffaella Y. Nanetti (1994). Making Democracy Work: Civic Traditions in Modern Italy. Princeton University Press. 0-691-07889-0.
  14. ^ а б Pawel Stefan Zaleski Global Non-governmental Administrative System: Geosociology of the Third Sector, [in:] Gawin, Dariusz & Glinski, Piotr [ed.]: "Civil Society in the Making," IFiS Publishers, Warszawa 2006[1]
  15. ^ Agnew, John; 2002; 'Democracy and Human Rights' in Johnston, R.J., Taylor, Peter J. and Watts, Michael J. (eds); 2002; Geographies of Global Change; Blackwell
  16. ^ Pithouse, Richard (2005). "Report Back from the Third World Network Meeting Accra, 2005". ukzn.ac.za. Centre for Civil Society : 1–6.
  17. ^ The Politics of the Governed: Popular Politics in Most of the World, 2004
  18. ^ "Engaging Critically with the Reality and Concept of Civil Society". p2pfoundation.net.
  19. ^ Pollock, Graham.'Civil Society Theory and Euro-Nationalism' , Studies In Social & Political Thought, Issue 4, March (2001), pp. 31–56
  20. ^ Peter Barenboim, Natalya Merkulova. "The 25th Anniversary of Constitutional Economics: The Russian Model and Legal Reform in Russia, in The World Rule of Law Movement and Russian Legal Reform", edited by Francis Neate and Holly Nielsen, Justitsinform, Moscow (2007).
  21. ^ Mann, Michael; 1984; "The Autonomous Power of The State: Its Origins, Mechanisms and Results"; European Journal of Sociology 25: pp. 185–213
  22. ^ "NGOs NGO civil society partnerships UN United Nations". un.org.
  23. ^ Hasmath, R; Hsu, J (2018). "Rethinking Global Civil Society in an Era of a Rising China"". Association for Research on Nonprofit Organizations and Voluntary Action Annual Conference - Austin, USA.
  24. ^ Basta! Rio+20 Walkout. Vimeo.
  25. ^ Dodge, Jennifer (2014). „Civil society organizations and deliberative policy making: Interpreting environmental controversies in the deliberative system”. Policy Sciences. 47 (2): 161—185. S2CID 254894247. doi:10.1007/s11077-014-9200-y. 
  26. ^ а б в Edwards 2004, стр. 6
  27. ^ O'Connell 1999
  28. ^ а б Brown 2001, стр. 70
  29. ^ а б Knutsen 1997, стр. 80–118
  30. ^ Chandhoke 1995, стр. 88.
  31. ^ а б Graham 1997, стр. 23
  32. ^ а б Kaviraj 2001, стр. 289
  33. ^ Burchill 2001, стр. 33.
  34. ^ Alagappa 2004, стр. 30.

Literatura уреди

  • Alagappa, Muthiah (2004). Civil Society and Political Change in Asia. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5097-4. 
  • Colletti, Lucio. ‘Introduction’, in Karl Marx, Early Writings, Pelican. 1975. ISBN 978-0-14-021668-4. стр. 7-56.
  • Едwардс, Мицхаел (2004). Цивил Социетy. Цамбридге, Енгланд: Политy Пресс. ИСБН 978-0-7456-3133-2. .
  • Драпер, Хал. Карл Марx'с Тхеорy оф Револутион (Волуме 1: Стате анд Буреауцрацy, Волуме 2: Тхе Политицс оф Социал Цлассес). Неw Yорк: Монтхлy Ревиеw Пресс, 1977 & 1986.
  • Ехренберг, Јохн. Цивил Социетy: Тхе Цритицал Хисторy оф ан Идеа. Неw Yорк: Неw Yорк Университy Пресс, 1999.
  • Гинсборг, Паул. Италy анд Итс Дисцонтентс: Фамилy, Цивил Социетy, Стате (2003)
  • Госеwинкел, Диетер: Цивил Социетy, Еуропеан Хисторy Онлине, Маинз: Институте оф Еуропеан Хисторy, 2011, ретриевед: 24 Аугуст 2011.
  • Хеммати, Мину. Доддс, Фелиx. Енаyати, Јасмин. анд МцХаррy, Јан доwнлоадабле цопy оф Мултистакехолдер Процессес фор Говернанце анд Сустаинабилитy:Беyонд Деадлоцк анд Цонфлицт
  • О'Цоннелл, Бриан. Цивил Социетy: Тхе Ундерпиннингс оф Америцан Демоцрацy. Медфорд, Масс:Туфтс Университy Пресс. 1999. ISBN 978-0-87451-924-2..
  • Перлас, Ницолас. Схапинг Глобализатион – Цивил Социетy, Цултурал Поwер анд Тхреефолдинг. ИСБН 978-0-9583885-8-0.  .
  • Поллоцк, Грахам. "Цивил Социетy Тхеорy анд Еуро-Натионалисм," Студиес Ин Социал & Политицал Тхоугхт , Иссуе 4, Марцх (2001), пп. 31–56 онлине
  • Сопер, Стевен C. Буилдинг а Цивил Социетy: Ассоциатионс, Публиц Лифе, анд тхе Оригинс оф Модерн Италy (2013)
  • Тведт, Терје. Ангелс оф Мерцy ор Девелопмент Дипломатс. НГОс & Фореигн Аид. Оxфорд: Јамес Цурреy, 1998.
  • Wхаитес, Алан, Лет'с гет цивил социетy страигхт: НГОс анд Политицал Тхеорy, Девелопмент ин Працтице, 1996, [2][мртва веза]
  • Wхаитес, Алан, НГОс, Цивил Социетy анд тхе Стате: Авоидинг тхеоретицал еxтремес ин реал wорлд иссуес,' Девелопмент ин Працтице 1998 [3][мртва веза]
  • Залески, Паwел Стефан, Тоцqуевилле он Цивилиан Социетy: А Романтиц Висион оф тхе Дицхотомиц Струцтуре оф Социал Реалитy, Арцхив фüр Бегриффсгесцхицхте Бд. 50/2008 [2]
  • Хелмут К. Анхеиер, Стефан Тоеплер, Интернатионал Енцyцлопедиа оф Цивил Социетy, Спрингер-Верлаг Неw Yорк Инц., Неw Yорк. 2010. ISBN 978-0-387-93996-4.

Спољашње везе уреди

 
Цивилно друштво на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цивилно_друштво&oldid=26419995”