Историја физике

Историја физике започиње још у праисторијска времена, када је прачовек стицао прва искуствена физичка знања. Он је научио да употребљава на пример полугу, иако није знао закон на којем се заснива њезина употреба. Од давнина су људи покушавали да проникну у понашање и особине материје, да нађу одговоре на питање зашто објекти падају на земљу када изгубе ослонац, зашто различити материјали имају различите особине, и слично. Физичка знања искуствено су се стицала и у првим цивилизацијама: Кини, Месопотамији, Египту и Индији. Иако се тих искуствених знања доста накупило, ипак су се она тек почела објашњавати тек у старој Грчкој. Тајновита је била и природа свемира, као на пример облик Земље, понашање и кретање Сунца и Месеца. Мноштво теорија је покушавало да објасни те појаве, али већина од њих на погрешан начин, јер никада нису биле потврђене експериментима.

Античка физика

Аристотел (384. п. н. е. - 322. п. н. е.)

Архимед (око 287. п. н. е. - 212. п. н. е.)

Талес из Милета (640. или 624. п. н. е. – око 547. п. н. е.), грчки филозоф предсократовац, традиционално се сматра првим западњачким филозофом и оцем науке. Без обзира што је располагао малом количином знања, покушао је да нађе међусобну повезаност појава, а тврдио је да је све произашло из једног праелемента – воде.

Праелементе су тражили и други стари Грци, па се тако као праелемент истицао ваздух или ватра. Емпедокло (око 490. п. н. е. - 430. п. н. е.) сматрао је да постоје четири праелемента: земља, вода, ваздух и ватра, од којих сваки може имати и четири каквоће: топло, влажно, хладно и суво.

Питагорејска школа (или Питагорејци - назив је којим се означују следбеници учења грчког филозофа Питагоре) су направили разлику између небеског подручја, које је савршено и непромењиво, и земаљског, које је промењиво и несавршено.

Демокрит

Демокрит (460. п. н. е. - 370. п. н. е.) је напротив сматрао да се цели свет састоји од два дела: пуног и празног. Пуни се састоји од малих честица које су недељиве и називају се атоми. Сви физички процеси по њему, настају због непрекидног скупљања и раздвајања атома.

Платон

Према Емпедоклу тела се раздвајају или спајају мржњом или љубављу. То су у бити силе, али су схваћене у психолошком смислу. Силу је и Платон (428. п. н. е. или 427. п. н. е. - 347. п. н. е. или 348. п. н. е.) схватао у психолошком смислу. По Платону постоји тежња да се слично споји са сличним. Због тога и елементи, земља, вода, ваздух и ватра, заузимају своја места.

Аристотел

Аристотел (384. п. н. е. - 322. п. н. е.), слично Платону, је тврдио да елементи теже свом природном месту и такво кретање називао природним кретањем. Сва друга кретања су насилна и потичу увек од силе којој је узрок у првом покретачу. Тако је за насилна кретања увек потребна сила, без обзира какво је кретање. Простор је за Аристотела ограничен и пун. Аристотел прихвата разлику земаљског и небеског подручја за која вреде различите физике. Аристотелова физика је имала велики утицај на развој наука.

Архимед

Архимед (око 287. п. н. е. - 212. п. н. е.), за разлику од Аристотела, увео је у физику прорачуне, па је тако први дао математички закон за полугу, а касније је утврдио и Архимедов закон: Тело уроњено у течност лакше је за тежину истиснуте течности. Архимедов вијак је направа која се често током историје употребљавала за премештање воде у канале за натапање. Архимедова или обична котурача се састоји од неколико помичних и неколико непомичних точкова који су смештени у два кућишта. Архимед је можда користио огледала која делују заједно као параболични рефлектор да би спалио бродове који су нападали Сиракузу.

Средњевековна физика

Роџер Бејкон (око 1214—1294)

Аристотелова природна филозофија, која је укључивала и физику, била је генерално прихваћена у средњем веку. Чак и Роџер Бејкон (око 1214—1294), који је сматрао да је експеримент меродаван за стварање мишљења о неком научном проблему и који је тражио да се у науци врше експерименти, био је поборник Аристотелове природне филозофије и своје закључке је доносио унутар ње.

Ипак је у средњем веку дошло до извјесног напретка и до нових научних резултата, посебно у оптици, магнетизму и у метеорологији. Оптика је доживела изванредан напредак током средњег века, посебно у раздобљу од око 1250. до 1350. Занимање за оптичке проблеме зачео је арапски научник Ибн Хејсам (965. – 1040), који је извршио изванредан утицај на муслимански Исток и на латински Запад. Од оптичких проблема опет се највише истраживао проблем дуге. Дитрих из Фрајберга (1250. – 1310), познат и као Теодорик из Фрајберга, дао је решење постанка две дуге, које је готово у потпуности касније преузео Рене Декарт (1596—1650).

Проблем плиме и осеке (морске мене) успешно је решаван у средњем веку, па су Ђјакомо Донди (1290. –1359) и задранин Федерик Грисогоно Бартолачић (1472. – 1538) дали тачан опис плиме и осеке, и њихове међусобне односе. У средњем веку су решавани и многи други физички проблеми, али су готово сви били решавани у оквиру Аристотелове, такозване перипатетичке природне филозофије.

Класична физика

Галилео Галилеј (1564. – 1642)

Исак Њутн (1642. – 1728)

Руђер Бошковић (1711. –1787)

Данијел Бернули (1700. – 1782)

Шарл-Огистен де Кулон (1736. –1806)

Мајкл Фарадеј (1791—1867)

Џејмс Клерк Максвел (1831—1879)

Никола Тесла (1856—1943)

Џозеф Џон Томсон (1856—1940)

Макс Планк (1858—1947)

Алберт Ајнштајн (1879—1955)

Нови век је обележен појавом нових погледа на материјалну стварност. Већ је Никола Кузански (1401—1464) тврдио да је простор бесконачан, а то су касније прихватили Ђордано Бруно (1548—1600) и Фране Петрић (1529—1597) с острва Цреса. Тиме се почело напуштати Аристотелово учење о ограниченом простору.

Галилео Галилеј

Нову механику, која је битно различита од Аристотелове природне филозофије, дао је Галилео Галилеј (1564. – 1642). Његова механика се заснива на чисто математичким изразима. Галилео је математички изводио своје закључке из неких почетних тврдњи, а затим их је потврђивао и експериментом. Најпознатији је његов закључак за једнолико убрзано кретање (убрзање), који тврди да пређени путеви се односе као квадрати протеклих времена. Осим тога, Галилео је добро одредио и кретање код косог избацивања тела (коси хитац), тврдећи да је то сложено кретање. Галилејева механика је била само кинематика, он није расправљао о сили, сматрајући тај појам нејасним.

Рене Декарт

Рене Декарт (1596—1650) је увео појам очувања кретања, што је био први закон очувања једне физичке величине.

Роберт Бојл

У 17. веку постало је јасно да земља, вода, ваздух и ватра нису у основи свих ствари, јер се могу даље растављати. Оштру критику тих елемената дао је Роберт Бојл (1627—1691). Уместо тих елемената, у то доба су све више научници прихваћали Демокритов атомизам који је боље одговарао општим атомистичким схватањима у математици и физици тог доба. На темељу атомистичког схватања и Бојлове критике тражио се тада модел структуре материје. Стварању тог модела помогли су Бојлови експерименти с гасовима (Бојл-Мариотов закон), а гас је био врло подесан да се на њему изучава модел структуре материје, јер се могао притискати, а и ширити (експандирати) ако није био у томе спречен. Изнесено је више теорија које се могу поделити на оне које претпостављају статички модел гаса и оне које предлажу кинематички (кинетичка теорија гасова). Према кинематичком моделу честице имају велику брзину, те јуре кроз простор испуњен врло финим флуидом. Под утицајем Декартове физике, научници су сматрали да кретање честица долази од вртлога у том флуиду. Исак Њутн (1643—1728) је заступао статички модел удаљених честица меду којима делује сила (гравитациона сила).

Кристијан Хајгенс

Аристотелова природна филозофија и атомистичка схватања одражавала су се још у 18. веку, посебно везано уз схватање природе светлости. Аристотел је тврдио да је светлост талас, а Демокрит је био мишљења да се кроз простор шире честице које преносе светлост. I једно и друго гледиште прихваћено је у 18. беку, Декарт је прихватио природу светлости као таласа који се шири кроз флуид, а Кристијан Хајгенс (1629—1695) је исто изградио своју теорију таласног ширења светлости. С друге стране, Њутн се приклонио теорији честица и на основу тога засновао своју корпускуларну теорију светлости.

Исак Њутн

Исак Њутн (1643—1728) је довршио стварање нове природне филозофије, односно физике, која се обично назива Њутнова или класична механика. У првом реду он је, на основу Кеплерових закључака о привлачењу међу небеским телима и других настојања у 17. веку, објаснио Њутнов закон гравитације. Из њега је математички извео Кеплерове законе и то је сматрао доказом да је претпоставка изречена законом гравитације добро изабрана. Неwтон је сматрао да тај закон вреди и за механику на Земљи, па да је узрок падања камена у тој општој гравитацији, а да он вреди и у небеским пространствима. Ипак, Њутн није одредио природу тог привлачења (гравитације), будући да би то захтевало да се постављају претпоставке које не произлазе из експеримента, што је он сматрао недопустивим.

На основу Галилејевих, Декартових и других погледа из 17. века, Њутн је објаснио појаву устрајности (закон инерције), темељни закон кретања, те закон акције и реакције. Та три Њутнова закона кретања (Њутнови аксиоми) су постављена на основу механике (Њутнова механика) и из њих су математички дедуктивно изведене остале тврдње (у Њутновом делу Philosophiae naturalis principia mathematica 1687). Њутнова метода је била геометријска и под снажним утицајем Еуклида. Њутн је, поред тих закона кретања, поставио на почетак своје механике и неколико појмова које је одредио, као што су маса, величина кретања, сила инерције (тромост) и друго, док неке друге појмове као што су простор, време и кретање није одредио, сматрајући те појмове потпуно познатим. Прихватио је од Ђордана Бруна појам бесконачног простора који је хомоген и називао га апсолутним простором. Време је такође сматрао апсолутним. Иако је све тврдње Њутн одредио генерално, ипак је механику ограничио само на Сунчев систем. Проширење Њутнове механике на цели свемир изведено је тек у 19. веку.

Леонард Ојлер

Леонард Ојлер (1707—1783), Жан ле Рон д'Аламбер (1717. – 1783) и Жозеф Луј Лагранж (1736. – 1813) дали су Њутновој механици аналитички облик, па је тако настала аналитичка механика. Ти су научници из јединствених начела извели аналитички сва подручја механике.

Готфрид Вилхелм Лајбниц

Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646—1716) и његови следбеници били су уверени да се у природи не догађају скокови, па су поставили такозвани закон непрекинутости који вреди без изузетка у природи. У 18. веку тај је закон доживео бројне критике будући да није у складу с многим искуственим чињеницама (између осталога противио се случају скока брзине при судару две куглице).

Руђер Бошковић

Настојање да спаси Лајбницов закон непрекинутости навело је Руђера Бошковића (1711. –1787) да формира сасвим нову теорију о структури материје. По његовој теорији, сила је међу честицама на врло малим удаљеностима одбојна, затим неколико пута мења предзнак и у већим удаљеностима постаје привлачна. Та су гледишта гнатно утицала на развој физике 19. века.

Томас Јанг

Иако је у 18. веку генерално прихваћена таласна теорија светлости, ипак је такво схватање постанка боја као мешања светлости и таме стварало многе потешкоће (оптика). Многи су научници опазили да се проласком светлости кроз призму добија низ различитих боја. Њутн је, тражећи узрок тој појави, на темељу многих експеримената закључио да је бела светлост састављена од низа боја које је назвао спектар. У 18. веку није било могуће да се потврди коју теорију свјетлости треба прихватити. Али када је Томас Јанг (1773—1829) око 1800. открио интерференцију (дифракцију таласа) светлости и таласе светлости упоредио с таласим воде или звука, била је таласна теорија светлости готово једнодушно прихваћена.

Данијел Бернули

Атомистичка схваћања у 17. и 18. веку утицала су и на поимање топлоте. Већина научника, која је прихватала атомистичку структуру материје, у то доба је замишљала и да топлота долази од кретања атомских честица. Данијел Бернули (1700. – 1782) дао је модел гаса на основу појма кретања честица. Он је утврдио да повећању топлоте одговара повећање брзине честица. Такво су схватање такође заступали Ојлер, Лавоазје и Лаплас.

Шарл-Огистен де Кулон

Електрицитет су грчки атомисти тумачили механичким додиром између тела који привлачи и оног тела који је привучено. Та физичка веза по њима потиче од натрљаног јантара или магнета. Вилијам Гилберт (1544. – 1603) је прихватио ту теорију и замислио да се око натрљаног јантара или око магнета ствара неки ефлувиј. Као атомистичка теорија топлоте тако је и атомистичка теорија електрицитета доживела промену у 18. беку због нових експеримената и схватања. Шарл Дјуфе (1698. – 1739) је тврдио да постоје две врсте електрицитета, па тако натрљано стакло одбија натрљано стакло, натрљани јантар одбија натрљани јантар, а натрљано стакло привлачи натрљани јантар. Он је ефлувијум тумачио као вртлог који окружује сваки електрични објект. То је подстакло на размишљање да је и електрицитет флуид. Бенџамин Френклин (1706—1790) је коначно прихватио постојање само једног електричног флуида, кога може бити више или мање од нормалног. То је омогућило прецизна мерења која су помогла да Шарл-Огистен де Кулон (1736. –1806) дође до Кулоновог закона: Величина електростатичке силе између два тачкаста набоја директно је сразмјерна умношку величине оба набоја и обрнуто сразмерна квадрату удаљености r између њих, који је увео појмове електрични набој и електростатичка сила.

Амедео Авогадро

Један од првих модерних модела структуре материје дао је Џон Далтон (1766—1844). Он је прихватио атомистичку структуру материје и замислио да сваки атом окружују љуске с атмосфером топлоте и тако омогућују физички додир међу атомима. Нове податке о структури материје прибавили су експерименти с гасовима. Посебно су били важни експерименти које је обавио Жозеф Луј Ге-Лисак (1778—1850), на темељу којих је Амедео Авогадро (1776—1856) изградио нови модел структуре материје. Он је претпоставио да су атоми расути у празном простору и да се атоми спајају у молекуле. На темељу Авогадровог закона, он је успео да објасни готово све хемијске резултате познате у његово доба.

Џејмс Џул

Иако је Лајбниц увео појам живе силе која је у бити енергија, ипак тада још није био познат појам енергије генерално. Лавоазје и Лаплас поистоветили су топлоту са Лајбницовим појмом живе силе, чиме је успостављена веза између топлоте и механичке енергије. Почетком 19. века на темељу многих експерименатаа постало је јасно да мора да постоји неко јединствено правило на којем се темеље механичке и топлотне појаве. Роберт Мајер (1814. – 1878) је доказао да постоји повезаност механичких и топлотних појава, те очување свих облика енергије. То је све више упозоравало на то да би ипак морала бити вероватнија претпоставка кинетичке теорије топлоте (кинетичка теорија гасова) него флуида. Теорију топлоте на основу кретања честица дао је Џејмс Џул (1818—1889).

Мајкл Фарадеј

Почетком 19. века физичари су претежно веровали да постоји неко деловање на даљину и поступали су с тим појмом само искуствено, не питајући се какав је стварни механизам тог деловања. На сличан начин би деловала међусобно два наелектрисана тела, магнети, али и тела привлачена генерално гравитационом силом. Заобилажење бити проблема почело је све више да смета даљњем развоју физике и било је нужно да се пронађе управо тај механизам деловања силе. Мајкл Фарадеј (1791—1867) је у почетку тражио тај механизам у Бошковићевој идеји средишта сила. Међутим, Гилбертови експерименти, који су показали да се жељезна пиљевина поставља у одређене кривуље око магнета, допунили су ту почетну идеју. Након тога Фарадај је тврдио да су магнетске линије сила реалне, иако невидљиве и да оне преносе међусобно деловање тела. Те линије саме по себи нису материја али настају згушњавањем етра, за који је Фарадеј узимао да испуњава простор и омогућава зрачење угрејаних тела. Простор испуњен тим магнетним линијама називао је Фарадеј магнетно поље, а исто тако простор који окружује електрично набијено тело, електрично поље.

Џејмс Клерк Максвел

Џејмс Клерк Максвел (1831—1879) је произвео математички облик за Фарадејеве експерименталне резултате, посебно за његове експерименте деловања магнетског поља на електрично, и обратно. Максвел је добио скуп једначина поља из којих је изводио и такве резултате који још нису били проверени експериментима. По Максвелу, за неку дугу равну жицу која проводи електричну струју, постоји у околном простору електромагнетско поље. Ако електрични набоји у жици добијају убрзање (акцелерацију), према Максвеловим једначинама види се да је тиме одаслан у околни простор импулс неке енергије и тај се шири брзином светлости. Због тога је Максвел закључио да је светлост електромагнетни талас.

Хајнрих Херц

Вилијам Хершел (1738—1822) истраживао је топлотна својства спектра (1801) и утврдио да се топлотни учинак повећава у близини видљивог дела спектра светлости. Исте је године Јохан Вилхелм Ритер (1776. – 1810) пустио да падне спектар Сунца на плочу покривену сребровим нитратом и опазио да се црнило шири према љубичастом делу спектра. Тиме је постало јасно да видљива светлост преставља само део непрекинутог спектра електромагнетских таласа Хајнрих Херц (1857—1894) је показао 1888. да се осцилацијама искре између две куглице, спојене на извор електричне струје, ствара електромагнетни талас који може произвести искру између другог пара куглица, постављеног на некој удаљености од првих, па је на тај начин потврдио Максвелову теорију, барем за фреквенције које су различите од фреквенција видљиве светлости.

Никола Тесла

У свјетској историји Никола Тесла (1856—1943) има високо опште признато место по својим бројним техничким открићима на пољу електротехнике, електронике, енергетике и машинства, а посебно у примени наизменичне електричне струје, као што су окретно магнетско поље и вишефазни систем наизменичних струја (индукциони или асинхрони електромотор, те електрични генератори на основу окретног магнетног поља), наизменични систем преноса и расподеле електричне енергије. Упоредо с тим радио је на новим открићима као што су бежични пренос енергије и даљинско управљање бродовима, осмишљава Теслин трансформатор, Теслину турбину и друго. Тесла је такође претходник идеје низа техничких достигнућа која су касније остварена као што су: роботика, радиовеза, глобална комуникацијска мрежа (интернет), телевизор, рачунар, ваздухоплови с вертикалним узлетањем, ласер, акцелератор честица, крстареће ракете, нове врсте турбина, радар, вакуумска цев, флуоресцентна цев, вештачки сателит и друго. Тесла спада међу 14 светских научника по којима су назване физичке јединице у Међународном систему мерних јединица: 1 Т (Тесла).

Литература

• Агар, Јон (2012), Сциенце ин тхе Тwентиетх Центурy анд Беyонд, Цамбридге: Политy Пресс, ИСБН 978-0-7456-3469-2 .
• Аристотле Пхyсицс транслатед бy Хардие & Гаyе
• Бен-Цхаим, Мицхаел (2004), Еxпериментал Пхилосопхy анд тхе Биртх оф Емпирицал Сциенце: Боyле, Лоцке анд Неwтон, Алдерсхот: Асхгате, ИСБН 978-0-7546-4091-2, ОЦЛЦ 53887772 .
• Бертолини Мели, Доменицо (1993), Еqуиваленце анд Приоритy: Неwтон версус Леибниз, Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс .
• Биагиоли, Марио (1993), Галилео, Цоуртиер: Тхе Працтице оф Сциенце ин тхе Цултуре оф Абсолутисм, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, ИСБН 978-0-226-04559-7, ОЦЛЦ 185632037 .
• Бос, Хенк (1980), „Матхематицс анд Ратионал Мецханицс”, Ур.: Роуссеау, Г. С.; Портер, Роy, Тхе Фермент оф Кноwледге: Студиес ин тхе Хисториограпхy оф Еигхтеентх Центурy Сциенце, Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс, ПМЦ 1139043  .
• Буцхwалд, Јед (1985), Фром Маxwелл то Мицропхyсицс: Аспецтс оф Елецтромагнетиц Тхеорy ин тхе Ласт Qуартер оф тхе Нинетеентх Центурy, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, ИСБН 978-0-226-07882-3, ОЦЛЦ 11916470 .
• Буцхwалд, Јед (1989), Тхе Рисе оф тхе Wаве Тхеорy оф Лигхт: Оптицал Тхеорy анд Еxперимент ин тхе Еарлy Нинетеентх Центурy, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, ИСБН 978-0-226-07886-1, ОЦЛЦ 18069573 .
• Буцхwалд, Јед (1994), Тхе Цреатион оф Сциентифиц Еффецтс: Хеинрицх Хертз анд Елецтриц Wавес, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, ИСБН 978-0-226-07888-5, ОЦЛЦ 29256963 .
• Дарригол, Оливиер (2005), Wорлдс оф Флоw: А Хисторy оф Хyдродyнамицс фром тхе Берноуллис то Прандтл, Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 978-0-19-856843-8, ОЦЛЦ 237027708 .
• Драке, Стиллман (1978), Галилео ат Wорк: Хис Сциентифиц Биограпхy, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, ИСБН 978-0-226-16226-3, ОЦЛЦ 185633608 .
• Галисон, Петер (1997), Имаге анд Логиц: А Материал Цултуре оф Мицропхyсицс, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, ИСБН 978-0-226-27917-6, ОЦЛЦ 174870621 .
• Гарбер, Даниел (1992), Десцартес' Метапхyсицал Пхyсицс, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс .
• Гарбер, Елизабетх (1999), Тхе Лангуаге оф Пхyсицс: Тхе Цалцулус анд тхе Девелопмент оф Тхеоретицал Пхyсицс ин Еуропе, 1750–1914, Бостон: Биркхäусер Верлаг .
• Гаукрогер, Степхен (2002), Десцартес' Сyстем оф Натурал Пхилосопхy, Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс .
• Глицк, Тхомас Ф.; Ливесеy, Стевен Јохн; Wаллис, Фаитх (2005), Медиевал Сциенце, Тецхнологy, анд Медицине: Ан Енцyцлопедиа, Роутледге, ИСБН 978-0-415-96930-7, ОЦЛЦ 218847614 
• Греенберг, Јохн (1986), „Матхематицал Пхyсицс ин Еигхтеентх-Центурy Франце”, Исис, 77: 59—78, дои:10.1086/354039 .
• Голински, Јан (1999), Сциенце ас Публиц Цултуре: Цхемистрy анд Енлигхтенмент ин Бритаин, 1760–1820, Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс, ПМЦ 1036800  .
• Гуицциардини, Ниццолò (1989), Тхе Девелопмент оф Неwтониан Цалцулус ин Бритаин, 1700–1800, Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс .
• Гуицциардини, Ниццолò (1999), Реадинг тхе Принципиа: Тхе Дебате он Неwтон'с Метходс фор Натурал Пхилосопхy фром 1687 то 1736, Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс .
• Халл, А. Руперт (1980), Пхилосопхерс ат Wар: Тхе Qуаррел бетwеен Неwтон анд Леибниз, Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс .
• Хеилброн, Ј. L. (1979), Елецтрицитy ин тхе 17тх анд 18тх Центуриес, Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс .
• Хунт, Бруце (1991), Тхе Маxwеллианс, Итхаца: Цорнелл Университy Пресс .
• Јунгницкел, Цхриста; МцЦорммацх, Русселл (1986), Интеллецтуал Мастерy оф Натуре: Тхеоретицал Пхyсицс фром Охм то Еинстеин, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс .
• Крагх, Хелге (1999), Qуантум Генератионс: А Хисторy оф Пхyсицс ин тхе Тwентиетх Центурy, Принцетон: Принцетон Университy Пресс .
• Расхед, Р.; Морелон, Рéгис (1996), Енцyцлопедиа оф тхе Хисторy оф Арабиц Сциенце, 2, Роутледге, ИСБН 978-0-415-12410-2, ОЦЛЦ 34731151 .
• Сцхwебер, Силван (1994), QЕД анд тхе Мен Wхо Маде Ит: Дyсон, Феyнман, Сцхwингер, анд Томонага, Принцетон: Принцетон Университy Пресс .
• Схеа, Wиллиам (1991), Тхе Магиц оф Нумберс анд Мотион: Тхе Сциентифиц Цареер оф Ренé Десцартес, Цантон, Массацхусеттс: Сциенце Хисторy Публицатионс .
• Смитх, Цросбие (1998), Тхе Сциенце оф Енергy: А Цултурал Хисторy оф Енергy Пхyсицс ин Вицториан Бритаин, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс .
• Смитх, Цросбие; Wисе, M. Нортон (1989), Енергy анд Емпире: А Биограпхицал Студy оф Лорд Келвин, Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс .
• Буцхwалд, Јед З. анд Роберт Фоx, едс. Тхе Оxфорд Хандбоок оф тхе Хисторy оф Пхyсицс (2014) 976пп; еxцерпт
• Бyерс, Нина; Wиллиамс, Гарy (2006). Оут оф тхе Схадоwс: Цонтрибутионс оф Тwентиетх-Центурy Wомен то Пхyсицс. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-82197-1. 
• Цроппер, Wиллиам Х. (2004). Греат Пхyсицистс: Тхе Лифе анд Тимес оф Леадинг Пхyсицистс фром Галилео то Хаwкинг. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-517324-6. 
• Деар, Петер (2001). Револутионизинг тхе Сциенцес: Еуропеан Кноwледге анд Итс Амбитионс, 1500–1700. Принцетон: Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-08859-4. ОЦЛЦ 46622656. .
• Гамоw, Георге (1988). Тхе Греат Пхyсицистс фром Галилео то Еинстеин. Довер Публицатионс. ИСБН 978-0-486-25767-9. 
• Хеилброн, Јохн L. (2005). Тхе Оxфорд Гуиде то тхе Хисторy оф Пхyсицс анд Астрономy. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-517198-3. 
• Нyе, Марy Јо (1996). Бефоре Биг Сциенце: Тхе Пурсуит оф Модерн Цхемистрy анд Пхyсицс, 1800–1940. Неw Yорк: Тwаyне. ИСБН 978-0-8057-9512-7. ОЦЛЦ 185866968. .
• Сегрè, Емилио (1984). Фром Фаллинг Бодиес то Радио Wавес: Цлассицал Пхyсицистс анд Тхеир Дисцовериес. Неw Yорк: W. Х. Фрееман. ИСБН 978-0-7167-1482-8. ОЦЛЦ 9943504. .
• Сегрè, Емилио (1980). Фром X-Раyс то Qуаркс: Модерн Пхyсицистс анд Тхеир Дисцовериес. Сан Францисцо: W. Х. Фрееман. ИСБН 978-0-7167-1147-6. ОЦЛЦ 237246197. .
• Wеавер, Јефферсон Х., ур. (1987). Тхе Wорлд оф Пхyсицс. Симон анд Сцхустер. ИСБН 978-0-671-49931-0.  А селецтион оф 56 артицлес, wриттен бy пхyсицистс. Цомментариес анд нотес бy Ллоyд Мотз анд Дале МцАдоо.
• де Хаас, Паул, "Хисториц Паперс ин Пхyсицс (20тх Центурy)"

Спољашње везе

• "Selected Works about Isaac Newton and His Thought" from The Newton Project.