Википедија

Јевгениј Јевтушенко

Јевгениј Александрович Јевтушенко (рус. Евгений Александрович Евтушенко; Зима, 18. јул 1932 — Талса, 1. април 2017) био је совјетски и руски пјесник, писац, есејист, драматург, сценариста, режисер и глумац.

Јевгениј Јевтушенко
Јевтушенко у 2009.
Име по рођењуЈевгениј Александрович Јевтушенко
Датум рођења(1932-07-18)18. јул 1932.
Мјесто рођењаЗима
 СССР
Датум смрти1. април 2017.(2017-04-01) (84 год.)
Мјесто смртиТалса
 САД
ДржављанствоРусија
Занимање
  • пјесник
  • писац
  • есејист
  • драматург
  • сценарист
  • режисер
  • глумац
Потпис

Поријекло и младост уреди

Јевтушенко се родио на жељезничкој станици сибирског села Зима у Иркутској области у којој су, како сам писац каже, „царовали мириси барута и снијега, кедрова и жита”. Родитељи су му били Александар Гангнус и Зинаида Јевтушенко, обоје геолози. Отац Александар је био и пјесник-аматер а мајка Зинаида глумица, заслужна умјетница Совјетског Савеза. Јевтушенкова породица се 1944. године преселила из Сибира у Москву. Десеторазредну школу је похађао у Москви, гдје су га као петнаестогодишњака искључили из школе под сумњом да је запалио школске дневнике са оцјенама ђака. Почео је да пише своје прве пјесме 1949. године; исте је публиковао у новинама Совјетски спорт. Школовање је наставио 1952. године на Институту литературе „Максим Горки”, одакле је био избачен због дисциплинских преступа и подршке књижевнику Владимиру Дудинцеву. На Институт је био примљен без положене матуре а исте године је био примљен у чланство Савеза писаца Совјетског Савеза, при чему је прескочио статус кандидата за члана. У оба случаја пријем је био заснован на оцјени вриједности његове књиге стихова Извиђачи будућег, коју је публиковао 1952. године. Даље се сам образовао; тако је научио енглески, француски, италијански, шпански.

Преглед стваралаштва уреди

 
Јевтушенко (десно) са америчким председником Ричардом Никсоном, 1972.

Јевтушенко је био даровит фудбалер, али се опредијелио за поезију јер је, у то доба, у Совјетском Савезу било популарније и исплативије бити пјесник. Његово пјесничко стваралаштво припада времену пјесничког узлета који пада у вријеме од 1950. до 1980. године и у којем су стварали Ахмадулина, Рождественски, Окуџава и Вознесенски. СССР је био одушевљен својим пјесницима чији су наступи пунили стадионе, а поезија је по популарности достизала естраду.

То вријеме је било вријеме такозваног Хрушчовљевог ’одмрзавања’, а један од симбола тог одмрзавања су биле вечери поезије у великој сали Политехничког музеја у Москви гдје је Јевтушенко наступао са осталим пјесницима. Поезија се у то вријеме у Совјетском Савезу рецитовала и читала на стадионима, у парковима, трговима и на другим јавним мјестима. Јевтушенко је био јединствен пјесник у свијету који је читао своју поезију пред сто хиљада људи.

У периоду ’одмрзавања’ Јевтушенко је публиковао неколико збирки пјесама које су достигле велику популарност: Трећи снијег (1955), Улица ентузијаста (1956), Обећање (1957), Стихови разних година (1959), Јабука (1960), Њежност (1962), Замах руке (1962).

Објављује зборнике Посљедњи покушај (1990), Моја емиграција и Бјелоруска кап крви (1991), Нема старости (1993), Моја златна мистерија (1994), књиге Између Љубјанке и Политехнике (2000), Пробићу се у двадесет први вијек... (2001), Између града да и града не (2002).

Објавио је приче Перл Харбур (1967) и Ардабиола (1981), романе Јагодни предјели (1982), Не умири прије смрти (1993), Аутобиографија (1963, француско издање) и књигу успомена Вучији пасош (1998), као и већи број есеја.

Крајем децембра 2012. године у Москви, Јевтушенко је представио збирку пјесама Срећа и губитак, у које је укључио дјела написана у својим позним годинама. Јевтушенкова дјела су преведена на 72 језика и обухватају 150 књига.

Његова поема Баби јар је инспирисала Шостаковича да напише Тринаесту симфонију.[1] Након премијерног извођења симфоније Шостакович је добио ултиматум: или поменути да су у Баби јар убијани, поред Јевреја, Руси и Украјинци или ће симфонија бити забрањена. Да би се симфонија спасила, Јевтушенко је додао нове стихове поеми а Шостакович учинио незнатне измјене у музици. Додатни стихови нису ни у којем случају значили да је Јевтушенко написао политички подобну верзију ове поеме.[2] Удружење руских Јевреја, због политичке позадине поеме — жигосања антисемитизма у совјетској политици —, навело је да га 2007. године кандидује за Нобелову награду.

Његов посљедњи роман Не умири прије смрти добио је престижну италијанску награду „Boccacio” (Бокачо) као најбољи страни роман 1995. године.[3]

Што се тиче филма, Михаил Калатозов и Сергеј Урусевски су екранизовали Јевтушенкову поему у прози Ја сам Куба! (1963). Сам Јевтушенко је снимио по своме сценарију филмове Дјечији вртић (1983) и Стаљинова сахрана (1990); био је у улози Циолковског на слици Саве Кулиша — Узлијетања (1979). У позоришту на Малој Броној Александар Поламишев је поставио на сцену Јевтушенкову поему Хидроелектрана Братск (1967). У Театру на Таганки Јуриј Љубимов је по стиховима Јевтушенка поставио спектакл Под кожом статуе Слободе (1972), а Венијамин Смехов — Нема година (2013).[1] Јевтушенко је своје фотографије изложио у 14 градова Совјетског Савеза, међу којима су Москва, Тбилиси, Вилњус, Кујбишев, Иркутск; излагао је такође у Италији и Енглеској.

Критика уреди

Његове пјесме одликује широк спектар емоција и жанровска разноликост, који се крећу од интимне лирике до антиратне тематике. Као и сва његова генерација из шездесетих година двадесетог вијека, Јевтушенкове пјесме су лирске а централни ликови су млади људи — бунтовници, за разлику од епске ратне поезије и херојства што је до тада било популарно.

По V. Казаку[4] његовом поетском успјеху су допринијели једноставност и пријемчивост његових стихова а често и скандали који су пратили његово име. Свјесно рачунајући на публицитет Јевтушенко је за своје стихове бирао теме актуелне политичке партије (Стаљинови насљедници, Хидроелектрана Братск), теме критички настројеног друштва (Баби јар, Балада о криволову). Његови стихови су често наративни и богати детаљима, понекад оптерећени дужином и површношћу, а његов поетски талент ријетко испољава дубоку и садржајну нарацију. Он воли игру ријечи и звукова у чему понекад претјерује. Сујета га је гонила да постане трибун постстаљиновског периода, чиме наставља традицију Мајаковског науштрб пјесничког талента.

Негативно мишљење о Јевтушенку, као писцу и човјеку, изразио је Ј. Бродски: „лош писац и још гори човјек”. По Бродском, Јевтушенкови стихови се могу читати, вољети и памтити, али ниво цјелокупног Јевтушенковог дјела Бродском се не допада.

Словачки преводилац Јевтушенкове поезије L. Фелдек се одушевљава Јевтушенковом поемом Свадба, за коју каже да је једна од најљепших поема написаних у двадесетом вијеку и потврда је ауторовог талента.

Српски пјесник и издавач Г. Божовић Јевтушенкову поезију назива поезијом прилагођавања:[1]

„Јевтушенко је осудио стаљинизам после Стаљинове смрти, као што су његове песме пуне осуде неправди које се догађају по свету, изван совјетског друштва. Његова поезија је пуна политике, али некако је, готово увек, то била друштвено прихватљива, несубверзивна, бесконфликтна политика. Отуда је Јевтушенко и песник и симбол свог времена, а његове песме пример жртве коју су многи писци комунистичког света поднели не би ли опстали и били прихваћени. I зато се Јевтушенкове песме тешко могу разумети изван разумевања времена у којем су настале.”

Књига Јевтушенкових поема, које је он сам изабрао, Stolen Apples (Украдене јабуке)[5] а које су превели амерички пјесници, међу којима је Џон Апдајк, има два предговора: један који је написао Јевтушенко а други Апдајк. Јевтушенко даје преводиоцима књиге пуну слободу у превођењу јер, каже, само пуна слобода омогућава стваралаштво. Апдајк размишља о свим покушајима да се одреди Јевтушенко и просто каже „Јевтушенко је пјесник” и одбацује сваку сугерисану или претпостављену политичку позадину Јевтушенковог пјесништва.

Друштвена и политичка активност уреди

Са учлањењем у Савез писаца Совјетског Савеза Јевтушенко је постао секретар Комсомола Савеза. Био је секретар управе Савеза писаца Совјетског Савеза од 1986. до 1991. Од децембра 1991 године — секретар управе Уније савеза писаца. Од 1989. године — копредсједник асоцијације писаца „Април” а од 1988. године — члан друштва „Меморијал”.

Био је народни посланик Совјетског Савеза за град Харков од 1989. године до краја постојања Совјетског Савеза.

Бунтовник и конформист уреди

У прву збирку Јевтушенкових стихова је ушла поема која слави Стаљина.[6] Једна глава поеме Казански универзитет је посвећена Лењину поводом обљетнице Лењиновог рођења. По самом Јевтушенку ове поеме су настале под утицајем пропаганде.[7] Рани Јевтушенкови стихови одражавају оптимизам и вјеру у свијетлу комунистичку будућност, што је било карактеристично за цијело покољење пјесника и писаца шездесетих година двадесетог вијека у Совјетском Савезу.[8] Године 1954. је избачен са „Максима Горког”, а 1956. године избачен из Комсомола због једне поеме за коју се тешко може рећи да је била политички неприхватљива (поема велича идеализам осамнаестогодишње чланице Комсомола и изражава извјесну бригу о судбини њених идеала).

Године 1962. је у Правди опубликована поема Стаљинови насљедници поводом уклањања Стаљиновог тијела из маузолеја — гдје каже да, иако је Стаљин умро, стаљинизам и даље живи. Већи одјек у јавности су имале његове друге поеме: Баби јар (1961), Писмо Јесењину (1965), Тенкови су у Прагу (1968).[9] Ове поеме су биле отворени изазов властима али је Јевтушенку било дозвољено да публикује своју поезију, путује у земљи и по иностранству. Због тога су га оптужили да млако критикује стаљинизам, да се задржава на површини и не улази у дубљу анализу стаљинизма, да пази да се не замјери властима, да никада не прелази границу након које би га режим могао сврстати међу дисиденте и забранити му јавно дјеловање. Или, како то рече Бродски, Јевтушенко „баца камење само у смјеровима који су службено допуштени”.[10]

Породични живот уреди

Јевтушенко је био званично ожењен четири пута. Његове жене су биле Бела Ахмадулина, Галина Сокол-Луконина, Јан Бутлер и Марија Новикова. Из тих бракова родило му се петоро дјеце — сви синови. За разводе није кривио своје бивше жене и тврдио је да их све воли.

Живот на Западу и смрт уреди

Од 1992. године Јевтушенко је живио и радио у САД на Универзитету у Талси, Оклахома, гдје је предавао руску литературу и европски и руски филм на Квинс колеџу истог универзитета. Често се враћао у Русију гдје је био гост поетских сусрета. Вознесенски, у једном ТВ интервјуу, упитан о мјесту Јевтушенка у руској поезији, казао је: „Он сада живи у Америци.” Јевтушенко је одговорио: „Али, ја живим и у Русији. I радим важан посао — приближавам Американцима Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Бориса Пастернака и друге великане.”[11] Своју улогу боравка и рада у Америци објашњава просто: „Ја маштам о временима кад више политика неће одређивати културу, него, напротив, када ће култура ’узети под своје’ политику.”[12] Посљедњих десетак година свога живота радио је на писању јединствене антологије Десет вијекова руског пјесништва, која обухвата доба од 11. до 21. вијека. Сам је бирао стихове руских пјесника а о сваком писао есеј. Умро је у 85. години живота у Талси, Оклахома, а сахрањен поред Пастернака у гробљу московског предграђа Переделкино по личној жељи.

Награде, почасти и признања уреди

  • Руски орден „Знак части”[13]
  • Руски орден радничке црвене заставе
  • Руски орден за заслуге пред Отаџбином[14]
  • Чилеански орден Бернарда О’Хигинса[15]
  • Медаља „Заштитника слободне Русије”[16]
  • Руски орден „Поларна звијезда”
  • Медаља „Раул Валенберг”
  • Државна награда Совјетског Савеза у области литературе, умјетности и архитектуре[17]
  • Државна награда Руске Федерације у области литературе и умјетности
  • Руска награда „Златни ланац Заједнице”
  • Руска награда „Пјесник”
  • Руска Царскоселска умјетничка награда
  • Кинеска међународна награда "Цхзхункун" (кин: 中坤国际诗歌奖; пин: Zhōngkūn guójì shīgē jiǎng) [18]
  • Италијанска награда „Il Premio Grinzane Cavour”[19]
  • Америчка награда „Walt Whitman Poet in Residence”[20]
  • Италијанска награда „Ђовани Бокачо”[3]
  • Почасни грађанин Петрозаводска[21]
  • Почасни грађанин Републике Карелија[22]
  • Почасни грађанин Иркутске области[23]
  • Почасни члан Руске академије умјетности[24]
  • Почасни члан Краљевске Шпанске академије
  • Почасни члан Америчке академије наука и умјетности[25]
  • Почасни доктор Иркутског државног универзитета
  • Почасни доктор Петрозаводског државног универзитета
  • Кандидат за Нобелову награду (1963)[26]
  • Кандидат за Нобелову награду на предлог руских Јевреја (2007)
  • Астероид 4234 именован по Јевтушенку (1994)[27]

Литература уреди

  • N. N. Shneidman: Russian Literature, 1995-2002: On the Threshold of the New Millennium, University of Toronto Press, 2004, стр. 62
  • R. Victoria Arana: The Facts on File Companion to World Poetry: 1900 to the Present, Infobase Publishing, 2008, стр. 482-3

Извори уреди

  1. ^ а б в Ана Оташевић: Песник који је пунио стадионе, Политика, 3. 4. 2017.
  2. ^ Laurel Fay: Shostakovich: A Life, Oxford University Press, Nov 25, 1999
  3. ^ а б „LOUIS KARCHIN: American Visions in New World Records 80583, стр. 11” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 10. 05. 2013. г. Приступљено 28. 04. 2018. 
  4. ^ Wolfgang Kasack: Lexikon der russischen Literatur ab 1917: Ergänzungsband, Volume 2, O. Sagner in Kommission, 1986
  5. ^ Stolen Apples by Yevgeny Yevtushenko, John Updike (Translator), ...
  6. ^ "Ты вырос деревом заветным, Народа сын — отец его"
  7. ^ „ТОТАЛИТАРИЗМ НАЧАЛСЯ С ТИРЕ”. Архивирано из оригинала 17. 04. 2018. г. Приступљено 26. 04. 2018. 
  8. ^ Шестидесантник
  9. ^ Бомба времени
  10. ^ Младен Плеше: Преминули руски писац Јевгениј Јевтушенко није био само умјетник, већ и велики борац против стаљинизма, Телеграм, 1. април 2017.
  11. ^ Бранко Влаховић: Рат, изгледа, опет полудео, Вечерње новости online, 10. јануар 2015.
  12. ^ Преминуо Јевгениј Јевтушенко, СЕЕ Цулт, 1. април 2017.
  13. ^ «Ведомости Верховного Совета СССР», 1967 год, № 44 (1390), с. 709.
  14. ^ Указ Президента Российской Федерации от 10.03.2004 г. № 339
  15. ^ Célebre poeta ruso Yevgueni Alexandrovich Yevtushenko visita nuestro país
  16. ^ Указ Президента от 7 июня 1993 года № 860 «О награждении медалью «Защитнику свободной России» активных защитников конституционного строя»
  17. ^ Постановление Совмина СССР от 01.11.1984 N 1107 "О присуждении Государственных премий СССР 1984 года в области литературы, искусства и архитектуры"
  18. ^ „Евгений Евтушенко первым из россиян стал лауреатом китайской премии "Чжункунь" ["Yevgeny Yevtushenko, the first of the Russians won the Chinese premium "Chzhunkun""]” (на језику: руски). vesti.ru. Приступљено 4. 4. 2017. 
  19. ^ „YEVGENY YEVTUSHENKO—LAUREATE OF INTERNATIONAL PRIZE”. sputniknews.com. Архивирано из оригинала 5. 4. 2017. г. Приступљено 4. 4. 2017. 
  20. ^ „Yevgeny Yevtushenko, Sept. 21-23 Acclaimed Russian poet, novelist and filmmaker”. Архивирано из оригинала 26. 09. 2015. г. Приступљено 26. 04. 2018. 
  21. ^ „О присвоении звания "Почетный гражданин города Петрозаводска"”. Архивирано из оригинала 26. 04. 2018. г. Приступљено 26. 04. 2018. 
  22. ^ 25.05.2010 года N 47 ГЛАВА РЕСПУБЛИКИ КАРЕЛИЯ УКАЗ О Почетном гражданине Республики Карелия
  23. ^ „О присвоении почетного звания "Почетный гражданин Иркутской области"”. Архивирано из оригинала 27. 04. 2018. г. Приступљено 26. 04. 2018. 
  24. ^ РОССИЙСКАЯ АКАДЕМИЯ ХУДОЖЕСТВ
  25. ^ Poet Yevgeny Yevtushenko
  26. ^ Nomination Database
  27. ^ „(4234) Евтусхенко”. мемим.цом. Приступљено 4. 4. 2017. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jevgenij_Jevtušenko&oldid=27449988”