Википедија

Козачки хетманат

Козачки Хетманат или Запорошка Република, Козачка Република (украјински: Гетьманщина, формално Войсько Запорозьке) био је од 1649. до 1764. вид републике,[4][5][6] политичка творевина са високим ступњем аутономије, настала за време устанка (1648. до 1657) украјинских Козака под водством њиховог првог хетмана Богдана Хмељницког.[7][8]

Козачки Хетманат

Козацька гетьманщина
1649–1764
Флаг оф тхе Цоссацк Хетманат
Застава
{{{цоат_алт}}}
Грб
Тхе Запоризхиан Цоссацк хост ин 1654 (агаинст тхе бацкдроп оф тхе цонтемпорарy Украине).
Тхе Запоризхиан Цоссацк хост ин 1654 (агаинст тхе бацкдроп оф тхе цонтемпорарy Украине).
СтатусВазал Отоманског царства (1655–1657)[1]
(1669–1685)[2][3]
Протекторат Руског царства и Руске империје (од 1654)
конкарентно са Кијевском губернијом (1708–1764)
ПрестоницаЧигирина (1648–1676)
Батуринб (1663–1708)
Глухивц (1708–1764)
Заједнички језицируски, украјински, пољски
Религија
Православна црква
ВладаИзборна монархија
Хетман Запорошке војске 
• 1648–1657 (први)
Богдан Хмељницки
• 1750–1764 (задњи)
Кирил Разумовски
ЗаконодавствоГенерално козачко веће
Официрско веће
Историја 
• Споразум из Зборива
Август 17 1649
• Споразум из Беле Цркве
1651
• Споразум из Перејаслава
1654
• Споразум из Андрусова
1667
• Звање хетмана укинуто у Пољској
1686
• Коломакови чланци
1687
• Звање хетмана укинуто у Русији
1764
Претходник		 Наследник
Запорошки Сич
Запорошки сич
Мала руска губернија (1764—1781)
Данубијански сич
  1. Хетманатски главни град
  2. Алтернативна хетманска резиденција
  3. Главни град Мале Русије

Хетманат је основао Хетман Запорошке војске Богдан Хмељницки током устанка из 1648–57. Успостављање вазалских односа са Руским царством у Споразуму из Перејаслава из 1654 се сматра одредницом Козачког хетманата у совјетској, украјинској и руској историографији. Друго Перејаславско веће из 1659. даље је ограничило независност хетманата, и са московске стране је било покушаја да се декларишу споразуми успостављени са Јуријем Кмелнитским 1659. године као ништа више него „бивши Богданови споразуми” из 1654.[9][10][11] Године 1667 Споразум из Андрусова – спроведен без репрезентације Козачког хетманата – успоставио је границе између Пољске и Руске државе, делећи хетманат по средини дуж Дњепра и стављајући Запорошки сич под формалну заједничку Руско-Пољску администрацију.

Након неуспешног покушаја да се прекине унија са Русијом Ивана Мазепе из 1708, цела област је била укључена у Кијевску губернију[12] и козачка аутономија је била озбиљно ограничена. Катарина Велика је званично укинула институцију хетмана 1764. године, и у периоду 1764-1781 Козачки хетманат је био инкорпориран као Губернија Мала Русија коју је предводио Пјотр Румјантсев, док су задњи остаци административног система хетманата укинути 1781. године.

Историја уреди

Након поделе украјинских територија 1667, аутономни Козачки Хетманат, постао је територијално ограничен на источну Украјину, односно на леву обалу Дњепра.[13][14] Онај део козачких територија са десне обале, који је остао под номиналном влашћу Пољско-Литавске Уније, потпуно је изгубио аутономију на прелазу у 18. век.[7]

На челу те парадржавне творевине био је хетман, ког је теоретски бирала општа скупштина Козака, али се то у пракси сводило на то да је тај избор био у рукама виших официра, који су били у великој мери под утицајем руских царева. Услови аутономије су код сваког новог избора хетмана, били другачији (заправо сваки пут је смањиван ступањ аутономије), а тиме и надлежност хетмана. Ипак током читавог једног века Козачки Хетманат уживао је велику дозу самоуправе, па је то био период значајног економског и културног развоја.[7]

Владајућа елита Хетманата састојала се од козачких виших официра (старшина), који су се временом претворили у наследну класу, по узору на пољско племство и начелно са истим привилегијама. Остали обични Козаци били су толико сиромашни, да међу њима готово да није било никакве сталешке разлике, осим што су се правном погледу разликовали војници од кметова.[7]

Што се тиче религије и црквених питања, Гркокатоличка црква је потпуно истиснута са козачких територија, а Кијевска православна митрополија пребачена је 1686. из јурисдикције Цариградске васељенске патријаршије у руке Московске патријаршије. С друге пак стране је украјинско свештенство временом стекло велики утицај широм Царске Русије, али је у самом Хетманату током 18. века поступно изгубило своју традиционалну аутономију и препознатљив украјински карактер.[7]

Врхунац Козачког Хетманата био је за време владавине хетмана Ивана Мазепе, који се у првом делу своје владавине јако ослањао на подршку коју му је пружао цар Петар Велики. У том раздобљу је Мазепа владао готово попут монарха у свом Хетманату. Под његовом владавином процветала је књижевност, уметност и архитектура у препознатљивом козачком барокном стилу, а Кијевско-Могиљанска академија доживила је своје златно доба. Мазепа је свакако хтео да прикључи и територије на десној обали под своју власт, и тако поновно створити уједињену украјинску државу, под суверенитетом руских царева.

Статус Хетманата знатно промјенио од кад је почео Велики северни рат са Швеђанима, јер је Петар почео да централизује државу и да смањује аутономна права Хетманата по чијем су се територији одвијале неке од борби. Револтиран тим Мазепа је 1708. ушао у тајне преговоре са шведским краљем Карлом XII да би уз његову помоћ дошао до независности, али након што су Швеђани побеђени у одлучујућој Бици код Полтаве (1709) побегао је у Молдавију, где је убрзо након тог и умро.[7]

Иако је након тог Петар допустио избор Мазепиновог наследника, привилегије аутономије Хетманата су озбиљно умањене, оне су заправо током преосталих декада 18. века, још више смањиване. Од 1722. до 1727. и поново од 1734. до 1750, статус Козачког Хетманата био је исти - и чинило се да ће се угасити, након што је руска царска власт увела нове институције као инструмент за административну контролу над земљом. Помак се десио 1750. кад је царица Јелисавета |I оживила Хетманат, на чије је чело поставила Кирила Розумовског, иначе брата свог љубавника. Након ступања на престоље Катарина Велике 1762, хетман и високи официри (страшине) послали су јој петицију, у којој су тражили повратак свих старих привилегија, али је Катарина Велике уместо да уважи њихове захтеве, присилила Розумовскија да поднесе оставку.[7]

Током следећих 20 година елиминисани су сви трагови козачке аутономије, на крају су руски војници 1775. срушили Запорошки Сич, последњи козачки бастион.[7]

Слобода Украјине уреди

Крајеви који су лежали источно од Козачког Хетманата звани дивља поља, остали су углавном ненасељени све до 17. века. Разлог за то била је несигурност, након инвазије Монгола на те крајеве. Почевши од краја 16. века Велика московска кнежевина почела је да гради читаву серију утврђења против Татара, па је тако и ширила своју власт на те крајеве.[7]

Од почетка 17. века тај крај постаје подручје колонизације у који беже украјински сељаци и Козаци пред неиздрживим феудалним условима који су владали у крајевима под влашћу Пољско-Литавске Уније. Дошљаци су оснивали своја насеља - лишена било каквих феудалних стега зване слобода, због тог је читав тај крај добио име Слобода Украјине, а град Харков се развио у главни регионални центар.[7] Попут Хетманата и Слобода Украјине, уживала је велику унутрашњу аутономију, али су њене функционере постављали руске царске власти.[7]

Аутономију Слободе Украјине укинула је декретом царица Катарина Велика 1765. године.[7]

Референце уреди

  1. ^ Кáрмáн & Кунчевиц 2013, стр. 150.
  2. ^ Кáрмáн & Кунчевиц 2013, стр. 142.
  3. ^ Магоцси 2010, стр. 369.
  4. ^ Окинсхевyцх, Лев; Зхуковскy, Аркадии (1989). „Хетман стате”. Енцyцлопедиа оф Украине. 2. Приступљено 09. 09. 2017. 
  5. ^ Смолиy, Валериy (1991). Українська козацька держава [Тхе Украиниан Цоссацк Стате] (ПДФ). Украиниан Хисторицал Јоурнал (на језику: украјински) (4). ИССН 0130-5247. Приступљено 20. 01. 2016. 
  6. ^ Салтовскиy, Олександр (2002). „КОНЦЕПЦІЇ УКРАЇНСЬКОЇ ДЕРЖАВНОСТІ В ІСТОРІЇ ВІТЧИЗНЯНОЇ ПОЛІТИЧНОЇ ДУМКИ (від витоків до початку XX сторіччя)”. литопyс.орг.уа. Кyив. Приступљено 22. 12. 2014. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „Хетманате” (на језику: енглески). Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 21. 03. 2014. 
  8. ^ Магоцси 2010, стр. 245.
  9. ^ Субтелнy, О. [www.брама.цом/украине/хисторy/переyаслав/ Треатy оф Переyаслав]. "Украине - А Хисторy". Университy оф Торонто Пресс, 1993
  10. ^ Хоробетс, V. Тхе Переyаслав Рада оф 1654 ин мyтхс анд реалитy. Неwспапер Ден. 8 Април 2003
  11. ^ Пётр Шафранов "О статьях Богдана Хмельницкого 1654 г."//"Киевская Старина" 1889 г.
  12. ^ „Децрее он тхе естаблисхмент оф провинцес анд цитиес оф росписании (Гоогле транслатион)”. Гарант-Сервице. Приступљено 03. 10. 2011. 
  13. ^ „Кхмелнyцхyна”. Изборнyк - Хисторy оф Украине IX-XVIII центуриес. Соурцес анд Интерпретатионс (на језику: Украиниан). Енцyцлопедиа оф Украиниан Студиес. Приступљено 25. 01. 2015. 
  14. ^ Енцyцлопедиа оф Украине (језик: енглески)

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Козачки хетманат на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kozački_hetmanat&oldid=27674628”