Лојзе Грозде

Лојзе Грозде
Лојзе Грозде као ђак
Лични подаци
Датум рођења	(1923-05-27)27. мај 1923.
Место рођења	Згорње Водале, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти	1. јануар 1943.(1943-01-01) (19 год.)
Место смрти	Мирна, Краљевина Италија
Световни подаци
Поштује се у	католичка Црква
Беатификација	13. јун 2010, Цеље (Словенија) од стране кардинала Бертонеа
Главно светилиште	Црква Маријиног узнесења на Заплазу, Чатеж
Празник	23. мај
Обележја	књига, мученичка палма
Заштитник	ђаци, болесници, песници

Биографија

Младост Лојзеа Гроздета

Лојзе Грозде се родио 27. маја 1923. у Згорњим Водалама у жупи Тржишче код Мокронога на Долењском Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца као ванбрачно дете. Кад му је било четири године, мајка се удала и тамо је није смео посећивати. Касније, кад је Лојзе напредовао у школи, очух му је постао приступачнији. Тада се за Лојзеа побринула тетка Иванка. После четири разреда основне школе је отишао да студира у Љубљани, где је тетка отишла служити. Добротвори су јој помогли, да је Лојзе могао редовно похађати класичну гимназију, где је био одличан ђак. Становао је у заводу Маријанишче. Међу школским друговима се је истицао као песник и писац. Постао је члан и касније вођа ђачке Католичке акције и сарађивао у заводској заједници Маријине дружбе. Тада је почео Други светски рат, као и грађански рат. Тешке прилике су га потицале још на тешњи однос са Евхаристијским Исусом. Сви знаци су указивали, да Лојзе жели студирати богословију.

Није се бавио политиком нити се је хтео укључивати у неку странку. О његовим ставовима до (грађанског) рата можемо закључивати из његових речи за време посете код родбине два месеца пре трагичне смрти. На наговарање: „Но, Лојзе, како изгледа, ће требати узети пушку у руке;” је одлучно казао: „Не, ја је нећу; то није моја улога! Ја сам одређен за нешто друго.” Он није хтео решавати правду оружјем, него обраћати грешнике уверавањем, молитвом и жртвом. Као да је слутио, да га чека судбина слична многим жртвама ратног и послератног доба.

Мучеништво, налажење и сахрана

Одлазак кући без повратка

Гроб Лојзета Гроздета у Шентруперту, где је лежало његово тело до преноса на Заплаз

За време божићног распуста у осмом разреду гимназије Грозде није ишао кући, та било опасно отићи, јер је тамо било све више насиља и посете нису биле једноставне. Поглавари су га стога настојали уверити, нека остане кроз ферије у Љубљани. Упркос упозорењима одлучио се на одлазак пред Нову годину 1943. да би сазнао судбину својих рођака, о којима није добивао никаквих вести. Замолио је власти за путну дозволу. На пут је пошао санкама. На Први петак, који је пао оне године на 1. јануара, је био на миси у Цистерцијанском самостану Стична, а затим је пошао возом из Иванчне Горице до Требњега. Тамо је сазнао, да возом не може даље, јер је била пруга прекинута - разрушили су је партизани. Хтео је отићи до Мирне пешке. Успут је присео на нека кола. Код прве куће у Мирни је морао сићи, јер га је ухватила партизанска стража те га почела саслушавати. Код њега су нашли латинску мисну књижицу, књигу духовних побуда Томе Кемпенца Наследуј Христа, књижицу о Фатимској Мајци Божјој - те неколико светих сличица. Одвели су га у оближњу гостионицу и даље га саслушавали. Три сата пре него што су ухватили Гроздета, су у Мирни стрељали богослова Јанеза Хочевара, који је за празнике хтео обићи своје рођаке у ближњем Шентруперту. У Гроздету су тражили војног обавештајца; у њему су видели младог човека са верским уверењем, које су они као атеисти презирали и прогањали. Међу људима се је брзо иза тога пронео глас о окрутности новогодишњег славља Томшичеве партизанске бригаде, која је запосела Мирну и околину.

Извештаји поводом Лојзеове смрти

Деведесетих година, када је поводом педесетогодишњице смрти Љубљанска надбискупија започела поступак за Лојзеову беатификацију, су се појавили у новинама противречни извештаји о околностима Лојзеове смрти; међу осталим је тек тада изнесена теза, да је Лојзе додуше био убијен, али да није био мучен.

О мучењу ипак говори већ први Гроздеов кратки животописни сажетак, који темељи на изворном рукупису, кога је после проналаска тела потписало неколико сведока. Тај списак је касније ОЗНА однела из љубљанског бискупског архива и нестао је без трага. Слично описује мучење такође главни Лојзеов животописац професор на теолошком факултету у Љубљани др. Антон Стрле, који је био такође Гроздетов васпитач (префект) у Маријанишчу. Због овог животописа је "зарадио" у "Новој Југославији" пет година строгог затвора, јер се није хтео оградити од онога, што је на темељу чињеница написао у књизи о Гроздеу "Младец Кристуса Краља" (1944). Он тамо напомиње, да:

леш није био покопан и да је посебна комисија одмах по налажењу установила на телу очите трагове силног мучења. Гроздетов леш је био потпуно сачуван и без најмањег знака трулежи, иако је лежао већ седам недеља напољу, где је била температура прилично изнад нуле... На ногама су били добро видљиви знакови мучења: сви прсти су били при крају прорезани; на рукама су се познали отисци ужета, којим је био свезан, кад су га мучили. Тачно се је видело, да је било одрезано цело десно ухо са десним лицем тамо преко уснице до доње чељусти. Сва лична кожа је била повучена заједно с ухом са лица. Такође доња половина левог уха је била одрезана. Једнако је било изрезано десно око; лево око пак је било забодено оштрим предметом тако, да је истекло. На глави се је познала око осам сантиметара дуга и шест сантиметара дубока зевајућа рана. Морао је то бити смртни ударац тупим алатом, будаком или мотиком. Тако записник, на којем је потписаних десет очевидаца Гроздетова трупла. Како разаберемо из додатног извештаја, је била велика рана такођер на левој страни испод чељусти. Тамо скроз су му, како приповедају, одрезали језик у корену. На нози под коленом су се нашли трагови, да су му резали ремене, на стопалу и табанима је била кожа деломице скинута.

Политкомисар бригаде Тонета Томшича Душан Мајцен - Недељко пак је добре две седмице након убојства Лојзета Гроздета Централном комитету Комунистичке партије Словеније послао овакав извештај:

Лоше утиче на расположење становништва такође јустификација издајица, ако нема баш опипљивог доказа. То се је н. пр. показало у Мирни, где је пало двоје издајица курира /једнога је убила стража при покушају бега/. Смртна осуда другога је била неколико преурањена и извршена из превентивних разлога. Иначе је било доказно, да је дотичник члан Католичке акције и нашло се је при њему цела гомила италијанских пропусница, које су му дозвољавале посетити све важније белогардистичке постојбине, ипак конкретних доказа, да преноси извештаје, није било. Штаб је био касније приморан, да путем посебног разгласа оправда становништву, нарочито у Шт. Руперту, потребу смртне осуде. Притом морам аутокритички признати, да сам се за случај премало занимао и нисам спречио осуду, што би могао, да сам сарађивао у бригадном суду.

Ипак пензионисани партизански генерал Ладо Коцијан у својој верзији, која је у наставцима излазила у Долењском листу деведесетих година тврди, да је открио, да постоје историјски извори и докази, који су уветовали смртну казну за Гроздета (ипак их нигде не наводи). Коцијан дакле каже:

Гроздета су на Мирни заједно са пријатељем ухватили партизани Томшичеве бригаде. Његов пријатељ им је побегао. Гроздета су одвели у гостиону под градом, где је био штаб Томшичеве бригаде. Тамо су га саслушавали. Није било ништа критичнога. Веровали су му, да је ишао само у посету. Пажљивији пак су постали, кад су код њега нашли ненасловљено писмо на жупника у Мирни. У писму је његов пошиљалац тражио, да му миренски жупник Јакоб Ширај набави списак партизана и активиста. За суд је био Грозде белогардистички курир и зато осуђен на смрт. Измишљотина јесте, да су га мучили тако, да су му скинули кожу са табана, одрезали језик и прсте. Ипак су партизани загребли трупло преплитко, зато су мање ране на њему проузроковале шумске животиње, које су га огризле.

На ту тврдњу одговара цистерцијански патер Алојзиј Илц, који је у Бразилу године 2008 упитао Јожета Местника, некадашњег заповедника вашке страже у Стични у години 1942, дали зна за какво писмо, које би нека поверио Лојзету Гроздету за миренскога жупника. Одговорио је: »Не сећам се, да би Гроздету изручили било какво писмо.«

Проналажење

23. фебруара 1943. се је деломице раскрило, шта се у ствари догађало са ђаком Гроздетом, којега су усред ноћи мучили у Мирни, а био је још и малолетан (јер тада се пунолетност стицала напуњеном 21. годином). Школарци су брали у шуми висибабе и пронашли његов леш. На њему су били видљиви трагови мучења, а леш је био неиструнут. Превезли су га у оближњи Шентруперт, гдје је комисија начинила записник. Гроздетов леш није био покопан, а ипак без најмањег знака трулежи, макар је лежао већ седам недеља на слободном те је била температура доста изнад нуле...

Сахрана

Гроздетово тело су затим сахранили на шентрупертском гробљу; поради ратних прилика га наиме није било могуће превести у домаћу жупу Тржишче. Вест о мучењу и убојству невиног студента је међу људе унела страх те дубоко потресла његове школске другове и професоре, познанике и пријатеље. Гроздетов главни мучитељ је тачно четири године иза тога, 1. јануара 1947, починио самоубојство: са аутом је завозио пред локомотиву.

Беатификација у Цељу

Поводом 50. годишњице Гроздетове смрти је надбискупија Љубљана почела црквени поступак за признање његова мучеништва те тиме за његово проглашење блаженим и светим. Папа Јован Павле II је о њему приликом прве посете у Словенији (16—19.V.1996) рекао: »Слуга Божји Лојзе Грозде је само једна од безбројних невиних жртава комунизма, које високо дижу палму мучеништва као неизбрисиву успомену и опомену. Био је Христов ученик.« Папа Бенедикт XVI пак је казао, да свеци нису прошлост, него представљају садашњост и будућност Цркве и друштва. У пуноћи су остварили љубав у истини, која је у хришћанском животу највиша вредност; њихови ликови су као призме, које у различитим нијансама одасјавају јединствено светло, које је Христ.

»Рим је одредио, ствар је завршена«, каже извјештај, који су у среду, 19. маја, преко папинске нунцијатуре у Љубљани предали новомешкоме бискупу Андреју Главану. Тамо је одобрено, да се проглашење блаженим обави у Цељу. 27. марта 2010. је стигла из Рима вест, да је папа Бенедикт XVI одобрио декрет о мучеништву Лојзеа Гроздета и примио у аудијенцију префекта Конгрегације за поступке светаца, надбискупа салезијанца Ангела Амата; потврдио је објаву декрета о Гроздетову мучеништву.

Тиме је дата дозвола за свечану беатификацију, која се обавила 13. јуна на Првом словеначком евхаристијском конгресу у Цељу. Мученик Лојзе Грозде је био дакле службено проглашен блаженим за време свете мисе. У Папино га је име прогласио државни тајник салезијанац кардинал Тарчизио Бертоне. На цељском стадиону је присуствовало свечаности између 30 до 40 хиљада верника.

На том конгресу и на беатификацији је наглашено, нека буде недељна миса у средишту хришћанскога живота, као што је била у животу младога Лојзеа, којему је била по његовим речима "Евхаристија - сунце живота". Тако није случајно, да је био баш за време Евхаристијског славља службено уписан у небески списак блажених.«

Слутња смрти

Године 1991. је изашла из штампе неке врсте четворо-логија о Гроздету са насловом Словеначки мученик Лојзе Грозде. У њој је најпре биографија, коју је верно према изјавама многих сведока те из властитих искустава те успомена написао Лојзеов васпитач, који га је и најбоље познавао, префект у заводу Маријанишче, доктор Антон Стрле. То је поновно штампање издања из године 1944. проширено са оценама Тараса Кермаунера, кратким успоменама Погачара и избором песама, које је припремила историчарка Берта Голоб. По штампању књиге »Младић Христа Краља« (Младец Кристуса Краља, Љубљана 1944) су власти Стрлета за пет година затвориле те му придодале још три године одузимања грађанских права.

Стрле описује, "како су Лојзета болеле несреће, које су друга за другом долазиле над народ" за време (грађанског) рата. Ипак "малодушност у Лојзеову срцу није имала места." То показује и песма "Болни сонет" из године 1942:

Болни сонет (део)
Словенијо, Словенијо, ти моја рана! Заборављена, презрена те издана, Непријатељу препуштена без снаге! Посегнуле су крваве руке, да те оскврњаве, растргну, раздробе - мируј, срце, мируј: Бог још живи.

Јанез Погачар, који је Лојзеа лично познавао, јер је код њих служила Лојзеова тетка Иванка, је написао "Ситне успомене". У њима потврђује, да Лојзе није хтео узети оружје у руке и да је због тога морао прогутати многошта.

Историчарка Берта Голоб је припремила избор Гроздетових песама по тематици: расположењске, верске и љубавне песме. О њему као песнику каже Кермаунер: "Грозде се покаже и у песмама такав, каквога је оцртао Стрле у књизи Младић Христа Краља (Младец Кристуса Краља, Љубљана 1944). Гроздетова амбиција није: бити песник; таква је Балантичева. Грозде хоће бити светац."

Истина је додуше, да су смрт слутили такође и други песници; на пример Сречко Косовел, Драготин Кетте, Јосип Мурн-Александров код Словенаца, Ђуро Судета (1903-1927) код Хрвата или Бранко Радичевић (1824–1853) код Срба. Бранка је пратила мисао на смрт са толиком сигурношћу, да је томе посветио једну целу песму: »Кад млидијах умрети«. I стварно је умро млад, тек са добрих 29 година.

Имамо таквих слутњи и код великих песника других народа: они смрт нису само слутили, него су млади и умрли. Ипак се овдје ради о очекивању смрти, коју доноси болест – а најчешће тада још неизлечива туберкулоза (ТБЦ). У Гроздетову случају пак се ради не само о слутњи смрти, него о предвиђању (своје) крваво-насилне и окрутне смрти већ годинама унапред. Невероватно су си слични са Балантичем (1921.– 1943) у тамној слутњи, да смрт није више далеко. У томе пак је Францеу Балантичу и Лојзеу Гроздету још најближи Иван Горан Ковачић (1913–1943) са својом поемом »Јама«. Слично је слутио и описивао своју скору и крваву смрт и мађарски песник Миклош Радноти.(1909.–1944) Као што је Гроздетово и Балантичево дело изашло у штампи тек постхумно, тако је било и са Гораном (Јама), Миклошем и Бранком.

Наведимо на пример једну Гроздетову песму већ из четврте школе, кад је имао само четрнаест година:

Искра (део)
Доле је дрво, мртво и голо; задњи лист са њега сада лети на тле: враћа се у земљу. Пак се ми причини - мени говори: "Ускоро за мном, можда још ноћас, ићи ћеш и ти."

Нека слутња, да ће млад морати умрети, и такође о начину те смрти – га је стално пратила, што се изражава у многим његовим песмама. Ако смемо веровати Стрлетову животопису, где спомиње налазе комисије, је била ова Лојзеова тамна слутња више него утемељена.

Симбол

Тарас Кермаунер је у пропратној беседи ка животопису Антона Стрлета о Гроздету записао: »Грозде уједињује Барагову ревност и апостолат, Гнидовчеву аскезу и патњу, Сломшеков дар за организацију и самосвест... Симболизује све мучеништво, које су поднели хришћански и католички Словенци за време Другог светског рата и по њему поради своје припадности вери... Морали би вратити његову личност у општу свест о херојима, који су били толико година слављени и гурани у први план као једини подобни. Данас нама је за узор потребан баш такав човек као Грозде - мученик, светац. Не човек агресивне војне акције, који мисли, да ће Бога уважити оружјем и туђом крвљу... Не плашим се записати, да спада Грозде међу највеће младе Словенце; да је управо његово држање смеродавно и садржајем највредније.«

Филм и ТВ

• [3] Мој глас злива се в прошњо (Мој глас излева се у молитву) – Документарна емисија-филм на РТВ Словенија-1 Први програм. Наступа такође београдски надбискуп и митрополит Станислав Хочевар.

Збирка слика

• 
  Бискупи Крамбергер, Хочевар те мноштво верника
• 
  Свечаној миси су присуствовали многи свештеници
• 
  Трибине су биле пуне људи
• 
  Редари су имали пуне руке посла
• 
  Обред је почео свечаном литијом
• 
  Изасланик папе Бенедикта XVI кардинал Бертоне
• 
  Кардинал Бертоне је водио у папино име обред беатификације
• 
  У Мирни су партизани ухватили и мучили малолетног Лојзеа.
• 
  На шентрупертском гробљу је нашао Лојзе земаљски починак.

Спољашње везе

• Скофија-новоместо.си Процес за проглашење Гроздета блаженим почела је Љубљанска надбискупија. По оснивању нове бискупије у Новом месту је преузела обавезу Новомешка бискупија. Ова страница тај поступак редовито прати.
• Дневник.си Дневник.си у више наврата пише о Лојзету Гроздету са попратним коментарима.
• Млади.нет Млади.нет верно преноси догађаје у вези са Лојзетом Гроздетом.
• Ртвсло.си Ртвсло.си је мулитмедијални портал. Доноси чланке такође о Гроздету са бројним одзивима и коментарима.
• Дружина.си Друзина.си је интернетско издање Словеначког католичког недељника Дружина, који издају словеначке бискупије.
• [4] Оцене живота и рада Тараса Кермаунера пригодом његове смрти.
• [5] Архивирано на сајту Wayback Machine (9. фебруар 2011) Опасност тадашњих прилика показује и списак са основним животним подацима ових мученика. Овде су имена мучених и убијених свештеника и верника за време и после Другог светског рата, за које је почео процес за беатификацију и канонизацију. За Гроздета је овај процес већ завршен; зато се његово име више не налази овде. *[6] Архивирано на сајту Wayback Machine (9. фебруар 2011)
• [7] Лојзе Грозде; албум са сликама пригодом проглашења блаженим у Цељу и осталима, које су повезане са њиме.
• [8] Долењско; албум са сликама Лојзетове покрајине, о којој је певао у својим песмама те ју такође пошкропио својом мученичком крвљу.
• [9] Лојзе Грозде, Долењско, Љубљана, Словениа; места, где је живео, радио и трпео песник и мученик Лојзе Грозде.
• [10] Званични подаци о блаженом Гроздету.
• [11] ЗЕНИТ.орг Неwс Агенцy о беатификацији Лојзета Гроздета
• [12] Франц Јуван: Песма о Лојзету Гроздету
• [13] Словенски Америшки Часи (Словениан Америцам Тимес) о Лојзету Гроздету