Национална библиотека Француске
Национална библиотека Француске (франц. Bibliothèque nationale de France) је национална библиотека Републике Француске са седиштем у Паризу. Њен главни задатак је похрана и умреживање (дигитализација) свих књига, зборника, радова, новина, часописа и остале штампе обављене у Француској. Осим грађанске намене, односно права сваког француског држављанина да приступи штампаним или мрежним издањима публикација, библиотека има и намену чувања државних тајни и поверљивих докумената.
| Билиотхèqуе натонале де Франце | |
 | |
 Читаоница Националне библиотеке Француске | |
| Оснивање | 1461. |
|---|---|
| Локација | Париз Француска |
| Врста | национална |
| Обим | 40 милиона публикација (књиге, новине, часописи, магазини, звучни и музички снимци, патенти, базе података, мапе, марке, штампани предмети, слике и рукописи) |
| Директор | Лауренце Енгел |
| Веб-сајт | www |
Рад библиотеке налази се под управом Министарства културе, које има право да именује или разреши дужности управника и заједно са Министарством финанција договара износ који ће се из државног прорачуна издвојити за рад библиотеке. Крајем године, библиотека издаје годишњи каталог са свим похрањеним и дигитализираним делима током те године. Почетком 2005. Национална библиотека Француске постала је чланица Европске библиотеке заједно са библиотекама 48 других европских држава.[1]
Најбројнија збирка књижне грађе јесте старогрчка збирка која садржи 5.000 старогрчких записа и познатих дела старогрчке умјетности и књижевности. Мрежно издање каталога библиотеке са умреженим записима, штампом и књижевним делима назива се Gallica.
Историја уреди
Оснивање и развој уреди
Тежње за оснивањем националне библиотеке код Француза су се јавиле крајем 13. века. Процват културе и уметности у развијеном средњем веку подстакли су француског краља Шарла V на оснивање средишње културне установе на Лувровом тргу у Паризу, седишту тадашње француске културе и уметности.[2] За првог библиотекара именован је Жил Мале, који се током свога мандата бринуо о 917 рукописа.[3] Збирка се дуго времена није знатно повећала због краљевог ујака, Шарла VI, касније и краља, који је вредне рукописе изгубио у биткама са Британцима. Након што се склонио у Бриж, војвода од Бедфорда, регент краљевства под британском управом, купио је за свега 1220 фунти 1424. године 120 томова који су се након његове смрти 1435. чували у 63 различите писарнице широм Енглеске.[4]
У догледно време само је током владавине Луја XI прекинута распродаја рукописа и књижна грађа је обновљена и ускладиштена на тада најбољи могући начин. Његов пример следио је и Шарл VIII, који је, наследивши Луја XI на пријестољу, наставио да купује вредне рукописе и повећао краљевску збирку рукописа и записа по узору на сличне библиотеке у Светом римском царству, Угарском краљевству, италијанским кнежевинама и Шпанском царству. Луј XII је направио попис свих рукописа и током своје владавине повећао је књижну грађу и проширио је и на енглеску, италијанску и шпанску књижевност.[2] Тако је похранио и прогласе арагонских краљева и књиге из миланске библиотеке те занатске приручнике из Венеције. У очувању књижне грађе, која је постала и један од задатака краљева, истакнуо се краљ Франсоа I, који је основао неколико подручних библиотека у северозападној Француској и законским мерама из 1537. прописао рад библиотеке.[3]
Потешкоће у раду библиотеке јављају се за време владавине {арла IX, када се 1568. библиотека привремено затворена због верских ратова и честих провала протестаната који су покушавали да спале католичке Библије.[3] Први краљ из династије Бурбон, Анри IV, оснивао је у близини библиотеке универзитетска одсеке и фрањевачки самостан 1595. и тиме помогао у очувању старих религиозних записа, попут молитвеника и мисала на старофранцуском и латинском језику. Луј XIII прописао је и прописе за запослење библиотекара те одредио потребан број државних службеника за рад у библиотеци. Одобрио је њезино проширење и изградио неколико помоћних зграда.[2] Његов наследник, Луј XIV, основао је и посебну стражу те именовао првог чувара краљевске збирке, који је за пропусте могао одговарати својим животом. За личног библиотекара именовао је искусног саветника Жан-Пол Бигнона.[5] Поделио је библиотеку на пет оделења с обзиром на припадност и врсту изложака.[2]
Француска револуција и поновни процват уреди
Тек је за време владавине Луја XV завршена изградња два крила.[6] Након што је сама зграда проширена, прикладно уређена и обновљена, добила је наслов државног добра и стављена је под директну државну управу.[3] Након деценије развоја, за време Француске револуције рад библиотеке је увелико отежан, а број експоната је готово преполовљен, јер су бројни страдали у пожарима приликом спаљивања краљевских рукописа као „неподобних књига”, како је сматрала комунистички настројена Париска комуна.[2][3] Упркос настојањима и молбама католичке цркве, која се заузимала за очување старих историјских рукописа важних за црквену и француску историју, брзорастуће грађанство није марило за краљевске прогласе и молитвенике на старофранцуском језику.
Након крунисања Наполеона Бонапарте и проглашавања Првог француског царства 1804, библиотека је поновно отворена за стално те су оштећени рукописи обновљени и похрањени у сигурније коморе, које су изграђене по царском налогу. Иако је омогућио поновно оспособљавање библиотеке, Наполеон због војних трошкова није могао пуно да издваја за куповану нове књижне грађе. Испрва су ратна освајања омогућила прорачунски вишак који је кориштен за рад културних и научних установа, након низа пораза и притисака Свете алијансе и остатака Европе уједињене против наглорастуће Француске, те коначног пада, библиотека поново пролази кроз две деценије новчане оскудице, због које је већина запослених уместо за новац радила за топли оброк.[2] Након Наполеонове смрти, библиотека је садржавала 650.000 штампаних књига и 80.000 рукописа.[6]
Прве новчане помоћи библиотека је добила почетком 1830-их када су њезин рад потпомагале богате занатлије, индустријалци и остатак некадашњег племства. I грађански слој се на сајмовима одрицао дела зараде у корист рада библиотеке желећи тиме да потпомогне културни развитак своје земље. То је омогућило обнављање збирки новим књигама и часописима. Унутрашњост је делом обновљена, а неке помоћне зграде су проширене за оснивање нових збирки и читаоница. Библиотека је заузимала све важнију улогу у животу просечног француског грађанина и припадника универзитета који су овде могли и учити.[3]
Највећи узлет и својеврсни препород библиотека доживљава 1860-их, када је настојањима Хенрија Лабрусте библиотека поновно проширена и потпуно обновљена.[7] Надограђени су бројни нови садржаји за посетитеље и отворене прве музејске збирке. Часописи су такође добили своју збирку подељену према темама које су заступали, биле оне политичке, спортске, културне, научне или друге. Купују се и примерци књига на пољском, руском, мађарском и холандском језику, а нека дела француске књижевности преведена су на немачки и енглески језик. Држава је почела да издваја више новаца из благајне за рад библиотеке и оснивање подружница широм целе земље.
Име библиотеке је 1868. промењено у Национална царска библиотека. Француски архитекта Жан-Луј Пасцал израдио је нацрте према којима је 1875. довршена изградња Овалне собе (по узору на председников овални кабинет у Белој кући) и велико степениште. 1796. библиотека је имала највише књига од било које друге на свету, а њена збирка нарасла је за 4.050.000 штампаних дела и 11.000 рукописа.[6]
Нова зграда уреди
Дана 14. јула 1988. тадашњи француски председник Франсоа Митеран најавио је изградњу нове зграде за проширење библиотеке, која ће „својим изгледом бити једна од најмодернијих у свету с намером да покрије сва подручја људског знања, и бити изграђена да, осим технолошким изазовима модерног човека, служи и као место где ће се човек моћи удаљити од свакодневнице, библиотека која ће моћи да сурађује са осталим европским библиотекама.” Нацрте за изградњу нове библиотеке израдио је Доминик Перо, а немачка фирма Телефит је уградила 6,6 километара своје технологије за разврставање књига. Тиме је библиотека постала прва на свету са таквим системом. У августу 2016. у потпуности је изграђена и бежична интернетска мрежа, која је у априлу 2008. отворена, али убрзо је била затворена због сигурности грађана и здравља запослених.[8][9]
За дизајн нове зграде библиотеке, архитекта Доминик Перо добио је 1996. награду Европске уније за савремену архитектуру. Француска грађевинска фирма Bouygues изградила је основну конструкцију зграде. Изградња нове зграде била је пропраћена великим прекорачењем трошкова и бројним техничким потешкоћама везанима уз дизајн високогадње. Стога је у француским и светским новинама и листовима зграда прозвана ТГБ-ом (француски: Très Grande Bibliothèque; у преводу „врло велика библиотека” - поруга на француску жељезничку мрежу брзих возова ТГВ).[10]
Почетком 2016. библиотека је бројала 14 милиона књига у 4 париска комплекса зграда (Толбијак, Ришеље, Арсенал, Опера) као и штампане радове, рукописе, цртеже, фотографије, географске карте, CD издања, ДВД издања, грамофонске плоче, кованице, медаље, звучне и мултимедијске записа. Од 14 милиона предмета, 3 милиона их је умрежено на Gallici, мрежном издању библиотеке.[11]
Задаци уреди
Национална библиотека Француске је јавна установа у надлежности Министарства културе, чији је рад прописан законом и правилником донесеним 3. јануара 1924.[12] Према поменутој уредби односно закону, задаци библиотеке су:[12]
- скупљање и прикладно похрањивање каталога, штампе и књига са свих научних подручја
- очување писане националне баштине, дела на француском језику и дела француских књижевника
- осигуравање збирки предмета и докумената заштићених законом поштујући услове о интелектуалном власништву и државне прописе
- похрана Устава, свих његових чланака, измена и предлога Народне скупштине и Сената
- објава годишњег каталога са свим похрањеним и умреженим (дигитализираним) делима током текуће године
- сарадња са другим културним и научним установама у држави и иностранству
- одржавање изложби, скупова, стручних усавршавања, радионица и предавања о предметима из библиотеке (графике, бакрописи, фотографије и др.)
Министар културе има право смењивања и именовања управника библиотеке те чланова представничких већа уколико се утврде било какве неправилности у раду.[12]
Референце уреди
- '^ D-Либ Магазине, Вол. 10, бр. 2 (2004.), Ван Веен, Тхео и Олдроyд, Билл: Претражите Еуропску библиотеку (приступљено 18. јануара 2011.)
- ^ а б в г д ђ Службене странице Националне библиотеке Француске Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јануар 2019), Одељак: мултимедија, видеозапис о историји библиотеке (приступљено 5. новембра 2016.)
- ^ а б в г д ђ Бруно Бласселле, Јацqуелине Мелет-Сансон, Ла Библиотхèqуе натионале де Франце : мéмоире де л'авенир, збирка Дéцоувертес, бр. 88, 3. издање 2005, 175 страница. ISBN 978-2-07-034341-6.
- ^ Europeana regia Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јануар 2014), непотписано: Историјске збирке: Библиотека Карла V и његове породице (приступљено 5. новембра 2016.)
- ^ Француска академија, непотписано: Јеан-Паул Бигнон, краљевски библиотекар и саветник Луја XIV (приступљено 5. новембра 2016.)
- ^ а б в Тхе Енцyцлопедиа Америцана, Ринес, Георге Едwин (уредник):Национална библиотека Француске, 1920.
- ^ Национално удружење књижничара Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2019), nepotpisano: Leksikon poznatih bibliotekara: Labrouste, Henri (1801—1875) (pristupljeno 5. novembra 2016.)
- ^ Zeleni život - vodič kroz zelenu Francusku, nepotpisano: Public libraries in Paris shut down wi-fi in response to health worries, 23. maja 2008. (pristupljeno 6. novembra 2016.)
- ^ www.next-up.org, nepotpisano: France National Library gives-up WiFi., 7. aprila 2008. (pristupljeno 6. novembra 2016.)
- ^ The New York Times (mrežno izdanje), Joseph Fitchett: New Paris Library: Visionary or Outdated?, 30. septembra 1995. (pristupljeno 6. novembra 2016.)
- ^ Službene stranice Nacionalne biblioteke Francuske, nepotpisano: Dobrodošli u BnF - Nacionalnu biblioteku Francuske (pristupljeno 6. novembra 2016.)
- ^ а б в www.legifrance.fr, nepotpisano: Zakon o radu i nadležnosti Nacionalne knjižnice Francuske, 3. januar 1994. (pristupljeno 7. novembar 2016.)
Literatura уреди
- Bibliothèque nationale (France), Département de la Phonothèque nationale et de l'Audiovisuel. The National [Sound] Record[ings] and Audiovisual Department of the National Library [of France]. [Paris]: Bibliothèque nationale, [1986]. 9 p.
- Stam, David H., ур. (2001). International Dictionary of Library Histories. Fitzroy Dearborn. ISBN 978-1-57958-244-9.
- Riding, Alan. "France Detects a Cultural Threat in Google," The New York Times. April 11, 2005.
Spoljašnje veze уреди
