Википедија

Предација

„Предатор” преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Предатор (вишезначна одредница).
„Плен” преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Плен (вишезначна одредница).

Предација у екологији описује један од облика интеракције између два бића у датом екосистему. Предатор (грабљивац / грабежљивац) напада и једе свој плен.

Лав и младунче једу остатке говечета
Јужнокинески тигар (Panthera tigris amoyensis) је предатор чији је плен овај папкар

Предатори могу, али не морају убити свој плен пре него што га поједу. Али чин предатора увек, у крајњој линији, изазива смрт жртве, а узимајући плен и у деловима тела, он се уноси у тело предатора. Правим предатором се може сматрати она животиња која убија и једе и друге животиње, али многе животиње се понашају и као предатори и као лешинари.[1][2]

Према томе, предатор је животиња која лови плен и једе друге животиње. На пример, паук једе муву коју је ухватио у своју мрежу, или група лавова једе бивола. Животиње које предатор лови се називају плен, а апекс предатор (алфа предатор) је она која није жртва других предатора.[3][4][5][6]

Предатори су обично месоједи или сваштоједи (једу биљке и друге животиње), ловећи друге животиње за храну. Примери предатора су мачке, крокодили, змије, вукови, китови убице, јастози, ајкуле, буба маре.[7][8]

Дефиниција

уреди
 
Мрави месоједи се хране раком цикадом: неке врсте, посебно када су јединке удружене, могу уловити плен који је доста већи од њих самих
 
Паучне осе парализују и коначно убијају своје домаћине, али се сматрају паразитоидима, а не предаторима.

На најосновнијем нивоу, предатори убијају и једу друге организме. Међутим, концепт предације је широк, различито дефинисан у различитим контекстима, и обухвата широк спектар метода исхране; а неки односи који доводе до смрти плена обично се не називају предацијом. Паразитоид, као што је Ichneumonoidea, полаже јаја у или на свог домаћина; из јаја се излегу ларве, које једу домаћина, и он неумитно умире. Зоолози генерално називају ово формом паразитизма, иако се конвенционално сматра да паразити не убијају своје домаћине. Може се дефинисати да се предатор разликује од паразитоида на два начина: он убија свој плен одмах; и током свог животног века улови много плена (има велики број жртава), док паразитоидна ларва има само један, или бар има свој извор хране обезбеђен само једном.[9][10][11]

 
Релација предације са другим стратегијама исхране

Постоје и други тешки и гранични случајеви. Микропредатори су мале животиње које се попут предатора хране у потпуности на другим организмима; овим су обухваћене буве и комарци који конзумирају крв из живе животиње, и лисне ваши које конзумирају биљни сок из живе биљке. Међутим, пошто они типично не убијају своје домаћине, они се обично сматрају паразитима.[12][13] Животиње које се хране фитопланктоном или подлогом микроба су предатори, јер они конзумирају и убијају те организме као храну. Биљоједи који се хране лишћем нису предатори, јер биљке којима се хране обично преживе.[14][15][16] Међутим, кад животиње једу семе (предација семена или граниворија) или јаја (предација јаја), оне конзумирају целокупне живе организме, што их по дефиницији чини предаторима,[17][18] иако неконвенционалног типа: на пример, миш који једе семе траве нема адаптацију за праћење, хватање и затварање плена и његови зуби нису прилагођени за резање меса.[19][17]

Лешинари, организми који једино једу организме који су већ мртви, нису предатори, мада многи предатори као што су шакали и хијене лешинаре кад се укаже прилика.[20][21][14] Међу бескичмењацима, друштвене осе (Hymenoptera) су ловци и лешинари других инсеката.[22]

Таксономски опсег

уреди

Док су примери предатора међу сисарима и птицама добро познати,[23] предатори се могу наћи у широком распону таксона. Чести су међу инсектима, укључујући богомољке, вилине коњице, мрежокрилце и муве-шкорпије. Код неких врста као што су вислокрилке, само су ларве предаторне. Пауци су предаторни, као и други копнени бескичмењаци као што су скорпије; стоноге; поједине гриње, пужеви и пужеви голаћи; нематоди; и планарски црви.[24] У морским окружењима, већина жарњака (е.г., медуза, хидроида), ребноша (Ctenophora), бодљокошаца (е.г., морских звезда, морских јежева, Clypeasteroida, и морских краставаца) и пљоснатих црва је предаторно.[25] Међу раковима, јастози, крабе, шкампи и Cirripedia су предаторни,[26] а заузврат ракови су плен скоро свих главоножаца (укључујући хоботнице, лигње и сипе).[27]

Предатори из заседе

уреди
Ларва инсекта Lethocerus patruelis напада рибу амурски чебачок (Pseudorasbora parva).

Предатори из заседе су животиње месоједи или други организми, као што су неке биљке месождерке. Они потајно постављају заседу или у лову имају (инстинктивну) стратегију, а успјешност у лову не зависи само од брзине или снаге.

Ови организми се обично сакривају и мирно чекају плен да се појави на уочљивој удаљености. Често су заштитно обојени, а могу бити и самотњаци. То може бити сигурније за предатора, јер док вреба мање се излаже својим предаторима.

Када се предатор не може кретати брже од својих жртава, преферира спорији плен и/или чека у „заседи“, што му даје већу шансу да буде ефикаснији него да је у потрази. У супротном, активни лов обично је ефикаснији. Међутим, постоје многе средње стратегије, као што је на пример случај када је тежи предатор од могућег плијена на малој удаљености, али не у дугој потери, онда су у склопу стратегије потребна ухођења или засједе.

  •  
    Млади црвенорепи јастреб једе волухарицу
  •  
    Лавица са пленом
  •  
    Индијски питон гута одраслог јелена у Националном парку Мудумалаи.
  •  
    Женка златног пауколиког рака (Misumena vatia) лови женку мушице при парењу.
  •  
    Златни пауколики рак (Misumena vatia)

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Мучибабић С. (1960): Основи екологије. Универзитету Сарајеву, Сарајево.
  2. ^ Шкријељ Р., Ђуг С. (2009): Увод у екологију животиња.Природно-математички факултет Сарајево, Сарајево. ISBN 978-9958-592-03-4.
  3. ^ Хаџиселимовић Р., Маслић Е. : Основи етологије – Биологија понашања животиња и људи. Сарајево Публисхинг, Сарајево. 1999. ISBN 978-9958-21-091-4.
  4. ^ Маyр Е. : Популатиомнс, специес, анд еволутион – Ан абридгмент оф Анимал специес анд еволутион. Тхе Белкнап Пресс оф Харвард Университy Пресс. Цамбридге, Массацхуссетс анд Лондон, Енгланд. 1970. ISBN 978-0-674-69013-4.
  5. ^ Маyр Е. : Тхе гроwтх оф биологицал тхоугхт – Диверситy, еволутион, анд инхеританце, 11тх принтинг, фирст: Цопyригхт © 1982. Тхе Белкнап Пресс оф Харвард Университy Пресс Цамбридге (Масс.), Лондон (Енгланд) . ISBN 978-0-674-36445-5. . 2000. ISBN 978-0-674-36446-2.
  6. ^ Софраџија А., Шољан D., Хаџиселимовић Р. : Биологија 1, Свјетлост, Сарајево. 1996. ISBN 978-9958-10-686-6.
  7. ^ Бегон M., Тоwнсенд C., Харпер Ј. : Ецологy: Индивидуалс, популатионс анд цоммунитиес. 3рд ед. Блацкwелл Сциенце, Лондон. 1996. ISBN 978-0-86542-845-4.. ISBN 978-0-632-03801-5.. ISBN 978-0-632-04393-4.
  8. ^ http://www.britannica.com/search?query=predation Енцyцлопедиа Британница: "предатион"
  9. ^ Гурр, Геофф M.; Wраттен, Степхен D.; Снyдер, Wиллиам Е. (2012). Биодиверситy анд Инсецт Пестс: Кеy Иссуес фор Сустаинабле Манагемент. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 105. ИСБН 978-1-118-23185-2. 
  10. ^ Лаффертy, К. D.; Курис, А. M. (2002). „Тропхиц стратегиес, анимал диверситy анд бодy сизе”. Трендс Ецол. Евол. 17 (11): 507—513. дои:10.1016/с0169-5347(02)02615-0. 
  11. ^ Гетз, W. M. (2011). „Биомасс трансформатион wебс провиде а унифиед аппроацх то цонсумер-ресоурце моделлинг”. Ецологy Леттерс. 14 (2): 113—24. ПМЦ 3032891  . ПМИД 21199247. дои:10.1111/ј.1461-0248.2010.01566.x. 
  12. ^ Поулин, Роберт; Рандхаwа, Хасееб С. (фебруар 2015). „Еволутион оф параситисм алонг цонвергент линес: фром ецологy то геномицс”. Параситологy. 142 (Суппл 1): С6—С15. ПМЦ 4413784  . ПМИД 24229807. дои:10.1017/С0031182013001674. 
  13. ^ Поулин, Роберт (2011). Роллинсон, D.; Хаy, С. I., ур. Тхе Манy Роадс то Параситисм: А Тале оф Цонвергенце. Адванцес ин Параситологy. Ацадемиц Пресс. стр. 27—28. ИСБН 978-0-12-385897-9. 
  14. ^ а б Бенгтсон, С. (2002). „Оригинс анд еарлy еволутион оф предатион”. Ур.: Коwалеwски, M.; Келлеy, П. Х. Тхе фоссил рецорд оф предатион. Тхе Палеонтологицал Социетy Паперс 8 (ПДФ). Тхе Палеонтологицал Социетy. стр. 289—317. Архивирано из оригинала (ПДФ) 10. 09. 2008. г. Приступљено 20. 03. 2019. 
  15. ^ Аwрамик, С. M. (19. 11. 1971). „Прецамбриан цолумнар строматолите диверситy: Рефлецтион оф метазоан аппеаранце”. Сциенце. 174 (4011): 825—827. ПМИД 17759393. дои:10.1126/сциенце.174.4011.825. 
  16. ^ Станлеy, Стевен M. (2008). „Предатион дефеатс цомпетитион он тхе сеафлоор”. Палеобиологy. 34 (1): 1—21. дои:10.1666/07026.1. 
  17. ^ а б Јанзен, D. Х. (1971). „Сеед Предатион бy Анималс”. Аннуал Ревиеw оф Ецологy анд Сyстематицс. 2: 465. дои:10.1146/аннурев.ес.02.110171.002341. 
  18. ^ Нилссон, Свен Г.; Бјöркман, Цхристер; Форслунд, Пäр; Хöглунд, Јацоб (1985). „Егг предатион ин форест бирд цоммунитиес он исландс анд маинланд”. Оецологиа. 66 (4): 511—515. Бибцоде:1985Оецол..66..511Н. ПМИД 28310791. дои:10.1007/БФ00379342. 
  19. ^ Хулме, П. Е.; Бенкман, C. W. (2002). C. M. Херрера анд О. Пеллмyр, ур. Граниворy. Плант анимал Интерацтионс: Ан Еволутионарy Аппроацх. Блацкwелл. стр. 132-154. ИСБН 978-0-632-05267-7. 
  20. ^ Кане, Адам; Хеалy, Кевин; Гуиллерме, Тхомас; Руxтон, Граеме D.; Јацксон, Андреw L. (2017). „А реципе фор сцавенгинг ин вертебратес – тхе натурал хисторy оф а бехавиоур”. Ецограпхy. 40 (2): 324—334. дои:10.1111/ецог.02817. хдл:10468/3213. 
  21. ^ Круук, Ханс (1972). Тхе Споттед Хyена: А Студy оф Предатион анд Социал Бехавиоур. Университy оф Цалифорниа Пресс. стр. 107—108. ИСБН 978-0226455082. 
  22. ^ Сцхмидт, Јустин О. (2009). Wаспс. Енцyцлопедиа оф Инсецтс (Сецонд изд.). стр. 1049—1052. ИСБН 9780123741448. дои:10.1016/Б978-0-12-374144-8.00275-7. 
  23. ^ Стевенс, Алисон Н. П. (2010). „Предатион, Хербиворy, анд Параситисм”. Натуре Едуцатион Кноwледге. 3 (10): 36. 
  24. ^ „Предаторс, параситес анд параситоидс”. Аустралиан Мусеум (на језику: енглески). Приступљено 19. 9. 2018. 
  25. ^ Wатанабе, Јамес M. (2007). „Инвертебратес, овервиеw”. Ур.: Деннy, Марк W.; Гаинес, Стевен Деан. Енцyцлопедиа оф тидепоолс анд роцкy схорес. Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 9780520251182. 
  26. ^ Пхелан, Јаy (2009). Wхат Ис лифе? : а гуиде то биологy (Студент изд.). W.Х. Фрееман & Цо. стр. 432. ИСБН 9781429223188. 
  27. ^ Виллануева, Рогер; Перрицоне, Валентина; Фиорито, Гразиано (17. 8. 2017). „Цепхалоподс ас Предаторс: А Схорт Јоурнеy амонг Бехавиорал Флеxибилитиес, Адаптионс, анд Феединг Хабитс”. Фронтиерс ин Пхyсиологy. 8: 598. ПМЦ 5563153  . ПМИД 28861006. дои:10.3389/фпхyс.2017.00598. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Предација на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Predacija&oldid=27835041”