Википедија

Владислав Тителбах

српски архитекта

Владислав Тителбах (чеш. Franc Ladislav Tittelbach, Ленешице[а], 9. јун 1847 – Београд, 6. фебруар[1] 1925) био је српски сликар и архитекта.

Владислав Тителбах
Владислав Тителбах
Лични подаци
Датум рођења21. јун 1847.
Место рођењаЛенешице, Аустријско царство
Датум смрти6. фебруар 1925.
Место смртиБеоград, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца

Биографија уреди

Рођен је у Ленешицама код града Лоуни, где му је отац радио као трговац. У Прагу је завршио средњу школу, а затим студирао Чешки технички универзитет,[2] где се највише бавио декоративном архитектуром и упоредо похађао сликарску школу. Након завршених студија имао је намеру да иде у Русију, али је уместо тога,на позив Александра Сандића професора Новосадске реалке и пријатеља његовог старијег брата,који је радио као књиговођа,1872. дошао у Нови Сад.[2]

У Новом Саду је најпре радио као мерник на регулацији Тисе,[2] а затим као професор Новосадске реалке. Предавао је математику и нацртну геометрију.[3] Био је и посљедњи управитељ Реалке, пре њеног укидања 1875. године.[4]

У Новом Саду се дружио са Светозаром Милетићем, Михаилом Полит-Десанчића и другим истакнутим словенофилима. Радио је и као илустратор шаљивог рукописног листа „Камила”, који је од 1873. излазио у Јовичићевој гостионици. Учествовао је у издавању првог броја илуструваног календара „Орао-велики илустровани календар”, где су до 1897. објављене бројне његове илустрације.[3]

У Новом Саду се упознао са Катицом, рођеном Васић, с којом је имао ћерку Даринку и сина Стојана.[2]

Након што је Новосадска реалка престала са радом, радио је као професор у Осјечкој реалци.[2]

Године 1876. породица је прешла да живи у Београду. У Београду је радио као професор у Првој београдској гимназији (Реална гимназија), где је предавао нацртну геометрију,[1] а потом и у Учитељској школи, на којој је предавао цртање и краснопис[1].[3]

Наредне године су објављене су бројне његове илустрације у разним страним листовима, цртежи о догађајима из Српско-турског рата.[3]

Судећи према очуваним радовима, године 1878. је боравио у Нишу и Лесковцу, а наредне године се поново вратио у Београд.[3]

У периоду 1880—1882. је радио у Нижој гимназији у Јагодини, као професор аритметике, алгебре, космографије и немачког језика. Затим се поново вратио у Београд и наставио да ради као професор.[3]

Био је и извјештач-илустратор из Српско-бугарског рата 1885. године.[3]

Након одласка у пензију 1899, је радио као сценограф Народног позоришта у Београду[1].

Након смрти сина Стојана на Крфу 1917. године, повукао се из јавности. Последње године живота је провео врло скромно. Умро је 6. фебруара 1925. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници на гробљу код цркве Светог Николе.[5] Након смрти је пао у заборав.[6]

Рад уреди

Као словенофил и поштовалац српске историје и културе, заинтересовао се за рад на прикупљању културно-историјске и етнографске грађе из Србије.[7] Са великом страшћу је истраживао и бележио све што је представљало материјалну културу, уметност и фолклор Србије. Детаљно је обрађивао српску етнографију (српске народне ношње).[7] Овим послом се бавио од 1867,[8] најприје у слободно време и без ичије материјалне помоћи, а касније се прикључио Српском ученом друштву, коме је представио албум са својим радовима, тражећи материјалну помоћ, како би могао да настави рад на терену.[7] Од 1881. године га је новчано помагало Српско учено друштво. Заједно са Ђорђем Миловановићем је радио на прикупљању материјала за Етнографски атлас.

Често је путујући по Србији користио свој фото-апарат, да би касније у свом атељеу, према тим фотографијама радио многобројне илустрације. Сматра се да је Тителбах обавио прва фотографска снимања манастира Студенице 1885. године.[7]

Као резултат сарадње са Српском ученим друштвом је предложен и од 30. јануара/11. фебруара 1885. године постао редовни члан Уметничког одбора ове институције. Од 15. новембра 1892. је био почасни члан Српске краљевске академије. Био је и члан Друштва за уметност у Београду.[7]

Израдио је више стотина радова у уљу, акварелу и цртежу, различите ликовне вредности. Његова дела су у сваком случају од несумњивог значаја као грађа за етнолошке студије и проучавања. Објавио је и неколико илустрација у Гласу народа“ и „Застави“ (Нови Сад, 1874.). Илустровао је разне књиге, народне и песме Бранка Радичевића, а ликовне прилоге је објављивао у домаћим и страним листовима.

Сакупљене народне ношње, слике и цртеже више пута је излагао на стручним изложбама у Београду. Своје слике, цртеже и писани материјал је уз велике финансијске тешкоће ипак успео да изда у неколико свезака, уз покровитељство краљице Наталије.

Његови радови с представама народних типова из различитих крајева Србије, као и ведуте градова и значајних споменика, налазе се међу илустрацијама у књизи Владимира Карића, под насловом „Србија, опис земље, народа и државе”, која је објављена 1887. године.[9] Ово дело је допринио развоју географско-етнографских истраживања код нас.[4]

Аутор је првих серија разгледница које је у Србији, издала књижара Велимира Валожића у Београду (од 1895).[10] Боравећи у Јагодини, израдио је две ведуте града виђеног са Ђурђевог брда, северног обронка планине Јухор (1883 и 1885[11]), вешто одабирући место с којег су се могле видети значајне грађевине у Јагодини тог времена, као и околина с природним карактеристикама тог краја.[12] На основу његовог старијег цртежа израђена је литографија, која је коришћена у књизи Владимира Карића, а с репродукцијом цртежа је, између два светска рата, израђена и разгледница Јагодине из 1883, која за сада представља најстарији изглед читавог града, али и једини сачувани траг овог Тителбаховог цртежа.[13]

У Народном музеју у Кикинди налазе се историзирајући портрети кнеза Лазара и књегиње Милице, и Милоша Обилића. Поретрет Милоша Обилића из 1900, је у највећој мери рађен према бакрорезу „Милош Обилић од Поцерја” из 1829. године, мађарског графичара Самуела Ленхарта.[14] Главне сликарске интервенције на овој слици тичу се анимације, индивидуализације и карактеризације Милошевог профила (орловски нос, извијеност и дужина обрва, косматост браде и бркова, крупноћа очију), као и детаља његове војне опреме (продужавање репа Василиск на кациги).[15]

Радио је на отварању занатских школа у Србији и залагао се да занатлије користе српске мотиве на својим производима.[8] Настојао је да пружи и практичну помоћ женама својом књигом „Српски народни вез”, у којој је дао колорисане шаблоне за израду ручних радова у српској стилу.[16]

Део цртежа и акварела на којима су приказани накит, одећа, оружје, посуђе, намјештај и архитектура, урађеним према средњовековним фрескама је уступио Народном позоришту у Београду. Ови радови су коришћени као узор за израду костима и декора.[3]

Када је поводом обележавања 200. годишњице од Првог српског устанка и поводом крунисања краља Петра I (8/21. септембра) 1904. године организована Прва југословенска уметничка изложба, Изложени одбор Великошколске омладине је организовао конкурс за идејно решење за споменицу, коју је требало да добију сви учесници изложбе. На конкурсу је изабран његов предлог. На предњој страни споменице се налазе попрсја Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, а на задњој страни је мушка фигура у народној ношњи, јатаганом у руци и женска фигура у дугој хаљини (алегорија Србије), с жезлом у десној руци, док јој је десна рука према горе. У позадини су планине обасјане сунцем и манастир. Споменица пречника 35 мм је израђивана у злату, бронзи и месингу.[17]

Учествовао је на изложбама у иностранство и за њих је добио неколико медаља. На Светској изложби у Паризу 1889, на којој је запажен и награђен сребрном медаљом за збирку акварела под називом „Културно-историјске слике српских народа”. Учествовао је на Међународном конгресу за антропологију и етнографију у Москви 1892, на Првој међународној изложби ношње у Петрограду 1902—1903 и Индустријској изложби у Лијежу 1905. године. На Балканској изложби у Лондону 1907. награђен је златном медаљом за „Албум цртежа народних орнамената”.[18] Учествовао је на Свесловенској изложби орнаментике у граду Плзењ, као и на изложбама у Амстердаму и Антверпену.[5]

Добитник је Ордена Светог Саве IV степена.[8]

За живота је урадио преко 9.000 уметничких радова, од којих је данас сачувано око хиљаду. Највећи број његових радова је страдао током Првог и Другог светског рата. Преостали радови се данас сврставају у прворазредне историјске изворе, за сагледавање и тумачење српске народне уметности с краја 19. и почетка 20. века.[6] Мада је његово дело врло значајно и обимно никада није добило одговарајуће признање (ни у Србији, ни у Чешкој).[1]

Припремао је „Културну историју нашег народа”, коју је планирао да подели на два дела. Први део под насловом „Културно стање српске преткосовске државе”, са ношњом, оружјем и другим предметима везаним за српски властелу, планирао је да уради према народним песама и народном предању. Други део је требало да носи назив „Културно стање васкрснуте српски државе”, са народном орнаментиком, керамиком, ношњом и архитектуром. Међутим, ову замисао није стигао да реализује.[18]

Био је одушевљени присталица чешко-српског пријатељства и посебно се старао да Чеси који живе у Србији негују пријатељске односе са Србима. Био је активни члан чешког друштва Чешка беседа у Београду (основана 1869. године), касније друштва „Лумир“.[1]

Породица уреди

Његов син је архитекта Стојан Тителбах, пројектант Новог двора у Београду.

Галерија уреди

  •  
    Србија, опис земље, народа и државе (1887)
  •  
    Манастир Св. Петка, 1890.
  •  
    Манастир Св. Петка у пределу, 1890.
  •  
    Свадбени обичају у Србији, Умјетничка галерија БиХ (1893)
  •  
    Ткање ћилимова, ксилографија (1895)
  •  
    Милош Обилић, уље на платну, 56x67 см (1900)
  •  
    Кнегиња Милица (1900)
  •  
    Кнез Лазар, уље на платну, 67,5x101 (1900)
  •  
    Марко Краљевић и Муса Кесаџија
  •  
    Хајдуци (1900)

Напомене уреди

  1. ^ У књизи "О Чесима и њиховим потомцима у Србији јужно од Саве и Дунава" се као место рођења се наводи место Ленешице

Извори уреди

  1. ^ а б в г д ђ Књига „О Чесима и њиховим потомцима у Србији јужно од Саве и Дунава“,. ISBN 978-86-916471-6-2, аутор Вук Петровић, Чешка беседа Београд, Београд 2015
  2. ^ а б в г д Орао 1893, стр. 125.
  3. ^ а б в г д ђ е ж Трајков 2009, стр. 24.
  4. ^ а б Боловић & Челиковић 2011, стр. 223.
  5. ^ а б Трајков 2009, стр. 28.
  6. ^ а б Блиц & 16. 02. 2015.
  7. ^ а б в г д Трајков 2009, стр. 25.
  8. ^ а б в Орао 1893, стр. 126.
  9. ^ Трајков 2009, стр. 26.
  10. ^ Ћирић & 12. 11. 2009.
  11. ^ Цветковић 2011, стр. 155.
  12. ^ Грујић 2006, стр. 11.
  13. ^ Грујић 2006, стр. 12.
  14. ^ Стошић 2007, стр. 431.
  15. ^ Стошић 2007, стр. 435.
  16. ^ Лазић 2010, стр. 38.
  17. ^ Грбовић 2004, стр. 3.
  18. ^ а б Трајков 2009, стр. 27.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Владислав Тителбах на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vladislav_Titelbah&oldid=27472151”