Википедија

Janka Kupala

белоруски песник и писац

Janka Kupala (blr. Янка Купала je rođen 25. juna (7. jula) 1882. godine u selu Vjazinka u Vilenskoj guberniji Ruske imperije, a preminuo u Moskvi, 28. juna 1942). godine. Bio je beloruski pesnik, dramaturg, publicista, prevodilac i jednog od osnivača nove beloruske književnosti[1].

Janka Kupala
Janka Kupala
Lični podaci
Puno imeIvan Daminikavič Lucevič
Datum rođenja25. jun (7. jul) 1882.
Mesto rođenjaVjazinka, Vilenska gubernija, Ruska imperija
Datum smrti28. jun 1942.
Mesto smrtiMoskva, SSSR
NacionalnostBelorus
Religijakatolička crkva
Zanimanjeknjiževnik
Porodica
SupružnikVladislava Lucevič
Književni rad
Jezik stvaranjabeloruski jezik, poljski jezik, ruski jezik
Žanrpoezija, drama
Najvažnija delaŽalejka, Putevima života, Uništeno gnezdo (zbirke pesama), Paulinka (drama)
NagradeOrden Lenjina (1941).

Rođen je kao Ivan Dominikavič Lucevič (blr. Іван Дамінікавіч Луцэвіч). Danas je poznat kao jedan od najvećih beloruskih pesnika i njegova dela, kao i život, izazivaju veliku pažnju čitatačke publike.

Mladost uredi

Kupala je završio Belorusko narodno učilište 1898. godine. Nakon smrti oca Dominika (1902) radio je na imanju, a zatim kao privatni učitelj, pisar kod sudskog istražitelja u Radaškovičima (1903), mlađi ekonom kod zemljoposednika u Mogiljovskoj guberniji (1904), praktikant i pomoćnik vinara na posedu Sjomkovo pod Minskom, u pivari blizu Molodečna i oko Novogrudka. Saradnik lista „Naša njiva“ (1908-1909, 1913-1915) i bibliotekar u Viljni. U periodu 1909-1913 prošao je opšteobrazovne kurseve u Petersburgu i vratio se u Viljnu. Približavanjem fronta 1915. godine evakuisao se iz Viljne, da bi se preselio u Moskvu i tamo studirao na Narodnom univerzitetu Šanjavskog. Od januara 1916. služio je u vojsci: u Minsku, zatim u Polocku i Smolensku, gde ga je zatekla Oktobarska revolucija 1917. godine[2].

Život u Minsku uredi

Nakon proglašenja BSSR-a preselio se u Minsk i tu je živeo do početka Velikog Otadžbinskog rata. Bio je aktivan u književnom, kulturnom i društvenom životu. Jedan je od inicijatora stvaranja Beloruskog narodnog dramskog pozorišta (1920); ima veze i sa otvaranjem Beloruskog državnog univerziteta (1921), Instituta beloruske kulture (1922), učesnik je Akademske konferencije o reformi beloruskog pravopisa (1926). Godine 1925. prvi je odlikovan počasnim zvanjem Narodni pesnik BSSR-a i nagrađen ordenom Lenjina, postao je akademik Akademije nauka Belorusije (1928) i Nacionalne akademije nauka Ukrajine (1929), laureat je Državne nagrade SSSR-a (1941); biran u sastav Centralnog Izvršnog Komiteta BSSR od 1927. do 1938. godine, a 1940. Postao je poslanik u Vrhovnom Savetu Republike[3].

Međutim nekoliko puta se suočavao sa represijama. Optuživan je za pripadnost izmišljenom Savezu za oslobođenje Belorusije (1930), zbog čega je pokušao samoubistvo, ali je spašen. Godine 1937. ponovo mu je pretilo hapšenje, ali je uspeo da ga izbegne.

Ratni period uredi

U prvim danima Velikog Otadžbinskog rata (Drugog svetskog rata) izgorela je njegova kuća u Minsku sa arhivom i bibliotekom. Od kraja juna 1941. Kupala se seli u Moskvu, od 3. novembra 1941. živeo je u selu blizu Kazanja. Tada je aktivno učestvovao u borbi. Kao član prezidijuma Sveslovenskog antifašističkog odbora govorio je na antifašističkim skupovima, potpisao apel braći Slovenima sa pozivom da se priključe oslobodilačkoj borbi protiv fašizma, učestvovao je na Prvom sveslovenskom skupu i na zasedanju Akademije nauka BSSR u Kazanju, gde je nastupio sa referatom: Drugi svetski rat i beloruska inteligencija. Njegova vatrena pesma Beloruskim partizanima bila je objavljena u centralnim novinama – Pravda, Izvestiя, Krasnaя zvezda itd[4].

Smrt i nedoumice uredi

Kupala je poginuo u moskovskom hotelu pod nepoznatim okolnostima – pao je sa stepenica sa 10. sprata. Postoje tri verzije njegove smrti – nesrećan slučaj, samoubistvo, ubistvo. Sahranjen je na Vaganjkovskom groblju u Moskvi. U julu 1962. godine, urna sa pepelom Janka Kupale prevezena je u Minsk i sahranjena na Vojnom groblju[5].

Stvaralaštvo uredi

Za Kupalinu poeziju sa početka karijere često se kaže da nalikuje folkloru. Pesme je počeo da objavljuje 1903. godine, menjao brojne pseudonime, dok je danas najpoznatiji upravo kao Janko Kupala. Prvu pesmu na beloruskom jeziku objavio je 1904. godine Moja sudbina (belor. Maя dolя). Prvu zbirku pesama predstavio je čitaocima 1908. godine, pod nazivom Frula (belor. Žaleйka), a drugu Guslar (Guslяr), 1910. godine. Tri godine kasnije, izlazi i treći zbornik njegove poezije Putem života (belor. Šlяham žыccя, 1913). Četvrti, pod naslovom Nasleđe (belor. Spadčыna), pojavljuje se 1922. godine.

U sovjetsko vreme štampa se više Kupalinih zbirki poezije: Bezimeno (belor. Beznazoўnae, 1925), Pripovedanje stihom (belor. Apavяdannі veršam, u dve knjige, 1926); poeme Grobnica lava (belor. Magіla lьva, 1927), Nad rekom Aresom (belor. Nad rakoю Arэsaй, 1933), Uvenuće (belor. Adcvіtanne, 1930), Pesma graditeljstvu (belor. Pesnя budaўnіctvu, 1930), „Belorusiji ordenonosnoj (belor. Belarusі ardэnanosnaй, 1937), Od srca (belor. Ad sэrca 1940) i Beloruskim partizanima (belor. Belaruskіm partыzanam, 1942)[6].

Kupala je pisao i poeziju za decu, poznat još i kao dramaturg, publicista, književni kritičar, prevodilac.

Sećanje uredi

Ime Janka Kupale nose mnoge beloruske ulice i trgovi, Nacionalno akademsko pozorište u Minsku, Institut za jezik i književnost Nacionalne akademije nauka Belorusije, Državni univerzitet u Grodnu, brojne biblioteke i škole. U Minsku postoji Državni književni muzej Janka Kupale. Od 1959. godine dodeljuje se književna nagrada njegovog imena, a od 1965. – Državna nagrada za književnost, umetnost i scenske umetnosti. Janku Kupali su podignuti spomenici u Belorusiji, Izraelu, Poljskoj, Rusiji, Kini, Bugarskoj i SADu, postavljeno je nekoliko memorijalnih tabli u gradovima u kojima je pesnik živeo, a Kupalin lik se može naći i u filateliji i u faleristici.

Kupala u Srbiji uredi

Sa prevodom poezije Kupale na srpski jezik eksperimentisala je i pesnikinja Desanka Maksimović. Sa ruskog jezika je njegovu poeziju prevodio i publikovao Momčilo Đerković. U Antologiji beloruske poezije u izdanjima Srpske književne zadruge 1993. i 2012. objavljeno je desetak pesama Kupale. Priređivač knjige je prof. dr Ivan Čarota, a prevodilac sa beloruskog jezika - prof. dr Miodrag Sibinović[7]. Kupalina poezija je zastupljena i u U susret Duhu - Antologija beloruske hrišćanske poezije, kao i u Antologiji beloruske književnosti za decu. Priređivač i ovih knjiga je prof. dr I. Čarota, dok je poeziju sa beloruskog prevela Dajana Lazarević. U 2020. godini u izdanju izdavačke kuće ALMA izašla je zbirka pesama Kupale Nasleđe, čiji je priređivač i pisac pogovora, kao i u prethodno pomenutim izdanjima I. Čarota, a poeziju je sa beloruskog prevela D. Lazarević[8].

Galerija uredi

  •  
    Kuća u kojoj je rođen Kupala u Vjazinki, Vilenska gubernija
  •  
    Kupala tokom studija kod profesora Čarnijeva u Sankt Peterburgu, 1909. godine
  •  
    Spomenik Kupali u Ašdodu, Izrael
  •  
    Spomen ploča u Smolensku
  •  
    Spomenik u parku Janka Kupale u Minsku

Literatura uredi

  • Nasleđe / Janko Kupala ; prir. Ivan Čarota ; prevela s beloruskog Dajana Lazarević. - Beograd : ALMA, 2020.
  • U susret Duhu - Antologija beloruske hrišćanske poezije / prir. Ivan Čarota ; prevela s beloruskog Dajana Lazarević. - Beograd : CompuTeh, 2019.
  • Antologija beloruske književnosti / prir. Ivan Čarota ; preveo s beloruskog Miodrag Sibinović. - Beograd : SKZ, 1993 (2012).
  • Pucяvіnamі Яnkі Kupalы: Dak. і matэrыяlы. Mn., 1981.
  • Яnka Kupala: Эncыklapedыčnы davednіk. Mn., 1986.
  • Sačanka, B. «Snяcca snы ab Belarusі…»: Zagadka smercі Яnkі Kupalы // LіM. 1988. 19, 26 žn.
  • Sačanka, B. «U svedkі zapіsы paklіča…» // LіM. 1989. 20 studz.
  • Яnka Kupala і Яkub Kolas u lіtaraturnыm pracэse Belarusі. — Mn., 1993.
  • Kupala, Яnka. Poўnы zbor tvoraў: u 9 t. / Яnka Kupala. — T. 9. Kn. 1. Perakladы; Эpіstalяrnaя spadčыna; Darčыя nadpіsы; Raseйska-belaruskі sloўnіk; Kalektыўnae; Službovыя і asabіstыя dakumentы; Dadatak. — Mіnsk : Mastackaя lіtaratura, 2003. — 686 s.
  • Gnіlamёdaў, U. Яnka Kupala: Novы poglяd. Mn., 1995.
  • Kolas, G. Karanі mіfaў: Žыccё і tvorčascь Яnkі Kupalы. Mn., 1998.
  • Яroš M. Pяsnяr rodnaй zяmlі :Žыccё і tvorčascь Я. Kupalы. — 2-e vыd. — Mn., 2003.
  • Яnka Kupala і Яkub Kolas u kantэksce slavяnskіh lіtaratur. — Mn., 2002.
  • Яnka Kupala і eўrapeйskі lіtaraturnы pracэs. — Mn., 2003.

Reference uredi

  1. ^ Kupala, Janko (oktobar—decembar 2020). „Beloruska poezija”. Suština poetike. 67: 156—160. 
  2. ^ Kupala, Janko (januar—mart 2020). „Poezija i biografija Janka Kupale”. Istok. 24: 77—81. 
  3. ^ Kupala, Janko (2020). Nasleđe (Prvo izd.). Beograd: ALMA. 
  4. ^ Kupala, Janko (januar—februar 2019). „Poezija Janka Kupale”. Zvezdani kolodvor. 16: 36—37. 
  5. ^ Čarota, Ivan A. (oktobar—decembar 2020). „Janko Kupala – u svome rodu i među narodima”. Suština poetike. 67: 149—156. 
  6. ^ Kupala, Janko (2020). Nasleđe. Beograd: ALMA. 
  7. ^ „Antologija beloruske poezije”. Srpska književna zadruga. Pristupljeno 13. 2. 2021. [mrtva veza]
  8. ^ Lazarević, Dajana. „Zbirka pesama Nasleđe Janka Kupale na srpskom jeziku”. Kulturni kišobran. Arhivirano iz originala 17. 01. 2021. g. Pristupljeno 13. 2. 2021. 

Spoljašnje veze uredi

 
Janka Kupala na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јанка_Купала&oldid=26795677”