Joakim Vujić
Joakim Vujić (Baja, 9. septembar(jk) /20. septembar 1772 — Beograd, 8. novembar(jk) / 20. novembar 1847) bio je srpski književnik, glumac, jedan od osnivača pozorišnog života u Srbiji i Vojvodini[1] i autor preko četrdeset različitih dela.[2]
Joakim Vujić | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 9. septembar 1772. |
| Mesto rođenja | Baja, Habzburška monarhija |
| Datum smrti | 8. novembar 1847. (75 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kneževina Srbija |
Biografija uredi
Joakim Vujić se rodio 19. septembra 1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre kao jedno od jedanaestoro dece. Otac Giga je bio sapundžija i sitni trgovac.[3] Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava.[4] Ovde je redovno posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“.
Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7. jula 1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali. O tome je pribeležio: „Meni onda, kazuje, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju - ja bi se onda sam bio dao prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove, tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti“.
Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića.
Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje - stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.
Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je — priča Vujić — u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice.
U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman „Aleksis i Nadina“, a takođe i moralnu pripovetku „Robinson mlađi“.
Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga „Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka“ koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12. septembra 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Oduševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.[5]
21. avgusta 1813. Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi.
Dana 24. avgusta 1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: „Kreštalica“[6] (nem. "Der Papagoy") od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su „Novine serbske iz carstvujušče Vijene“ Dimitrija Davidovića. Po ovom scenariju je 1966. snimljen film Kreštalica. 200-godišnjica ove predstave je svečano obeležena u Kragujevcu 2013. godine predstavom „Noć u kafani Titanik“.[7]
Posle toga sledile su predstave u Baji, Segedinu, Novom Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i Aradu. Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića.
Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo „Inkle i Jarika“ u tri čina.
U jesen 1823. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji.
Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831 — 1832. napisao i svoju autobiografiju.
Vreme između 1835 — 1839. proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu[1], gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Vujić je u 1835. godini prikazao pet premijera, ito sledećih dramskih dela: Fernando i Jarika, La Pejruz, Bedni stihotvorac, Begunac i Šnajderski kalfa. Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po Moldaviji, bio je i u Odesi, a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.[8]
Vujićev putopis „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu“ (Beograd 1845) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni.[9]
Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.
Umro je 8. novembra 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u grobu Sime Milutinovića Sarajlije u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.[4]
Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o pravopisu. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik.[10]
Dela uredi
Objavljena dramska dela uredi
- Fernando i Jarika, jedna javnaja igra u trima djejstvijima, Budim 1805. godine,
- Ljubovna zavist črez jedne cipele, jedna veselaja igra u jednom djejstviju, Budim 1807. godine,
- Nagraždenije i nakazanije, jedna seoska igra u dva djejstvija, Budim 1809. godine,
- Kreštalica, jedno javno pozorište u tri djejstvija, Budim 1914. godine,
- Serpski vožd Georgij Petrovič, inače rečeni Crni ili Otjatije Beograda od Turaka. Jedno iroičesko pozorište u četiri djejstvija, Novi Sad 1843. godine,
- Šnajderski kalfa, jedna vesela s pesmama igra u dva djejstvija, Beograd 1960. godine. Nabrežnoje pravo, dramatičeskoje pozorje, Beograd 1965. godine,
- Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, jedna volšebna igra u tri djejstvija, Kragujevac 1983. godine.[11]
Dramska dela u rukopisu uredi
- Španjoli u Peruviji ili Rolova smert, 1812,
- Nabrežnoje pravo, 1812,
- Žertva smerti, 1812,
- Sibinjska šuma, 1820,
- Negri ili Ljubov ko sočolovjekom svojim, 1821,
- Preduvjerenije sverhu sostojanija i roždenija, 1826,
- Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, 1826,
- Sestra iz Budima ili Šnajderski kalfa, 1826,
- Paunika Jagodinka, 1832,
- La Pejruz ili Velikodušije jedne divje, 1834,
- Ljubovna zavist črez jedne cipele, 1805,
- Stari vojak, 1816,
- Kartaš, 1821,
- Devojački lov 1826,
- Obručenije ili Djetska dolžnost sverhu ljubve, 1826,
- Svake dobre vešči jesu tri, 1826,
- Siroma stihotvorac, 1826,
- Seliko i Beriza ili Ljubav izmeždu Negri, 1826,
- Siroma tamburdžija, 1826,
- Serbska princeza Anđelija, 1837,
- Djevica iz Marijenburga, 1826,
- Znajemi vampir, 1812.[11]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 81—82. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ „VUJIĆ Joakim”. snp.org.rs. Pristupljeno 20. 1. 2022.
- ^ „Preci književnika Joakima Vujića (1772-1847) - Poreklo”. www.poreklo.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-07-22.
- ^ a b JOAKIM VUJIĆ (1772–1847) | Knjaževsko-srpski teatar}
- ^ Karađorđe na sceni peštanske Rondele („Danas“, 14. februar 2014)
- ^ Dva veka od prve predstave izvedene na srpskom | Kultura | Novosti.rs
- ^ Kragujevac spasava čast srpskog pozorja („Politika“, 24. avgust 2013)
- ^ Istorija teatra | Knjaževsko-srpski teatar}
- ^ Prof. Borivoje S Stojković, Beograd, Enciklopedija Jugoslavije JLZ Zagreb (1971). str.550
- ^ [Projekat Rastko] Alojz Ujes: Joakim Vujic, Pristupljeno 28. 3. 2013.
- ^ a b Prof. Alojz Ujes Pozorišno stvaranje i trajanje Joakima Vujića 1805-1985, Kragujevac 1985. godine.
