Википедија

Episkop užički Joanikije

(preusmereno sa Јоаникије Нешковић)

Joanikije (svetovno ime Ivan Nešković, poznat i kao vladika Janićije ili vladika Janja; Milandža, Ivanjica, 14. januar 1804 — Žiča, Kraljevo, 20. februar 1873) bio je episkop šabački, a potom i užički episkop. Bio je prvi obnovitelj svete lavre Žičke.[1]

Joanikije Nešković
Lični podaci
Datum rođenja(1804-01-14)14. januar 1804.
Mesto rođenjaOpaljenik, Osmansko carstvo
Datum smrti20. februar 1873.(1873-02-20) (69 god.)
Mesto smrtiKraljevo, Kneževina Srbija

Biografija uredi

Rođen je 14. januara 1804. godine u selu Milandži, više Ivanjice u Moravičkom srezu Užičkog okruga. Na krštenju je dobio ime Ivan.[2] Milandža je zaselak današnjeg sela Opaljenik.

Otac mu se zvao Neško Nedović, a majka Anđelija. Ivan je bio jedno od desetoro dece. Otac mu je bio pismen čovek koji je služio kao pisar kod kneza Koste Raškovića i Še-age Aci Muratovića do 1804. godine, a posle kod Karađorđa, kneza Maksima Starovlaha i drugih. Učio se pismenosti uz oca, a osnovno obrazovanje dobio je u školi u Zablaću, gde mu je otac bio učitelj. Tu je naučio da čita, piše i svira gusle. Zamonašio se 1820. godine manastiru Kaleniću, gde je sticao dalje obrazovanje, a od 1825. do 1831. godine je i sam učio „sirotne i monastirske đake”. U Kaleniću je dobio monaško ime Joanikije (povremeno je nazivan Janićije ili Janja).[2][3]

Beogradski mitropolit Ćirilo (Grk) 26. jula 1826. godine rukopoložio ga je u Kragujevcu za đakona. U vreme od 1831. do 1833. godine služio je kao đakon kod beogradskog mitropolita Melentija Pavlovića a kada je ovaj umro vratio se u Kalenić. Uskoro, 24. septembra iste godine, užički episkop Nikifor Maksimović proizveo ga je u Kragujevcu za jeromonaha, a knez Miloš ga je odredio da sa novoizabranim beogradskim mitropolitom Petrom Jovanovićem ide u Carigrad da bi prisustvovao hirotoniji ovog. Pri povratku iz Carigrada Joanikije je ostao kod mitropolita kao pridvorni jeromonah sve do 16. februara 1836. kada se vratio u Kalenić gde je radio kao rednik u manastiru i na parohiji. Kao pridvorni kaluđer kod mitropolita, bio je svedok kada se knez Miloš izmirio sa pobunjenicima koji su bili nezadovoljni njegovim načinom uprave. Joanikije je bio hrom u jednu nogu, zbog čega se teško kretao. Svog konja Lisku je naročito pazio i timario, jer ga je nosio kud god bi starac namerio.[2]

U proleće 1839. godine kao pismen čovek, upućen je „za nadziratelja” pri obnovi Studenice, a iste godine je postavljen za člana Apelatorijske konzistorije i bio je dve godine namesnik ekonomije u Kaleniću. Godine 1842. odredio ga je mitropolit za člana beogradske konzistorije i na molbu šabačkog episkopa za člana Šabačke konzistorije i nadziratelja podizanja episkopskog Konaka u Šapcu. Otuda se 1844. godine vratio u Kalenić i postao njegov nastojatelj, kao i član Apelatorijske konzistorije. Iduće godine, 25. avgusta, mitropolit ga je postavio za igumana Kalenića, a 6. maja 1847. proizveo ga je za arhimandrita. On je 1841. godine priložio Kaleniću dve zlato-tkane odežde, a 1846. godine načinio je ogradu od kamena oko Kalenića, dve vodenice i jedan Konak-kuću u Preradovcu. Za vreme njegove uprave u Kaleniću utvrđene su granice manastirske zemlje od strane državne komisije i na njih dobijena tapija, koju je 26. novembra 1849. godine potvrdio i knez Aleksandar Karađorđević.[4][5]

Dana 19. oktobra 1849. godine izabran je za episkopa šabačkog, a posvećen 23. oktobra u Sabornoj crkvi u Beogradu. Posvećenje su izvršili mitropolit beogradski Petar Jovanović i episkopi užički Nikifor Maksimović i timočki Dositej Novaković. U toj eparhiji je ostao do 1854. godine kada je, zbog smrti episkopa Nikifora, izabran za episkopa užičke eparhije.[4][5]

Episkop Joanikije je 1858. godine bio član skupštinske deputacije koja je boravila u Bukureštu sa namerom da kneza Miloša vrati u Srbiju. Joanikijev prethodnik na mestu episkopa stolovao je u Čačku, a on je sedište užičke eparhije 1854. godine premestio u Karanovac.[4] Bio je nošen velikom duševnom željom da spase manastir Žiču, koji je bio razoren od Turaka. Nameravao je da tu prenese mošti Sv. kralja. Obnovio je manastir Žiču u periodu od 1855. do 1856. godine. "Sedmovrata" Žiča je do 1856. godine bila bez krova, u ruševnom stanju, oborenih stubova i nabacanog kamenja, a u njoj je rastao korov, trnje pa i debla. Vladika Janja se tada zauzeo i svojim troškom, a kasnije nešto i prilozima narodnim i državnim, obnovio veliku srpsku svetinju. Crkva je sa zvonikom i kubetima samo bila osposobljena za službu, a radili su majstori iz Srbije, predvođenim nekim Stevanom. Do 1863. godine obnovio je iz temelja stare manastirske konake.[5] Svojim primerom podstakao je mnoge darodavce da pomognu Žičku. Knez Aleksandar je 1854. darovao krst na zlatnom lancu, a ruski car Aleksandar II i knez Mihailo su 1859. i 1860. darovali panagije.[4]

Sazidao je dve crkve, jednu crkvu u Milandži, 1853. godine, za dušu svojim roditeljima, i drugu u Preradovcu, na imanju manastira Kalenić. Njegovim izborom za užičkog episkopa, kruševački okrug je odvojen od beogradske i pripao je užičkoj eparhiji. Zato se potpisivao kao episkop užičko-kruševački. Otkrio je lekovite osobine Vrnjačke Banje i počeo se lečiti u njoj. Vodu iz banje je poslao Josifu Pančiću na ispitivanje. Bio je jedan od osnivača Osnovatelnog fundatorskog društva kiselovruće vode u Vrnjcima 1868. godine, koje je radilo na postavljanju prvih česmi i izgradnji prvih banjskih kupatila.[4]

Za počasnog člana Društva srpske slovesnosti izabran je 12. januara 1858. godine, a za počasnog člana Srpskog učenog društva 29. jula 1864. godine. Osnovao je „blagodejanije” − fondaciju za školovanje mladih Srba u inostranstvu.

Mnogo pažnje poklanjao je širenju pismenosti.Zaslužan je za podizanje prve škole u Milandži, u Ivanjičkom kraju 1833. godine. Škola je radila do 1953. godine kada je zatvorena zbog nedostatka đaka.[6] Pomagao je otvaranje škola u Užičkom, Čačanskom i Kruševačkom okrugu. Otkupio je Gospodar Vasin konak u Karanovcu 1856. godine i prvi je u gradu imao ličnu biblioteku. Podržavao je inicijativu stanovnika Karanovca da se u gradu podigne srednja škola, a 1873. im je ustupio plac na kom bi njena zgrada bila podignuta. Pomagao je školovanje siromašnih učenika, a njegova preporuka je bila presudna za slanje slikara Mihaila Filimonovića na školovanje u Beč. Pomagao je Vuku u prikupljanju prenumeracija za knjige i sakupljao je narodne umotvorine. Novčano je pomagao izdavaštvo Milana Đ. Milićevića.[4]

Napisao je knjigu Besede, objavljenu 1868. u Beogradu, kao i Beleške iz naroda. U Besedama je objavio prvi opširniji šematizam Pravoslavne crkve u srpskim zemljama, uključujući i do tada nepoznate podatke o pojedinim crkvenim ličnostima. U kalendaru Takovac iz 1867. godine objavljena je njegova autobiografija i drugi prilozi vezani za njegov život i rad. Kao vrsni guslar napisao je pesmu Spomen od boja na kukutnici. Godine 1858. izabran je za počasnog člana Društva srpske slovesnosti, a 1864. za počasnog člana Srpskog učenog društva. Ovo društvo je stalno pomagao šaljući mu rukopisne knjige i stare predmete, a 1866. godine mu je poslao i arhivu kneza Vase Popovića.[4]

Dočekao je lepu starost, u narodu omiljen i cenjen, i pogodio je kada će umreti. Umro je 20. februara 1873. godine u Kraljevu i sahranjen u manastiru Žiča, u desnoj kapeli.[7]

Reference uredi

  1. ^ "Vreme", 4. mart 1941. godine
  2. ^ a b v "Vreme", Beograd 1941. godine
  3. ^ Srpski biografski rečnik. Knj 7, Ml-Pan. Novi Sad: Matica srpska. 2018. str. 316. ISBN 978-86-7946-235-0. 
  4. ^ a b v g d đ e Srpski biografski rečnik. Knj. 7, Ml-Pan. Novi Sad: Matica srpska. 2018. str. 317—318. ISBN 978-86-7946-235-0. 
  5. ^ a b v "Vreme", Beograd 4. mart 1941. godine
  6. ^ Traže obnovu škole u Milandži („Večernje novosti“, 13. jun 2013)
  7. ^ Srpski biografski rečnik. Knj. 7, Ml-Pan. Novi Sad: Matica srpska. 2018. str. 316; 318. ISBN 978-86-7946-235-0. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi


episkop šabački
1849 — 1854.
episkop užički
1854 — 1873.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епископ_ужички_Јоаникије&oldid=26878965”