Википедија

Afanasij Šeloumov

руски сликар

Afanasij Ivanovič Šeloumov (Afanasiй Ivanovič Šeloumov, Athanas Scheloumoff; 1892 — 1983) bio je ruski slikar animalista. Njegov omiljeni motiv bile su vojne bitke i konji. Učestvovao je u dva svetska rata i Ruskoj revoluciji.

Afanasij Ivanovič Šeloumov
Lični podaci
Datum rođenja(1892-08-29)29. avgust 1892.
Mesto rođenjaKamenec-Podoljski, Ruska Imperija
Datum smrti25. januar 1983.(1983-01-25) (90 god.)
Mesto smrtiŠtarnberg, Zapadna Nemačka
Umetnički rad
PoljeSlikarstvo
Pravacrealizam, neoklasicizam
Uticaji odNikolaja Semjonoviča Samokiša
Šeloumov: Bitka na Mišaru.

Biografija uredi

Detinjstvo i mladost uredi

Afanasij Šeloumov rodio se 1892. godine u Kamencu-Podoljskom. Godine 1900. sa porodicim prelazi u južnoukrajinski grad Baltu (Hersonska gubernija) poznatom po konjskim pijacama, gde odrasta i od svoje osme godine počinje da slika konje. Od 1904. do 1908. uzima privatno časove crtanja; 1908. godine upisuje se na Umetničku školu u Odesi, a posle završetka ove škole nastavlja obrazovanje na Sankt Peterburškoj akademiji umetnosti kod Nikolaja Semjonoviča Samokiša (Nikolaй Semёnovič Samokiš). Učenje je prekinuo Prvi svetski rat. [1][2][3]

Prvi svetski rat uredi

 
Orden Svete Ane koji je Šeloumov dobio u Prvom svetskom ratu.

Početkom Prvog svetskog rata, Šeloumov se dobrovoljno javio za front u 10. ulanski Odeski puk. Visok (185 cm), atletski građen, neustrašiv učesnik najopasnijih poduhvata (nezamenljivi "lovac" izviđač) postao je izvrstan borac. Odlikovan je Vojničkim krstom Svetog Đorđa (verovatno dvaput) i unapređen u čin korneta, a zatim u čin potporučnika; dobio je "Anensku lentu" (Orden svete Ane IV reda). U ratu nije ranjavan, ali zamalo nije poginuo kada su ga u septembru 1916. u bitkama u južnoj Dobrudži (tada Rumunija) bugarski konjanici opkolili i izbacili iz sedla, ali iz nekog razloga nisu ga ni dokrajčili ni zarobili, možda zbog slovenskog bratstva ili zahvalnosti Rusima za oslobođenje Bugarske 1877-78.[4][1][3]

Građanski rat uredi

Usledile su revolucije, prvo Februarska, a zatim Oktobarska, propast fronta i "samo-demobilizacija" ruske vojske. Potporučnik Šeloumov, koji je dao zakletvu „jedinstvenom i nedeljivom Carstvu“, pridružio se Belom pokretu, brigadi generalštaba, general-majora M.G. Drozdovskog, i sa njom, kroz bitke kod Jašija i Dona, se sjedinio sa dobrovoljačkom vojskom generala Kornilova. Tamo ga je pogodila epidemija tifusa koja je pokosila redove dobrovoljaca, a on se oporavio tek novembra 1918. godine.[2][1]

U sastavu 1. armijskog korpusa oružanih snaga juga Rusije, treće oficirske streljačke divizije generala Drozdovskog, Šeloumov, tada već poručnik, bio je dobro upoznat sa okrutnostima građanskog rata, kako je govorio, „doživeo je mnogo toga što je bolje da se nikada ne doživi“ i bio je „isprskan krvlju dojučerašnjih drugova u rovovima“. Godine 1920, kao deo Ruske armije generala P.N. Vrangela, poražene od crvenoarmejaca evakuisan je sa Krima u zloglasni logor Galipolje. Verovatno mu je poslednji vojni raspored u građanskom ratu bio u Izdvojeni konjički divizion generala Drozdovskog.[4]

Logorski „gladni i hladni“ višak vremena, naterao je 28-godišnjeg oficira, razočaranog u sve osim umetnosti, da ponovo uzme olovku i četkicu. Šeloumovi „Galipoljski albumi“, koji su obuhvatali skice iz logora iz prirode i scena bitaka, ponovo stvorenih iz sećanja, izazvali su toplo odobravanje njegovih nesretnih drugova - pripadnika Vrangelove vojske, vojske bez države. Oni su zapravo utrli oprobanom ratniku, ali umetniku početniku, put do profesionalne umetnosti.[4][2]

Boravak u Kraljevini Jugoslaviji uredi

Godine 1921. prešao je u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. U Kraljevinu SHS početkom dvadesetih godina prošlog veka dospelo je između 30.000 i 45.000 Rusa. U njihovoj koloniji u tadašnjem Velikom Bečkereku bilo je između 500 i 600 izbeglih posle Oktobarske revolucije. U ovaj deo Banata dospeo je i Afanasij Šeloumov zajedno sa unukom Lava Nikolajeviča Tolstoja – Mihailom Romaškevičem, šest generala, slikarima A. V. Bicenkom, Aleksandrom Ivanovičem Lažečnikovim, Kostom Eliotom, scenografima Vladimirom Rebazovim, arhitektom Aleksejem Soldatovim i mnogim drugim. Ruska koloniji izgradila je Hram Svetog arhangela Mihaila za koji je Šeloumov izradio šest velikih ikona na ikonostasu.[5] [6][7]

Za vreme okupacije stupa 1942. godine u Ruski zaštitni korpus u sastavu Vermarhta (Russisches Schutzkorps Serbien) koji čine oko 11,5 hiljada belogardejaca emigranata koji su u tome videli šansu da obore komunističku vlast u Rusiji. U početku nije morao da učestvuje u neprijateljstvima, već je uglavnom bio uključen u zaštitu raznih objekata i komunikacija. Međutim, kako je partizanska narodnooslobodilačka vojska žestokim borbama pritiskala okupatore i kolaboracioniste, 1944-45 Šeloumov se ponovo borio sa puškom u rukama „protiv Crvenih“, očajnički kao nekada u građanskom ratu - nažalost, na pogrešnoj i zločinačkoj strani rata. I kad je sve bilo gotovo, 12. maja 1945. godine, ostaci „korpusa“ završavaju svoju krvavu sagu predajom britanskim trupama u Austriji. Šeloumov nije izručen sovjetskim vojnim vlastima, jer "nikada nije bio sovjetski građanin".

Zapadna Nemačka uredi

Najveći deo života, 38 godina (od 1945. pa do smrti 1983) proveo je u Štarnbergu, blizu Minhena. Do kraja života bio je mentalno očuvan i sposoban da slika. Sahranjen je na groblju Valdfriedhov u Štarnbergu.

Stvaralaštvo uredi

Po dolasku u Kraljevinu SHS da bi preživeo počeo je kao putujući slikar radeći kopije poznatih slika. Kasnije tokom života u Jugoslaviji pročuo se kao slikar bitaka gde je naslikao: Borodinsku bitku, Bitku kod Lajpciga, Ulazak Minjina i Požarskog u Moskvu, Molitva Šamilja pred bitku, Poslednja rezerva dobrovoljačke vojske. Uradio je slike za Muzej ruske konjice u Ruskom domu „Nikolaj II“ u Beogradu (sada u Lejkvudu, Nju Džerzi, SAD).[8] Za nas su od posebnog značaja dva njegova dela: Boj na Mišaru i Portret kralja Aleksandra I Kapađopđevića, a tu su i Trojka, Kozaci u jurišu, Dvoboj konjanika, Konji i mnoga druga.[7]

Šeloumov je slikao pejzaže ruske stepe sa konjima i prizorima lova. Autor oltarnih ikona u ruskoj crkvi sv. Arhanđela Mihaila u Zrenjaninu. Učestvovao je na izložbama rusko-srpskih umetnika (jun i septembar 1924), Velikoj izložbi ruske umetnosti (1930) u Beogradu. Sa grupom umetnika organizovao je putujuću izložbu po Vojvodini, koja je postigla veliki uspeh.[9][10]

Samostalne izložbe: uredi

  • 1962. - Minhen, 150. godišnjica Domovinskog rata 1812;
  • 1972 - Štarnberg i Minhen, 80. godišnji jubilej A. Šeloumova;[11][12]
  • 1978 - Minhen, povodom otvaranja Olimpijskih igara;
  • 1978 - Venecuela, grad Marakai (gde je bio u poseti pastorki);
  • 1979 - Štutgart.[13][14]

Godine 1966. minhenska izdavačka kuća Neimanis objavila je portfolio sa reprodukcijama njegovih slika bitaka. Na svoj 90. rođendan, 1982. godine, dobio je titulu počasnog građanina Štarnberga i gradskoj vlasti poklonio sliku „Ruska trojka“.[15][16].

Godine 2006, brojna umetnička dela donirana su fondovima Centralnog muzeja oružanih snaga u Moskvi od američko-ruskog kulturnoobrazovnog i dobrotvornog društva „Rodina“.

Reference uredi

  1. ^ a b v Iskusstvo i arhitektura russkogo zarubežья
  2. ^ a b v Barat, L. (1983): Svetloй pamяti A.I. Šeloumova. Russkaя mыslь, № 3456, Pariž
  3. ^ a b Zarubin V. (1983): Hudožnik A.I. Šeloumov. Naši vesti, № 1 (390), Santa-Rosa, SŠA
  4. ^ a b v Baltskiй biografičeskiй slovarь
  5. ^ Kosik, V.I. (2010) Russkie kraski na balkanskoй palitre Hudožestvennoe tvorčestvo russkih na Balkanah (konec XIX — načalo XXI veka) Moskva, Institut slavяnovedeniя, Rossiйskaя akademiя nauk
  6. ^ Đuro Đukić: Rusi u gradu na Begeju. Politika 03.05.2011.
  7. ^ a b Dabić, Lj. (1996): Ruski umetnici emigranti u Vojnom muzeju. Katalog izložbe. Beograd
  8. ^ Koh, S. (1977): 85-letie hudožnika-batalista A.I. Šeloumova. Russkaя mыslь, № 3172, Pariž
  9. ^ Anonimus (2006): Filokartiя Afanasiя Šeloumova. Antikvariat, predmetы iskusstva i kollekcionirovaniя, № 5 (38)
  10. ^ Sergeev, L. (2006): Vse cveta voennoй istorii. Centralьnый muzeй vooružennыh sil. Naše nasledie. № 79–80.
  11. ^ Alimov, N. (1972): Vыstavka kartin A.I. Šeloumova. Russkaя mыslь, № 2915, Pariž
  12. ^ Alimov, N. (1973) Vыstavka kartin A.I. Šeloumova. Časovoй, № 559,Brюsselь
  13. ^ Koh, S. (1979): Vыstavka kartin A.I. Šeloumova v Štutgarte. Russkaя mыslь, № 3268, Pariž
  14. ^ Zarubin, V. (1982): Hudožniku A.I. Šeloumovu – 90 let. Russkaя mыslь, № 3439, Pariž
  15. ^ Anonimus (1983): Nekrolog. Russkaя mыslь, № 3456, Pariž
  16. ^ Barat L. (1983): Nekrolog. Časovoй, № 642, Brюsselь)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Афанасиј_Шелоумов&oldid=27410797”