Википедија

Balafon

Balafon je vrsta drvenog ksilofona ili udaračkog idiofona, kojim se izvodi melodijska muzika i uobičajeno ima između 16 i 27 dirki (pločica). Svira se u Africi od 12. veka prema usmenim tradicijama. Nastao je u Maliju, prema istoriji Mandinka naroda koju prenose grioti.

Istorija uredi

Veruje se da je nastao nezavisno od južnoafričkog i južnoameričkog instrumenta koji se sada zove marimba, usmene istorije balafona ga datiraju makar na vreme uspona Carstva Malija u 12. veku nove ere. Balafon je reč na jeziku mandinke, ali postoje različiti drugi oblici širom Zapadne AFrike, uključujući balangi u Sijera Leoneu[1] i džil kod Dagara, Lobi i Gurunsi naroda iz Gane, Burkine Faso i Obale Slonovače. Slični instrumenti se sviraju u delovima srednje Afrike, gde se u Kraljevini Kongo zove palaku.

Zapisi o balafonu postoje najranije iz 12. veka nove ere. 1352. godine, marokanski putnik Ibn Batuta izvestio je o postojanju instrumenata ngoni i balafon na dvoru malijskog vladara Manse Sulejmana.

Evropski posetioci Zapadne Afrike su u 17. veku opisali su balafon kao mahom sličan modernom instrumentu. Atlantska trgovina robljem dovela je neke svirače balafona u Ameriku. Virdžinija Gazet je zabeležila afro-Amerikance koji su svirali barafu 1776. godine, koji deluje da je bio balafon. Spominjanja ovog instrumenta u Severnoj Americi su nestala sredinom 19. veka.[2]

 
Deca iz Burkine Faso sviraju u Varšavi, Poljska, tokom petog Cross Culture festivala, septembar 2009. godine

Balafon se 1980-ih godina ponovo počeo javljati sa porastom popularnosti tradicionalne i svetske muzike. Najpoznatiji od izvođača je Rail Band, koga vodi Salif Keita.

Etimologija uredi

Na jeziku mandinke balafon je složenica dve reči: balan je ime instrumenta, a fo je glagol svirati. Balafon je stoga zapravo čin sviranja bale.[3]

Bala se i dalje koristi kao ime za veliki bas balafon u regionima Kolokani i Bobo-Djulaso. Ove bale imaju naročito dugačke dirke i velike kalabaše za pojačavanje zvuka. Balani se koristi kao ime za mali balafon velike visine tona, sa malim kalabašima i kratkim (3 do 4 cm dugačkim) dirkama. Balani se nosi sa kaišem i obično ima 21 dirku, dok se broj dirki na bali razlikuje u odnosu na region.

Konstrukcija uredi

 
Gumene udaraljke za balafon

Balafon može biti sa fiksiranim dirkama (gde su dirke postavljene po fiksiranom okviru, uglavnom sa rezonantnim kutijama od kalabaša ispod) ili sa slobodnim dirkama (gde su dirke postavljene nezavisno od bilo koje površine). Balafon obično ima između 17 i 21 dirki, koje su naštimovane na tetratonsku, pentatonsku ili heptatonsku skalu, u zavisnosti od kulture muzičara.

Balafon generalno može da proizvede između 18 i 21 nota, mada su neki napravljeni da proizvedu i manji broj nota (16, 12, 8 ili čak 6 i 7). Dirke balafona se tradicionalno prave od drveta bene, sušenog iznad niskog plamena, a onda se štimuju deljući delove drveta sa donje strane. Drvo se uklanja iz sredine kako bi se snizio ton dirke, odnosno sa kraja da bi se povisio.

Kod balafona sa fiksiranim dirkama, dirke vise o kožne kaiševe tik iznad drvenog okvira, ispod koga su obešene rezonantne kutije od kalabaša rastuće veličine. Mala rupa na svakoj kutiji pokrivena je membranom, koja je tradicionalno napravljena od tankih filamenata kese za paukova jaja (danas se uglavnom koristi cigaret-papir ili tanak plastički film), kako bi nastao karakteristična nazalna boja zvuka. Instrument se obično svira uz pomoć dve gumene udaraljke dok se sedi na niskoj stolici (ili dok se stoji koristeći rameni ili pojasni kaiš pričvršen za okvir).

Regionalne tradicije uredi

Kako se kulture balafona razlikuju širom Zapadne Afrike, tako se razlikuje i pristup samom instrumentu. Na mnogim mestima, balafon se svira sam u ritualnim kontekstima, a na drugim se svira kao deo ansambla. U Gvineji i Maliju, balafon je često deo trija, sa niskim, srednjim i visokim tonovima. U Kamerunu, šest balafona raznih veličina sviraju se zajedno u orkestru, pod nazivom komenčang. Kod naroda Igbo postoji varijanta sa samo jednom velikom dirkom za svakog svirača. Premda u većini slučajeva jedan svirač udara više dirki sa dve udaraljke, u nekim okruženjima dva ili više čoveka sviraju jedan balafon.

Narodi Susu i Mandinke iz Gvineje se blisko identifikuju sa balafonom, kao i drugi Mande narodi Malija, Senegala i Gambije. Kamerun, Čad, pa čak i narodi iz basena Konga imaju duge tradicije sviranja balafona.

Svirači balafona često nose narukvice sa zvonima na svakom ručnom članku, naglašavajući tako zvuk dirki.

U nekim kulturama, balafon je bio (a i dalje je) sveti instrument, koji su svirali samo obučeni članovi religijske kaste i samo na ritualnim događajima, poput festivala, kraljevskih, pogrebnih ili svadbenih proslava. U tim slučajevima, balafon se čuva u skladištu hrama i može se pomeriti i svirati samo nakon obreda prečišćavanja. Mogu se praviti posebni instrumenti kako bi se svirali samo za posebne rituale i repertoare. Mladi svirači se ne vežbaju na svetom instrumentu, već na balafonima sa slobodnim dirkama.

Džil uredi

 
Džil iz severozapadne Gane

Džil je ime za zujeći pentatonski balafon koji je uobičajen za narode koji govore gur jezikom u severnoj Gani, Burkini Faso, jugoistočnom Maliju i severnoj Obali Slonovače u zapadnoj Africi. Među Mande narodima u Gani, poput Ligbi (Numu), Bisa i Djula, isti instrument je poznat kao bala. Džil je glavni tradicionalni instrument Dagara naroda severne Gane i Burkine Faso, kao i Lobi naroda iz Gane, juže Burkine Faso i Obale Slonovače. Džil se najčešće svira u parovima, sa bubnjem od kalabaša zvanim kuor u pratnji. Džil dueti su tradicionalna muzika na sahranama Dagara naroda. Instrument generalno sviraju muškarci, koji uče kako da sviraju dok su mladi; međutim, ne postoji ograničenje po pitanju roda. Takođe ga sviraju u Gurunsi narodu Gornjeg istočnog regiona Gane, kao i u susednim populacijama Gurunsi naroda preko granice u južnoj i centralnoj Burkini Faso. Ples vezan za džil se zove Beva.

Izgled džila je sličan balabi ili balafonu koji koriste Bambara, Djula i Soso narodi na daljem zapadu na jugu Malija i u zapadnoj Burkini Faso, kao i Senufo narod iz Sikasa, regiona koji deli dosta kulturne tradicije sa severnom Obalom Slonovače i Gane. Pravi se sa 14 drvenih dirki od afričkog drveta zvanog liga koje je pričvršćeno za drveni okvir, ispod kog vise kutije od kalabaša.[4] Svila paukove mreže prekriva rupe na kutijama koje proizvode zujeći zvuk, dok se tetiva antilope i koža koriste za pričvršćivanje.[4] Instrument se svira drvenim udaraljkama sa gumenim vrhovima.

Kamerun uredi

Tokom 1950-ih, barovi su počeli da se otvaraju po glavnom gradu Kameruna kako bi se prilagodio prilivu novih stanovnika, pa su ubrzo postali simbol kamerunskog identiteta u vreme kolonijlizma. Balafonski orkestri, koji su se sastojali od tri do pet balafona i raznih drugih udaračkih instrumenata, postali su uobičajeni u tim barovima. Neki od tih orkestara, kao što je Ričard Band de Zutele, postali su veoma poznati uprkos tome što ih evropska elita nije volela.

Sredinom 20. veka, domorodačka narodna muzika zvana bikutsi postala je popularna. Bikutsi je baziran na ratnom ritmu koji se svira sa različitim zvečkama, bubnjevima i balafonom. Bikutsi, u kome žene pevaju, uključivao je seksualno eksplicitne tekstove i pesme o svakodnevnim problemima. U svom popularizovanom obliku, bikutsi je postao uspešan na glavnoj muzičkoj sceni 1950-ih godina. An-Mari Nzije je verovatno bila najznačajnija inovatorka, a pored nje nastupali su i Mesi Me Nkonda Martin i njegov bend, i Los Kamaroes, koji su dodali električnu gitaru i druge nove elemente.

Balafonski orkestri su ostali popularni tokom 50-ih godina u barovima u Jaundeu, ali je publika zahtevala modernizaciju i popularni stil u to vreme nije uspeo da se snađe. Mesi Martin je bio kamerunski gitarista koji je bio inspirisan da nauči da svira balafon slušajući radio program na španskom jeziku iz susedne Ekvitorijalne Gvineje, kao i kubansku i zairsku rumbu. Mesi je izmenio električnu gitaru tako što je povezao žice komadićima papira, čime je instrumentu dao vlažniji ton koji je proizvodio tup zvuk sličan balafonu.

Gvineja uredi

Balafon, kora i ngoni (preteča bendža) tri su instrumenta koja se najviše asociraju sa griotskom tradicijom Zapadne Afrike. Svaki se bliže može povezati sa specifičnim delovima, zajednicama i tradicijama, ali se svi sviraju zajedno u ansamblima širom regiona. Gvineja je bila istorijsko srce solo balafona. Kako je kultura griota nasledna kasta, porodica Kujate je nazvana čuvari balafona, a članovi ove porodice su u dvadesetom veku pomogli da se ovaj instrument proširi po svetu.

Soso Bala uredi

 
Džembe i balafo, Gvineja

Soso Bala je balafon, koji se trenutno čuva u gradu Nijagasola u Gvineji, za koji se smatra da je originalni balafon, napravljen pre više od 800 godine. Ep Sundžata, priča o stvaranju Carstva Malija, govori da je griot pod imenom Bala Faseke Kujate ubedio kralja Soso naroda Sumanguru Kantea da ga zaposli nakon što se ušunjao u Sumanguruovu palatu i svirao sveti instrument. Sundžata Keita, osnivač Carstva Malija zbacio je Sumangurua, oteo balafon i učinio griota Fasekea njegovim zaštitnikom. Ova čast, kaže se, prenela se kroz njegovu porodicu (Kujate) i do danas ih obavezuje na čuvanje tog balafona.[5]

 
Mladi svirač balafona u Maliju
 
Svirači balafona u APZNGIZO školskom bendu, Zigvinčor, Senegal, 1973

Bez obzira na istinitost ove priče, Soso Bala je instrument velike starosti i Unesko ga je proglasio jednim od 19 Remek-dela usmenog i neopipljivog nasleđa čovečanstva 2001. godine.[6]

Senegal uredi

Naziv senegalske nacionalne himne je "Pincez Tous vos Koras, Frappez les Balafons" (Svi zatrzajte kore, udarite balafone).

Mali uredi

Moderni festival posvećen balafonu, Triangle du balafon, održava se svake godine u Sikasu u Maliju.[7]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Cootje Van Oven. "Music of Sierra Leone", u African Arts, Vol. 3, No. 4 (Summer) (1970). pp. 20-27+71.
  2. ^ navedeno u Dena J. Epstein. Sinful Tunes and Spirituals: Black Folk Music to the Civil War. University of Illinois Press (1977).
  3. ^ The balafon or balan (xylophone) by N'Gafien Inoussa, age 16, at "The Virtual Museum". Arhivirano 2007-04-22 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ a b Harper, Colter (2008). „Life, Death, and Music in West Africa”. Contexts Magazine. Winter: 44—51. Pristupljeno 04. 05. 2008. 
  5. ^ "Preserving the Sosso Bala Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2016)", JumbieRecords.com: a charity record to raise funds for preserving this instrument.
  6. ^ "The Cultural Space of 'Sosso-Bala' in Niagassola, Guinea", UNESCO.org.
  7. ^ Mali Ministry of Culture. Le Triangle du Balafon: Projet de Festival du Balafon, Troisieme Edition, Sikasso – 02 au 05 Novembre 2006, (2006). Arhivirano 2012-03-04 na sajtu Wayback Machine

Izvori uredi

Додатна литература uredi

  • Jessup, Lynne (1983). The Mandinka Balafon: an Introduction with Notation for Teaching. Xylo Publications. ISBN 978-0-916421-01-4. 
  • Charry, Eric (2000). Mande Music: Traditional and Modern Music of the Maninka and Mandinka of Western Africa. Chicago Studies in Ethnomusicology. University Of Chicago Press. ISBN 978-0-226-10161-3. .
  • Adrian Egger, Moussa Hema: Die Stimme Des Balafon - La Voix Du Balafon. Schell Music. ISBN 978-3-940474-09-4.
  • Gert Kilian "Balafon Beat", Verlag Zimmermann, Germany
  • Gert Kilian "The Balafon with Aly Keita & Gert Kilian", édition "improductions" / Paris
  • John quoted," Balafon is the best instruments to have been created."
  • "Das magische Balafon" by Mamadi Kouyaté, Ursula Branscheid-Kouyaté / Germany / LEU-Verlag, Neusaess DVD

Spoljašnje veze uredi

 
Category:Balafon na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Балафон&oldid=26817699”