Bitka za Zaječar (1883)
Bitka za Zaječar (27. oktobra[a]/8. novembra 1883), sukob između ustanika i kraljevske vojske i žandarmerije tokom Timočke bune.[2][3] Deo pobunjene Narodne vojske iz boljevačkog sreza pokušao je da zauzme vojna skladišta u Zaječaru kako bi se snabdeli oružjem i municijom, ali ih je malobrojna posada stajaće vojske naterala na povlačenje.[1]88.[4]
| Bitka za Zaječar | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Timočke bune | |||||||||
 Srbija 1878. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Narodna vojska Boljevačkog sreza | |||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
potpukovnik Blaža Jurković |
pop Luka Đurović Crnogorac Petar Antić Živko Nikodijević (RZ) | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 193 vojnika i žandarma | oko 1.000 | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| bez gubitaka[1] | 130 zarobljenih | ||||||||
Pozadina
urediRazoružavanje narodne vojske
urediNarodna Skupština Kraljevine Srbije, u kojoj je naprednjačka vlada imala veštački stvorenu većinu pošto su poslanici Narodne radikalne stranke izbačeni iz Skupštine i zamenjeni drugoplasiranim kandidatima (neki od ovih kandidata imali su samo po dva glasa, pa je Narodna Skupština u radikalskoj štampi prozvana Dvoglasna Skupština), izglasala je novi Zakon o ustrojstvu vojske 27. decembra 1882. Po tom Zakonu, svi vojni obveznici od navršene 20. do navršene 50. godine, posle odsluženja vojnog roka u stalnom kadru (u kasarni), smatrani su zapravo rezervistima aktivne vojske. I to prvog poziva do navršene 30. godine, drugog poziva od 31. do 37, a trećeg poziva od 38. do navršene 50. Ovaj zakon predviđao je ukidanje i razoružanje dotadašnje Narodne vojske, koja je postojala od 1861. i iznela glavni teret ratova sa Turcima 1876-1878. Stoga su 25. juna 1883. prema naredbi ministra vojnog obrazovane popisne komisije koje su krajem septembra, po završetku prethodnog rada u štabovima, krenule po srezovima (sedištima teritorijalnih bataljona Narodne vojske) sa zadatkom da pokupe, što je u praksi značilo da oduzmu, državno oružje od obveznika dotadašnje prve i druge klase Narodne vojske „kao nepotrebno“, pošto će se postojeće, zastarele puške (Pibodi model 1870) zameniti novim (puške Mauzer-Koka), ali im se „neće davati na ruke“ nego će ostati u vojnim magacinima. Uprkos naređenjima vlade i lokalnih vlasti, vojni obveznici u svim krajevima Srbije nerado su predavali oružje državnim vlastima, pošto se posedovanje oružja smatralo neotuđivim pravom svakog građanina i garancijom lične i imovinske bezbednosti, kao i političkih prava.[2] Otporu bivših vojnika doprinela je i propaganda opozicione Narodne radikalne stranke, čiji je list Samouprava tih dana objavio dva veoma popularna članka pod rečitim naslovima Ne dajte oružje i Silu silom odbijte, u kojima je oduzimanje oružja od naroda proglašavano neustavnim i nelegalnim, i narod se podsticao da se ako treba i silom odupre nasilju vlasti koje krše njegova ustavna prava. Iako je nemira i otpora predaji oružja bilo u svim krajevima, otvoreni otpor i pobuna izbili su samo u tri okruga Timočke krajine - Crnorečkom (Zaječarskom), Aleksinačkom i Knjaževačkom.[2]
Pobuna u Boljevačkom srezu
urediPobuna u Krivom Viru 20. oktobra 1883. završila se ustaničkom pobedom bez borbe: iz ovog događaja sukobljene strane izvukle su potpuno suprotne zaključke. Sa jedne strane, vlada je zaključila da se ovakav ustanički pokret može ugušiti samo bezobzirnom primenom sile. Na drugoj strani, ustanici su poverovali da će pukom demonstracijom sile od strane okupljenog naoružanog naroda, bez borbe, uplašiti i oterati vladine trupe koje ne smeju da pucaju na sopstveni narod. Ovo pogrešno shvatanje dovelo je ustanike u nepovoljan položaj u svim kasnijim sukobima tokom Timočke bune.[2]
Očekujući oštar odgovor vlasti na pobunu u Krivom Viru, glavne vođe radikala u Boljevcu su već u zoru 21. oktobra okupile narod i zauzele sresko načelstvo, ali je sreski načelnik još tokom noći umakao u Zaječar, ponevši sa sobom blagajnu sa upravo prikupljenim dankom. Buntovničke straže već su kontrolisale drumske i planinske prelaze. Boljevac je bio središte sreza, a time i lokalnog bataljona srpske Narodne vojske: u podne je zasviran zbor Narodne vojske i do večeri se na zbornom mestu okupilo 1.000-2.000 naoružanih ljudi iz Boljevca i nekoliko okolnih sela (Planinica, Ilijna, Vrbovac, Dobrujevac). Na čelu naoružanih masa bila su tri učitelja: Tihomir Marinković, Neša Magdić i Mihailo Stuparević, ali je vrhovnu komandu preuzeo bivši radikalski poslanik, pop Marinko Ivković, koji je pozvao okupljene da odmah krenu u pomoć Krivovircima. Samo jedan od prisutnih seljaka se usprotivio pobuni, ali je odmah dobio udarac motkom po glavi, od koga se onesvestio. Kada se saznalo da u Krivom Viru nema vojske, a da su sami Krivovirci krenuli prema Čestobrodici da tamo posednu odbrambene položaje, boljevački ustanici su takođe krenuli na Čestobrodicu, gde su se ulogorili 23. oktobra. Tu je za komandanta logora određen četovođa Sava Milićević, zemljoradnik iz Krivog Vira, gde se skupilo oko 2.000-3.000 ustanika.[2]
Odgovor vlasti
urediVeć 21. oktobra kraljevim ukazom proglašeno je vanredno stanje u Crnorečkom okrugu, uspostavljen je Preki sud i upućen je general Tihomir Nikolić na čelu 8 bataljona stajaće vojske sa diktatorskim ovlašćenjima da umiri pobunjene krajeve, a vojnicima u njegovoj službi određena je dupla plata na teret pobunjenih krajeva. Trojici sudija Prekog suda naređeno je da donose presude protiv pobunjenika bez prava žalbe, a policijskim vlastima da ih izvršavaju u roku od 24 sata, uključujući i smrtne kazne na licu mesta. Sutradan su ukinuti zakoni o slobodi štampe i slobodi zbora i udruživanja u celoj zemlji.
Bitka
urediPlanovi ustanika
urediIako brojni, boljevački ustanici bili su slabo naoružani, pošto su se zalihe oružja i municije i artiljerija nalazile u vojnim magacinima u Zaječaru, koji je bio središte Crnorečkog okruga i lokalne brigade Narodne vojske. Jedina šansa Boljevčana da se dokopaju dovoljno pušaka, municije i topova bilo je uspešno zauzimanje Zaječara. U tom cilju na Zaječar je upućena najborbenija jedinica boljevačkih ustanika, leteći odred konjice. U najuspešnije poduhvate boljevačkih ustanika ubrajalo se formiranje odreda konjice, koji je prokrstario sela boljevačkog sreza, a upadao i u zaječarski i timočki srez. Na čelu „leteće konjice“ bili su mladi ljudi, puni energije i spremni na podvige: Petar Antić, Dobrosav Petrović, Živko Nikodijević i Stojadin Pajkić, trubač narodne vojske. Oni su izvršavali najopasnije zadatke. U„pohodnim vojničkim odelima“ za razliku od seljački odevenih vojnika, delovali su kao prava vojska. Iznenadnim upadima u udaljenija sela proširivali su teren pokreta, na jednoj strani mobilisali ljude, dovodili ih u logor kod Čestobrodice, na drugoj unosili nemir u krug protivnika izazivajući osećanje nesigurnosti. Preko njih upućivane su hitne poruke radikalskim prvacima okolnih okruga da što pre podigu bunu poput ove u Boljevcu. Pomoću njihovog odreda pristupilo se i ostvarenju plana da se prodre u središte okruga, Zaječar, uzbuni i navede tamošnje stanovništvo da se priključi pokretu i na taj način olakša zaječarskim radikalima da preuzmu vlast.
Zaječarska operacija narodne vojske zasnivala se na dogovoru (stvarnom ili pretpostavljenom nije se utvrdilo) radikalskih prvaka iz Boljevca i Zaječara. O ovom dogovoru nema autentičnih dokumenata, moguće je da nije postojao, ali buntovnici (naročito predvodnici) koji su došli na Zaječar imali su osnovu za uverenje da će zaječarski prvaci nezadovoljnog naroda delovati u duhu jednog takvog dogovora. Jer, sudeći po analogiji, sva tri dotadašnja buntovnička središta, Boljevac, Banja i Knjaževac, u datom momentu se priključila su se pokreta i preuzela rukovodeću ulogu u granicama svojih rejona na sličan, gotovo istovetan način, upadom buntovnika iz okolnih mesta.
Okršaj
urediNa Zaječar buntovnički odredi napali su 27. oktobra rano ujutru, u 5 časova i 30 minuta, koristeći se gustom maglom koja se nadvila nad gradom i njegovim vojnim uporištima na Kraljevici, gde su se nalazili šančevi topovskih baterija. U to vreme tu su bile postavljene tri brdske baterije sa po četiri topa, ukupno dvanaest topova, čija je posada (sastavljena od „posluge, konjovodaca i čuvara“) brojala, prema izveštaju komandanta, 193 vojnika. Nekoliko desetina vojnika, konjika i pešaka, bilo je razmešteno u divizijskom štabu i oko vojnih zgrada. Toga dana, po ranije dobijenom nalogu, pomoćnik komandanta Timočke divizije potpukovnik Jurković spremao se da sa jednim malim odredom napadne „i od neprijatelja očisti“ buntovničko selo Planinicu. Međutim, pošto je „procurila“ vest da će „buntovnici iz obližnjih sela ...napasti“ Zaječar, Jurkoviću je uspelo da na vreme izda naređenje za pripravno stanje i „za eksploziju“ barutnog magacina u slučaju da se približe buntovnici.
Buntovničkim odredima uspelo je u prvom naletu, uprkos vatre iz pušaka i topova, da osvoje šanac u kojem su se nalazili topovi dve baterije. Da su imali spremniji komandni kadar pa da su uspeli da osposobe „čistilicama zaglavljene topove“, ratna sreća bi se sigurno okrenula sa dalekosežnijim posledicama u korist buntovničkih odreda. Ovako su jurili nasumce „ka barutnom magacinu i varoši“. Već iznenadna eksplozija barutane ne malo ih je zbunila. Ipak su uspeli da prodru u varoš.
Potpukovnik Jurković, suočen sa neočekivano velikom masom buntovnika, morao je da se ograniči na odbranu kasarni i preostalih vojnih uporišta „do podnožja Kraljevice“. U tome je zahvaljujući stručno vođenoj paljbi, iako svega iz dvadesetak pušaka, uspeo. Posada I baterije, sa četiri brdska topa, uspela je takođe da se odbrani dobro usredsređenom vatrom samo iz pušaka i čak da izvuče topove iz obruča buntovnika.
Zle posledice stihijskog ratovanja narodne vojske ispoljile su se u potpunosti kod jedinica koje su prodrle u varoš. Naprečac su „zauzeli načelništvo i sresku kancalariju“, postavili „oko njih straže“, prekinuli, kako je bilo predviđeno, i „telegrafsku žicu“, ali onda, opijeni postignutim uspesima, odjednom su počeli da se rasturaju po malim grupama.
Skoncentrisali su se na pojedinačne ispade u očekivanju susreta sa predstavnicima nove vlasti iz redova zaječarskih radikalskih buntovnika, kako im je to bilo obećano i kako je to bilo predviđeno, bar sa njihove strane. Umesto toga pojavio se među njima kmet opštinski, Aleksa Todorović, sa pozivom da se raziđu, umire, povinuju zakonima reda i poretka, potčine komandi oficira. Doboš kojim se očekivalo, kao u sličnim prilikama u drugim mestima, oglašavanje proklamacije novog okružnog narodnog odbora za priključenje narodnom pokretu, takođe je obnarodovao samo naređenje stare opštinske uprave i „zapovesti“ komandanta Jurkovića.
Od nepredviđenim dočekom iznenađenih buntovnika, rasturenih na sve strane, ostavljenih da se snađu kako sami znaju i umeju, nije bilo teško iznenadnim prepadima dobro obučenih, iako malobrojnih vojnika pod komandom iskusnih oficira iznuditi predaju, nagnati ih na povlačenje ili bekstvo. Tako se desilo ono najmanje očekivano, da su buntovnici tek što su uspeli pobedonosno da prodru u grad, savlađujući otpor protivnika, već posle nekoliko sati ga prepustili, bez otpora, istim protivnicima. Nešto posle 10 časova, još se magla nije podigla, „mir i red“ u Zaječaru su opet bili uspostavljeni. U ruke vlasti, vojnih i civilnih, dospelo je preko 130 zarobljenika, koji su se predali bez borbe. Ostali su se uspeli izvući iz grada.
Posledice
urediOvim porazom, pobuna u zaječarskom srezu ugušena je u samom začetku i Boljevac je ostao jedino žarište bune u Crnorečkom okrugu. Da bi slika ovog poraza na domaku pobede bila još poraznija, otprilike u to vreme ili samo nešto kasnije knjaževački ustanici su već „hitali drumom zaječarskim“ da u sadejstvu sa Boljevčanima osvoje Zaječar i prinude njegovu posadu na predaju. U međuvremenu, istog dana glavnina boljevačke narodne vojske, smeštene u logoru na Stolici, raspoređene na visovima Čestobrodice, pretrpeće odlučujući poraz u bici protiv daleko nadmoćnijih trupa (nadmoćnijih u oružju i obuci) stajaće vojske.
Napomene
uredi- ^ Po Julijanskom (starom) kalendaru, koji je u to vreme bio na snazi u Kraljevini Srbiji.
Izvori
uredi- ^ a b ISTORIČAR, ANDRIJA RADENIĆ. „RADIKALNA STRANKA I TIMOČKA BUNA II”. www.andrijaradenicistoricar.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-03-21.
- ^ a b v g d Radenić, Dr Andrija (1973). IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834-1914. Novi Sad: Matica Srpska. str. 270—276.
- ^ ISTORIČAR, ANDRIJA RADENIĆ. „IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834–1914”. www.andrijaradenicistoricar.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-03-21.
- ^ Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 9, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1975), str. 795