Bitka za Francusku

Bitka za Francusku ili Pad Francuske predstavlja nemačku invaziju na Francusku i zemlje Beneluksa tokom maja i juna 1940. godine. Napad nemačkih snaga počeo je 10. maja 1940, čime je završen Lažni rat. Invazija se sastojala iz dve glavne operacije. U prvoj, Fal Gelb, nemačke oklopne snage su prodrle preko Ardena kako bi onemogućile saveznički prodor u Belgiju. Mnoge savezničke snage su evakuisane iz Denkerka u operaciji Dinamo. U drugoj operaciji, Fal Rot, koja je počela 5. juna 1940, nemačke snage su prišle s leđa Mažino liniji i tako su je neutralisali. Italija je objavila rat Francuskoj 10. juna 1940. Francuska vlada je izbegla u Bordo, a Pariz je pao bez borbe 14. juna. Nakon što je francuska 2. grupa armija kapitulirala 22. juna, Francuska je istog dana potpisala primirje.

Bitka za Francusku
Deo Zapadnog fronta u Drugom svetskom ratu
Vreme 10. maj – 22. jun 1940. (1 mesec i 12 dana) Mesto Francuska i zemlje Beneluksa Ishod Ubedljiva pobeda sila Osovine Uspostavljanje kvislinškog režima u Francuskoj Teritorijalne promene Zemlje Beneluksa i Francuska okupirane.
Sukobljene strane
Francuska Belgija Ujedinjeno Kraljevstvo Holandija Kanada Poljska Čehoslovačka Luksemburg	Nacistička Nemačka Kraljevina Italija
Komandanti i vođe
Moris Gamlen Žozef Žorž Maksim Vegan Leopold III lord Džon Gort Henri Vinkelman	Herman Gering Gerd fon Rundštet Hajnc Guderijan Fedor fon Bok Vilhelm fon Leb Erih fon Manštajn Ervin Romel Herman Hot Umberto II
Jačina
144 divizije 13.974 topova 3.383 tenkova 2.935 aviona 3.300.000 vojnika	141 divizija 7.378 topova 2.445 tenkova 5.638 aviona 3.350.000 vojnika
Žrtve i gubici
360.000 mrtvih i ranjenih 1.900.000 zarobljenih 2.233 aviona Ukupno: 2.260.000 žrtava	Nemačka: 157.621 žrtava 27.074 mrtvih 111.034 ranjenih 18.384 nestalih 1.129 pilotskih posada 1.345 aviona uništeno 323 aviona oštećena 795 tenkova uništeno Italija: 6.029 mrtvih ili nestalih Ukupno: 163.650 žrtava

Francuska teritorija podeljena je na nemačku okupacionu zonu, koja se nalazila na severu i zapadu, i malu italijansku okupacionu zonu na jugoistoku. Na jugu je oformljena Višijevska Francuska, na čijem čelu je bio maršal Filip Peten. Francuska i Beneluks ostali su pod nemačkom kontrolom sve do savezničkog iskrcavanja u Normandiji juna 1944. i pobede saveznika koja je nakon toga usledila.

Francuska vojska na početku rata

Mažino linija

Bunker na Mažino liniji sagrađenoj između dva svetska rata.

Francuska je 1939. godine bila pod snažnim uticajem iskustava Prvog svetskog rata, koja su se odrazila kako na vojnu doktrinu, tako i na moral nacije.

Osnovna misao vodilja francuskih vojnih stratega bili su enormni gubici u ljudstvu nakon pokušaja da se ofanzivnim akcijama probiju nemačke linije. Zato se za budući rat odabrala defanzivna strategija temeljena na primeni odbrambene vatre i sistema utvrđenja koji je trebalo da na smrt iskrvare nemačkog napadača. Krajnji izraz te doktrine bila je čuvena Mažino linija — sistem utvrđenja na nemačkoj granici koji se smatrao najmodernijim na svetu i praktički neprobojnim.

Mažino linija je, s druge strane, u sebi krila ozbiljni nedostatak — ogromne troškove zbog kojih se, delimično, odustalo od gradnje sličnog kompleksa na belgijskoj granici (iako je odluka bila delom i političke naravi, u svrhu ohrabrenja Belgije da se u budućem sukobu pridruži saveznicima). No, daleko veći problem je bio taj što su sredstva uložena u Mažino liniju uskraćena razvoju i proizvodnji novih, modernih oružja. Zato je francuska armija u rat ušla s velikim delom zastarele i neadekvatne opreme. Jedini izuzetak su bili tenkovi, koji su u to doba bili najsavremeniji u svetu, ali čije prednosti nisu došle do izražaja zbog pogrešne taktike.

Dodatni problem za francusku vojsku bila je u izuzetno lošem kvalitetu najvišeg komandnog kadra koji su, s izuzecima poput pukovnika Šarla de Gola, sačinjavali potpuno nesposobni ljudi zastarelih shvatanja, pa tako u zgradi francuskog generalštaba nije postojao nijedan telefon ili radio-stanica. I među ljudstvom je bilo dosta problema, pogotovo zbog toga što su veliki deo jedinica sačinjavali nekvalitetni i defetizmu skloni rezervisti.

Francuska ratna mornarica je, s druge strane, bila prilično moderna, ali ona u ratu, s obzirom da je bila koncentrisana u Mediteranu, uglavnom nije došla do izražaja.

Francusko ratno vazduhoplovstvo je bilo inferiorno nemačkom brojem i kvalitetom aparata. Tek je krajem 1930-ih uložen određen napor da se počnu proizvoditi moderni tipovi aviona, ali je to došlo prekasno da bi se odrazilo na bojištu.

Nemačka strategija

Hitler je sanjao o pokretanju nove vojne ofanzive kako bi porazio zapadnu Evropu, kao preliminarni korak ka osvajanju teritorija na istoku, čime bi izbegao vođenje rata na dva fronta. Iako je ona pregazila Poljsku, Nemačka je morala da ojača i reorganizuje svoju vojsku da bi kampanja na Zapadu bila uspešna. Čak su potpisali sporazum o nenapadanju sa Sovjetima, koji im je olakšao osvajanje Poljske i kasnije sprovođenje planova o invaziji zapadne Evrope. Firer je smatrao da Nemačka mora da se izgradi kao i vojska, i da samo ograničeni ciljevi mogu biti ispunjeni. Zato je naredio sprovođenje velike vojne operacije u kojoj bi bili osvojeni Holandija, Belgija i Luksemburg, čime bi nemačkoj vojsci put ka Francuskoj bez većih problema bio otvoren. Angažovane su velike kopnene snage Vermahta. Ovo bi sprečilo Francusku da ih zauzme i da ugrozi nemačku Rursku oblast, koja je bila od vitalnog značaja za ratnu mašineriju. Zauzimanjem Francuske takođe bi se mogla napasti i Engleska, ali iz vazduha. Zato je insistirao da severni deo bude okupiran, dok je jug trebalo da bude samo pod patronatom Nemačke. Taj deo nazvan je kasnije Višijevska Francuska, sa sedištem u Višiju. Taj deo Francuske Hitler će kasnije zauzeti u jednoj tajnoj nemačkoj operaciji. Plan te operacije je bio veoma strogo čuvan, tako da čak ni Italijani ništa nisu znali o tome. Nemci su organizovano napali Francusku. Imali su više aviona, vojnika, naoružanja i modernije tenkove, ali su se francuski tenkovi ipak dokazali kao dostojni protivnici. Preko 2 miliona vojnika bilo je angažovano u napadu. Francuska vojska se oslanjala na Mažino liniju, koju je ojačala do trenutka napada. Munjeviti rat je na Zapadnom frontu pokazao punu spremnost nemačke vojske, uspevši da za šest nedelja izbaci Francuze i Britance iz rata.

Plan Halder

Dana 10. oktobra 1939. godine, Britanci su odbili Hitlerovu ponudu za bilo kakav mir, a 12. oktobra su Francuzi učinili isto. Franc Halder, načelnik Nemačke vrhovne komande, predložio je plan Galeb. Taj plan bio je sličan Šlifenovom planu iz Prvog svetskog rata, jer je napad podrazumevao kroz središnji deo Belgije. Trebalo je da taj plan iznenadi francuske snage koje su zamišljene da budu opkoljene. Time je žrtvovano pola miliona nemačkih snaga da bi se savezničke snage izgurale na reku Somu. Nemačke snage su se spremale za invaziju 1940. godine. Hitler je bio razočaran u ovaj plan.

Plan D

Glavni članak: Plan D

Nemačke snage pred invaziju na Francusku

Nemačka vojska imala je u trenutku napada na Poljsku 112 divizija, oko 2.000 aviona, 3.000 tenkova i preko 1,5 miliona vojnika. Međutim, sam Hitler znao je da, kako bi proširio teritorije na istoku, mora Saveznike izbaciti iz rata i ojačati svoju vojsku. Strategija nemačkih snaga bila je opkoljavanje i uništenje neprijateljskih snaga na širokom frontu.

U skladu sa planom „Gelb“, nemačka Vrhovna komanda je prebacila na Zapad tri grupe armija sa ukupno 136 divizija. Od toga su 10 divizija bile tenkovske, a 7 motorizovane. Celokupna ova grupacija je imala 2.580 tenkova, 3.824 aviona, 7.378 artiljerijskih oruđa kalibra 75 mm i više milimetara. Nemačke snage bile su razvrstane u Grupu armija „A“, „B“ i „C“.

Grupa armija A sastojala se od 45 divizija, a od toga 7 tenkovskih. Komandant je bio tadašnji general Gerd fon Rundštet. Zadatak ove grupe armija je bio da napadnu preko Ardena i zaobiđu teško utvrđenu Mažino liniju. Nadirući preko Belgije i Luksemburga, Rundštatove snage dobile su zadatak da forsiraju reku Mezu, između Dinana i Sedana, da probiju francusku odbranu, izbiju na kanal Lamanš, pribiju glavninu savezničkih trupa uz obalu i unište je u sadejstvu sa snagama Grupe armija „B“. Odlučujuću ulogu u čitavoj operaciji trebalo je da odigra tenkovska grupa generala Paula Klajsta, sa 1.250 tenkova, i tenkovski korpus generala Hermana Hota, sa 542 tenka. Iz vazduha je Grupu armija „A“ podržavala Treća vazdušna flota.

Grupom armija B komandovao je general-pukovnik Fedor fon Bok. Ona je u svom sastavu imala 29 divizija, uključujući i tri tenkovske i dve motorizovane divizije. Pre početka borbi bila je razvijena od obale Severnog mora do Ahena. Cilj joj je bio da zauzme Holandiju, spreči njene snage da se spoje sa savezničkim, da veže za sebe anglo-francuske trupe u Belgiji i potiskuje prema Antverpenu i Namiru. Predviđeno je da fon Bokove jedinice često koriste desante iz vazduha za zauzimanje mostova, saobraćajnih čvorova, aerodroma i drugih protivničkih vitalnih tačaka kao i da dezorganizuju savezničku odbranu čitavim sistemom vešto izvedenih diverzija. Grupu armija „B“ podržala je iz vazduha Druga vazdušna flota.

Grupa armija „C“ se sastojala od 19 divizija. Bila je razvijena na francusko-nemačkoj granici i nalazila se pod komandom general-pukovnika Vilhelma fon Leba. Njena linija fronta protezala se u dužini od 350 kilometara, od francusko-luksemburške granice do Bazela. Cilj joj je bio da na Mažino liniji prikuje što veće francuske snage.

Rezerve Vermahta na Zapadu su iznosile 42 divizije. Nemci su se ozbiljno spremili i naoružali za napad na Francusku i zemlje Beneluksa.

Oklopno oružje je, za razliku od Prvog svetskog rata, imalo vrlo značajnu ulogu u Drugom svetskom ratu. Nemci su 1940. godine raspolagali vrlo jakim oklopno-motorizovanim naoružanjem i zahvaljujući tome uspeli su da postignu značajne vojne uspehe. Savezničke motorizovane jedinice bile su slabije od nemačkih, a najveći nedostatak bio je taj što su nastupale dekoncentrisano.

Savezničke snage pred invaziju na Francusku

Lažni rat

Glavni članak: Lažni rat

Oktobra 1939. francuski pisac Rolan Doržele posetio je francuski front u svojstvu ratnog reportera i napisao je članak o isturenim položajima na Loreni pod naslovom Lažni rat. Ovaj termin će se kasnije upotrebljavati da označi nedostatak borbi na Zapadnom frontu. Francuzi nisu sa oduševljenjem išli u ovaj rat.

Raspored francuskih snaga

Pošto su Francuska i Engleska 3. septembra 1939. Nemačkoj objavile rat duž francusko-nemačke granice došlo je do stanja poznatog pod nazivom Lažni rat u kojem obe strane mesecima nisu učinile nijedan značajan potez. Belgija i Holandija još su bile neutralne. Posle pobedonosnog pohoda na Poljsku, Nemačka je sav svoj vojni potencijal mogla da usmeri ka zapadu. U Francusku su stigle i Britanske ekspedicione snage (BEF). Sama Francuska mobilisala je sve borbene snage, ali su im nedostajale sve vrste borbenih sredstava. Eduard Daladje, premijer Francuske od aprila 1938. do marta 1940, i general Moris Gamlen, vrhovni zapovednik francuskih snaga bili su odgovorni za vođenje rata. Posle marta 1940. premijer je postao Pol Rejno. Jedino je Mažino linija bila gotovo spremna. Njena posada sastojala se od velikog broja elitnih trupa. Ona se prostirala od švajcarske granice do Ardena a sastojala se od niza utvrđenja. Francuska je na njenu izgradnju utrošila oko 100 milijardi franaka, ogromna sredstva koja nisu mogla biti upotrebljena za proizvodnju modernih borbenih sredstava. Predlagana je da se Mažino linija produži duž francusko-belgijske granice, ali je taj predlog odbio Anri Peten. Po njemu produžetak linije ka Belgiji značio bi predati Belgiju Nemačkoj. Peten i njegovi sledbenici smatrali su da u Belgiji treba voditi aktivan rat. Ardenski front smatrao je potpuno bezopasnim, što će se ispostaviti kao velika greška, jer su se baš tu Nemci probili maja 1940. godine. Predeo zapadno od Monmedija, oko Sedana do Oaze namerno je ostavljen nezaštićen. Tamo su se 1940. nalazili generali Ensiže (2. francuska armija) i Korap (9. francuska armija).

Francusko vojno rukovodstvo ravnomerno je rasporedilo svoje snage duž teško utvrđene Mažino linije i ranjivih, otvorenih granica na severu i istoku. Od obale Lamanša do švajcarske granice bile su raspoređene 103 divizije, uključujući 10 britanskih divizija generala Gorta, komandanta BEF. Od toga 62 divizije bile su osuđene na neaktivnost duž Mažino linije dok je na slabo zaštićenim severnim područjima rešavana sudbina Francuske. Od 31 aktivne divizije deset ih je služilo pod komandom generala Bijota, komandanta grupe armija između mora i Monmedija; 9 ih je bilo pod komandom generala Pretala na Mažino liniji, a 12 ih je bilo u rezervnoj armiji. Ukupno su Francuzi imali 32 rezervne divizije ali one su bile tako raspoređene da se nisu mogle brzo suprotstaviti prodoru neprijateljskih snaga. Samo 8 od ovih divizija bilo je spremno da se uključi na severoistočni front.

Za vreme Lažnog rata belgijsku i luksemburšku granicu je od zapada ka istoku, štitilo 5 armija koje su obrazovale grupu armija. Komandant svih ovih snaga bio je general Bijot. Prva grupa armija zaposela je položaje od Denkerka do Monmedija, gde su sasvim na istoku raspoređene trupe generala Ensižea u pozadini Mažino linije. Sedma armija generala Žiroa, na krajnjem zapadu, bila je dovoljno jaka za izvršenje svojih zadataka i sastojala se pretežno od motorizovanih jedinica. Britanski ekspedicioni korpus je bio loše opremljen za rat kakav je Nemačka vodila. Oklopne snage sastojale su se samo od od 7 konjičkih pukova ojačanih lakim tenkovima, jednog puka oklopnih vozila i dva bataljona pešadijskih tenkova. Najjača francuska snaga bila je grupa armija pod komandom generala Blanšara. Ona je između ostalog obuhvatala dve trećine francuskih lakih mehanizovanih snaga. Najslabija je bila 9. armija generala Korapa koja se najvećim delom sastojala od rezervnih snaga i raspolagala je samo jednom motorizovanom divizijom. Takođe i Ensižeova 2. armija se sastojala uglavnom od rezervnih jedinica. Posada Mažino linije sastojala se uglavnom od specijalno obučenih posadnih jedinica, a delimično i od mnogih aktivnih divizija i drugih elitnih snaga. To su bile 2. grupa armija (3, 4 i 5. armija pod komandom generala Kondea, Rekena i Burea, ukupno 32 divizije) pod komandom generala Pretla i 6. grupa armija (8. armija i rezervna 6. armija, ukupno 36 divizija) pod komandom generala Besona.

Zapadni bedem

Kad je slomljena Poljska, nemačko vojno rukovodstvo imalo je odrešene ruke da gotovo sve raspoložive snaga angažuje na zapadu. Tokom meseci koji su sledili nakon Poljskog poraza u nemačkom Generalštabu kopnene vojske radilo se svim snagama na usavršavanju plan napada. Osim toga radilo se i na dovršavanju Zapadnog bedema. Nemci su uložili veliki napor da oforme ovaj sistem utvrđenja ali i pored svega toga ova linija bila je mnogo slabija nego što su saveznici mislili. Njegove nedostatke uspešno je nadoknađivala nemačka propaganda.

Nemci su mogli da računaju na oko 2,700 tenkova i samohodnog artiljerijskog oruđa, a Francuzi na 3500. Dok su nemački tenkovi nastupali koncentrično u masi, Francuska nije formirala veće tenkovske jedinice.

Glavnina savezničkih snaga bila je razvijena početkom maja 1940. godine na istočnim granicama Francuske, od Švajcarske do Denkerka, svrstane u tri grupe armija i ujedinjena u Severoistočni front pod komandom francuskog generala Žozefa Žorža. Britanskim ekspedicionim korpusom je komandovao maršal Džon Gort. Na čelu prve grupe armija sastavljene od 32 francuske divizije i 9 britanskih divizija nalazio se francuski general Bijot. Bijotove snage držale su front od Longvija na kraju Mažino linije do Žive na reci Mezi i bile su spremne da ostvare manevar prema Belgiji ako Nemci napadnu. Drugom grupom armija sastavljene od 39 francuskih divizija komandovao je general Pretel. Ona je branila Mažino liniju u dužini od 300 kilometara, od Longvija do Selestija. General Beson je komandovao trećom grupom armija sastavljenoj od 11 divizija, razvijenih od Seleste do švajcarske granice na gornjoj Rajni. Rezerva Severoistočnog fronta sastojala se od 17 divizija, a general Moris Gamlen je kao komandant kopnenih snaga Francuske, imao na raspolaganju 6 divizija. Posle mobilizacije, Belgija je povećala svoje trupe na 23, a Holandija na 10 divizija, tako da je prva imala 600 a druga 350 hiljada vojnika. Engleska i Francuska su na Severozapadnom frontu koncentrisale 108 divizija. Zajedno sa belgijskim i holandskim snagama su na ovom sektoru raspolagali sa 147 divizija od toga 23 tenkovske, mehanizovane i motorizovane, sa 3.785.000 vojnika, 3790 borbenih aviona, 3099 tenkova i sa 14.544 artiljerijska oruđa kalibra 75 mm i više milimetara. Francuskom avijacijom komandovao je general Vijmen. Ona je posedovala 1648 borbenih aviona. Englezi su u Francusku poslali dve vazduhoplovne jedinice sa zadatkom da iz vazduha pružaju podršku trupama generala Gorta, i da bombarduju protivničku vojsku u pozadini.

Nemačka ofanziva koja je počela u rano jutro 10. maja 1940. godine jakim vazdušnim napadima, pala je u veoma pogodan trenutak za Nemce. Nemačka vojska je uspela da popuni praznine u obučenim trupama, kao i da poveća brojnost tenkova i teretnih vozila. Osim toga, Nemci su toliko napredovali u teoriji vođenja savremenog rata, da je predstojeća ofanziva obećavala veliki uspeh iako su Saveznici imali više divizija, tenkova, vojnika i artiljerijskih oruđa, ali kako je napad otpočeo Nemci su svoje snage doveli do izražaja i brojnosti u napadima.

Plan Gelb

Posle rata sa Poljskom Nemačka je svoj pogled usmerila ka Zapadu. Nemački prvi plan je predviđao proboj kroz Belgiju i delimično kroz južnu Holandiju u mesecu oktobru. Plan je dobio naziv "Gelb“. Polazilo se od toga da će težište biti na belgijskoj teritoriji. Nemci su očekivali da će francuske i britanske divizije ući u Belgiju sa juga čim nemačke trupe pređu granicu. Štabovi još nisu razradili ovu naredbu kada je 29. oktobra došla promena zapovesti za izvršenja plana "Gelb", u kojoj je severna Francuska uzeta u razmatranje kao potencijalno bojište i glavna meta nemačke kopnene invazije. Cilj je bio da se uključi što više savezničkih snaga severno od reke Some. Hitler je zatim za dan kad će početi ofanziva na Zapadu odredio 12. novembar, ukoliko to vreme dozvoli, jer je avijaciji bilo neophodno vedro nebo a tenkovima suva zemlja. U noći između 5. i 6. novembra 1940. godine nemačke divizije su krenule duž holandske i belgijske granice da zauzmu svoje položaje.

Nemački napad na Belgiju i Holandiju

Napad na Belgiju i Holandiju bio je deo napada na Francusku. Ove zemlje napala je Grupa armija B. To je bio plan nemačkih snaga da uvuku što veće snage Saveznika dok snažniji napad izvrše na nekom drugom mestu i sa što jačim snagama, naročito oklopnim.

Nemačka invazija Holandije trajala je od 10. maja 1940. godine do 14. maja 1940. godine kada su se glavne holandske snage predale nemačkim jedinicama. Međutim holandski vojnici u pokrajini Zeland nastavili su da se odupiru nemačkim snagama sve do 17. maja kada je okupirana cela zemlja. Britanija i Francuska objavile su rat Nemačkoj nakon napada na Poljsku 1939. godine, ali do velike kopnene operacije u Evropi nije došlo. Tokom ovog rata Britanci i Francuzi izgradili su svoje snage u očekivanju dugog rata dok su Nemci dovršili osvajanje Poljske. Hitler je 9. oktobra naredio da se izradi plan napada na Holandiju, kako bi se ona mogla koristiti kao baza za vazduhoplovne snage u invaziji na Veliku Britaniju. Holanđani su bili slabo pripremljeni i organizovani i nisu mogli da se odupru nadmoćnoj nemačkoj vojnoj sili. Strateški položaj Holandije koja se nalazi između Nemačke i Francuske otkrila je krila svojih utvrđenih linija, postala je logičan put ka ofanzivi za obe strane. Holandija je nakon Nemačkog napada na Poljsku želela da ostane neutralna kao i za vreme Prvog svetskog rata. U radio govoru 20. januara britanski premijer Vinston Čerčil je pokušao da ih ubedi da ne čekaju na neizbežan nemački napad, nego da se pridruže Saveznicima. Holandija i Belgija su odbile da se priključe Saveznicima i po svaku cenu su želeli da ostanu neutralne i po strani. Francuska smatra kršenje neutralnosti u Holandiji, iako se oni nisu pridružili Saveznicima pre planirane velike savezničke ofanzive u leto 1941. godine. Holandska vlada nikada nije zvanično formulisala pravila šta da se radi ako dođe do nepredviđenih situacija. Većina ministara su bili za to da se odupre nemačkom napadu a manjina i kraljica Vilhelmina su odbili da postanu nemački saveznici bez obzira na okolnosti. Kraljica je kao posrednik bila za postizanje sporazumnog rešenja između Saveznika i Nemačke. Nakon Nemačke invazije Norveške i Danske bez objave rata, bilo je sigurno da će i napad na Holandiju biti neizbežan. Počele su pripreme za rat. Holandske trupe stavljene su u pripravnost. Vanredno stanje je proglašeno 19. aprila. Međutim većina civila je gajila iluziju da će njihova zemlja biti pošteđena i da će sve biti kao i za vreme Prvog svetskog rata.

Kao što su napali Holandiju tako su Nemci izvršili invaziju na Belgiju. Invazija Belgije trajala je 18 dana u maju 1940. godine, a završila se okupacijom Belgije nakon predaje belgijske vojske. 10. maja 1940. godine Vermaht je napao Holandiju, Belgiju i Luksemburg pod operativnim planom „Gelb“. Savezničke armije su pokušale da zaustave nemačke snage u Belgiji jer su verovale da tu ide glavni nemački napad i da se sve odvija po planu iz Prvog svetskog rata. Tu su savezničke snage načinile veliku grešku.

Pre početka operacija na Zapadnom frontu Hitler je nemačkim trupama izdao zapovest u kojoj je, pored ostalog rekao: „Bitka koja danas počinje odlučiće sudbinu nemačke nacije za sledećih 1 000 godina.“ A nemački ministar inostranih poslova Ribentrop izjavio je da Nemačka raspolaže „nepobitnim dokazima“ da zapadni saveznici spremaju veliki napad preko Belgije i Holandije prema Rurskoj Oblasti, te će nemačke trupe izvršiti napad na Belgiju, Holandiju i Luksemburg „da bi zaštitile njihovu neutralnost.“ Holandska i belgijska vlada demantovale su ova lažna tvrđenja ministra Ribentropa i odbile nemačke zahteve da bez otpora dozvole prolazak nemačkih trupa kroz svoje zemlje. Obe vlade su zatražile pomoć od francuske i britanske vlade i pozvale njihove armije da uđu u Belgiju i Holandiju.

U prvo praskozorje (3,40 č.) 10. maja 1940. godine, bez objave rata, nemačka avijacija je napala aerodrome, železničke stanice i čvorove komunikacija u Belgiji i Holandiji. Blagodareći iznenađenju, Nemci su u toku ovoga dana napali 72 aerodroma, na kojima su postigli značajne uspehe (uništili su na zemlji 300 - 400 aviona i teško su oštetili neke francuske i 1 britanski aerodrom). Nemačka avijacija je i sledećih dana sa nesmanjenom žestinom napadala na ove objekte u dubini od 200 - 300 km. Prema nemačkim neproverenim podacima, za prvih nekoliko dana nemačka avijacija je, napadom na aerodrome i u vazdušnim borbama, uništila ili oštetila oko 1000 savezničkih aviona. Tek posle toga Nemci su najveći deo avijacije upotrebili za podršku napada kopnenih, a prvenstveno motomehanizovanih snaga. Naročito su „Štuke“ i laki bombarderi dobro i uspešno sarađivali sa oklopnim divizijama. Ovakvom upotrebom avijacije Nemci su obezbedili vazdušnu prevlast, a zatim su celishodnom i brzom intervencijom ukazali vrlo efikasnu pomoć kopnenim snagama na glavnim pravcima udara.

Nemci su 10. maja 1940. godine prvi put upotrebili vazdušnodesantne jedinice za izvršenje operativnih zadataka u dubokoj protivničkoj pozadini. Iskoristivši podatke obaveštajne službe o rasporedu holandskih snaga, oni su došli do zaključka da se u Holandiji, zemlji mnogobrojnih reka i kanala, mogu postići brzi uspesi samo ako se ranije zauzmu mostovi na ovim rekama i time stvore uslovi za neometano napredovanje oklopnih snaga. Pošto su se mostovi na Mezi i Rajni kod Mordijka (Moerdijk), Dordrehta (Dordrecht) i Roterdama nalazili oko 100 km u holandskoj pozadini, nemačka Vrhovna komanda je odlučila da ih zauzme „vertikalnim manevrom“ (spuštanjem vazdušno desantnih jedinica: 7. vazdušnodesantne i 22. pešadijske divizije) uz snažnu podršku avijacije. I zaista, u 4,15 časova, posle jakog bombardovanja iz vazduha, Nemci su spustili prve talase 7. vazdušnodesantne divizije, koji su ubrzo posle toga zauzeli aerodrom kod Roterdama i mostove na Mezi i Rajni kod Mordijka, Dordrehta i Roterdama. Prva 3 talasa ojačane 22. pešadijske divizije uspela su da zauzmu neka mesta blizu Haga, ali su tom prilikom pretrpeli velike gubitke. Zbog toga, a i usled protivnapada 1. holandskog korpusa, Nemci nisu mogli da spuste i ostale ešelone 22. pešadijske divizije, te je komandant divizije naredio da se preživeli ostaci povuku ka Roterdamu, gde su pojačali 7. vazdušnodesantnu diviziju. Tamo su kasnije spušteni i ostali talasi 22. divizije. Obe divizije, potpomognute avijacijom, odbile su nove protivnapade holandskih snaga i zadržale mostove kod Mordijaka, Dordrehta i Roterdama do dolaska 9. oklopne divizije.

Prvi i jedini put u toku Drugog svetskog rata, Nemci su 10. maja primenili potpuno novu taktiku da bi zauzeli najjače objekte stalne fortifikacije i mostove na Albertovom Kanalu. Obaveštajna služba im je pribavila planove utvrđenja Eben Emael sa potrebnim tehničkim i taktičkim podacima, tako da su u svojoj zemlji izradili kopiju ovoga utvrđenja i otkrili njegove nedostatke: slabu odbranu, veliku rasturenost objekata i nebranjene mrtve uglove. Zbog toga su doneli smelu odluku da utvrđenje zauzmu iznenadnim napadom iz vazduha. U toku noći 10. maja, 56 nemačkih transportnih aviona krenulo je sa aerodroma u Nemačkoj i nad nemačkom teritorijom, na visini od 2500 metara, otkačilo jedrilice koje su se zatim nečujno uputile prema utvrđenju Eben Emael, kasarni Laneken i mostovima kod Vrenhovena, Vetvezelta i Kana. Pre svitanja, 10 jedrilica, sa 200 inžinjeraca, 6 lakih mitraljeza i 2,5 tone eksploziva, uspešno se spustilo na krovove utvrđenja Eben Emael, na kome nije bilo protivdesantnih prepreka. Posle iskrcavanja, inžinjerci su jakim eksplozivom i plamenobacačima onesposobili osmatračnice, mitraljeska gnezda i oklopne kupole, iz kojih je artiljerija daljnom vatrom branila prelaze na Mezi i Albertovom Kanalu.

Nemci su skoro u isto vreme spustili 31 jedrilicu i u pozadini kasarne Laneken i kod kazamata u kojima su se nalazili pirotehnički uređaji za paljenje eksploziva i odakle su Belgijanci bliskom vatrom branili mostove kod Vrenhovena, Veltvezelta i Kana na Albertovom Kanalu. Iskrcani nemački pešaci i inžinjerci napali su iz pozadine kasarnu, kazemate i otporne tačke. Oni su jakim eksplozivom iznenada porušili čelična vrata kazamata, pobili posadu i onemogućili paljenje eksploziva na mostovima. Na ovaj način Nemci su zauzeli neoštećene mostove kod Vrenhovena i Veltvezelta, ali nisu uspeli da zauzmu most kod Kana.

Oktobra 1939. godine je završeno prebacivanje glavnine nemačkih snaga iz Poljske na Zapadni front. Pošto nisu izrađeni planovi operacije, u nemačkoj vrhovnoj komandi su održane brojne konferencije na kojima se raspravljalo o najboljem načinu izvršenja operacija na zapadu Evrope. Na konferencijama se nije mogla postići saglasnost oko osnovnih pitanja vođenja rata na Zapadu: kada preduzeti ofanzivu, kojim pravcem i sa kakvim grupisanjem snaga. Neki nemački generali su se zalagali da se pre početka napada prouče borbena iskustva iz Poljske, reorganizuju motomehanizovane snage tako što bi se lake divizije pretvorile u oklopne, formiraju nove pešadijske divizije i da se sačeka povoljnije vreme za dejstvo avijacije. Međutim, Hitleru se žurilo tako da je naredio da napad počne odmah. Plašio se da će francuske snage tokom zime 1939/40. ojačati. Francuska i Velika Britanija su 6. oktobra odbile Hitlerovu ponudu za mir, tako da je on tri dana kasnije potpisao Direktivu br. 6 u kojoj je, pored ostalog, naredio: „Izvršiti pripreme za ofanzivu severnim krilom Zapadnog fronta, preko teritorije Luksemburga, Belgije i Holandije. Ovu ofanzivu izvršiti što je moguće pre i što većim snagama. Cilj je ove ofanzive da se tuče glavnina francuskih i savezničkih snaga, da se u severnoj Francuskoj, Belgiji i Holandiji zauzme što više zemljišta da bi se stvorila povoljna baza u cilju nastavljanja vazduhoplovno-pomorskih operacija protiv Engleske i da se što bolje obezbedi važna Rurska oblast.“ Na osnovu ovog naređenja, nemačka vrhovna komanda je 19. oktobra izradila plan „Gelb“ („Žuti“) u kome je opisano grupisanje snaga i ideja manevra. Prema tom planu, Grupa armija „B“ (37 divizija, od kojih 8 oklopnih i 2 motorizovane) je dobila zadatak da probije granične belgijske položaje severno i južno od Liježa. Posle forsiranja Meze, između Liježa i Namira, i Albertovog kanala da prikupi snage severno i južno od Brisela, da bi se odatle, bez gubitka vremena, mogle uputiti na zapad – ka Anversu i ka oblasti Gan – Briž; Grupa armija „A“ (27 divizija, od kojih 1 oklopna i 1 motorizovana) imala je zadatak da obezbedi napad Grupe armija „B“ od neprijateljskog napada sa juga i jugozapada i da što pre uputi svoje desno krilo preko Meze, kod Dinana, da bi južno od Sambre zaštitilo ili potpomoglo kasniji napad Grupe armija „B“ prema zapadu; Grupa armija „C“ (25 divizija) dobila je zadatak da se drži u defanzivi na Zigfridovoj liniji; za stratešku rezervu bilo je predviđeno svega 9 divizija.

Nešto kasnije, 29. oktobra, usvojena je nova varijanta plana, kojom je izmenjena ranija ideja manevra i predviđeno pojačanje Grupe armija „B“ (od 37 na 43 divizije) i spuštanje dve vazdušno desantne divizije jugoistočno od Gana.

U toku zime 1939/40, Hitler je nekoliko puta menjao ili dopunjavao planove i određivao dan i čas početka ofanzive, ali je usled nepovoljnog vremena, bio primoran da odlaže početak operacije.

Po svojoj osnovnoj zamisli, ovi planovi su donekle podsećali na Šlifenov plan iz 1905. Međutim, general Rundštet, komandant Grupe armija „A“, a naročito njegov načelnik štaba, general Manštajn, nisu se složili sa ovakvim planovima, jer su verovali da su Francuzi i Britanci skoncentrisali najjače i najbolje snage prema belgijskoj granici s ciljem da odbranom na ranije utvrđenim graničnim položajima ili upadom u Belgiju pokušaju paralisati dejstvo jakog nemačkog desnog manevarskog krila, što bi moglo dovesti do iznurivanja i frontalnog potiskivanja francusko-britanskih snaga i do stabilizacije fronta na r. Somi. U memorandumima od 31. oktobra i 4. decembra 1939, Manštajn je predložio da se usvoji novi strategijski plan koji će omogućiti uništenje protivničkih glavnih snaga. Radi toga, on je uporno zahtevao da ojačana Grupa armija „A“ preduzme glavni napad na najtežem – centralnom ardenskom pravcu, s ciljem da na reci Mezi probije slabe francuske i belgijske položaje, a potom da uputi oklopne i motorizovane divizije na donji tok r. Some u cilju odsecanja glavnine francuskih, britanskih i belgijskih snaga u severnoj Francuskoj i jugozapadnoj Belgiji. Posle toga bi Grupe armija „B“ i „A“ izvršile koncentrične udare sa svih strana radi uništenja odsečenih neprijateljskih snaga, dok bi jedna nemačka armija preduzela ofanzivu prema centru Francuske da bi onemogućila protivudare francuskih snaga iz rezerve prema Briselu i Bonu.

Generali Brauhič i Halder su se protivili ovakvom planu, smatrajući da je planinsko, jako pošumljeno, dubokim rečnim dolinama ispresecano i van komunikacija teško prohodno zemljište Ardena nepogodno za upotrebu motomehanizovanih jedinica. Međutim, Hitler 17, februara, nakon razgovora sa Manštajnom, uočava originalnost, smelost i značaj ovog plana, koji je omogućavao da se najpre i najuspešnije postignu strategijski ciljevi – uništenje glavnih neprijateljskih snaga. Pošto je proučavanjem obaveštajnih podataka o jačini neprijateljskih snaga, stanju komunikacija i fortifikacijskom uređenju zemljišta u Ardenima došao do zaključka da je plan moguće realizovati, naredio je da se pristupi pripremama i pregrupisavanju snaga za njegovo izvršenje.

Posle ratnih igara, odigranih 7. i 14. februara, Hitler 22. februara 1940. drži konferenciju na kojoj je odobrio petu, poslednju varijantu plana „Gelb“. Dva dana kasnije, jedinicama je poslata direktiva pov. br. 130 od 24. februara 1940. kojom su bili precizirani zadaci i jačine pojedinih grupa armija i posebno svake njihove sastavne armije. Prema ovoj direktivi, koja se nešto malo razlikovala od Manštajnovog predloga, predviđeno je: da se izvrši brza okupacija Holandije, da se ofanzivom kroz Belgiju i Luksemburg tuku što jače francusko-belgijske jedinice i da se tako pripremi uništenje svih snaga neprijatelja; da težište ofanzive bude južno od linije Lijež – Šarlroa; da snage severno od ove linije probiju belgijska utvrđenja i nastave ofanzivu ka zapadu da bi otklonile opasnost od Rurske Oblasti i vezale što jače francusko-britanske snage; da jedinice koje dejstvuju južno od linije Lijež – Šarlroa forsiraju Mezu između Dinana i Sedana (oba mesta zaključno) i da otvore put kroz utvrđenja na severnoj francuskoj granici u cilju dejstva prema donjoj Somi. Odmah posle prijema ove direktive, nemačke armije su od 24. februara do 10. maja izvršile obimne pripreme i vežbe za predstojeću ofanzivu.

Nemačka Vrhovna komanda je iskoristila ove zastoje u operacijama da bi reorganizovala, pojačala i obučila svoje oružane snage. Ona je, pored ostalog, formirala nove oklopne umesto rasformiranih lakih divizija, kao i 30-40 novih pešadijskih divizija, smanjila broj pešadijskih pukova u motorizovanim divizijama, itd.

Nemci su 10. maja 1940. za operacije na Zapadnom frontu imali oko 136 divizija (10 oklopnih, 4 1/3 motorizovane, 2 1/3 SS, 1 konjičku, 1 brdsku i oko 117 pešadijskih, sa oko 3 000 000 vojnika, 2 683 tenkova, 728 oklopnih automobila i oko 4 450 aviona. Sem toga, oni su u Norveškoj imali 7, u Danskoj 1, a u Istočnoj Evropi 13 divizija.

Posle velikih gubitaka na Atlantiku i u Norveškoj, nemačka mornarica je 10. maja 1940. imala za operacije sposobne: 2 krstarice, 10 razarača, 40 - 50 podmornica, 16 torpiljarki, 40 - 50 torpednih čamaca, 8 eskortnih brodova. Sem toga Nemci su imali 2 stara bojna broda za odbranu svojih obala.

Na osnovu direktive pov. br. 130 od 24. februara 1940, Nemci su počeli da vrše pregrupisavanje snaga, tako da su za ofanzivu, koja je počela 10. maja, imali ovakav strategijski razvoj:

   Група армија »Б« (генерал Бок), јачине 29 дивизија, добила је задатак: да брзим снагама заузме што пре Холандију и тако онемогући спајање холандских и англо-белгијских снага; да снажним брзим нападом сломи одбрану на белгијској граници и да непријатељске снаге одбаци западно од линије Анверс - Намир; да опколи тврђаву Анверс са севера и истока, а тврђаву Лијеж са североистока и севера. Састав Групе армија:
   18. армија (генерал Кихлер), јачине: 7 пешадијских, 1 оклопна, 1 моторизована и 1 коњичка дивизија, добила је задатак: да брзо заузме Холандију и да онемогући непријатељу да се искрца на холандској обали. У циљу извршења ових задатака, снаге северно од р. Вала (Waal) напредоваће према источном фронту Холандске тврђаве, а брзе јединице напредоваће јужно од р. Вала, с тим да стигну до обале између ушћа Мезе и Ескоа (Selde) и онемогуће спајање англо-белгијских и холандских снага, док ће слабе снаге, уз помоћ оклопних возила, заузети провинцију Хронинген. Армија ће припремити услове да уз помоћ ваздушнодесантних јединица, брзо пробије јужни фронт Холандске тврђаве. Она ће затворити ушће Ескоа, осигуравајући се према Анверсу.
   6. армија (генерал Рајхенау), јачине: 14 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија (3. и 4. оклопна и 20. моторизована дивизија образовале су 16. корпус), полазећи са линије Венло - Ахен, брзо ће прећи Мезу и у најкраћем року пробити белгијске граничне положаје, а затим наставити покрет према западу.
   Резерва Групе армија »Б«: око 2 пешадијске дивизије.

   Група армија »А« (генерал Рундштет), јачине 45 дивизија, добила је задатак да што пре форсира р. Мезу између Динана и Седана, с тим да заштити леви бок од евентуалних непријатељских противнапада са линије Мец - Верден. После тога она би најбрже и са максимумом снага наставила операције према ушћу Соме, обухватајући француска утврђења у северној Француској. Њој ће се накнадно доделити 2. армија из стратегијске резерве ради заштите левог бока. Брзе оклопне снаге треба да буду ешелониране по дубини испред фронта Групе армија. Њихов је задатак да разбију непријатеља који би ушао у јужну Белгију и Луксембург и да снажним нападом заузму западну обалу Мезе, стварајући на тај начин повољне услове за продужење офанзиве ка западу. Састав Групе армија:
   4. армија (генерал Клуге), јачине: 9 пешадијских и 2 оклопне дивизије (5. и 7. оклопна дивизија су биле у саставу 15. корпуса), добила је задатак: да пробије утврђену зону између Лијежа и Уфализа (Houffalize); да опколи Лијеж са југоистока и истока; да упути оклопне јединице према Динану и Зивеу (Givet) ради форсирања Мезе између Ивоа (Yvoir) и Фимеја (Fumay), с тим да се заштити према Намиру; да затим напредује преко Бомона (Beaumont) и Симеја (Chimay) према западу.
   12. армија (генерал Лист), јачине: 11 пешадијских, 5 оклопних и 3 моторизоване дивизије (све оклопне и моторизоване дивизије формирале су Оклопну групу Клајст која је имала: 41. корпус – 6. и 8. оклопна дивизија; 19. корпус генерала Гудеријана – 2. и 10. оклопна дивизија; и 14. корпус - 2, 13. и 29. моторизована дивизија), добила је задатак: да пробије белгијске граничне положаје са обе стране Бастоња; и да оклопним снагама у првом ешелону форсира Мезу између Фимеја и Седана тако да у вези са 4. армијом омогући јачим снагама продужење покрета ка западу.
   16. армија (генерал Буш), јачине 12 дивизија, добила је задатак: полазећи са линије Валендорф (Wallendorf) — Метлах (Metlach) упутиће унапред своје десно крило, с тим да најпре изађе на линију Музон - Лонгви - Сирк, где ће заштитити јужни бок главних снага и држати везу са немачким утврђењима јужно од Метлаха, а затим када се буде учврстила на горњој линији, прећи ће у састав Групе армија »Ц«.

Rezerva Grupe armija »A«: oko 3 pešadijske divizije,

   Група армија »Ц« (генерал Леб), јачине око 19 дивизија, добила је задатак: да веже према себи противничке снаге и да буде спремна да укаже помоћ осталим снагама држећи чврсто фронт у зони 16. армије. Састав Групе армија:
   1. армија (генерал Вицлебен), јачине 15 пешадијских дивизија, добила је задатак: да активном одбраном веже према себи француске снаге на Мажиновљевој линији и да не дозволи њихово упућивање према осталим деловима фронта.
   7. армија (генерал Долман), јачине 4 пешадијске дивизије, добила је задатак: да брани десну обалу Рајне од Карлсруеа до швајцарске границе.
   Стратегијска резерва имала је око 42 дивизије (од којих 1 моторизована), које су биле предвиђене да првенствено појачају Групу армија »А«.

Kao što se vidi, Nemci su na ardenskom pravcu koncentrisali 45 divizija (od kojih 7 oklopnih i 3 motorizovane), koje su imale povoljne izglede za brzi uspeh, jer su se prema njima nalazile najslabije francusko-belgijske snage. Da bi obezbedili svoje bokove, koji su bili izloženi na velikoj dužini, Nemci su predvideli da na ardenskom pravcu kasnije upotrebe 2. armiju, a zatim i 9. armiju (ukupno oko 24 divizija). To znači da je na ovom pravcu bilo predviđeno blizu 70 divizija, tj. više od polovine ukupnih snaga na frontu od oko 100 km, a manje od polovine na ostalom frontu od oko 400 km. Težeći da postignu što potpuniju ekonomiju snaga, Nemci su prema Mažinovljevoj liniji predvideli za odbranu samo 19 divizija, tako da su im ostale jake snage za strategijsku rezervu (oko 42 divizije).

Dve vazduhoplovne flote (2. pod komandom generala Keselringa i 3. pod komandom Šperlea) imale su zadatak da najpre iznenadno napadnu i na aerodromima unište protivničku avijaciju, a zatim da potpomažu napade na glavnim pravcima udara, da bombarduju saobraćajne centre i da onemoguće protivniku izvršenje prevoženja i operativnih manevara.

Nemačka ratna flota, zbog velike nadmoćnosti protivnika na moru, nije mogla da ukaže pomoć kopnenim snagama prilikom ovih operacija na Zapadnom frontu, te je i u ovom periodu dobila zadatak da dejstvuje na britanski pomorski saobraćaj i da ofanzivnim akcijama onemogući ekonomsku blokadu Nemačke. Savezničke pripreme, planovi i snage

U toku zime 1939/40. Francuzi su nastavili organizaciju i obuku svojih divizija. Koristeći se iskustvima iz rata u Poljskoj, oni su formirali 3 oklopne divizije, dok su 4. oklopna i 4. laka mehanizovana divizija bile u fazi formiranja. Po završenoj reorganizaciji, Francuzi su početkom maja na svim frontovima imali: 92 pešadijske, 3 lake mehanizovane, 3 oklopne, 6 lakih konjičkih i 6 tvrđavskih divizija, 17 samostalnih tvrđavskih odseka (čija je borbena vrednost iznosila 5 - 7 divizija), 7 konjičkih brigada, itd., tj. ukupno oko 115 divizija ili 2 680 000 ljudi. Za operacije na Severoistočnom frontu general Gamlen je odredio: 29 korpusa sa 70 pešadijskih (od kojih 27 aktivnih, 7 motorizovanih, 20 rezervnih serije „A“ i 16 rezervnih serije „B“), 3 oklopne, 3 lake mehanizovane, 5 lakih konjičkih i 6 tvrđavskih divizija, 15 samostalnih tvrđavskih odseka, 4 konjičke brigade, 27 samostalnih tenkovskih bataljona i 14 samostalnih artiljerijskih pukova, tj. ukupno (ne računajući teritorijalne jedinice) oko 94 divizije, 3 063 tenkova, 743 oklopnih automobila i 2 240 000 vojnika.

Na Jugoistočnom frontu nalazila se Alpska armija pod komandom generala Olrija (oko 6 - 7 divizija), u Severnoj Africi (general Noge) 8 - 10 divizija, na Bliskom istoku (general Vegan) 3 divizije, u Norveškoj (general Ode) 3 divizije.

Prema neproverenim podacima, Francuzi su 10. maja ukupno imali oko 2 500 aviona (1 900 lovaca, 200 bombardera i 400 izviđača), od kojih su u Francuskoj imali oko 1 500 aviona, s tim da su za operacije na Severoistočnom frontu mogli upotrebiti samo oko 1 000 modernih aviona (800 u sastavu 1. vazduhoplovne armije i 200 u sastavu teritorijalne odbrane, pošto su mnogi avioni bili na opravci i preoružanju ili su bili zastareli). Francuska armija nije imala dovoljan broj pt i pav topova, a neke divizije, naročito rezervne tipa „B“ nisu imale sve formacijske pt topove, dok se najveći nedostatak osećao u pt minama. Francuska artiljerija imala je topove starog modela (75 mm M.97, 155 mm M.17). Najmoderniji tenkovi (H.35 i Somua) bili su u sastavu lakih mehanizovanih i oklopnih divizija, dok su ostali bili starijih tipova.

Poljaci su takođe formirali divizije radi nastavljanja borbe i na Zapadnom frontu. Oni su planirali da organizuju tri divizije, od kojih se u maju 1940. mogla upotrebiti samo 1 nepotpuna divizija. Organizacija francuskog vrhovnog komandovanja nije bila celishodna. General Gamlen je bio jednovremeno komandant francuskih kopnenih snaga na svim frontovima i načelnik štaba narodne odbrane. Međutim, on nije bio komandant avijacije i ratne flote, već je mogao samo da koordinira njihov rad. Ove greške u reorganizaciji komandovanja morale su imati znatnog uticaja na tok operacija.

U toku zime 1939/1940. Britanci su znatno pojačali svoje ekspedicione snage (BES) u Francuskoj (krajem 1939. stigla je 5. divizija operativne vojske, a od januara do aprila 1940. stiglo je pet teritorijalnih divizija: 48, 50, 51, 42. i 44), tako da su početkom maja imali 3 armijska korpusa, 10 pešadijskih divizija, 2 bataljona tenkova, 1 brigadu i 1 puk za izviđanje, 21 artiljerijski puk, 13 pav pukova i 7 mitraljeskih bataljona. Sem toga u Francusku su poslate i tri nepotpune teritorijalne divizije (12, 23. i 46) koje su obavljale razne radove i dovršavale svoju obuku. Britanske ekspedicione snage bile su vrlo dobro opremljene i naoružane najmodernijim materijalom. Računa se da su ove snage početkom maja brojile preko 450 000 ljudi (od kojih oko 240 000 u borbenim jedinicama), 200 tenkova, 400 oklopnih automobila i 416 aviona, dok se na britanskim ostrvima nalazilo još oko 850 aviona, koji bi mogli učestvovati u operacijama u zapadnoj Evropi. Belgija je pre početka rata imala 8 386 000 stanovnika. Vojna obaveza trajala je 25 godina, a služba u stalnom kadru 1 godinu, tako da je maja 1940. imala dovoljno obveznika za formiranje znatnog broja jedinica operativne vojske: 7 štabova korpusa sa korpusnim jedinicama, 1 štab konjičkog korpusa sa korpusnim jedinicama, 18 pešadijskih divizija (od kojih 6 aktivnih, 6 prve i 6 druge rezerve), 2 divizije ardenskih lovaca, 2 konjičke divizije, jednu motorizovanu brigadu, 2 laka puka, 9 grupa biciklista, 5 pukova armijske artiljerije, 1 puk lovačke i 2 puka izviđačke avijacije, tj. oko 700 000 ljudi, 250 aviona i samo 8 tenkova. Belgijske glomazne divizije bile su naoružane zastarelim oružjem (naročito mitraljezi »Maksim« i minobacači 76 mm), izuzev pt topova 47 mm koji su bili vrlo dobri.

Iako velika kolonijalna sila, Holandija je imala, s obzirom na brojno stanje stanovništva (8 727 000) i na potrebu odbrane metropole i kolonija, vrlo malu armiju. Do početka rata ona je u metropoli formirala: 4 štaba korpusa sa korpusnim jedinicama, 8 pešadijskih divizija, 1 laku konjičku diviziju, 4 samostalne pešadijske brigade, 51 bataljona granične zaštite i 5 artiljerijskih pukova. Borbena vrednost ovih snaga iznosila je oko 10 divizija, sa oko 400 000 ljudi, 24 tenkova i 120 aviona. Holandska armija je bila slabo naoružana i nedovoljno obučena (pešadija je u stalnom kadru služila samo 295 dana), tako da nije mogla pružiti jači otpor moderno naoružanom protivniku.

Luksemburg, sa 300 000 stanovnika i mirnodopskom vojnom snagom od 176 dobrovoljaca i 229 žandarma, nije mogao da pruži nikakav ozbiljniji otpor eventualnom agresoru, tim pre što nije imao stalnu vojnu obavezu.

Prema tome, ukupne snage saveznika (Francuza, Britanaca, Belgijanaca i Holanđana) na Zapadnom frontu iznosile su oko 137 divizija, 3 790 000 ljudi, 3 270 tenkova, 1 140 oklopnih automobila i 2 470 aviona. U odnosu na Nemce oni su imali malu brojnu nadmoćnost u vojnicima (3 790 000 : 3 000 000 ili 1,2 : 1), tenkovima (3 270 : 2 683 ili 1,2 : 1) i oklopnim automobilima (1 140 : 728 ili 1,5 : 1), dok je odnos u avijaciji bio 2 : 1 (4 450 : 2 470) u korist Nemaca.

Svi podaci obaveštajne, naročito agenturne službe potvrđivali su pretpostavku francuske Vrhovne komande da će Nemci povrediti neutralnost Belgije i Holandije i da će napad glavnim snagama izvršiti preko centralne Belgije. Ove pretpostavke potvrđene su i dokumentima pronađenim kod jednog nemačkog oficira koji se 10. januara 1940. pogrešno spustio avionom u Belgiju. I pored ovakvih jasnih dokaza o predstojećoj povredi belgijske i holandske neutralnosti, belgijska i holandska vlada zanosile su se iluzijama da će svoje zemlje poštedeti od strahota rata. One su još uvek uporno stajale na gledištu da ne mogu dozvoliti ulazak francuskih i britanskih snaga u svoje zemlje pre nego što bi Nemci povredili teritorijalni integritet Belgije i Holandije. Belgijski ministar inostranih poslova Spak izjavio je da Belgija ne može pogaziti datu izjavu o neutralnosti, jer bi izgubila ugled lojalne nacije. Sem toga Belgijanci su strahovali da bi nemačka propaganda mogla iskoristiti eventualni raniji ulazak francusko-britanskih trupa da slomi nacionalno jedinstvo belgijskih naroda i da smanji otpornu snagu belgijske armije. Vlade i generalštabovi Belgije i Holandije nisu hteli da zaključe vojne saveze, niti da izvrše pripreme za koordiniranje ratnih planova. Zbog toga su Belgija i Holandija izrađivale svoje posebne planove i vršile pripreme s kojima nisu bile upoznate ostale savezničke države, što je imalo negativnog uticaja na organizaciju odbrane na Zapadnom frontu.

Polazeći od pretpostavke da će Nemci izvršiti glavni napad samo preko centralne Belgije, a eventualno i preko Holandije, general Gamlen usvojio je defanzivni ratni plan kojim je bila predviđena odbrana na položajima iza graničnog fronta. Međutim, u pogledu ukazivanja pomoći Belgiji i Holandiji, general Gamlen se kolebao između tri varijante defanzivnog plana:

   Левим крилом 1. групе армија (7. армија и BES) ући у Белгију и на Ескоу (Selda), код Гана, ухватити везу са белгијском армијом (варијанта „Еско“), а осталим армијама бранити положаје иза француске границе.
   Левим крилом и центром 1. групе армија (7. армија, BES, 1. армија и део 9. армије) извршити већи упад у Белгију и Холандију и на линији Бреда - Анверс - р. Дил - р. Меза, од Намира до Зивеа (варијанте „Бреда“ и „Дил“), прихватити белгијску и холандску армију и најупорнијом одбраном зауставити немачку офанзиву, а осталим француским армијама бранити положаје позади француске границе.
   Извесним снагама изаћи евентуално и на белгијску главну линију р. Меза - Албертов Канал (варијанта Албертов Канал).

U vezi s ovim pitanjem održane su mnogobrojne konferencije u francusko-britanskom Vrhovnom ratnom savetu, kao i između generala Gamlena i ostalih komandanata, ali na njima, izgleda, uopšte nije razmatrana mogućnost nemačkog napada i na nekom drugom pravcu (preko Ardena, preko Mažinovljeve linije, itd.), te nisu ni izrađene varijante planova za angažovanje jačih snaga u odbrani ardenskog pravca.

U početku rata general Gamlen je usvojio prvu varijantu, jer je verovao da Belgijanci nisu u stanju da pruže duži otpor Nemcima, a da će se usvajanjem te varijante izbeći svaka opasnost od susretnih bitaka sa nadmoćnijim nemačkim snagama (savezničke snage bile su udaljene od ušća Eskoa oko 120, a nemačke oko 150 km) i da će se ukazati pomoć belgijskim snagama bar na njihovom nacionalnom redutu kod Gana.

Međutim, i pored neslaganja izvesnih francuskih komandanata (generali Žiro, Blanšar, Priu i dr.), general Gamlen je kasnije usvojio defanzivne varijante „Dil“ i „Breda“, jer su to zahtevali važni politički, ekonomski i vojnički razlozi. Naime, posle propasti Austrije, Čehoslovačke i Albanije i brzog sloma Poljske i Norveške, mnogi mali narodi Evrope izgubili su poverenje u moć francuskih i britanskih snaga i u kolektivnu bezbednost, tako da je upadom ovih snaga u Belgiju i Holandiju trebalo povratiti to poverenje i ubediti male države da se više neće ponoviti sudbina Poljske i Norveške i da će francuske i britanske snage biti u stanju da im ukažu brzu i efikasnu pomoć. S druge strane, dubljim napredovanjem u Belgiju i Holandiju, francusko-britanske snage zaštitile bi od neposrednog udara najvažnije industrijske i ekonomske centre severne Francuske, kao i pomorske i vazduhoplovne baze u zapadnoj Belgiji i u Holandiji, čijim bi zauzimanjem Nemci mogli da ugroze britanska ostrva. Pored toga, ovim manevrom ukazala bi se brža i efikasnija pomoć Belgijancima (22 divizije) i Holanđanima (10 divizija), te bi se njihove snage sačuvale od početnog uništenja. A pošto je položaj Breda - Anvers - Dil - Meza za 80 km kraći od položaja po prvoj varijanti, saveznici bi mogli da izvrše bolje grupisanje svojih snaga.

Francusko-britanski Vrhovni ratni savet 17. novembra 1939. konačno je usvojio predlog generala Gamlena da se buduće operacije izvode prema varijantama „Dil“. Krajem novembra general Gamlen je počeo da razmatra mogućnosti ukazivanja pomoći Holanđanima (varijanta „Breda“). I pored neslaganja generala Žiroa, Bijota i Žorža on je 15. aprila usvojio i varijantu „Breda“, koju je takođe odobrio Vrhovni ratni savet.

Pošto je dobio saglasnost Vrhovnog ratnog saveta general Gamlen je preduzeo hitne pripreme za realizaciju ovih planova i 20. marta 1940. izdao direktivu br. 9, kojom su bili precizirani zadaci francuskih i britanskih armija. On je obavestio belgijsku i holandsku Vrhovnu komandu da su saveznici spremni da odmah, posle poziva, krenu u Belgiju i Holandiju radi ukazivanja pomoći njihovim snagama. Tom prilikom je general Gamlen poslao neke planove o organizaciji položaja na Dilu i o poslovima koje bi trebalo da izvrše Belgijanci do dolaska savezničkih armija. Iako su izvršili neke od tih poslova, Belgijanci nisu dozvolili savezničkim snagama da vrše izviđanja, niti su davali detaljne i tačne informacije o svojim planovima; jedino su dozvolili da nekoliko savezničkih oficira u civilnom odelu obiđu položaje na Dilu. Po izvršenom pregrupisavanju snaga na osnovu direktive br. 9, strategijski razvoj francusko-britanskih snaga pre nemačkog napada bio je sledeći: A) Severoistočni front (general Žorž) od planinskog prelaza Kol de la Fosil (severozapadno od Ženeve) do Kanala Lamanša, sastava:

   3. група армија (генерал Бесон) била је следећег састава:
   45. тврђавски корпус, састава 2 дивизије, од наведеног прелаза до окуке на р. Дуб код Сент Иполита (Saint Hippolyte), имао је задатак да осматра гранични фронт према Швајцарској и да заједно са 6. армијом из стратегијске резерве, укаже помоћ швајцарским снагама ако би Немци извршили напад преко Швајцарске.
   8. армија (генерал Гаршри), састава: 5 дивизија (од којих 2 тврђавске) и 1 самостална коњичка бригада, имала је задатак да брани положаје на западној обали Рајне, од велике северне окуке р. Дуб (Doubs) до града Селеста закључно.
   2 група армија (генерал Претла) имала је задатак да брани Мажиновљеву линију, и то:
   5. армија (генерал Буре), састава 9 дивизија (од којих 1 тврђавска), од града Селеста до Саргемина искључно
   4. армија (генерал Рекен), састава: 5 дивизија, од Саргемина до Сент Аволда закључно; и
   3. армија (генерал Конде), састава: 11 дивизија (од којих 1 лака коњичка и 1 британска пешадијска) и 1 коњичка бригада, од Сент Аволда до Лонгијона закључно, с тим да упути лаку коњичку дивизију у Луксембург ради задржавања и извиђања Немаца.
   Резерва Групе армија: 2 дивизије.

Sem navedenih divizija, na frontu 5, 4. i 3. armije nalazile su se posade Mažinovljeve linije (samostalni odseci) čija je borbena vrednost iznosila 4 - 5 divizija.

Prema tome, borbene snage 2. grupe armija iznosile su oko 32 divizije.

   1. група армија (генерал Бијот) имала је задатак да својим левим крилом и центром изврши упад у Белгију и Холандију, а да десно крило (2. армија и део 9. армије) образује код Седана и Мезијера стожер око којег ће се извршити обртање маневарске групе. Распоред Групе армија био је:
   2. армија (генерал Енциже), састава: 7 дивизија (од којих 2. и 5. лака коњичка дивизија) и 1 самостална коњичка бригада, са задатком да упути лаке коњичке дивизије у Ардене ради задржавања Немаца, а осталим снагама да брани гранични фронт од Лонгијона до Седана закључно (граница је ишла до р. Бар).
   9. армија (генерал Корап), састава: 9 дивизија (1. и 4. лака коњичка, 5. моторизована, 102. тврђавска, 61, 18, 22, 53. и 4. пешадијска) и 1 самостална коњичка бригада, од Седана искључно до шуме Трелон (код Фурмија) закључно, са задатком да упути коњичке јединице у Ардене ради указивања помоћи Белгијанцима и успоравања немачког напредовања, а главним снагама да поседне леву обалу Мезе, од Седана до Намира (све искључно).
   1. армија (генерал Бланшар), састава: 7 дивизија (од којих 5. и 3. лака механизована дивизија у саставу Коњичког корпуса под командом генерала Приуа), од шуме Трелон до р. Скарпе, са задатком да упути Коњички корпус у Белгију ради задржавања Немаца и указивања помоћи белгијским снагама, а главним снагама да поседне и одсудно брани положаје Намир - Вавр.
   Британске експедиционе снаге (генерал Горт), састава: 9 пешадијских дивизија, од р. Скарпе до р. Лис (искључно висови код Ката), са задатком да под заштитом белгијских снага и својих брзих јединица уђе у Белгију и поседне за одбрану положаја Вавр - Лувен, везујући се северно од Лувена левим крилом за белгијску армију.
   7. армија (генерал Жиро), састава: 7 дивизија (од којих 1 лака механизована и 2 моторизоване), од р. Лис искључно па до Денкерка искључно, са задатком да под заштитом лаке механизоване дивизије и белгијских и холандских снага уђе у Белгију и Холандију и поседне положај Анверс - Бреда, повезујући белгијске и холандске снаге.

B) Jugoistočni front obrazovala je Alpska armija (general Olri), koja je imala 4 pešadijske divizije i 4 samostalna utvrđena odseka, sa zadatkom da brani front prema Italiji. Slabe strategijske rezerve bile su raspoređene duž čitavog fronta, i to:

   4 дивизије (од којих 3 моторизоване и 1 оклопна), под командом 1. групе армија, на простору Сен Кантен - Компиењ - Салон, предвиђене као 1. ешелон резерви, за појачање 1. армије приликом њеног уласка у Белгију;
   2 пешадијске дивизије на простору Епернеј - Сато Тјери (такође под командом 1. групе армија) предвиђене да као 2. ешелон резерви појачају 1. и 7. армију приликом њиховог уласка у Белгију;
   8 пешадијских дивизија (од којих 1 у формирању) под командом команданта Североисточног фронта, појединачно распоређене према Лорену, на широком простору Линевил — Мец - Витри ле Франсоа;
   2 оклопне дивизије под командом команданта Североисточног фронта у рејону Ремса;
   3 пешадијске дивизије (под непосредном командом генерала Гамлена) на простору Дижон - Лангр - Сомон;
   5 пешадијских дивизија (од којих су 2 биле у формирању) и 1 коњичка бригада (такође под Гамленовом командом) према Алзасу, и то: код Белфора 2 пешадијске дивизије и 1 коњичка бригада и на простору Безансон - Везул - Нефшато 3 пешадијске дивизије;
   штаб 6. армије и армијске јединице и установе код Дижона.

Iz navedenog strategijskog razvoja vidi se sledeće:

   И поред тога што су се према Мажиновљевој линији налазиле најслабије немачке снаге (свега 19 дивизија Групе армија „Ц“) генерал Гамлен је за њену пасивну одбрану одобрио исувише јаке снаге (5 дивизија 8. армије, 32 дивизије 2. групе армија и 3 деснокрилне дивизије 2. армије, тј. укупно око 40 дивизија), тако да је дивизија просечно бранила фронт од око 9 км.
   И за остварење плана „Дил“ и „Бреда“ (поседање положаја на линији Намир -  Жанблу - Вавр - Лувен - Анверс - Бреда) биле су предвиђене исувише јаке снаге (7 дивизија 1. армије, 6 дивизија из резерве за појачање 1. и 7. армије, 9 дивизија BES-а, 7 дивизија 7. армије, тј. свега 29 дивизија).
   Најслабије снаге (9 дивизија 9. армије и 4 дивизије 2. армије) биле су предвиђене за одбрану положаја Седан - Намир, тако да су дивизије просечно браниле фронт ширине 15 км, а неке и преко 30 км.
   Стратегијске резерве биле су слабе (свега 24 дивизије од којих 6 на располагању команданту 1. групе армија за појачање 1. и 7. армије, 10 на располагању команданту Североисточног фронта, а само 8 дивизија задржао је генерал Гамлен под својом командом) и растурене дуж читавог фронта, тако да генерал Гамлен није имао довољно снага и средстава да би могао утицати на ток догађаја и парирати евентуалним изненађењима

Belgijska Vrhovna komanda bila je obaveštena da je saveznički Vrhovni ratni savet, u slučaju nemačkog napada preko Belgije, usvojio strategijske varijante „Dil“ i „Breda“, kojima je predviđeno da francusko-britanske snage upadnu u Belgiju i Holandiju i posednu liniju: Žive - Namir - Vavr - Luven - Anvers - Breda. Da bi se omogućilo izvršenje ovog manevra, belgijska Vrhovna komanda je usvojila defanzivan plan za upornu odbranu na Mezi i Albertovom Kanalu. Ako bi Nemci jačim snagama napali preko Holandije i probili front severno od Liježa (u rejonu Haselta), belgijske snage imale bi zadatak da se povuku iza r. Dila i posednu za odbranu sektor Luven - Anvers, između BES i 7. armije. Radi izvršenja ovih zadataka, belgijska armija je ovako raspoređena:

   Гранични ешелон (4 дивизије и специјалне моторизоване и бициклистичке јединице) у Арденима (одред „К“ од 1 коњичке и 1 дивизије арденских ловаца) и северно од Албертовог Канала (11. и 18. пешадијска дивизија), са задатком да врше извиђање и задржавање Немаца.
   Дефанзивни ешелон (14 дивизија) имао је задатак да брани утврђене положаје Меза - Албертов Канал.
   Резервни ешелон (3 пешадијске и 1 коњичка дивизија) у ширем рејону Брисела и Гана, са задатком да благовремено поседне положаје Лувен - Анверс и на њима прихвати дивизије из састава Граничног и Дефанзивног ешелона.

Pošto je polazila od pretpostavke da svojim slabim snagama ne može uspešno odbraniti prostranu teritoriju i da poplavama i rušenjem objekata može usporiti nemačko nadiranje do nailaska savezničkih snaga, holandska Vrhovna komanda je usvojila plan kojim je bilo predviđeno napuštanje severoistočnih provincija i vođenje zadržavajuće odbrane do linije Grebe (Amersfort - Renen) i reke Vala (južni krak Rajne) na kojoj bi se prešlo u odsudnu odbranu. Na dan 9. maja raspored holandskih snaga bio je ovakav:

   на линији Гребе: 2. и 4. корпус са 4 пешадијске дивизије:
   између Рајне и Мезе: 2 бригаде („А“ и „Б“);
   на линији Пел: 6 батаљона;
   корпус у покрету ка р. Валу;
   у Холандској тврђави: 1. корпус са 2 дивизије осматрао је фронт према Северном Мору;
   Лака дивизија била је у покрету према Холандској тврђави са задатком да уђе у састав армијске резерве;
   на граници су се налазили самостални батаљони без артиљерије, од којих је сваки имао задатак да брани фронт ширине преко 5 км и да поплавама и рушењем објеката успори немачко напредовање.

Operacije u Holandiji i istočnoj Belgiji od 10. do 14. maja 1940.

Pre početka operacija na Zapadnom frontu Hitler je nemačkim trupama izdao zapovest u kojoj je, pored ostalog rekao: „Bitka koja danas počinje odlučiće sudbinu nemačke nacije za sledećih 1 000 godina“. A nemački ministar inostranih poslova Ribentrop izjavio je da Nemačka raspolaže „nepobitnim dokazima“ da zapadni saveznici spremaju veliki napad preko Belgije i Holandije prema Rurskoj Oblasti, te će nemačke trupe izvršiti napad na Belgiju, Holandiju i Luksemburg „da bi zaštitile njihovu neutralnost“. Holandska i belgijska vlada demantovale su ova lažna tvrđenja ministra Ribentropa i odbile nemačke zahteve da bez otpora dozvole prolazak nemačkih trupa kroz svoje zemlje. Obe vlade su zatražile pomoć od francuske i britanske vlade i pozvale njihove armije da uđu u Belgiju i Holandiju.

U prvo praskozorje (3,40 č.) 10. maja 1940, bez objave rata, nemačka avijacija je napala aerodrome, železničke stanice i čvorove komunikacija u Belgiji i Holandiji. Blagodareći iznenađenju, Nemci su u toku ovoga dana napali 72 aerodroma, na kojima su postigli značajne uspehe (uništili su na zemlji 300 - 400 aviona i teško su oštetili neke francuske i 1 britanski aerodrom). Nemačka avijacija je i sledećih dana sa nesmanjenom žestinom napadala na ove objekte u dubini od 200 - 300 km. Prema nemačkim neproverenim podacima, za prvih nekoliko dana nemačka avijacija je, napadom na aerodrome i u vazdušnim borbama, uništila ili oštetila oko 1 000 savezničkih aviona. Tek posle toga Nemci su najveći deo avijacije upotrebili za podršku napada kopnenih, a prvenstveno motomehanizovanih snaga. Naročito su „Štuke“ i laki bombarderi dobro i uspešno sarađivali sa oklopnim divizijama. Ovakvom upotrebom avijacije Nemci su obezbedili vazdušnu prevlast, a zatim su celishodnom i brzom intervencijom ukazali vrlo efikasnu pomoć kopnenim snagama na glavnim pravcima udara.

Nemci su 10. maja 1940. prvi put upotrebili vazdušnodesantne jedinice za izvršenje operativnih zadataka u dubokoj protivničkoj pozadini. Iskoristivši podatke obaveštajne službe o rasporedu holandskih snaga, oni su došli do zaključka da se u Holandiji, zemlji mnogobrojnih reka i kanala, mogu postići brzi uspesi samo ako se ranije zauzmu mostovi na ovim rekama i time stvore uslovi za neometano napredovanje oklopnih snaga. Pošto su se mostovi na Mezi i Rajni kod Mordijka (Moerdijk), Dordrehta (Dordrecht) i Roterdama nalazili oko 100 km u holandskoj pozadini, nemačka Vrhovna komanda je odlučila da ih zauzme „vertikalnim manevrom“ (spuštanjem vazdušno desantnih jedinica: 7. vazdušnodesantne i 22. pešadijske divizije) uz snažnu podršku avijacije. I zaista, u 4,15 časova, posle jakog bombardovanja iz vazduha, Nemci su spustili prve talase 7. vazdušnodesantne divizije, koji su ubrzo posle toga zauzeli aerodrom kod Roterdama i mostove na Mezi i Rajni kod Mordijka, Dordrehta i Roterdama. Prva 3 talasa ojačane 22. pešadijske divizije uspela su da zauzmu neka mesta blizu Haga, ali su tom prilikom pretrpeli velike gubitke. Zbog toga, a i usled protivnapada 1. holandskog korpusa, Nemci nisu mogli da spuste i ostale ešelone 22. pešadijske divizije, te je komandant divizije naredio da se preživeli ostaci povuku ka Roterdamu, gde su pojačali 7. vazdušnodesantnu diviziju. Tamo su kasnije spušteni i ostali talasi 22. divizije. Obe divizije, potpomognute avijacijom, odbile su nove protivnapade holandskih snaga i zadržale mostove kod Mordijaka, Dordrehta i Roterdama do dolaska 9. oklopne divizije.

napad na francusku

Prvi i jedini put u toku Drugog svetskog rata, Nemci su 10. maja primenili potpuno novu taktiku da bi zauzeli najjače objekte stalne fortifikacije i mostove na Albertovom Kanalu. Obaveštajna služba im je pribavila planove fora Eben Emael sa potrebnim tehničkim i taktičkim podacima, tako da su u svojoj zemlji izradili kopiju ovoga fora i otkrili njegove nedostatke: slabu pav odbranu, veliku rasturenost objekata i nebranjene mrtve uglove. Zbog toga su doneli smelu odluku da for zauzmu iznenadnim napadom iz vazduha. U toku noći 10. maja, 56 nemačkih transportnih aviona krenulo je sa aerodroma u Nemačkoj i nad nemačkom teritorijom, na visini od 2 500 metara, otkačilo jedrilice koje su se zatim nečujno uputile prema foru Eben Emael, kasarni Laneken i mostovima kod Vrenhovena, Vetvezelta i Kana. Pre svitanja, 10 jedrilica, sa 200 inžinjeraca, 6 lakih mitraljeza i 2,5 tone eksploziva, uspešno se spustilo na krovove fora Eben Emael, na kome nije bilo protivdesantnih prepreka. Posle iskrcavanja, inžinjerci su jakim eksplozivom i plamenobacačima onesposobili osmatračnice, mitraljeska gnezda i oklopne kupole, iz kojih je artiljerija daljnom vatrom branila prelaze na Mezi i Albertovom Kanalu.

Nemci su skoro u isto vreme spustili 31 jedrilicu i u pozadini kasarne Laneken i kod kazamata u kojima su se nalazili pirotehnički uređaji za paljenje eksploziva i odakle su Belgijanci bliskom vatrom branili mostove kod Vrenhovena, Veltvezelta i Kana na Albertovom Kanalu. Iskrcani nemački pešaci i inžinjerci napali su iz pozadine kasarnu, kazemate i otporne tačke. Oni su jakim eksplozivom iznenada porušili čelična vrata kazamata, pobili posadu i onemogućili paljenje eksploziva na mostovima. Na ovaj način Nemci su zauzeli neoštećene mostove kod Vrenhovena i Veltvezelta, ali nisu uspeli da zauzmu most kod Kana.

Kada su prve nemačke kopnene snage (151. pešadijski puk i 51. pionirski bataljon) 11. maja, u gumenim čamcima, prešle Mezu i Albertov Kanal i uhvatile vezu sa padobrancima, komandant fora Eben Emael, izložen napadima sa svih strana, pristao je na kapitulaciju 11. maja u 12,30 časova.

Delovi 7. belgijske pešadijske divizije, koji su se nalazili u blizini napadnutih objekata stalne fortifikacije, nisu mogli izvršiti predviđene protivnapade, jer su u toku noći i njih napali padobranci, a u toku dana su bili izloženi jakim napadima nemačkih Štuka.

Ceo svet je bio iznenađen ovom novom taktikom koju su Nemci primenili prilikom zauzimanja fora Eben Emael, kasarne Laneken, kazamata i mostova kod Vrenhovena i Veltvezelta. Međutim, ona je bila rezultat solidnih priprema, dobro organizovanog dejstva i sadejstva, iznenađenja, hrabrosti vojnika i inicijative nižih starešina.

Istoga dana, u 05,35, pet nemačkih armija (zdesna ulevo: 18, 6, 4, 12. i 16), sa oklopnim snagama u prvim ešelonima, preduzelo je napad na Holandiju, Belgiju, Luksemburg i Francusku na frontu od Severnog Mora do Mozeia, na širini od oko 300 km, dok su 1. i 7. armija aktivnom odbranom vezivale prema sebi francuske snage na Mažinovljevoj liniji.

Dobivši vest o nemačkom napadu preko Holandije, Belgije i Luksemburga, general Gamlen je bio uveren da se ostvaruju njegove pretpostavke o velikom nemačkom napadu preko Belgije, sa težištem severno od srednjeg toka Meze i severno od Sambre. On je istoga dana, u 6,35, preko telefona naredio generalu Žoržu da pristupi izvršenju manevra prema planu „Dil“ i „Breda“, tako da su već u 7,15 prvi delovi lakih mehanizovanih i konjičkih divizija prešli granicu, dok je iza njih glavnina armija (9, 1, BES i 7.), koristeći se železnicama i kopnenim komunikacijama, prelazila u Belgiju, a zatim i u Holandiju, da bi posela položaje: Meza - Namir - Žanblu - Vavr - Luven - Anvers - Breda. Pošto su potcenili izveštaje o pojavi jakih nemačkih snaga kroz Ardene, general Gamlen i Žorž su prerano naredili da se i neke rezerve angažuju u Belgiji. U izvršenju ovog velikog maršmanevra došlo je do znatnih teškoća zato što ranije nije bila organizovana saradnja između francuskog i belgijskog Generalštaba, što nije bila regulisana upotreba belgijskih železnica, i što francuski i britanski komandanti nisu znali gde će naići na belgijske i holandske jedinice, niti su poznavali njihove planove rušenja i zaprečavanja. Pa ipak, general Gamlen je računao da će Belgijanci i Holanđani, potpomognuti prvoupućenim konjičkim i lakim mehanizovanim, a zatim motorizovanim francuskim divizijama, uspeti da uspore nemačko nadiranje i stvore potrebnih 5 - 8 dana za izlazak glavnih francuskih i britanskih snaga na predviđene položaje.

Iskoristivši iznenađenje, kao i pomoć pete kolone, nemačka 18. armija uspela je prvog dana da pređe holandsku granicu na 11 mesta. Dok je nemačka konjička divizija napredovala kroz severne provincije Holandije i 11. maja stigla do Zojderskog jezera, dve pešadijske divizije 10. korpusa razbile su slabe granične delove i već 12. maja stigle do linije Grebe, gde su se nalazile glavne holandske snage (4 divizije 2. i 4. korpusa). I pored toga što su se na liniji Grebe nalazile najjače holandske snage, Nemci su u jednom smelom napadu, 12. maja, uspeli da načnu ovu liniju kod Grebeberga, i da, uz pomoć Štuka, probiju i njen glavni položaj kod Renena. Pošto nije imala nikakvih rezervi za zatvaranje ovog prodora, holandska Vrhovna komanda je istoga dana naredila da se 2. i 4. korpus povuku u Holandsku tvrđavu. Izgubivši veći deo 4. divizije i brigade „B“, ove jedinice su, bez jačeg nemačkog pritiska, uspele da se do 14. maja povuku na nove položaje.

Glavnina nemačke 18. armije (26. korpus, koji je u početku imao 9. oklopnu, 2 pešadijske i 1 SS motorizovanu diviziju, a pozadi, u rezervi, još 2 pešadijske divizije) napredovala je kroz južne provincije u kojima su se nalazili samo slabi granični bataljoni i laka divizija koja se povlačila prema donjem toku Vala. Posle prelaska preko Meze, levo krilo 18. armije (26. korpus) angažovalo je u prvom ešelonu 9. oklopnu diviziju, koja je 10. maja probila nedovoljno utvrđenu i slabo branjenu liniju Pel i 11. maja stigla do Vilemsvart (Willemsvart) Kanala, kamo su se povlačile slabe holandske snage sa linije Pel.

Holanđani su bili paralisani iznenadnošću, brzinom i jačinom nemačkog napada kroz južne oblasti, tako da nisu mogli pružiti ozbiljan i organizovan otpor ni iza Vilemsvart Kanala, niti iskoristiti poplave zemljišta i rušenje komunikacija. S druge strane, Nemci su iskoristili zbunjenost i slab otpor Holanđana, te su, smelom i brzom upotrebom 9. oklopne divizije, 12. maja prodrli do Mordijka i Dordrehta i uspostavili vezu sa delovima 7. padobranske divizije, koji su čvrsto držali mostove na Mezi i Rajni i odbili sve holandske protivnapade. Prema tome, i pored velikih gubitaka, vazdušnodesantne jedinice su, zahvaljujući dobro organizovanoj obaveštajnoj službi, iznenađenju, iskrcavanju dovoljno jakih vazdušnodesantnih snaga u prvim ešelonima, dobroj saradnji avijacije i brzoj pomoći kopnenih snaga, postigle krupne operativne uspehe, koji su bili odlučujući za ishod operacija u Holandiji. Oklopna divizija iskoristila je uspeh vazdušnodesantnih jedinica i 13. maja prodrla ka Roterdamu, čime je bila onemogućena dalja odbrana Holandske tvrđave. Holandska kraljica Vilhemina i vlada napustile su 13. maja zemlju i pobegli u Veliku Britaniju, pošto su prethodno odobrili Vrhovnom komandantu, generalu Vinkelmanu, da povede pregovore o kapitulaciji. Međutim, iako su bili zaključeni pregovori o prekidu vatre, Nemci su 14. maja izvršili teški teroristički napad na Roterdam, koji se nije uopšte branio. Za kratko vreme, nemačka avijacija je porušila 26000 kuća i ubila oko 25000 građana Roterdama. (U posleratnim publikacijama Nemci pokušavaju da opravdaju ovaj postupak, izgovarajući se slabom vezom između avijacije i viših štabova.)

Posle pet dana borbi, 15. maja je objavljena kapitulacija preostalih holandskih snaga (oko 300 000 ljudi). Samo su slabe holandske pomorske snage (1 krstarica, 1 razarač i 2 podmornice) i veliki broj trgovačkog brodovlja uspeli da se priključe britanskim pomorskim jedinicama. Nemci su u Holandiji postavili svoga namesnika (Sajs-Inkvarta) i svoju upravu, koji su za kratko vreme uveli nacistički režim i opljačkali ogromna bogatstva Holandije (zlato, dijamante, stoku, stočne proizvode, tekstil, kožu i dr.).

U toku prvog dana bitke, jedinice 7. francuske armije (najpre 1. laka mehanizovana, a zatim i ostale divizije) ušle su u Holandiju da bi ukazale pomoć holandskim snagama, tako da su se 12. maja nalazile na položajima kod Brede. Međutim, usled povlačenja Holanđana i usled pritiska nemačkog 26. korpusa, ova armija je 13. maja napustila Bredu, a sledećeg dana se povukla ka Anversu, držeći sa 2 divizije (60. i 68.) ostrva Valheren (Walcheren) i Bejveland (Beveland).

Najveći uspeh u toku prvih dana rata postigla je 6. nemačka armija (9, 11, 4. i 27. korpus i 16. oklopni korpus) koja je 10. maja zauzela holandski grad Mastriht (Maastricht), gde su sledećeg dana inžinjerijske jedinice 4. korpusa podigle 2 mosta, nosivosti 16 tona. Nemci su sem toga iskoristili uspeh vazdušnodesantnih jedinica kod Vrenhovena i Veltvezelta, te su već sledećeg dana, preko neporušenih mostova, prebacili 4. oklopnu, a zatim i ostale divizije 16. oklopnog korpusa, koje su probile belgijsku odbranu na Albertovom Kanalu severno od Liježa i nastavile brzo nadiranje ka zapadu. Da bi se održao brzi tempo napredovanja nemačka avijacija padobranima je spustila benzin prednjim delovima 4. oklopne divizije.

Svi pokušaji savezničke avijacije da rušenjem mostova uspore nadiranje 6. nemačke armije ostali su bez uspeha. Nemci su dobro organizovali pav odbranu, naročito mostova kod Mastrihta, Vrenhovena i Veltvezelta, tako da su 10, 11. i 12. maja naneli jake gubitke belgijskim, francuskim i britanskim avionima.

Shodno ranije usvojenim planovima, belgijska Vrhovna komanda je, da bi izbegla opkoljavanje svojih snaga, 11. maja naredila svojim divizijama da 12. maja otpočnu povlačenje prema položajima na Dilu, a posadi tvrđave Lijež da do kraja nastavi borbu u nemačkoj pozadini. Ovo povlačenje izvršeno je mnogo brže nego što su očekivali Francuzi i Britanci, tako da su Belgijanci već 13. maja imali 8 divizija na položajima Luven - Anvers.

Pošto između belgijskih i francusko-britanskih snaga koje su ušle u Belgiju nije bila organizovana saradnja, prethodnice 1. francuske armije (Koajički korpus) neočekivano su brzo (11. maja) naišle na jake snage 16. nemačkog oklopnog korpusa i povukle se na liniju Hij (Huy) - Tirlmon (Tirlemont), gde je 12. maja došlo do žestokih borbi. U ovim borbama Konjički korpus je pokazao veliko požrtvovanje i pretrpeo jake gubitke (naročito 3. laka mehanizovana divizija), ali je uspeo da zadrži Nemce i stvori vreme 1. francuskoj armiji da 14. maja posedne planom predviđene položaje Namir - Vavr.

Napredujući brzo i bez većih teškoća, prethodnice BES-a su 11. maja izašle na Dil, a 15. maja divizije prvog ešelona (2. i 3) dobro zaštićene britanskom taktičkom avijacijom, čvrsto su posele položaj Vavr - Luven koji je bio širok oko 30 km. Ostale divizije bile su ešelonirane po dubini, i to: 48. i 4. kod Brisela, 5. i 50. zapadno od Brisela, a 42. i 44. u dubokoj pozadini na Eskou. 15. maja 11. korpus nemačke 6. armije napao je Luven, ali je 3. britanska pešadijska divizija (generala Montgomerija) izvršila snažan, brz i iznenadan protivnapad i odbacila nemačke snage.

Prema tome, 1. armija, BES i belgijska armija su već 15. maja bile na predviđenim položajima, spremne da dočekaju nemački napad prema Briselu i Anversu. General Gamlen je bio zadovoljan ishodom operacija u Belgiji, jer je verovao da je zaustavio ofanzivu glavnih nemačkih snaga. Pošto ranije nije bila regulisana saradnja između francusko-britanskih, belgijskih i holandskih snaga, 12. maja je održana konferencija u Kastou (Casteau), na kojoj su učestvovali belgijski kralj, francuski ministar narodne odbrane, generali Žorž i Bijot, britanski general Paunal i dr. i na kojoj je general Bijot, komandant 1. grupe armija, dobio ovlašćenje da koordinira dejstva savezničkih snaga koje operišu na belgijskoj teritoriji.

Za to vreme, od 10. – 13. maja, glavne nemačke snage (4, 12. i 16. armija), na čijem čelu su se nalazili 15. oklopni korpus (7. i 5. oklopna divizija) i Oklopna grupa Klajst (41. oklopni korpus sa 6. i 8. divizijom i 19. oklopni korpus sa 1, 2. i 10. oklopnom divizijom), potpomognute 3. vazduhoplovnom flotom, postigle su neočekivano velike uspehe u belgijskim Ardenima i u Luksemburgu. U toku prvog dana čelne divizije nisu mogle postići dnevne ciljeve, jer su bile zadržane otporom belgijskih graničnih jedinica i rušenjem komunikacija. Ali su sledećih dana nemačke oklopne divizije, uz pomoć malih grupa padobranaca i pripadnika pete kolone, koji su dejstvovali u belgijskoj pozadini i zauzimali važne objekte na komunikacijama, uspele da nateraju belgijske snage (odred „K“ koji je imao 1 diviziju ardenskih lovaca i 1 konjičku diviziju) na povlačenje prema Namiru.

Iznenađeni i slabi, Luksemburžani nisu pružili skoro nikakav otpor, te su Nemci i na ovom pravcu brzo prodrli prema Sedanu.

Nemci su 12. maja slomili otpor i lakih konjičkih divizija (2, 5, 1. i 4.) i konjičkih brigada 2. i 9. francuske armije koje su pokušale da na liniji Nefšato - r. Urta (Neufchateau — Ourthe) prihvate razbijene belgijske divizije, da zaustave nemačko nadiranje i stvore vreme 9. armiji da posedne i organizuje položaje na levoj obali Meze. Francuske konjičke jedinice su se povukle na levu obalu Meze, porušile sve mostove na njoj i ušle u sastav operativnih rezervi 9. i 2. francuske armije, tako da su Nemci istoga dana izašli na ovu reku od Namira do Sedana. Prema tome, Nemci su, zahvaljujući iznenađenju, velikoj nadmoćnosti, uspešnom sadejstvu avijacije, dobroj organizaciji pokreta i brzoj opravci komunikacija, za 3 dana prešli oko 100 km u Ardenima.

General Gamlen bio je iznenađen brzim nemačkim nadiranjima kroz Ardene i upotrebom jakih motomehanizovanih snaga na ovome pravcu, ali nije očekivao da će Nemci biti u stanju da jakim snagama brzo forsiraju Mezu.

Oklopni udar u Ardenima

Ardeni su neprohodne belgijske planine. Obuhvataju veliki deo Belgije. Sastojale su se od jezera i šumskih predela. Teren je bio veoma neravan. Putevi su bili nikakvi sa nekim močvarnim predelima a teren veoma loš za kretanje oklopnih snaga. Saveznička vrhovna komanda odlučno je rešila da se suprotstavi nemačkoj invaziji i veliki broj divizija poslat je u Belgiju da posedne položaje pre napada nemačkih snaga, dok Ardeni nisu ni branjeni. To je učinjeno odmah posle nemačkog napada. Međutim, Vermaht je organizovao Grupu armija A i „B“ kao plan napada na Francusku, ali i grupu armija „C“. Greška Saveznika bila je zato što su mislili da će napad nemačkih snaga biti po istom planu kao i u Prvom svetskom ratu.

grupa armija B napala je Holandiju i Belgiju kao prva etapa nemačkog plana. Saveznička komanda nasela je na nemački napad i poslala veliki deo svojih snaga u Belgiju misleći da je tu glavni nemački napad. Saveznici su zaposedajući položaje u Belgiji time olakšali nemačku invaziju i pomogli nemačkim jedinicama da zatvore obruč i uhvate veliki deo savezničkih snaga u klopku.

Nemačka Grupa armija A sastojala se od oklopnih snaga jačine oko 2.700 tenkova i samohodnih vozila. Te snage izvršile su žestok oklopni udar kroz neprohodne šume Ardena polako zatvarajući obruč oko savezničkih trupa znajući da postoji rupa u savezničkoj odbrani. To je učinila glavnina oklopnih jedinica nemačke oklopne grupe „Klajst“. Ta grupa napredovala je do obala Lamanša. Vrhovna komanda saveznika nije mogla da veruje da će baš tu ići najžešći nemački napad predvođeni pancerima i drugim samohodnim vozilima. Savezničke snage morale su da se povuku nazad dok se obruč oko njih polako zatvarao. Bili su u totalnom rasulu i nisu spremno dočekali nemački napad. Britanski ekspedicioni korpus, Belgijska armija i delovi francuske armije bili su opkoljeni bez mogućnosti da na bilo koji način probiju obruč. Oklopne jedinice nezaustavljivo su napredovale od čega se najviše isticala Sedma Romelova oklopna divizija zvana Avetinjska divizija zbog izuzetno brzog napredovanja. Nemački tenkovi nastupali su koncentrisano i u masi i to im je dalo veću prednost proboja i brzine napredovanja kroz Ardene. Luftvafe je pružila snažnu podršku napredujućim snagama. Tokom ovog proboja, nemačke oklopne divizije napredovale su mnogo dalje i brže od predviđenog plana zbog čega prateće pešadijske divizije nisu mogle da dovoljno osnaže bokove njihovog napredovanja. Kada su oklopne jedinice prošle Ardene krenule su u napredovanje kroz Francusku.

Nemačka vojska će tokom celog rata koristiti tenkovske formacije jer su uvideli njihovu prednost bolje nego Saveznici. Tenkovi su bili udarna pesnica prodora i invazija. Taktika Blickriga bila je nemilosrdna po sve protivnike i nakon izvršenog napada oduzimala im se želja za daljom borbom. Sličan masovan tenkovsko-mehanizovani napad ponoviće se u bici kod Kurska 1943. godine.

Nemački proboj kod Sedana

Glavni članak: Bitka na Mezi

Proboj kod Sedana izvršile je Grupa armija „A“. Sve je išlo po planu.

Bitka na reci Mezi

Prema predviđenom planu trebalo je da 2. armija brani levu obalu Meze do Sedana zaključno, a 9. armija odatle do Namira. Dobivši izveštaj o nadiranju jakih nemačkih snaga kroz Ardene, komandant 2. armije je doneo odluku da 71. pešadijska divizija iz rezerve posedne položaje desno od 55. divizije koja je branila sedanski sektor. U toku noći 71. divizija je posela određene položaje, ali nije imala vremena da se upozna sa zemljištem i da organizuje vatreni sistem. Za to vreme, 9. armija posedala je položaje na levoj obali Meze, severno od Sedana pa do Namira (dok su se 102. tvrđavska i 61. peš. divizija duže vremena nalazile na desnom krilu na određenim položajima, dotle su u centru i na levom krilu 22. i 18. pešadijska i 5. motorizovana divizija vršile posedanje ili su bile u pokretu ka položajima; 4. severnoafrička i 53. pešadijska divizija iz armijske rezerve takođe su bile u pokretu ka previđenim mestima; 1. i 4. laka konjička divizija i 3. spahijska brigada prikupljale su se iza armijskog levog krila i centra), ali nije imala vremena da organizuje vatreni sistem, vezu i saradnju između susednih jedinica i pojedinih rodova vojske. Treba posebno istaći da su se u rejonu Sedana i severnije, tj. na spoju 2. i 9. francuske armije, nalazile najslabije francuske divizije (71, 55. i 61. tipa „B“), jer su bile sastavljene od najstarijeg ljudstva, slabijeg morala i male borbene vrednosti. Njihovo naoružanje i oprema bili su nepotpuni, jer nisu imale sva formacijom predviđena pt oruđa, a oskudevale su i u drugim sredstvima.

Francuski komandanti su očekivali da će se Nemci izvesno vreme zadržati na desnoj obali Meze radi izviđanja, prikupljanja snaga i sredstava i ostalih priprema. Međutim, Nemci su im priredili veliko strategijsko, taktičko i tehničko iznenađenje. Naime, napuštajući stare klasične metode (višednevno rekognosciranje zemljišta, detaljno planiranje, dugotrajnu artiljerijsku pripremu itd.), oni su forsirali reku bez ikakvog zadržavanja, iz pokreta, primenjujući na četiri razna mesta prelaza drugačiju taktiku i tehniku. Dok su se prednji delovi 7. oklopne divizije u rejonu Hua (Houx), u toku noći 12/13. maja, bez ikakve vatrene pripreme, prebacivali gumenim čamcima na levu obalu reke i uvlačili se u pošumljene i slabije branjene spojeve između 5. i 18. francuske divizije, dotle su u rejonu Dinana neki njeni delovi primenili drugačiju taktiku. Usled nedostatka artiljerije, nemački tenkovi i oklopni automobili, koji su patrolirali na desnoj obali reke, potpomagali su bliskom vatrom pešadiju, koja je u 4 časa prešla reku, a zatim prodrla kroz nedovoljno branjene i pošumljene međuprostore. Nemci su u toku dana povezali oba ova mostobrana i do pada mraka 13. maja obrazovali jedinstven mostobran, širine oko 10, a dubine 1-3 km. A u rejonu Montermea (Montherme) prednji delovi 6. oklopne divizije, posle jake artiljerijske pripreme, 13. maja prešli su Mezu u 15 časova i do pada mraka obrazovali mostobran širine oko 5, a dubine oko 3 km.

Nemci su postigli najveći uspeh kod Sedana primenjujući sasvim novu taktiku. Naime, iako je rejon Sedana bio utvrđen, nemački 19. oklopni korpus generala Guderijana, koji je imao 1, 2. i 10. oklopnu diviziju, prešao je reku bez većeg zadržavanja. A da se ne bi gubilo vreme u pisanju novih zapovesti, 19. oklopni korpus je forsirao reku prema zapovesti koja je napisana za vreme ratne igre u Koblencu, s tim što je izmenjen samo dan i čas napada. Napadu je prethodila snažna i uspešna artiljerijska i aviopriprema. Skoro celokupna korpusna artiljerija i 12 eskadrila Štuka potpomogle su prvenstveno napad 1. oklopne divizije. U vremenu od 11 do 16 časova smenjivale su se grupe aviona napadajući vatrene tačke, komandna mesta, artiljeriju i druge ciljeve na sektoru 55. francuske pešadijske divizije. Usled snažnog psihološkog dejstva tih napada znatno je oslabila vrednost nedovoljno obučenih i slabo opremljenih rezervista francuskih pešadijskih divizija. Za to vreme su dobro prikriveni tenkovi i pav topovi 88 mm bliskom neposrednom vatrom sa desne obale Meze rušili francuske bunkere, neutralisati vatrene tačke i dimom zaslepljivali osmatrače. Pod zaštitom ovakve vatre, prednji delovi 19. oklopnog korpusa su u 16 časova prešli preko Meze. Najveći uspeh postigla je 1. oklopna divizija, koja se nalazila na težištu, u centru korpusnog rasporeda. Tako je 19. oklopni korpus do kraja dana u rejonu Sedana obrazovao solidan i jak mostobran širine i dubine oko 10 km.

U toku noći 13/14. maja nemački inžinjerci su izradili solidne mostove na Mezi, preko kojih su se prebacile i glavnine oklopnih divizija koje su pojačale taktičke mostobrane.

Do svanuća 14. maja Nemci su pojačali svoje snage na zapadnoj obali Meze, koje su, potpomognute Štukama, nastavile napad iz postojećih mostobrana. Pošto je u rejonu Dinana uništio 18. francusku pešadijsku diviziju, 15. oklopni korpus je produžio nastupanje ka Filipvilu, gde je, potpomognut avijacijom, razbio i taktičke i operativne rezerve 9. francuske armije. U to isto vreme, tri oklopne divizije 19. oklopnog korpusa izvršile su koncentrične napade i kod Sedana razbile levo krilo 2. francuske armije (55. i 71. diviziju). Tako su Nemci do 15. maja potpuno razbili celu 9. armiju i levo krilo 2. armije i na frontu od Hua do Sedana napravili brešu širine 100 i dubine oko 45 km. Ovaj veliki i brzi uspeh Nemaca imao je odlučujućeg uticaja na dalji tok operacija u Francuskoj.

Umesto da upotrebe sve tri divizije za izvršenje snažnih protivnapada u levi bok nemačkog klina, Francuzi su 1. oklopnu diviziju dodelili 9. armiji, 3. oklopnu i 3. motorizovanu diviziju 2. armiji, dok je 2. oklopna divizija kasnije poslata na r. Oazu (Oise) da zatvori pravce ka Parizu. S druge strane, komandanti 9. i 2. armije nepravilno su upotrebili dodeljene divizije, tj. za odbranu položaja (1. oklopna divizija kod Filipvila) ili za pojačanje ostalih divizija (3. oklopna divizija kod Sedana). Oni su zbog ovakve upotrebe oklopnih divizija propustili prvu povoljnu priliku da snažnim protivnapadom u bok 19. oklopnog korpusa poprave kritičnu situaciju kod Sedana.

Britanska i francuska bombarderska avijacija uzaludno su pokušavale da napadom na nemačke oklopne i saobraćajne veze zadrže nemačko napredovanje. Saveznički gubici bili su vrlo veliki (prema britanskim izveštajima, od 109 bombardera, upotrebljenih kod Sedana od 13. – 15. maja, izgubljeno je 45 aviona), a rezultati su bili vrlo mali.

Britanska strategijska avijacija je odmah posle nemačkog napada pojačala bombardovanje Nemačke. Ona je u toku noći 10/11. maja bombardovala železnički čvor Minhen-Gladbah, bacivši prve bombe na nemačko tle. U toku noći pojedini avioni ili male grupe bombardovali su železničke stanice, raskrsnice, fabrike sintetičkog goriva, aerodrome, mostove i dr. Za izvođenje ovih napada Britanci su imali 16 skvadrona teških bombardera, dok su 7 skvadrona »Blenhajma« (Blenheim) upotrebili za taktičku podršku kopnenih snaga. Britanci su u toku jedne noći upotrebljavali prosečno oko 100 teških bombardera, te su i rezultati bombardovanja bili skromni. Britanski kabinet je 15. maja usvojio predlog vazduhoplovnih komandanata da se bombarduje i Rurska Oblast, tako da je u toku prve noći (15/16. maja) 24 bombardera napala fabrike sintetičkog goriva u Ruru. Kako se ovim bombardovanjem nije moglo usporiti nemačko napredovanje, francuski komandanti su stalno zahtevali da se i strategijska avijacija upotrebi za napad na masivne nemačke kolone ili za rušenje mostova na Mezi. Međutim, britanska avijacija je i pored toga povremeno i dalje dejstvovala protiv ciljeva u Rurskoj Oblasti, Hamburgu i Bremenu, što je izazvalo proteste francuskih vojnih i državnih predstavnika.

Navodna upotreba blickriga

Evo šta znači Blickrig - munjeviti rat:

1. Guderijanove trupe bile su premorene zbog forsiranih marševa. Za deset dana prevalili su 300 kilometara pod borbom, poslednjih 100 kilometara za jedan dan. Pešadija i artiljerija nisu mogli da prate tako brz prodor tenkova. Snabdevanje tenkova je postajalo sve nesigurnije. Uprkos svemu tome Guderijan nije oklevao. Svojim trupama je dao samo jedan dan za odmor.

2. Što je nemački proboj fronta bio uspešniji, i što su oklopne jedinice prodirale dalje ka obali, to je nemačka komanda bila više zabrinuta za južni bok Grupe armija „A“, koji je postajao sve duži i sve otvoreniji.

3. Ne nailazeći na neki značajniji otpor, oklopne divizije Četvrte armije i oklopne grupe „Klajst“ mogle su već 13. maja da uspostave mostobrane preko reke Meze, kako kod Sedana tako i kod Ua. Ovi uspesi naterali su generala fon Boka da kaže: "Francuzima mora da se potpuno pomutio razum, inače su mogli i morali ovo da spreče!"

Plan Rot

Belgija je kapitulirala 28. maja 1940. godine. Bila je to bezuslovna kapitulacija jedne zemlje. Kralj Leopold Treći je odlučio da ode u zarobljeništvo i da se ne bavi nikakvim političkim delatnostima. Nemci su mu kao boravište odredili dvorac u Lakenu. Posle pada Belgije činilo se da je kod Nemaca nastao kraći zastoj. Preostale francuske trupe su se nalazile na sopstvenoj teritoriji i formirale su front od 700 kilometara, koji je na zapadu počinjao na moru kod Abevila, a završavao se na istoku kod švajcarske granice. Za vreme kratke pauze, Saveznici su svim silama pokušali da preduzmu inicijativu: 4. juna su francusko-britanske trupe jurišale na Abevil, ali su bile odbijene. Odmah zatim počeo je nemački napad. Francuzi su spremno dočekali prvi nemački napad, propustili su tenkove i napali pešadiju koja je išla iza tenkova. Saveznici su pružali žilav otpor nadirućoj nemačkoj armadi. U sektoru Amijena i Perona Nemci su izgubili 65% tenkova koji su tamo operisali. Nemci su međutim dovukli rezerve, dok Saveznici gotovo da iza svojih linija nisu ni imali trupa. Posle 24 časa borbe, Romel je kod Amijena probio francusku liniju, udario na nezaštićenu pozadinu, i za tri dana stigao do Sene kod Elbefa. Ruan je bio odsečen. 8. juna se grmljavina topova čula u Parizu. Stotine hiljada Parižana krenulo je na jug Francuske. Posle pada Ruana, Britanci su se uplašili da će njihove trupe u Severozapadnoj Francuskoj biti odsečene, pa su svojim jedinicama naredili da se ukrcaju u Le Avru. Ovo je toliko ogorčilo francusku vrhovnu komandu da je ona na silu pokušala da onemogući Britance da dođu do ove luke. Posle Romelovog proboja na zapadu, Guderijan je 9. juna počeo nadiranje sa svojim tenkovima istočno od Pariza. 10. juna je bio primoran na tešku borbu, u kojoj su Nemci pretrpeli osetne gubitke, fronta gotovo i da nije bilo. 11. juna Guderijan je zauzeo Rems, a dan kasnije su tenkovi bili kod Šalona na Marni. Francuska vlada i Vrhovna komanda napustile su Pariz 10. juna. Vrhovna komanda se smestila u Brijaru, a vlada u Turu. U oba ova tela vladao je sve veći defetizam. Pariz je pao 14. juna.

Uzalud je Viston Čerčil ubeđivao Francuze da brane Pariz. Pariz su Nemci osvojili bez značajnijih gubitaka. Da bi Hitler ponizio Francuze, naredio je defile nemačkih vojnika kod Trijumfalne kapije, a i sam se slikao sa pogledom na Ajfelov toranj. Nemački uspeh je bio potpun, dok se francuska vojska raspadala. Zauzećem Pariza odmah je formirana nemačka vojna uprava. Tako je počelo stvaranje Hitlerovog Atlanskog bedema i pripreme invazije na Britaniju. Pobeđeni su na kraju krajeva pobedili svoje pobedioce i otplatili dug iz Prvog svetskog rata.

Kapitulacija u Kompjenju

Kapitulacija u Kompjenju

Nemačka i francuska delegacija krenule su 21. juna 1940. oko 13:00 u mesto gde je trebalo da se zaključi primirje između dve zemlje. Samo su Nemci, međutim, znali kuda idu. To je bio deo Gebelsovog plana da se što jasnije naglasi nemačka pobeda i francuski poraz. Hitler je stigao prvi. U 15:15 je stala dugačka povorka nemačkih kola na jednom proplanku u Kompjenjskoj šumi, gde je 11. novembra 1918. Nemačka prihvatila svoj poraz u železničkom vagonu koji je tada služio kao komandno mesto vrhovnog savezničkog komandanta Foša. Taj vagon je opet stajao tu. Nemci su ga prethodne noći na brzu ruku izvukli iz muzeja i prebacili ga na ovo mesto. U pratnji Geringa, Hesa, Redera, Kajtela i Ribentropa, Hitler se uputio ka obližnjoj spomen ploči. Niko nije progovorio ni reči. Hitler se popeo na spomenik i pročitao tekst: ”Ovde je 11. novembra 1918. posustao zločinački ponos Nemačkog Rajha, koji su potukli slobodni narodi koje je on hteo da porobi”. Gering je prekinuo tišinu predlogom da se tekst promeni. Hitler nije čak ni reagovao. Okrenu se i sišao sa kamena i stao nasred proplanka, raširenih nogu i sa rukama na kukovima. Sa pogledom u kome su se mešali ponos, zadovoljstvo i omalovažavanje gledao je unaokolo. Onda je prišao vagonu i seo na mesto gde je 1918. sedeo Foš. Bilo je 15:30.

Francuska delegacija je stigla na proplanak. Ono čega su se plašili kada su krenuli iz Pariza, obistinilo se. Na mestu gde je Francuska slavila svoju najveću pobedu trebalo je sada da prizna svoj najveći poraz. Pre nego što su ih pustili u vagon, general Ensiže, admiral Lelik, vazduhoplovni general Beržere, general Parizo i diplomata Noel, morali su da obiđu počasnu stražu SS-a. Kada su konačno seli u vagon, morali su prvo sa saslušaju kratak Kajtelov govor u kojem je on objašnjavao zašto je Nemačka bila prisiljena na rat. Kada je Kajtel završio, Hitler je Ensižeu pružio tekst uslova za prekid vatre. Zatim je ustao i otišao sa većim delom pratnje. Samo su Kajtel i Jodl ostali. Napolju su svirali “Nemačka iznad svega” i pesmu Horsta Vesela. Unutra su ćutali. Kada je muzika prestala, Kajtel je rekao da očekuje da Francuzi imaju blanko-punomoć. Imali su dakle samo da kažu da ili ne, nije imalo šta da se pregovara. Prekid vatre bi inače stupio na snagu tek kada bi se prihvatili i italijanski uslovi. Kajtel je dopustio da se Francuzi međusobno posavetuju. Kada su se u 18:00 vratili u vagon, tamo je bio još samo Jodl. Posle kraće rasprave Francuzi su dobili dozvolu da kontaktiraju sa svojom vladom u Bordou.

Kada su Francuzi sledećeg dana u 11:00 došli ponovo u vagon, doneli su protivpredloge koje je njihova vlada sastavila preko noći. Kajtel je bio spreman da im da neka usmena obećanja, koja ne bi ušla u protokol. Opet je došlo do savetovanja sa vladom u Bordou. Međutim u 18:34 je jedan nemački oficir doneo Kajtelu notu, da uslovi moraju da se prihvate danas do 19:00, inače će vratiti francusku delegaciju. Ensiže je pročitao jednu izjavu, a onda dodao: ”Generale, vi ste vojnik i znate kako je jednom vojniku teško da uradi ono što sam ja došao ovde da uradim”. Kajtel je zatražio minut ćutanja za one “... koji su dali svoj život za otadžbinu”. Ceremonija je bila završena. Posle kratkog razgovora u četiri oka između Ensižea i Kajtela, Francuzi su u 19:05 pošli preko Pariza za Rim. Posle ceremonije, Hitler je dao sledeće naređenje:

“Posle ceremonije kod Kompjenja naređujem sledeće:

Istorijski vagon, spomen ploču i spomenik francuskoj pobedi treba preneti u Berlin.

Donji okvir vagona, šine i kamenje koje mu okviruje mesto, treba uništiti.

Ne treba dirati spomenik maršalu Fošu”

25. juna u 0:35 stupio je na snagu prekid vatre. Francuska je kapitulirala u opštoj zbrci i haosu.

Italijanski napad

Za vreme rata na Zapadu 1940. godine Hitler je Musoliniju slao, jedno za drugim, pisma o svojim uspesima, stvarajući tako Musoliniju komplekse. Musolini je u dubini duše želeo da se reši ovakvog prijateljstva sa Hitlerom, jedva da je uspeo da napravi srećno lice kada je čuo da je Hitler izbegao prvi atentat. Netaktičnost Nemaca ga je veoma nervirala, a najviše se razbesneo kada je posumnjao da oni podstiču otpor u južnom Tirolu. Međutim, Musolini je imao jednu lošu osobinu, da se prilagođava onima sa kojima se družio. Najviše mu je smetala Hitlerova samovolja i nemačko-sovjetski sporazum zbog koga je očekivao poteškoće na Balkanu. Musolini je odlučio da započne rat 5. juna 1940. godine. Na Hitlerovu molbu to je odloženo dok Nemačka ne uništi svu Francusku avijaciju. Napad je pomeren za 10. jun 1940. godine. Iako je rat objavljen 10. juna, prve operacije su počele tek 22. juna 1940. godine. Profrancuski maršal Badoljo se uopšte nije žurio, a italijanska „superarmija“ prema francuskoj granici se nije makla ni koraka. Britanski avioni su 12. juna bacili nekoliko bombi na Torino, a Francuzi su zatim zasuli vojne ciljeve kod Đenove i Venecije, na šta su Italijani odgovorili bombardovanjem Korzike i Malte. Britanska avijacija se usmerila na severnu Afriku, pa je napala italijanske jedinice kod Tobruka. Zbog toga je Musolini morao da 17. juna podnese izveštaj kralju da stanje na egipatskom frontu nije baš sjajno, i da su već izgubljena dva libijska puka. Zahtevi Italije prema Francuskoj bili su veliki. Osim Nice, Tunisa, Korzike i Džibutija, spominjale su se i baze u Alžiru i Maroku i predaja flote. Na kraju je Musolini ipak ublažio zahteve na samo 50 kilometara demilitarizovane zone duž granice. Tek 21. juna, dan pred nemačko-francuskog prekida vatre, Alpska armija je dobila zadatak da izvrši napad. Ali sudeći po prisluškivanom razgovoru dva italijanska generala, ona ni tada nije bila spremna za to. Komandanti su se svađali oko vrhovnog komandovanja, zbog čega je jedina raspoloživa telefonska linija bila preopterećena. Italijani u svom pohodu nisu uspeli da dođu ni do obližnje Nice. 24. juna u jednoj vili blizu Rima stavljena je tačka na ovaj italijanski pohod, koji je ipak Italijane koštao 4.000 mrtvih i ranjenih vojnika.

Uzroci poraza francuske armije

Britanske snage se povlače iz Denkerka

Poraz Francuske 1940. bio je, dobrim delom, posledica slabe tehničke opremljenosti njene armije. Nedostajala im je protivavionska artiljerija, avioni i protivtenkovska artiljerija. Za stanje u protivvazdušnoj odbrani karakteristične su reči generala Žorža: Ušli smo u rat bez artiljerije protiv nisko i visoko letećih ciljeva i sa osrednjom snagom protiv ostalog.

Vidi još

• Operacija Katapult

Literatura

• Hooton, E. R. (2007). Luftwaffe at War 2?: Blitzkrieg in the West 1939-1940. Classic Publications. ISBN 978-1-903223-76-5. 
• Maier, Klaus Autbert (1991). Germany and the Second World War: Germany's initial conquests in Europe. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-822885-1.