Википедија

Botanička bašta u Parizu

Botanička bašta u Parizu (francuski Jardin des plantes), takođe poznata kao Botanička bašta Pariza, da se razlikuje od drugih bašti u drugim gradovima, glavna je botanička bašta u Francuskoj. Termin Jardin des plantes je zvanični naziv u današnje vreme, ali je to u stvari eliptični oblik Jardin royal des plantes médicinales („Kraljevski vrt lekovitog bilja“), koji je povezan sa prvobitnom namenom vrta u 17. veku.

Botanička bašta u Parizu
Botanička bašta u Parizu
Položaj
Mesto Pariz
Opština 5. arondisman
Država  Francuska
Koordinate 48° 50′ 38″ S; 2° 21′ 35″ I / 48.843889° S; 2.359722° I / 48.843889; 2.359722
Karakteristike
Površina 28 ha
Zaštita i posećenost
Godina izgradnje 1626.
Ostalo
Veb prezentacija https://www.jardindesplantesdeparis.fr/

Sedište je Nacionalnog prirodnjačkog muzeja i nalazi se u 5. arondismanu Pariza, na levoj obali reke Sene, a prostire se na 28 hektara (280.000 m²). Od 24. marta 1993. cela bašta i njene zgrade, arhive, biblioteke, staklenici, menažerija (zoološki vrt), umetnička dela i zbirka primeraka klasifikovani su kao nacionalno istorijsko obeležje u Francuskoj (kao istorijski spomenik).

Plan bašte uredi

Teren botaničke bašte obuhvata i četiri zgrade u kojima se nalaze izloženi primerci. Ove zgrade se zvanično smatraju muzejima prema francuskom zakonu (označene su kao musée de France), a Francuski prirodnjački muzej ih naziva galerijama:

  • grande galerie de l'Évolution („Galerija evolucije“) je svečano otvorena 1889. kao galerie de Zoologie („Galerija zoologije“). Godine 1994. galerija je preimenovana u sadašnje ime, a njeni izloženi primerci su potpuno reorganizovani tako da je posetilac orijentisan zajedničkom niti evolucije kao glavnim predmetom koji galerija tretira.
  • galerie de Minéralogie et de Géologie („Galerija mineralogije i geologije“), mineraloški muzej, izgrađena je 1833. godine, a svečano otvorena 1837.
  • galerie de Paléontologie et d'Anatomie comparée („Galerija paleontologije i uporedne anatomije“), obuhvata muzej uporedne anatomije u prizemlju i muzej paleontologije na prvom i drugom spratu. Zgrada je svečano otvorena 1898. godine.
  • galerie de Botanique („Galerija botanike“), otvorena 1935. zahvaljujući sredstvima Rokfeler fondacije, sadrži laboratorije za botaniku i Nacionalni herbarijum Francuskog muzeja (najveći na svetu, sa kolekcijom od skoro 8 miliona uzoraka biljkaka). U zgradi se nalazi i mala stalna izložba o botanici.[traži se izvor][traži se izvor]

Pored vrtova i galerija, tu je i mali zoološki vrt, Ménagerie du Jardin des plantes, koji je 1795. godine osnovao Bernarden de Sen-Pjer od životinja iz kraljevske menažerije Versaja, koja je rasturena tokom francuske revolucije.[traži se izvor]

Botanička bašta održava i botaničku školu, koja obučava botaničare, gradi demonstracione bašte i razmenjuje semena radi održavanja biotičke raznovrsnosti. Oko 4.500 biljaka je raspoređeno prema porodicama biljaka na parceli od jednog hektara (10.000 m²). Tri hektara posvećeno je hortikulturnim izložbama ukrasnog bilja. Alpska bašta ima 3.000 vrsta koje su zastupljene širom sveta. Specijalizovane zgrade, kao što je velika zimska bašta u stilu Ar deko, i meksički i australijski staklenici, prikazuju regionalne biljke koje nisu poreklom iz Francuske. Ružičnjak, stvoren 1990. godine, ima stotine vrsta ruža i ružinih stabala.[traži se izvor]

 
Botanička bašta Pariza

Istorija uredi

Kraljevska bašta lekovitog bilja uredi

 
Bašta 1636. godine

Vrt je formalno osnovan 1635. godine kao Kraljevski vrt lekovitog bilja ediktom kralja Luja XIII. Vrt je stavljen pod vlast kraljevog lekara, Gi de la Brosa. U njemu je radila grupa „demonstratora“, koji su posetiocima, posebno budućim lekarima i farmaceutima, držali predavanja o botanici, hemiji i geologiji, ilustrovana baštenskim zbirkama. [1]

Godine 1673, pod Lujem XIV, i njegovim novim kraljevskim lekarom i direktorom bašte, Gi-Kresentom Fagonom, pranećakom Gi de la Brosa, vrt je dobio novi amfiteatar, gde su se održavale disekcije i drugi medicinski kursevi. Predavači su bili proslavljeni lekar i anatom Klod Pero, koji je bio podjednako poznat i kao arhitekta; projektovao je fasadu palate Luvr.

Početkom 18. veka, zamak je dobio dodatni sprat za smeštaj zbirki kraljevske botaničarske kolekcije lekovitih biljaka. Ovaj deo je postepeno pretvaran u galerije za prikaz kraljevske kolekcije minerala. Istovremeno, prošireni su plastenici na zapadu i jugu, kako bi se održale biljke koje su u Francusku donele brojne naučne ekspedicije širom sveta. Nove biljke su proučavane, sušene i katalogizovane. Grupa umetnika je napravila herbarijume, knjige sa detaljnim ilustracijama svake nove biljke, a biljke iz kolekcije su pažljivo proučavane radi njihove moguće medicinske ili kulinarske upotrebe. [2] Jedan primer je bila grupa biljaka kafe doneta sa Jave u Pariz, koje je uzgojio i proučavao Antoan de Žuzje za njihovu moguću medicinsku i komercijalnu upotrebu. Njegove studije su dovele do stvaranja plantaža kafe u francuskim kolonijama Severne Amerike. [3]

Bufonov period (1739—1788) uredi

Najslavniji šef vrta bio je Žorž-Luj Leklerk de Bufon, koji je bio njegov upravnik od 1739. do svoje smrti 1788. godine. Dok je bio direktor bašte, takođe je posedovao i vodio veliku i uspešnu železaru i livnicu u Burgundiji, ali je živeo u bašti, u kući koja sada nosi njegovo ime. Bufon je bio odgovoran za udvostručenje veličine vrta, šireći se do obale Sene. U glavnoj zgradi proširio je Kabinet prirodne istorije i dodao novu galeriju na jugu. Takođe je u naučnu zajednicu bašte doveo tim značajnih botaničara i prirodnjaka, uključujući Žana Batista Lamarka, autora jedne od najranijih teorija evolucije. [4]

Pod pokroviteljstvom Bufona, istraživači i botaničari su poslati u različite krajeve sveta da sakupljaju primerke za baštu i muzej. Mišel Adanson je poslat u Senegal, a Žan-Fransoa de Laperuz na ostrva Pacifika. Vratili su se sa brodovima natovarenim primercima, koji su pažljivo proučavani i klasifikovani. Ovo istraživanje izazvalo je sukob između naučnika Kraljevskih vrtova i profesora Sorbone oko pitanja evolucije. Naučnici, predvođeni Bufonom i njegovim sledbenicima, tvrdili su da su prirodne vrste postepeno evoluirale, dok su teolozi Sorbone insistirali da je priroda bila upravo onakva kakva je bila u vreme stvaranja. Pošto su naučnici imali podršku Kraljevskog dvora, mogli su da nastave studije i objave svoj rad. [5]

Francuska revolucija i 19. vek - Menažerija uredi

  •  
    Botanička bašta i menažerija 1842. godine
  •  
    Gužva ispred Palate sa majmunima (oko 1900.)
  •  
    Slonica Rejčel (oko 1905)

Dana 7. juna 1793. godine, u toku Francuske revolucije, nova vlada, Nacionalni konvent, naredila je potpunu transformaciju bivših kraljevskih institucija. Stvorili su novi Muzej umetnosti i tehnike, transformisali Luvr iz kraljevske rezidencije u muzej umetnosti i spojili Kraljevski vrt biljaka i Kabinet prirodnih nauka u jednu organizaciju: Prirodnjački muzej. Muzej je takođe dobio niz važnih kolekcija koje su pripadale pripadnicima aristokratije, kao što je poznata grupa voštanih modela koji ilustruju anatomiju koju je kreirao Andre Pinson. [6]

Muzej i bašte su takođe imali koristi od ekspedicije 1798. koju je pokrenuo Napoleon Bonaparta u Egipat; vojnu silu pratilo je sto pedeset četiri botaničara, astronoma, arheologa, hemičara, umetnika i drugih naučnika, uključujući Gaspara Monža, Žozefa Furijea i Kloda Luja Bertolea. Crteži i slike njihovih nalaza nalaze se u zbirkama Prirodnjačkog muzeja. [6]

Danas se u fondu nalazi 6.963 primeraka herbarijumske kolekcije Žozefa Turnefora, poklonjenih nakon njegove smrti. [7]

Glavni dodatak vrtu krajem 18. veka bila je Menažerija. Predložio ju je 1792. Bernardin de Sen Pjer, intendant vrtova, velikim delom za spas životinja iz kraljevske menažerije u Versajskoj palati, koje su uglavnom bile napuštene tokom revolucije. Vojvoda od Orleana je imao sličan privatni zoološki vrt, takođe napušten. Istovremeno, vlada Konventa naredila je da se zaplene sve životinje koje su razni cirkusi u Parizu izložili na javno izlaganje. Godine 1795. vlada je kupila Hôtel de Magné, veliko imanje francuskog plemića pored vrtova, i postavila velike kaveze u kojima su bile smeštene životinje u Versaju. Menažerija je prošla kroz veoma težak rani period, kada je većina životinja umrla, pre nego što je Napoleon dobio dovoljno sredstava i pogodnije strukture. Postao je dom životinja koje su donete u Francusku u naučnim ekspedicijama početkom 19. veka, uključujući i čuvenu žirafu koju je kralju Šarlu X poklonio sultan od Kaira 1827. [8]

Dana 25. avgusta 1944. godine, savezničke američke trupe bile su ovde stacionirane noć posle oslobođenja Pariza od nacističke Nemačke. [9]

Kraj 19. - 20. vek – dopune i eksperimenti uredi

Tokom 19. i početkom 20. veka, primarna misija vrtova i muzeja bila je istraživanje. Radeći u tamošnjim laboratorijama, hemičar Ežen Ševrel je prvi izolovao masne kiseline i holesterol i proučavao hemiju biljnih boja. Fiziolog Klod Bernar proučavao je funkcije glikogena u jetri. Godine 1896, fizičar Anri Bekerel, radeći u laboratoriji u muzeju, otkrio je radioaktivnost. Umotao je soli uranijuma zajedno sa neeksponiranom fotografskom pločom umotanom u crnu tkaninu, da spreči sunčevu svetlost. Kada ih je odmotao, fotografska ploča je promenila boju od izlaganja zračenju. Za svoje otkriće dobio je Nobelovu nagradu 1903. [10]

Galerija paleontologije i uporedne anatomije otvorena je 1898. godine, zamenivši strukture izgrađene između 1795. i 1807. godine, da bi sadržala i prikazala hiljade skeleta koje je muzej sakupio. Proširene su i zgrade menažerije, izgradnjom ogromne Kuće za ptice, arhitekte Žila Andrea, visine 12 metara, dužine 37 metara i širine 25 metara. [11]

Izgled vrtova se menja krajem 19. i početkom 20. veka izgradnjom novih zgrada. Godine 1877, započeta je galerija zoologije, znamenita zgrada koja gleda na formalnu baštu, koju je dizajnirao Žil Andre. Izgrađena je da sadrži ogromne zoološke zbirke muzeja; centralna sala je obeležje gvozdene konstrukcije, uporedivo sa Velikom palatom i Muzejom Orse. Svečano je otvorena 1888. godine, ali je nakon toga pretrpela dugo nedovoljno održavanje. Zatvorena je 1965. godine. Osamdesetih godina 20. veka pronađen je novi dom za gigantske kolekcije muzeja. Zooteka je izgrađena između 1980. i 1986. ispred Galerije zoologije. Dostupna je samo istraživačima i sadrži trideset miliona primeraka insekata, petsto hiljada riba i gmizavaca, sto pedeset hiljada ptica i sedam hiljada drugih životinja. Zgrada iznad je podvrgnuta velikom renoviranju od 1991. do 1994. godine, kako bi se smestila ažurirana Velika galerija evolucije. [10]

Nacionalni prirodnjački muzej uredi

Nacionalni prirodnjački muzej nazvan je „Luvr prirodnih nauka“. Smešten je u pet zgrada raspoređenih duž formalne bašte; Galerija evolucije; Mineraloško-geološka galerija; Botanička galerija; Galerija paleontologije i uporedne anatomije; i Laboratorija za entomologiju. [12]

Velika galerija evolucije uredi

  •  
    Velika galerija evolucije
  •  
    Parada vrsta u Velikoj galeriji evolucije
  •  
    Rekonstitucija ptice dodo u odeljku o ugroženim i nestalim vrstama

Veliku galeriju evolucije dizajnirao je Žil Andre koji je postao arhitekta muzeja 1867. godine, a njegova dela se nalaze širom Botaničke bašte. Otvorena je tokom Svetske izložbe u Parizu 1889. godine, iako nije završena kako je planirano. Glavna fasada, okrenuta prema dvema glavnim alejama formalne bašte, okružena je dvema kulama sa fenjerima. Niz medaljona između udubljenja na glavnoj fasadi sa pogledom na baštu odaje počast desetorici istaknutih naučnika koji su radili u Muzeju, zajedno sa alegorijskom statuom žene koja drži otvorenu knjigu znanja. [13]

Dok je eksterijer u stilu arhitekture lepih umetnosti, unutrašnja gvozdena konstrukcija je bila potpuno moderna, savremena u skladu sa Velikom palatom i novom železničkom stanicom Gare d'Orsay (sada Muzej Orse). Obuhvata pravougaonu halu dužine 55 metara, širine 25 metara i visine 15 metara, sa staklenim krovom od hiljadu kvadratnih metara poduprtim nizovima vitkih gvozdenih stubova. Struktura je dotrajala i morala je biti zatvorena 1965. godine, a zatim je podvrgnuta opsežnoj restauraciji između 1991. i 1995. Sada predstavlja, kroz očuvane životinje i medijske prikaze, evoluciju vrsta. Posebnu pažnju posvećuje vrstama koje su nestale ili su ugrožene. Zbirka očuvanih životinja uključuje nosoroga koje je u Francusku u 18. veku doneo Luj XV.[14]

Galerija mineralogije i geologije uredi

  •  
    Galerija mineralogije i geologije

Ispred Galerije mineralogije i geologije stoji jedno od stabala kraljevske bašte, drvo sofora koje je zasadio Bernar de Žusje 1747. godine. Galeriju je između 1833. i 1837. godine izgradio Šarl Roho de Fleri u neoklasičnom stilu, sa trouglastim frontonima i stubovima. Unutrašnja kolekcija uključuje oko šest stotina hiljada primeraka kamenja i fosila. Među značajnim eksponatima je i okamenjeno deblo čempresa iz tercijarne geološke ere, otkriveno u regionu Eson u Francuskoj 1986. [15]

Galerija botanike uredi

Ispred Galerije botanike nalazi se najstarije drvo u Parizu, „Robinier Faux Acacia“ doneto u Francusku iz Amerike 1601. godine. Galerija je izgrađena 1930-35. godine uz pomoć Rokfelerove fondacije. U galeriji se čuva nacionalni herbarijum - primerci svih poznatih biljnih vrsta, sa 7,5 miliona zastupljenih biljaka. Galerija u prizemlju služi za privremene izložbe. [16]

Galerija paleontologije i uporedne anatomije uredi

  •  
    Galerija paleontologije i uporedne anatomije
  •  
    Skelet južnog mamuta u Galeriji paleontologije i uporedne anatomije
  •  
    Skelet diprotodona

Ova galerija se nalazi pored bašte perunika, koja sadrži 260 vrsta perunika. Zgradu je između 1894. i 1897. godine izgradio Ferdinand Diter, specijalista za metalnu arhitekturu, čija je najpoznatija zgrada bila Galerija mašina na izložbi u Parizu 1889. godine. Galerija je proširena 1961. godine dogradnjom dela od cigle arhitekte Anrija Delaža. Unutrašnjost je ukrašena gvozdenim stepeništem nalik čipki i detaljima. Prikazuje veliku kolekciju fosilizovanih skeleta dinosaurusa i drugih velikih kičmenjaka. [17]

Bašte uredi

Formalna bašta uredi

  •  
    Platan koji je zasadio Bufon 1785.
  •  
    Formalne bašte
  •  
    Drvo japanske trešnje u bašti

Bašta se prostire na površini od dvadeset četiri hektara. Graniči se sa rekom Senom na istoku, na zapadu sa Rue Geofroy-Saint-Hilaire, na jugu sa Rue Buffon, a na severu sa Rue Cuvier; sve ulice su nazvane po francuskim naučnicima čija su istraživanja sprovedena u sklopu bašte i njenih muzeja.

Glavni ulaz je na istoku, duž Sene, na trgu Valuber, koji seže do Velike galerije. U stilu je francuskog parka i prostire se na petsto metara između dva geometrijski podrezana reda stabala platana. Njegove pravougaone gredice sadrže preko hiljadu biljaka. Ovaj deo bašte sa leve strane omeđuje niz galerija, a sa desne Botanička škola, alpska bašta i staklenici. [18]

Na dva kraja formalne bašte nalaze se statue dve važne ličnosti u istoriji bašte, botaničara Žan-Batist Lamarka i prirodnjaka Bufona. Tu se nalazi Esplanade Mine Edwards, ispod kojeg se nalazi Zooteka, masivno podzemno skladište za muzejske kolekcije. Nije otvoreno za javnost. [19]

Staklenici uredi

  •  
    Staklenik koji je izgradio (1834–36) Šarl Roho de Fleri, rani primer francuske arhitekture od stakla i metala
  •  
    Art deko ulaz u staklenik "Jardin des Plantes" (1937)
  •  
    Staza u unutrašnjosti staklenika
  •  
    Enterijer staklenika

Četiri velika staklenika postavljena su u nizu sa desne strane Galerije evolucije. Oni su zamenili najranije staklenike, izgrađene na istom mestu početkom 18. veka, za smeštaj biljaka koje su u Francusku doneli iz područja tropske klime francuski istraživači i prirodnjaci. Meksički staklenik, u kojem se nalaze sukulenti, odvojen je alejom od australijskog staklenika u kojem se nalaze biljke iz te zemlje. Sagradio ih je između 1834. i 1836. godine arhitekta Roho de Fleri. Svaki od dva plastenika je veličine 20 x 12 metara. Njihova konstrukcija od gvožđa i stakla bila je revolucionarna za Pariz, prethodeći petnaest godina sličnim paviljonima koje je izgradio Viktor Baltar za pariske pijace Le Hala. [20] [21]

Veću strukturu, "Jardin d'hiver" (Zimska bašta), koja se prostire na 750 kvadratnih metara, dizajnirao je Rene Berže i završio je 1937. Sistem grejanja održava unutrašnju temperaturu na 22 stepena Celzijusa tokom cele godine, stvarajući pogodno okruženje za banane, palme, džinovski bambus i druge tropske biljke. Njegova centralna karakteristika, dizajnirana da stvori prirodnije okruženje, je vodopad visok petnaest metara. [20]

Alpska bašta uredi

  •  
    Alpska bašta
  •  
    Ramondia pyrenaica, sa Pirineja
  •  
    Deo alpskog vrta

Alpska bašta nastala je 1931. godine i viša je oko tri metra od ostalih delova bašte. Podeljena je na dve zone, povezane tunelom. Sadrži nekoliko različitih mikroklima, kontrolisanih raspodelom vode, orijentacijom ka suncu, tipom zemljišta i rasporedom stena. Dom je biljaka sa Korzike, Kavkaza, Severne Amerike i Himalaja. Najstarija biljka je drvo pistaća, zasađeno oko 1700. godine. Ovo drvo je bilo predmet istraživanja botaničara Sebastijena Vajona u 18. veku koje je potvrdilo seksualnost biljaka. Još jedno drevno drvo koje se nalazi tamo je metasekvoja ili sekvoja, primitivni četinar. [22]

Škola botaničke bašte uredi

  •  
    Škola botaničke bašte
  •  
    Crni bor zasađen u vrtu Škole botanike 1774.
  •  
    Bašta Botaničke škole

Veliki deo pored formalne bašte pripada Školi botanike i posvećen je biljkama koje imaju medicinsku ili ekonomsku upotrebu. Prvobitno je nastala u 18. veku, a sada ima preko tri hiljade osam stotina primeraka, organizovanih po rodovima i porodicama. Jedna od njegovih posebnih atrakcija je crni bor sa Korzike, koji je Žuzje zasadio u bašti 1770-ih. [23]

Mali lavirint uredi

  •  
    Spomenik direktoru bašte Bernardenu de Sen Pjeru i njegovim poznatim književnim likovima „Pol i Virdžinija“
  •  
    Ginkgo biloba u malom lavirintu
  •  
    Detalj Ginkgo bilobe

Mali vrt se nalazi direktno iza staklenika Zimskog vrta. Njegove istaknute karakteristike su veliko drvo platana sa Orijenta, koje je zasadio Bufon 1785. godine, i ginko, drvo poreklom iz Kine koje se smatra živim fosilom, pošto tragovi pokazuju da je ovo drveće postojalo u Drugoj eri živih bića, kako je definisano od strane botaničara. Zasađeno je 1811. godine.

U centru bašte je spomenik botaničaru Bernardenu de Sen-Pjeru, poslednjem direktoru bašte koga je kralj imenovao pre Francuske revolucije i tvorcu menažerije. U Francuskoj je poznatiji kao autor poznatog romantičnog dela „Pol i Virdžinija“, objavljenog 1788. [24]

Brdo Butte Copeaux i Veliki lavirint uredi

  •  
    Glorijeta od Bufona
  •  
    Pogled sa Glorijete i njenih gvozdenih stubova

Veliki lavirint ima vijugavu stazu do vrha Butte Copeaux, brda sa pogledom na baštu. Prvobitno je nastalo pod Lujem XIII, a zatim preuređeno u svom današnjem obliku pod Lujem XVI, na mestu stare deponije smeća. Na početku uzlazne putanje nalazi se libanski kedar, zasađen 1734, sa stablom četiri metra u obimu. Tu je uglavnom bilo zasađeno drveće sa Mediterana, uključujući staro drvo sa Krita zasađeno 1702. godine i još uvek na svom mestu. Na vrhu je slikovita platforma za gledanje Gloriette de Buffon od livenog gvožđa, iz 18. veka. Smatra se najstarijom metalnom strukturom u Parizu. [24] Osam gvozdenih stubova nosi krov u obliku kineskog šešira, na čijem je vrhu fenjer sa frizom ukrašenim kukastim krstom, popularnim motivom u tom periodu. Na vrhu je ispisana počast Luju XVI u čast njegove „pravde, čovečnosti i dobročinstva“, kao i citat Bufona, na latinskom, preveden; „Samo brojim sate bez oblaka“. Prvobitno je bila opremljena preciznim satom koji je zvonio tačno u podne, ali je on nestao 1795. [24]

U blizini je fontana lavova, ugrađena 1834. godine u zid nekadašnjeg rezervoara. Ukrašena je sa dva bronzana lava koju je 1863. godine izradio poznati vajar Anri Žakmar.

Menažerija uredi

  •  
    Rotonda (1804—1812)
  •  
    Sklonište konja, Prževalskog

Menažerija je drugi najstariji javni zoološki vrt na svetu koji još uvek radi, posle Zoološkog vrta u Šenbrunu, u Beču, osnovanog 1752. godine. [25] Postavljen je u sadašnjem obliku između 1798. i 1836. godine i zauzima 5,5 hektara. Pored izlaganja i proučavanja životinja, ima misiju da, u saradnji sa zoološkim vrtovima drugih evropskih gradova, očuva genetski fond određenih ugroženih vrsta, sa dugoročnijim ciljem da neke od ovih vrsta ponovo uvede u prirodu. [24] Menažerija, u stilu zooloških vrtova iz 19. veka, sastoji se od niza ograđenih površina, razdvojenih stazama, svaka sa skloništima u slikovitim stilovima, u rasponu od rustikalnog stila do art dekoa. Najveća građevina je rotonda, izgrađena od cigle i kamena između 1804. i 1812. godine, koja objedinjuje pet zasebnih objekata. Kaže se da je njen oblik inspirisan medaljom Legije časti. Obnovljena je 1988. godine. U njoj su se ranije nalazile velike životinje iz kolekcije, uključujući slonove i čuvenu žirafu datu francuskom kralju Šarlu X, koja je tu živela dvadeset sedam godina. Rovovi oko rotonde bili su deo rezidencije medveda. Godine 1934. većina velikih životinja preseljena je u novi zoološki vrt u Bois de Vincennes (Vinsen), a sada se zgrada koristi uglavnom za događaje i prijeme. [24]

Glavne strukture u Menažeriji uključuju neoklasični Grand Volerie, koji je za leteće životinje izgradio Luj-Žil Andre, dizajner centralne zgrade bašte, Galerije evolucije. Sagrađena je 1888. godine od gvožđa, kamena i drveta, ovalnog oblika. Kao i glavna zgrada vrtova, ima dve neoklasične kule sa lanternama. Palata reptila je takođe delo Andrea. Građena je između 1870. i 1874. godine. Njena dekoracija uključuje bronzanu statuu „Zarobljenika zmija“ iz 1862. godine.

Vivarijum je galerija Emanuela Pontremolija iz 1926. godine; to je modernističko ažuriranje klasične grčke vile, sa portikom u stilu Art deko iz 1926. Druge značajne zgrade uključuju Majmunsku kuću iz 1934. godine, ovalnu zgradu prekrivenu keramikom sa kavezima na spoljašnjim stranama. 1934. majmuni su prebačeni u Vinsen. [26]

Zbirka fosilnih biljaka uredi

  •  
    Ginkgo digitata pronađen u Jorkširu, star 170 miliona godina
  •  
    Fosilni listovi Cordaites lungatus
  •  
    Otisci izumrle paprati Pecopteris iz Komentrija, Francuska (300 miliona godina),
  •  
    Fosilni listovi Zamites feneonis

Vrt ima veliku kolekciju fosilnih biljaka, sakupljenih iz celog sveta. Neke od njih su izložene u staklenicima bašte.

Ostale zgrade u baštama uredi

  •  
    Kuća Bufon, rezidencija Žorž-Luj Leklerka, grofa od Bufona
  •  
    Fontana Kivje
  •  
    Amfiteatar (18. vek)
  •  
    Hotel de Manji, administrativna zgrada bašte
  • Kuća Bufon, koja se nalazi na ulazu u baštu, bila je rezidencija Žorž-Luj Leklerk de Bufona, grofa de Bufona, industrijalca, prirodnjaka, direktora i glavnog kreatora vrtova od 1739. do smrti 1788. godine. Postala je deo bašte 1777-1779. (nije otvorena za javnost). [27]
  • Kuća Kivje, pored Galerije uporedne anatomije, bila je rezidencija naučnika Žorža Kivjea do njegove smrti 1832. Kivje je bio jedan od osnivača paleontologije i prvi koji je identifikovao skelet mastodonta kao praistorijske životinje. Na fasadi je prikazan njegov moto na latinskom „Transibunt et augebitur scientia“ („Sati prolaze i nauka napreduje“). Kuća je bila i mesto gde je 1896. godine Anri Bekerel izveo eksperiment 1893. koji je doveo do otkrića uranijuma. Ovaj događaj je obeležen pločom na fasadi. (nije otvorena za javnost). [28]
  • Česma Kivje nalazi se preko puta bašte na raskrsnici ulica, preko puta veoma dekorativnih kapija od kovanog gvožđa u bašti. Fontana odaje počast Žoržu Kivjeu, koji se smatra ocem komparativne anatomije, sa njegovom statuom okruženom raznolikom kolekcijom životinja. Izgradili su je arhitekta parka Vigure i vajar Žan-Žak Fušer 1840. godine.
  • Amfiteatar u blizini ulice Kivje u severozapadnom uglu, izgrađen je 1787-1788. godine u bašti Hotela de Manji. Izgrađen je pod rukovodstvom Bufona kao mesto za predavanja o prirodnim naukama i otkrićima u baštama. Građen je u čisto neoklasičnom ili paladijskom stilu. Frontoni su ukrašeni skulpturom iz 18. veka koja prikazuje prirodne nauke. Zgrada je opsežno restaurirana 2002-2003. Velika kamena vaza ispred amfiteatra je ostatak kraljevske opatije Sen-Viktor, koja je zauzimala mesto amfiteatra, a uništena je tokom Francuske revolucije. [28]
  • Paviljon novoobraćenika, u severozapadnom uglu bašte na aleji Ševrel, ostatak je samostana novoobraćenika, koji je 1622. osnovao otac Hijacint iz Pariza i preselio se na to mesto 1656. godine. Sagrađen je da prihvati protestante koji su preobraćeni u katoličanstvo. Preživela severna fasada, sa frontonom u stilu Luja XIV, sadržala je trpezariju, salon i spavaće sobe. Posle Francuske revolucije postao je deo bašte. To je bila rezidencija i laboratorija direktora muzeja 28 godina, hemičara Ežena Ševrela, koji je tu umro 1899. u 103. godini. Ševrel je razvio upotrebu točkova u boji ili hromatskih krugova da bi rešio definiciju boja. Njegova teorija boja je korišćena u Gobelins manufakturi tapiserija, gde se nalazila njegova laboratorija, i inspirisala je paletu boja koju je koristio Ežen Delakroa. [28]
  • Hotel de Manji u ulici Kivje 57 je upravna zgrada vrtova. Sagrađena je oko 1700. godine pod Lujem XIV kao rezidencija, po projektu kraljevskog arhitekte Pjera Bulea. Posle revolucije, pretvorena je u internat. Kuća i imanja su kupljeni od strane Bufona 1787. godine da bi se povećale bašte. (nije otvoreno za javnost). [29]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.1-4
  2. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.4-5
  3. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.13-15
  4. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.16-18
  5. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.10-11
  6. ^ a b Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.14-15
  7. ^ „Herbarium J.P. de Tournefort (1656-1708)”. brill.com. Pristupljeno 29. 9. 2014. 
  8. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.16-19
  9. ^ The Resistance, Matthew Cobb, Page 269
  10. ^ a b Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.38-39
  11. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.22-23
  12. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p. 38
  13. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.38-42
  14. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p 38-42
  15. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p 42-43
  16. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p 44-45
  17. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p 45-475
  18. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.48-49
  19. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p. 49
  20. ^ a b Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), pp. 50-51
  21. ^ [1] Site of Jardin des Plantes (in French)
  22. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p. 57
  23. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p. 52
  24. ^ a b v g d Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p. 58
  25. ^ [2] Site of the Jardin des Plantes (in English)
  26. ^ Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p. 54-56
  27. ^ Deligeorges, Gady, Labalette,(2004), p. 38
  28. ^ a b v Deligeorges, Gady, Labalette,(2004), p. 62-63
  29. ^ Deligeorges, Gady, Labalette,(2004), p. 61

Literatura uredi

  • Deligorges, Stephan; Gady, Alexandre; Labalette, Françoise (2004). Le Jardin des plantes et le Muséum national d'histoire naturalle (na jeziku: French). Éditions du Patrimoine- Centre des Monuments Nationaux. ISBN 978-2-85822-601-6. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ботаничка_башта_у_Паризу&oldid=27689484”