Branko Mihailović
Branko Mihailović (Skoplje, 1921 — Beograd, 1995) bio je srpski i jugoslovenski pravnik, rezervni potporučnik Jugoslovenske vojske i 21. srpske brigade Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, zatočenik Banjičkog logora i zatvora Goli otok, kao i najstariji sin generala Dragoljuba Draže Mihailovića.
| Branko Mihailović | |
|---|---|
 Branko Mihailović kao pripadnik Kosjerićke brigade | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1921. |
| Mesto rođenja | Skoplje, Kraljevina SHS |
| Datum smrti | 1995. |
| Mesto smrti | Beograd, SR Jugoslavija |
| Obrazovanje | Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu |
| Vojna karijera | |
| Vojska |  Jugoslovenska vojska Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije
 Jugoslovenska armija |
| Čin | potporučnik |
| Jedinica | Kosjerićka brigada JVuO 21. srpska divizija NOVJ |
Mladost i obrazovanje uredi
Rođen je 1921. godine u Skoplju, kao prvo dete kapetana II klase Dragoljuba Mihailovića i Jelice Branković, kćerke pešadijskog pukovnika Jevrema Brankovića i sestre Borivoja Brankovića, Dražinog klasnog druga iz Niže škole Vojne akademije.
Uoči rata, maturirao je u Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Kao đak gimnazije, Branko je čitao roman "Kako se kalio čelik" Nikolaja Ostrovskog, koji je na njega ostavio jak utisak. Čitao je i dela Maksima Gorkog. Izgradio se kao rusofil.[1] Dobio je očevu podršku da ne upisuje Vojnu akademiju, već da počne studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koje je morao da prekine usled početka rata.
Drugi svetski rat uredi
Do 1944. godine uredi
Branko je navodno još početkom 1941. godine, bez očevog znanja, postao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).[2]
Ja sam još kao srednjoškolac, neposredno pred rat, bio zahvaćen tim takozvanim naprednim pokretom. Primljen sam u SKOJ 1941. godine, pre nego što se za pokret moga oca i znalo… Bio sam inficiran, indoktriniran…
Na početku Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, nalazio se sa majkom Jelicom, bratom i sestrom u očevoj kući na Crvenom krstu u Beogradu (Bregalnička br. 24). Kada im se otac prvi put javio u junu 1941. godine, zajedno su otišli u Struganik i živeli na imanju majora Aleksandra Mišića, sina vojvode Živojina Mišića i saborca pukovnika Draže Mihailovića. Poručnik Jakša Đelović, pratilac pukovnika Mihailovića, ostavio je zapis da je Branko pomogao da se jedan od zarobljenih partizana kojeg je znao iz Beograda, pusti na slobodu, mada je svakako bila ideja da se to učini, pošto je ustanovljeno da nije kriv.[2] To mu je zamerio Dragiša Vasić.
Krajem 1941. godine, Jelica, Branko i Gordana su se vratili u Beograd, gde ih je uhapsio Gestapo i kratko držao u zatvoru na Obilićevom vencu. Ponovo su uhapšeni u januaru 1942. godine i odvedeni u Banjički logor. Pušteni su tokom marta i u julu se sklonili u selo Kadina Luka kod Ljiga. Pošto je Srpska državna straža u prvoj polovini septembra izvršila raciju i uhapsila Jelicu, koja je ponovo odvedena u logor na Banjici, Branko i Gordana su se vratili u Beograd. Privremeno su živeli na Bežaniji, a Jelica je saznala da će i njih dovesti, pa im je poručila da se sklone. Branko je pokušao da preko drugova iz SKOJ-a ode u partizane, ali oni nisu bili zainteresovani da mu pomognu.[3] Evakuisala ih je četnička beogradska ilegala i prebacila u Kosjerić, gde provode veći deo 1943. i 1944. godine.
Pošto je jedan deo Gordaninog ličnog dnevnika, koja je takođe pripadala SKOJ-u, preko Dragiše Vasića i Nikole Kalabića došao do njihovog oca, on ih je oštro ukorio rečima da ga cela Srbija poštuje, ali ne i njegova deca.[4] Branko je odricao postojanje bilo kakve saradnje JVuO sa okupacionim snagama i tvrdio da je mu ništa naročito nije smetalo unutar JVuO:
...odmah da kažem, nisam video nikakvu saradnju sa Nemcima, jer saradnje nije ni bilo. (...) Dok sam bio sa četnicima, ja sam sa svima bio dobar. To je bila dvina grupa. Grupa ravnogorskih omladinaca u Kosjeriću, sa kojom sam se družio, bili su divni dečaci i tu nikakvih problema nije bilo...
Odbio je predlog Milorada Draškovića da učestvuje na Prvom kongresu Jugoslovenske ravnogorske omladine u Pranjanima, 13. i 14. januara 1944. godine. Od aprila do maja 1944. godine je završio Školu za rezervne oficire u Brajićima i stekao čin rezervnog potporučnika. Dodeljen je Pratećoj četi Kosjerićke brigade JVuO. Brigada je uključena u sastav Petog jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa pod komandom majora Dragoslava Račića i borila se protiv partizana u Toplici. Međutim, Branko je ubrzo vraćen u Kosjerić, zbog lošeg ponašanja i više mu nije dato oružje.[5] Iako će kasnije tvrditi da nije ispalio nijedan metak na partizane, uzevši u obzir njegov raspored u ovim događajima, ostaje upitno.[1]
U selu Rošci se susreo sa majkom, koja je januara 1944. godine puštena iz Banjičkog logora na zahtev generala Milana Nedića i Hermana Nojbahera, kao gest dobre volje, ne bi li privoleli Mihailovića na saradnju. Tada se ona susrela sa suprugom, jedini put tokom čitavog rata, a tu su bili Branko i Gordana.
Prelazak u partizane uredi
U Subjelu se 1944. godine poslednji put video sa ocem. Tada mu je pokazao durbin sa posvetom, koji je dobio od britanskog feldmaršala Harolda Aleksandera, vrhovnog savezničkog zapovednika Mediterana. Branko i Gordana su se nalazili u Kosjeriću, gde ih je čuvala grupa koju su činili Mijalko Perišić, Ostoja Savić i Luka Jevtić. I dalje pod snažnim uticajem marksističke literature, Branko je rešen da prebegne partizanima, ali se samostalno nije odlučivao na takav potez.
Mijalko Perišić je tvrdio da su partizani zarobili njega, Branka, Gordanu, Savića i Jevtića kod Kosjerića, nakon čega su im Branko i Gordana otkrili ko su, a za Perišića, Savića i Jevtića tvrdili da su obični čobani koje su usput sreli, te su njih pustili. Branko je tvrdio da se u Valjevu 12. septembra 1944. godine dobrovoljno predao Mijalku Todoroviću, političkom komesaru Prvog proleterskog korpusa.[4] Ali kako su u Valjevo partizani ušli 15. septembra, a borbe vodili do 18. septembra, vrlo je verovatno da su Branko i Gordana zarobljeni prema prvoj priči. Novo vreme je već 21. septembra objavilo da su zarobljeni sin i kćerka Draže Mihailovića. Bez obzira na sve, Draža Mihailović i mlađi sin Vojislav su verovali da se Branko dobrovoljno pridružio partizanima.
U Politici je 31. oktobra 1944. godine, izašao članak pod naslovom "Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca", uz prateću fotografiju na kojoj su Branko i Gordana dok potpisuju izjave.[6] Slične priloge su donosili i drugi listovi, poput Borbe. Branko je kasnije tvrdio kako se ne seća šta je stajalo u toj izjavi i da ju je napisao kod Peka Dapčevića u štabu Prvog proleterskog korpusa.[7]
Branko je završio jednomesečni komandni kurs i bio raspoređen u 21. srpsku diviziju Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Upućen je na Sremski front, gde je komandovao jednom artiljerijskom baterijom. U danima kada je njegov brat Vojislav poginuo u borbi protiv partizana na Zelengori, Branko je ušao kao oslobodilac u Kumrovec, rodno mesto Josipa Broza Tita.[8] Po kapitulaciji Nemačke, prekomandovan je u Niš.
Život nakon rata uredi
Demobilisan je u martu 1946. godine, kako bi nastavio ratom prekinute studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je uskoro i diplomirao.
U nekom trenutku je postao član Komunističke partije Jugoslavije. Zaposlio se u Statističkom uredu Vlade Narodne Republike Srbije.
Nijednom nije posetio svog oca u zatvoru, nakon hapšenja i za vreme suđenja 1946. godine.
Goli otok uredi
Uhapšen je 13. januara 1951. godine pod optužbom da je izjavio podršku Rezoluciji Informbiroa. Pritvoren je u istoj ćeliji na Obilićevom vencu, u kojoj ga je držao Gestapo 1941. godine. Saslušan je i odveden u zatvor na Golom otoku.[9]
Naučili su me da mrzim. Ja nisam znao da mrzim do Golog otoka. Ja sam ratovao protiv Nemaca, ali nisam mrzeo Nemce. (...) Da mrzim Josipa Broza, da mrzim tu Partiju. Vidim, odjednom, da je to sve jedna ogromna prevara, da je to banda, da je sve bilo zarad osvajanja i dolaska na vlast...
Sa suprugom Darinkom je 3. septembra 1951. godine dobio sina Vojislava Mihailovića, kome je dao ime po svom mlađem bratu Vojislavu. Sina je video prvi put tek nakon dve godine, pošto se rodio dok je Branko bio na Golom otoku. Docnije im se rodio i drugi sin Zoran. Tek nakon Dvadesetog kongresa Komunističke partije Sovjetskog saveza 1956. godine, Branko je odustao od marksističkih ideja.[4]
Poslednje godine uredi
Penzionisan je kao pravni savetnik u Auto-moto savezu Srbije. O svojim ratnim danima je govorio u razgovoru sa Vukom Draškovićem za Srpsku reč, izdanje od 5. septembra 1990. godine:[1]
...imao sam sreću da uopšte nisam učestvovao u građanskom ratu. Ja nisam ispalio ni jedan metak ni na četnike ni na partizane. Ono pravo što sam učestvovao u ratu - to je Sremski front. (...) ...prema nama su bili samo ustaše i Nemci.
Tada je govorio da je tek tih godina iz brojnih knjiga naučio mnogo o događajima i ličnostima iz rata[10]:
...to su bili Ravnogorci, patriote, antifašisti, časni ljudi. Srbi. Branioci Otadžbine... Doduše, među četnicima je bilo pojedinih ljudi, pojedinih delova koji su i ovo i ono, ali bez osnova je bačena ljaga na ceo pokret na vodeću ličnost, znate... A kakve su sve zločine činili partizani?! Matica Ravnogorskog pokreta bila je čista, a Matica Brozovog pokreta je bila nečista, antisrpska...
U razgovoru sa književnikom i novinarom Goranom Lazovićem 1992. godine, Branko je rekao[11]:
Pričali su mi da je tata živeo u jednoj kući pored Barajeva, da je držan u izolaciji i da je navodno umro 1953. Drugi su ga opet sretali na Terazijama, čudili se s kakvom mirnoćom razgleda izloge i jede trešnje. Čuo sam i priču po kojoj je moj otac svakodnevno igrao karte sa Rankovićem...
Porodica uredi
Roditelji uredi
| Fotografija | Ime i prezime | Datum rođenja | Datum smrti |
|---|---|---|---|
 |
Dragoljub Draža Mihailović | 14/26. april 1893. | 17. jul 1946. |
| Jelica Mihailović
(devojačko: Branković) |
1895. | 1970. |
Supružnik uredi
| Fotografija | Ime i prezime | Datum rođena | Datum smrti |
|---|---|---|---|
| Darinka D. Mihailović | 1923. |
Deca uredi
| Fotografija | Ime i prezime | Datum rođenja |
|---|---|---|
.png) |
Vojislav Mihailović | 3. septembar 1951. |
| Zoran Mihailović |
Reference uredi
- ^ a b v Drašković, Vuk (5. septembar 1990). „Moj otac Draža Mihailović” (PDF). Srpska reč. 4: 16.
- ^ a b „Sinovi u dve vojske”. Večernje novosti. 24. septembar 2009.
- ^ Drašković, Vuk (5. septembar 1990). „Moj otac Draža Mihailović” (PDF). Srpska reč. 4: 17.
- ^ a b v Drašković, Vuk (5. septembar 1990). „Moj otac Draža Mihailović” (PDF). Srpska reč. 4: 18.
- ^ Izjava Mihajla Perišića data Milosavu Samardžiću.
- ^ „Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca”. Politika. 31. oktobar 1944.
- ^ Drašković, Vuk (5. septembar 1990). „Moj otac Draža Mihailović” (PDF). Srpska reč. 4: 21.
- ^ Drašković, Vuk (5. septembar 1990). „Moj otac Draža Mihailović” (PDF). Srpska reč. 4: 20—21.
- ^ Drašković, Vuk (5. septembar 1990). „Moj otac Draža Mihailović” (PDF). Srpska reč. 4: 23.
- ^ Drašković, Vuk (5. septembar 1990). „Moj otac Draža Mihailović” (PDF). Srpska reč. 4: 24.
- ^ Kljakić, Slobodan (29. mart 2009). „Da li je Dražin grob u Rusiji”. Politika.
