Херман Нојбахер
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. |
Херман Нојбахер (нем. Hermann Neubacher; Велс, 24. јун 1893 — Беч, 1. јул 1960) био је аустријски нациста, привредник, шеф грађевинске фирме, стручњак за привредна питања земаља источне и југоисточне Европе, политичар, градоначелник Беча и заговорник Аншлуса. Сарађивао је са нацистима од 1933. а у мају 1938. је званично постао члан Националсоцијалистичке партије[1]. Нојбахер је на Балкану уопште, а у Србији посебно, радио на јачању и обједињавању оних снага које су радиле у интересу нацистичке Немачке.
| Херман Нојбахер | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg) | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 24. јун 1893. | ||||||||||||
| Место рођења | Велс, Аустроугарска | ||||||||||||
| Датум смрти | 1. јул 1960. (67 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Беч, Аустрија | ||||||||||||
| Универзитет | University of Natural Resources and Life Sciences | ||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||
| Политичка странка | Националсоцијалистичка њемачка радничка партија | ||||||||||||
| |||||||||||||
 | |||||||||||||
Нојбахер је као ,,летећи дипломата" провео од 1940. до 1945. на Балкану - Букурешт, Софија, Тирана, Подгорица, Београд, а потом у београдском затвору до 1952. године.
Као високи чиновник Министарства иностраних послова Трећег рајха био је у непосредним контактима са министром Рибентропом, па и самим Хитлером. Нојбахер је у Румунији успешно решио снабдевање Трећег рајха нафтом ("оружје за нафту"), у Бугарској опскрбљивање намирницама немачких трупа, у Грчкој је средио привредне невоље и одржао немачки ратни фронт, у Албанији формирао немачки фронт после капитулације Италије. У центру његове пажње био је Балкан као целина у светској политици Трећег рајха и Србија, односно Срби као први народ на Балкану.
Нојбахер је спасао многе српске животе у Недићевој Србији и покушао да од Србије и Црне Горе (и делова БиХ) створи нову српску државу. Хитлер је његов предлог одбио.
Нојбахерова мисија у Србији
уредиПорази на Источном фронту, капитулација Италије и појачана партизанска активност натерали су Немце да потраже нове савезнике међу четницима на антикомунистичкој основи. Немци су некако морали да се споразумеју са четницима и да појачају њихову ефикасност за борбу против партизана, као и да убеде српски народ да подржи нову политику, пре свега ублажавањем политике масовних репресалија. Због тога је у октобру 1943. у Београд послат Херман Нојбахер.[2]
Нојбахер је имао овлашћење да прошири надлежност владе Милана Недића. Нојбахер је 1943. осмислио план да се побољша немачка окупација балканских држава и преложио је пет главних идеја Јоахиму фон Рибентропу. То су били: 1) припајање Црне Горе Недићевој Србији, 2) постаљање Милана Недића за председника такве Србије, 3) аутономију Црне Горе, 4) поновоно отварање Универзитета у Београду затвореног после окупације и окончање немачког надзора над културним животом и 5) смањење немачког војног присуства и оснивања жандармерије коју би контролисала нова влада.[3] Међутим, како се Хитлер упорно противио Нојбахеровим предлозима, Недић је остао без моћи као и пре. На крају је само четврта тачка одобрена, мада је Нојбахер имао успеха у ублажавању немачких репресија над српским цивилним становништвом и борби над усташким злочинима над Србима.[4] Нојбахер је ипак успео да дође до извесног степена колаборације четника и Немаца и убрзо након његовог доласка, закључен је низ споразума о примирју између неколико истакнутих четничких команданата и немачких снага.[5] Упркос широким овлашћењима које је добио од Хитлера приликом свог именовања, Нојбахер је имао мало утицаја око закључивања и спровођења појединачних споразума о примирју. Практично није имао никаквог утицаја на формирање немачке економске политике ни у Србији, јер је Франц Нојхаузен, Герингов економски опуномоћеник за Србију , био је превише моћан и успешан у вођењу српске привреде на велику немачку корист да би дозволио нечије уплитање у свој рад. Касније ће Нојхаузенова овлашћења бити чак проширене приликом реорганизације окупационе администрације, кад је он постао шеф и војне администрације.[5]
Нојбахер је сматрао немачке репресије над српским цивилним становништвом контрапродуктивним за немачке ратне циљеве. Због тога је дошао у сукоб са вишим СС и полицијским вођом за Србију Аугустом Мајснером, који је сматрао да се само оштрим мерама може осигурати мир у Србији. Нојбахер и немачка војска су априла 1944. успели да издејствују Мајснеров опозив са дужности.[6]
Мемоари Хермана Нојбахера
уредиЧитаоцима оставља само оно што је чврсто решио да им каже, за повест Срба у Другом светском рату то представља изузетно драгоцено сећање. Преузевши на себе терет одговорности "за велико зло", нагласио је у предговору: "Никога не мрзим. Живот увек почиње ујутро."
Ниједан народ на Балкану није фаворизовао, никога није штедео и о свакоме је рекао оно што мисли, или, ако није хтео, уздржавао се од коментара: "Настојим да пружим читаоцима слику, утисак о балканском свету, који има много лица, који може да буде и срдачан и ужасно окрутан." Три су општа балканска проблема којима се позабавио: крвна освета, гостопримство и корупција. Средиште Нојбахеровог казивања чини први проблем. Нојбахер каже за Загреб да му је мајка Беч, тетка Будимпешта, а сестре Грац и Љубљана. Хабзбурзи су створили "организационо мајсторско дело" Војну крајину и тако западни део Југославије претворили у свој латински, док је Србија, односно источни део Југославије остао у византијском кругу. Супериорну државотворну снагу испољио је понајвише српски народ, који је упоређивао са осветољубивим Хрватима, неуништивим Албанцима, меканим Румунима и превртљивим Бугарима.
У његовим мемоарима постоји поглавље "Репресалије" само у одељку о Србима. Код других балканских народа нема ничег сличног. Нека Нојбахерова запажања записана у његовим мемоарима су:
- "Срби су постали дивљач за одстрел, свако је могао да их некажњено прогони и убија".
- "Након што се Југославија распала, уследио је хрватски осветнички поход уништавања православних Срба. Овај догађај спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје"
- "Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: 'Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000.
- Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: "И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. - Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа"!
- "У правцу Србије кретала се непрегледна колона српских избеглица, који су бежали из НДХ".
- "Најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану је српски, а он је најгоре прошао".
- "Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца која полако изумире, а која од године 1914. има антисрпски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата".
Веровао је да титула "Пруси Балкана" не припада Бугарима већ Србима, додавши: "За ову титулу, међутим, тренутно се нико не такмичи" (1953). Срби нису спремни на компромисе без којих је живот немогућ, па је из тога Нојбахер извукао закључак да Срби нису у "довољној мери политички обдарен народ", будући да је правда морална а интерес државна категорија.
Референце
уреди- ^ Ritter, Harry R. (децембар 1975). „Hermann Neubacher and the Austrian Anschluss Movement, 1918-40”. Central European History. 8, No. 4: 360 — преко JSTOR.
- ^ Tomasevich 1975, стр. 319.
- ^ Ramet 2006, стр. 1934.
- ^ Ramet 2006, стр. 134–135.
- ^ а б Tomasevich 1975, стр. 320.
- ^ Tomasevich 2002, стр. 78.
Литература
уреди- Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Ramet, Sabrina P. (2006). The three Yugoslavias: state-building and legitimation, 1918-2005. Bloomington, Indiana, US: Indiana University Press.
- Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан - Службени лист СЦГ 2004.
