Википедија

Gamal Abdel Naser

2. председник Египта (1956—70)

Gamal Abdel Naser (arap. جمال عبد الناصر, Gamāl ʿAbd an-Nāsir; Aleksandrija, 15. januar 1918 — Kairo, 28. septembar 1970) je bio egipatski vojnik i Predsednik Egipta.

Gamal Abdel Naser
Gamal Abdel Naser
Lični podaci
Datum rođenja(1918-01-15)15. januar 1918.
Mesto rođenjaAleksandrija, Egipat
Datum smrti28. septembar 1970.(1970-09-28) (52 god.)
Mesto smrtiKairo, Egipat
UniverzitetUniverzitet u Kairu
Politička karijera
Politička
stranka		Arapska Socijalistička Unija
Činpukovnik
23. jun 1956 — 28. septembar 1970.
PrethodnikMuhamad Nagib
NaslednikAnvar al Sadat
Generalni sekretar Pokreta nesvrstanih
10. oktobar 1964. — 8. septembar 1970.
PrethodnikJosip Broz Tito
NaslednikKenet Kaunda

Rođen je u Aleksandriji, a 1918. završio je Kraljevsku vojnu akademiju. Bio je oficir u egipatskoj vojsci. Njegov politički uspon počeo je u julu 1952. godine vojnim udarom kojim je zbačen kralj Faruk I. Nakon ukidanja monarhije 1953. i uspostave jednostranačke republike koju je u početku vodio general Muhamad Nagib, 1954. Naser je preuzeo vlast. Uspešno je vodio pregovore s Britancima oko povlačenja iz Egipta, okončavajući tako njihovu višedecenijsku kontrolu nad Egiptom. Naser je 1956. izabran za egipatskog predsednika, a iste godine je doneo odluku o nacionalizaciji Sueckog kanala. Godine 1958, nastojao je konkretizovati svoje zamisli o arapskom jedinstvu formirajući federaciju Egipta i Sirije - Ujedinjenu Arapsku Republiku - pod njegovim predsedavanjem. No, UAR je doživela krah nakon vojnog udara u Siriji. Naser je udaljio Egipat od zapadnih zemalja, a proslavio se konceptom arapskog socijalizma i nacionalizacijom finansijskih institucija, čime je trebalo finansirati industrijalizaciju zemlje. Neko je vreme bio najuticajniji lider arapskog sveta. Napad Izraela na Egipat 1967. u Šestodnevnom ratu i težak egipatski poraz do kojeg je došlo razlog su zbog kojeg je Naser dao ostavku iste godine. Na zahtev javnosti vratio se na dužnost, ali nikada nije uspio vratiti ugled svearapskog vođe kakav je imao do rata. Umro je 1970. godine u Kairu.

Detinjstvo i mladost uredi

 
Mladi Naser

Gamal Abdel Naser rođen je 15. januara 1918. u egipatskom gradu Aleksandriji kao sin poštara[1], sa azijatskim korenima. Za politiku se prvi put zainteresovao sa 11 godina kada je pohađao aleksandrijsku srednju školu Ras el Tin. Na svoju prvu političku demonstraciju išao je dok je još bio "školarac". Tokom demonstracije, Naser je "udaren policijskom palicom po licu", uhapšen i odveden u zatvor.[2]

Naserov politički angažman trajao je sve vreme školovanja, a tokom poslednje godine srednje škole, proveo je "u školi ukupno samo 45 dana".[3] U tom istom periodu, 1935 — 1936, izabran je za predsednika Komiteta učenika Kaira zainteresovanih za političku reformu. [4] Tada je, u martu 1937, primljen na Egipatsku vojnu akademiju, pa je privremeno odložio politički život kako bi postao vojni oficir.

Drugi svetski rat uredi

Godine 1939, pošto je diplomirao na akademiji i regrutovan u vojsku, Naser je sa svojim prijateljem dobrovoljno otišao u Siriju, pred sam početak Drugog svetskog rata. [5] Naser i Anvar el Sadat, još jedan prijatelj i politički saveznik, su kontaktirali agente sila Osovine, naročito italijanske agente, kako bi paralelno sa italijanskom ofanzivom na Egipat izveli puč u kojem bi proterali britansku vlast iz Egipta, ali taj plan nikad nije izveden.[6] Tokom rata, Naser je počeo osnivati grupu mladih vojnika koji su delili isto mišljenje kao i on kako bi ga podržali u nekom obliku revolucije. [7]

 
Naser nosi zastavu tokom Drugog svetskog rata

Po završetku Drugog svetskog rata, Naser nije imao nikakvog borbenog iskustva i nikad nije bio stacioniran na pravom ratištu. Naser je borbeno iskustvo dobio tokom Prvog arapsko-izraelskog rata 1948, Faludžskog džepa i na drugim bojištima. Nakon Drugog svetskog rata, osigurao je sebi poziciju instruktora na Vojnoj akademiji u Kairu. [8] U sledećih nekoliko godina, Naser je okupljao vojnike željne političkih reformi i skupljao nove članove. Nakon 1949, grupa je usvojila ime "Slobodni oficiri"[9] i "govorila je o... slobodi i restauraciji slobode i digniteta njihove države".[10]

Revolucija uredi

Glavni članak: Egipatska revolucija (1952)
Prvobitni članovi Egipatskog revolucionarnog zapovednog veća

Do 1952. "Egipat je bio spreman za revoluciju".[11] Naser i Slobodni oficiri su iskoristili tu situaciju kako bi 23. juna 1952. izveli puč. Te noći, Slobodni oficiri su preuzeli sve vladine zgrade, radio, policijske stanice i vojne centre u Kairu pod svoju kontrolu. Puč je postavio generala Muhamada Nagiba, heroja iz Arapsko-izraelskog rata 1948, za predsednika. U jednom jako mudrom političkom potezu, nova vlada je osigurala Ujedinjenom Kraljevstvu da će poštovati britanske državljane i vlasništvo u Egiptu, time umanjivši mogućnosti za intervenciju tokom puča.[12] Naser i njegovi sledbenici su se poklonili američkom pritisku te su svrgnutom kralju Faruku I i njegovoj porodice dopustili da "napuste Egipat nepovređeni i 'časno'"[13]

Nakon osvajanja moći, Naser i Slobodni oficiri nisu bili zainteresovani za obavljanje dnevnih administrativnih poslova vlade. No, Slobodni oficiri su svu moć dali Aliju Maheru, dugogodišnjem političkom špijunu, koga su postavili za premijera. Slobodni oficiri su tada osnovali Egipatsko revolucionarno zapovedno veće, koja je držalo pravu moć u Egiptu, a na čelu mu je bio Nagib, dok je Naser bio potpredsednik. [14] No, Revolucionarno veće je zapravo imalo snažne ideološke ideje, s kojima se Maher nije slagao pa je bio prisiljen dati ostavku 7. septembra 1952. jer nije želeo prihvatiti zakone o agrarnoj reformi koje je predložilo Veće. U to vreme, Nagib je preuzeo potpuno vođstvo kao novi premijer.[15]

Sukob sa Nagibom uredi

 
Naser sa Abdelom Latifom, Abdelom Hakimom Amerom i Salahom Salemom, članovima Slobodnih oficira

U junu 1953, sa reformom zemlje u punom toku, Muhamad Nagib je proglasio službeno ukidanje monarhije te se proglasio prvim predsednikom Republike Egipat. Nakon uspostavljanja republike, Naser i Nagib su sve češće dolazili u sukobe. Ti sukobi su kulminirali Nagibovom ostavkom 23. februara 1954. i sa mesta predsednika i mesta premijera.[16] Revolucionarno veće je tada "s veseljem... postavilo Nasera za premijera"[17], no tada nisu postavili nikoga na mesto predsednika. Idući potez koje je veće napravilo bilo je stavljanje Nadžiba u kućni pritvor, kako bi se osigurali od njegova ponovna dolaska do moći. [18]

Politički kontroverzna smena ratnog heroja Nagiba sa najviše državne pozicije nije bila prihvaćena od građana koji su počeli masovne demonstracije u njegovu korist, a protiv nove vlade[19]. Na kraju kao rezultat tih demonstracija, Naser je bio prisiljen postaviti Nagiba za predsednika te nakon toga održati slobodne izbore i za predsednika i za premijera. Nekoliko dana kasnije Nagibova pobeda je bila potpuna pošto je Naser bio prisiljen da da ostavku na mesto premijera u njegovu korist.[20]

Vođa Egipta uredi

Iako mu to nije davalo nikakvu permanentnu poziciju, Naser je svoje kratko vreme kao premijer iskoristio kako bi "iskorenio... protivrevolucionarne elemente u vojsci"[21], te je tokom sledećih 8 meseci postepeno uspeo ponovno skinuti Nagiba s vlasti. Konačnu, u oktobru 1954, Naser je i formalno ponovno oborio Nagiba i sebe postavio za apsolutnog vođu Egipta. Naser je ostao na vlasti u Egiptu sledećih 15 godina bez ikakvih većih protesta protiv njegove vlasti.[22]

Naserovo mesto na egipatskoj sceni je osigurano nakon neuspelog pokušaja atentata na njega 26. oktobra 1954. i njegovog odbijajućeg odgovora odmah nakon događaja. Tokom govora na Trgu Manshia u Aleksandriji na Nasera je započeta paljba. Neozleđen, Naser je vičući počeo odbijati vrisku publike. Ovaj događaj označio je kraj Nagibove ere jer je optužen za saradnju sa muslimanskim bratstvom koje je optuženo za neuspeli pokušaj atentata. Ubrzo nakon toga, mnogi članovi bratstva su okupljeni, Mahmud Abdul Latif je proglašen krivim, a bratstvo je sasvim razbijeno. Kasnije je bilo špekulacija da su Naser i njegovi pomoćnici inscenirali pokušaj atentata kako bi došli na vlast. Neki tvrde da je Naser držao Nagiba u kućnom pritvoru godinama jer je sumnjao u njegovu lojalnost prema njemu i njegovim pomoćnicima. Zbog sumnji da bi se mogao ujediniti sa Britancima, Nagib je u kućnom pritvoru proboravio i tokom Sadatovog režima, a pušten je tek na početku Mubarakovog režima.

Domaća politika uredi

Novi ustav uredi

 
Naser daje posao jednom Egipćaninu

Priča o novom egipatskom ustavu potvrdila je početak novog razdoblja. Nova povelja koja je najavljena 16. januara je bio vladin drugi pokušaj da zameni revolucionarnu vladu sa ustavnom vladom. Pređašnja preliminarna konstitucija, koja je bila podržana od strane iskusnih pravnika i drugih stručnjaka, je bila odbijena od strane vlade. Zamjenska verzija štampana u januaru uveliko jača moć predsednika države na štetu drugih državnih organa. Navodno, predsednika se biralo na period od 6 godina i mogao se ponovno izabrati. Nominovan bi bio jednostavno ako dobije većinu u Nacionalnoj skupštini, a izabran glasanjem građana. Kao deo svoje izvršne moći, ima moć da raspusti Skupštinu, kao i da predlaže, prihvata i stavlja veto na nove zakone. Njegov veto može biti pobijen samo dvotrećinskom većinom parlamenta.

Novi ustav predviđa slobodne demokratske izbore. No, stare političke stranke su raspuštene, a osnivanje novih je zabranjeno. Kandidati za prvi petogodišnji mandat u Nacionalnoj skupštini su birani ekskluzivno sa liste jedine stranke, Oslobodilačkog skupa, danas poznata kao Nacionalna unija, koju su kontrolisali Naserovi službenici. Ustav nominalno štiti građana od arbitrarnog hapšenja, no 1956, ministar unutrašnjih poslova dobio je ovlašćenju da u desetogodišnjem periodu uhapsi bilo koga ko je optužen za kontrarevolucionarne aktivnosti te da naredi njegovu zabranu na administrativnoj diskreciji. Sloboda govora i štampe je zagarantirana novom poveljom, a 19. juna Naser je objavio da je stanje ženidbenog zakona koje je postavljeno na početku revolucije završilo, te da je skinuta cenzura sa novina. No, egipatske publikacije su i dalje bile strogo kontrolisane od strane vlade. Novinske veze slane izvan države morale su proći kroz ured za cenzuru te su pregledavane za nepovoljne vesti. Novi egipatski ustav je u svojim uvodnim objavama kao svoje ciljeve postavila "eradikaciju imperijalizma, izumiranje feudalizma, uništenje kapitalističkog uticaja, osnivanje snažne državne vojske, društvene pravde, te čvrstog demokratskog društva". On je deklarisao Egipat kao nezavisnu arapsku državu sa islamom kao svojom verom i arapskim kao svojim jezikom.

Dana 24. juna, održani su izbori o usvajanju novog ustava, te je on po očekivanju prihvaćen. Od oko 22.000.000 stanovnika, njih 5.697.467 su registrovani glasači, a od njih 5.488.225 ili 99,8% je glasalo u korist novog ustava. Samo je 10.045 glasača bilo protiv njega. U to isto vreme, premijer Naser je većinom izabran za predsednika. Za njega je glasalo 5.496.965 ili 99,9% glasača, te je time (još uverljivije nego ustav) došao na poziciju predsednika. Oni koji su svoj glasački listić označili crvenim krugom su bili za Naserovo postavljanje za predsednika. Novi glasački zakon, donesen u martu, učinio je glasanje za sve muškarce obaveznim, dok je ženama dao izbor hoće li glasati ili ne. No, samo je 150.000 Egipćanki izašlo na birališta. Novi glasački zakon je time jako malo poboljšao situaciju žena u javnom i privatnom životu, do danas, je njihov status bio malo vredniji od statusa pokretnina.

Par dana nakon izbora za predsednika Naser je obnovio svoj kabinet te je nekoliko vojnih vođa zamenio civilnim. Tom prilikom je on svojih 8 najbližih vojnih saradnika nagradio Velikom lentom Reda Nila, najvišom egipatskom nagradom.

Rastuća opozicija uredi

Opozicija Naserovom režimu unutar Egipta najveća je bila tokom perioda između 1962. i 1967. Ekonomski pad tokom Naserovih zadnjih godina na vlasti te suzbijanje političke opozicije učinilo ga je nepopularnim među učenima i učenicima Al-Azhar univerziteta. Naser je državu pretvorio u policijsku državu. Mnogi opozicionari su ili zatvoreni ili ubijeni. Ni danas se ne zna tačan broj žrtava koje su ubile državne službe tokom Naserovih 16 godina na vlasti. Hiljade Egipćana je bilo prisiljeno pobeći iz zemlje kako bi pobeglo od njegova režima. Dva velika imama Al-Azhara su bila prisiljena dati ostavku zbog opozicije režimu. Naser je 1961. izdao novi Al-Azhar zakon, kojim je ograničio moć imama sa Al-Azhara i vladi dao moć da bira velike imame na univerzitetu, a ne učenicima.

Godine 1969, kada je grupa reformatora i kritičara autoritativnog režima pobedila na izborima za Egipatski klub sudaca, direkti izazov koji je postavio sudski sistem pokazao se netolerantnim za Naserov režim. Naser je napravio niz mera koje su danas poznate kao "masakr sudstva", uključujući i otpuštanje stotine sudaca.

Ekonomija uredi

Egipatskom ekonomijom dominirao je privatni kapital sve do revolucije 1952, kada je republika zamenila monarhiju. Nova vlada počela je reorganizovati ekonomiju u skladu sa socijalizmom već pri kraju 1950-ih. Država je igrala veliku ulogu u ekonomskom razvoju kroz svoje nadgledanje agrikulturnog sektora nakon reformi 1952. i 1961. Ove reforme su ograničile površinu zemlje koju je individualac ili jedna porodica mogla imati. Već na početku 1960-ih, vlada je komercijalizirala velik deo industrijskog, finansijskog i komercijalnog sektora ekonomije.

Egipatska industrija je tokom Naserova mandata napravila velik napredak. Kapitalne investicije u industriji i rudarstvu su se znatno povećale. Nacionalno produkcijsko veće je ekvivalent od 36.700.000 dolara u 1954/55. i 55.100.000 dolara u 1955/56. odvojilo za električnu energiju, industriju i rudarstvo. Privatne lokalne investicije, kako govore izveštaji Federacije egipatskih industrija, su se povećale sa 8.500.000 dolara 1953, na 18.000.000 dolara 1954. Strane investicije su dosegnule svotu od 2.000.000 dolara 1954, uključujući i 1.800.000 dolara iz petrolejske industrije.

Dogodio se znatan rast u industrijskoj produkciji. Iskorištavanje električne energije povećalo se sa 978.000,000kW 1952. na 1.339,000,000 kW 1954. Proizvodnja pamučnih pređa povećala se sa 49,200 na 64,400 tona, a proizvodnja pamučnog materijala sa 157.800.000 na 240.900.000 m. Proizvodnja cementa dosegla je rekordnu količinu od 1.500.000 tona.

Tokom 1950-ih, nekoliko projekta za energiju su bili u izgradnji. Ukupna cena tih projekata procijenjena je na 166.000.000 dolara. Elektrana Talkha ima kapacitet od 42,500 kW i opskrbljava severnu regiju. Elektrana Severni Kairo imala je kapacitet od 60.000 kW. Elektrana Južni Kairo bi po planu trebalo da ima kapacitet od 120.000 kW. Termoelektrana u El Tabinneu je planirana, sa kapacitetom od 45.000 kW. Nastavljena je i konstrukcija hidroelektričnog projekta koji bi kapacitet Asuanske brane povećao na 345.000 kW.

Reforma zemlje uredi

Finansijski problemi su znatno odužili mnogo publiciranu reformu zemlje koja je bila glavni deo društvenog programa predsednika Nasera. Reforma zemlje, kako je službeno objavilo Revolucionarno veće 1952, je predlagala dve osnovne tačke za poboljšanje prihoda egipatskog seljaka:

  1. dramatično sniženje agrikulturnih renti
  2. zaplena svih imanja čija je površina između 200 feddâna (1 feddân = 1.038 akera)

Do kraja 1955, od ukupno 567.000 feddâna zemlje u pitanju, 415.000 feddâna je zaplenjeno od strane vlade. No, samo mali deo ove zemlje dat je manjim zemljoposjednicima, dok je većinu zadržala vlada. Do kraja 1955, 261.000 feddâna je dato iz vladine rezerve. U dodatku tome, još 92.000 feddâna je prodato od strane manjih i većih zemljoposednika odmah nakon zahteva. Vlada je pokušala organizovati prednosti plana u kooperativama i pokušala je nastaviti popravak postojećih polja i vodovodnog sistema. Reforma zemlje koju je pokrenulo Veće dala je velike prednosti egipatskim seljacima. Jedan egipatski izvor govori da su farmeri duplirali svoj prihod, te da je postavljanje limita za iznajmljivanje smanjilo totalni iznos cene iznajmljivanja za 196.000.000 dolara.

Spoljna politika uredi

Pokret nesvrstanih uredi

Glavni članak: Pokret nesvrstanih
 
Gamal Abdel Naser, Džavaharlal Nehru i Tito na Brionima, 1956. godine
 
U poseti Beogradu, 1962.

Jedan vrlo važan međunarodni potez u Naserovoj spoljnoj politici, ali i za svijetski mir, je stvaranje Pokreta nesvrstanih. Naser se 1956. godine na Brionima sastao sa Josipom Brozom Titom, predsednikom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Džavaharlalom Nehruom, indijskim premijerom. Troje svetskih vođa dogovarali su i finalizirali ideju o nastanku trećeg „bloka“ (uz Varšavski pakt i NATO), koja je već 1955. dogovorena uz prisutnost još dvaju svetskih vođa - Sukarna, predsednika Indonezije i Kvamea Nkrumaha, predsednika Gane.

Trojica vođa su 19. jula 1956, tokom sastanka, potpisali dokument poznat kao Brionska izjava, kojim je službeno nastao Pokret nesvrstanih. Pokret danas broji 118 zemalja članica, uglavnom iz tzv. Trećeg sveta, no slomom komunizma 1990-ih godina, te priključenjem nekih evropskih država Evropskoj uniji, Pokret je izgubio nekoliko članica.

Naser je, nakon Tita, odslužio poziciju vođe Pokreta, tzv. Generalnog sekretara Pokreta nesvrstanih koju je obavljao od 1964. do 1970. Tokom Naserovog mandata kao Glavni sekretar, u Kairu je od 5. i 10. oktobra 1964. održana druga konferencija zemalja Pokreta nesvrstanih.

Ovo je najznačajniji potez koji je Naser napravio tokom svog mandata, te je po mnogim istoričarima Naser, baš zbog sudelovanja u razvoju Pokreta, smatran jednim od najboljih političara 20. veka.

Odnos sa Sovjetskim Savezom uredi

Suecka kriza je Egipat dovela u bolje odnose sa Sovjetskim Savezom.[23] Kao znak dobrih odnosa, SSSR je obećao platiti oko trećinu cene za gradnju Asuanske visoke brane i poslati 400 radnika koji bi pomogli u gradnji.[24] Izgradnja brane započeta je 1. januara 1960,[25] a dovršena je 1970. Njen rezervoar nazvan je jezero Naser, u čast predsednika. Kako se i pretpostavljalo, brana je proizvodila znatnu količinu energije, 2,1 gigavata, te i danas stoji.[26]

Asuanska brana nije bila jedini rezultat dobrih odnosa Sovjetskog Saveza i Egipta. Zbog uticaja Sovjetskog Saveza i domaćih faktora, Naser je počeo voditi Egipat u socijalistički ekonomski sistem, sličan onom koji je opisivao marksizam-lenjinizam. Do 1962, taj prelazak oveo je do toga da vlada poseduje minimalno 51% svakog biznisa u zemlji.[27] Tokom svog službenog poseta Egiptu koji je trajao od 9. do 26. maja 1964, Nikita Hruščov je Nasera odlikovao medaljama Lenjinovog reda i Heroja Sovjetskog Saveza.[28]

Većina povjesničara slaže se da Egipat pod Naserovim režimom nikad nije u potpunosti dosegao socijalizam, a pod Naserovim naslednikom, Anvarom Sadatom, Egipat se vraćao prema čvršćem kapitalističkom sistemu.[29]

Suecki kanal uredi

 
Naser drži govor prilikom otvaranja Sueckog kanala

Malo pre potpunog preuzimanja vlasti, Naser je potpisao sporazum sa Ujedinjenim Kraljevstvom koji je osigurao povlačenje britanskih trupa iz zone Sueckog kanala, ali je mala grupa civilnih oficira mogla ostati. Sporazum je konačno dao Egiptu potpunu nezavisnost i prekinuo je tenzije između Britanije i Egipta.[30] Nedugo nakon sporazuma s Britancima, Naser je dobio 40 miliona dolara finansijske pomoći za ekonomski razvoj od Britanaca i Amerikanaca.[31]

Sledeće, 1955, godine Amerikanci su obećali još 56 miliona, te 200 miliona kroz Svetsku banku, dolara za izgradnju Asuanske visoke brane[32][33], koju su Naser i njegovi saveznici planirali odmah nakon revolucije. Planirana brana stvorila bi najveće jezero stvoreno ljudskim rukama, generirala bi električnu energiju za velik deo Egipta, davala bi vodu za navodnjavanje i kontrolirala bi plavljenje reke Nil.[34] U septembru 1955, Naser je šokirao zapad potpisavši oružani pakt sa Čehoslovačkom, državom Istočnog bloka. No, u julu 1956. Zapadne snage povlače svoju finansijsku pomoć, zbog ugovora sa ČSSR, te tako prisiljavaju Nasera da traži alternativne metode kako bi finansirao izgradnju brane.[35] Dana 26. jula 1956 (na godišnjicu abdikacije kralja Faruka), kao deo plana za dobijanje novca za izgradnju brane, kao moćni podsetnik Zapadu da će Egipat učiniti kako su želeli, Naser započinje nacionalizaciju Sueckog kanala.[36] Kodna reč za započetak nacionalizacije bila je reč „De Leseps”, na govoru u Aleksandriji, koji je bio prenošen preko radia.

Naser je znao da će nacionalizacija kanala uveliko isprovocirati Zapad, naročito Ujedinjeno Kraljevstvo i Francusku koje su imale veliki udeo u kanalu. No, Naser je bio uveren da Britanija neće moći vojno intervenisati barem 2 meseca nakon objave, a izraelsku intervenciju proglasio je "nemogućom".[37] Na početku oktobra, Savet bezbednosti se sastao se po pitanju Sueckog kanala i donelo rezoluciju kojom je priznalo egipatsku kontrolu kanala, ali samo dok on dopušta plovidbu stranim brodovima kroz njega.[38] Nakon sporazuma, "Naser je procenio da se opasnost od invazije spustila na 10%".[39]

Francuska je tajno pristupila Britaniji i Izraelu sa planom o osvajanju kanala. Plan je bio da Izrael konačno uzvrati napadima što ih je naređivao Egipat preko pojasa Gaze. Trebalo je da Izraelci osvoje poluostrvo Sinaj, a onda bi britanske i francuske snage krenule u intervenciju kao neutralne i ponovo zauzele kanal. Dana 29. oktobra, izraelske snage došle su na Sinaj, a 31. oktobra, Britanci i Francuzi su ušli u zonu kanala. No, predsednik Ajzenhauer, koji je bio ljut jer nije ništa znao o tajnom planu, zahtevao je od tri zemlje da povuku svoje vojne snage. Dana 5. novembra 1956, Sovjetski Savez je izdao ultimatum u kojem zahtjeva povlačenje svih stranih jedinica iz Egipta. Sve tri zemlje su pristale, kada je SAD "saterao Britaniju u ugao" zapretivši destabilizacijom britanske ekonomije i potupnim odstranjivanjem njenih sila, time završivši događaj koji je poznat kao Suecka kriza.[36] Naser je proglašen herojem i pobednikom, te je time uzdigao svoj status kao vođa Arapskog sveta.

Jemenski rat i Šestodnevni rat uredi

Naser je promenu režima u Jemenu tražio još od 1957. Videvši priliku, prvi korak ka ostvarivanju svog cilja napravio je u januaru 1962. davši Pokretu slobodnog Jemena uredski prostor, finansijsku potporu i termin za radio emisiju. Naser je video prilike u Jemenu da izgladi račune sa plemićkom porodice Saudi, za koju je Naser mislio da je omalovažavala egipatsku uniju sa Sirijom. Ambasador Ahmed Abu-Zeid, koji je obavljao dužnost egipatskog ambasadora u Jemenu od 1957. do 1961, upozorio je egipatske zvaničnike da su jemenska plemena teško zadovoljiva i da nemaju nikakav osećaj lojalnosti i nacionalizma. Ambasador je bio protiv slanja vojne potpore, nego je govorio da se Pokretu slobodnog Jemena šalje samo novac i oprema. Abu-Zeid je takođe upozorio da će Saudijevi poplaviti Jemen novcem kako bi se borili protiv egipatskog prisustva i preokrenuli revoluciju u korist Saudijske Arabije. Naser je odbacio Abu-Zeidove ideje te je čvrsto stajao pri ideji da arapski nacionalistički pokret u Jemenu treba zaštititi egipatskom vojnom silom.

Naser je bio uveren da će regiment egipatskih specijalnih jedinici i krilo bombaša osigurati jemenskim republikancima coup d' etat. Već u roku od tri meseca nakon slanja trupa u Jemen, Naser je shvatio da će kod ove situacije biti potreban veći angažman. Na početku 1963, Naser je započeo četverogodišnju zadatak izvođenja egipatskih trupa u Jemen, koristeći neuspešni mehanizam, samo kako bi pridobio više trupa. Nešto manje od 5.000 trupa je preseljeno u oktobru 1962. Samo dva meseca kasnije, Egipat je imao već 15.000 redovnih trupa u Jemenu. Do kraja 1963. broj je narastao do 36.000, a već 1964. bilo je 50.000 egipatskih trupa u Jemenu. Sredina 1965. bila je vrhunac, u Jemenu se tada nalazilo 55.000 egipatskih trupa. Egipat je u Jemenskom ratu platio veliku cenu, te je jako velike gubitke. Pošto je SSSR informisao Nasera o izraelskim planovima za napad na Siriju, Naser je, pod pritiskom arapskog sveta, iskoristio situaciju kako bi uzdigao svoju padajuću popularnost. Predvideo je remilitarizaciju poluostrva Sinaj i zahtevao da UNEF evakuiše Sinaj, zahtev koji je Glavni sekretar UN-a U Tant prihvatio. Naser je tada započeo remilitarizaciju Sinaja. Dana 23. maja, zatvorio je Tiranski tesnac, na koji je Izrael dobio Pristupljeno 1956, za izraelske brodove, blokirajući time izraelsku luku Eilat i severni deo Akapskog zaliva, jedini izraelski pristup Indijskom okeanu. Izrael je to zatvaranje smatrao kao kazus belli.

Tokom tog perioda, Naser je kontinuirano iznosio svoju nameru da napadne Izrael, te je izjavio da bi trebalo da mu ostale arapske zemlje pruže podršku. Izrael je na iminentni napad odgovorio pre svih i to događajem koji je poznat kao Šestodnevni rat. Prvi talas izraelskog napada uništio je većinu egipatskih vazdušnih snaga na zemlji. Abdel Hakim Amer, ministar odbrane Egipta, izdao je odredbu o povlačenju, što je bila katastrofa za egipatske trupe. Većina egipatskih gubitaka bilo je baš tokom tog povlačenja. Poraz u Šestodnevnom ratu predstavljao je jedan od najsramotinijih političkih poraza u egipatskoj istorije i tada najveću sramotu za egipatsko vođstvo i narod. Abdel Hakim Amer je pokušao svrgnuti Nasera sa vlasti u puču nekoliko dana nakon poraza u ratu, no nije mu uspelo te je bio prisiljen počiniti samoubistvo trovanjem.[40]

Arapski vođa uredi

 
Naser i Musa al-Sadr

Sa svojom retorikom i Sueckim uspehom, Naser je postao jedan od vođa Arapskog sveta, inspirišući naserističke političke stranke posvećene afričkom jedinstvu. Mnogi su Nasera videli kao vođu Arapskog sveta, koji predstavlja novu, prkosnu eru u arapskoj politici.

 
Zastava Ujedinjene Arapske Republike

Naserova politika često je povezivana sa panarabizmom, koji je promovisao agresivne postupke arapskih zemalja protiv "imperijalističkog" Zapada, te je nalagao da se resursi arapskih zemalja iskorištavaju za boljitak Arapskog sveta, a ne Zapada. Naser je 1967, u jednom govoru, rekao:


Godine 1958, sirijski vojni i civilni vođe su zahtevali spajanje država Sirije i Egipta. Uveliko iznenađen ponudom i nesiguran u to je li pravo vreme, Naser je ipak pristao te je stvorena država poznata kao Ujedinjena Arapska Republika. Mnogi su na to gledali kao prvi korak u stvaranju jedne panarapske države. Bilo je i pokušaja da se u zajednicu uključi i Jemen. No, UAR nije bila uspeh. U Siriji, egipatski birokrati i oficiri su se ponašali diktatorski, a brzo razvijena tajna policija je suzbijala svaki oblik opozicije uključujući i Muslimansko bratstvo i SKP. U međuvremenu, sirijska buržoazija nije dobila pristup egipatskom tržištu kojem se nadala. Nezadovoljstvo među sirijskom buržoazijom i oficirima dovelo je do secesionističkog zauzimanja Damaska i raspada UAR-a 1961, iako je Egipat nastavio sa korišćenjem tog imena do 1971. Egipatska intervencija u Jemenu dovela je do krvavog građanskog rata u toj državi (1962-1970).

Ostavka i posledice uredi

Sramotni poraz u Šestodnevnom ratu je bio toliko uznemirujući da je izazvao domaću političku reakciju. Popodne 9. juna 1967, Naserova izjava o ostavci uživo je prenošena na egipatskoj televiziji i radiju, a Naser je u njoj poziciju predsednika prepustio tadašnjem potpredsedniku Zakariji Mohiedinu:


Nedugo nakon emitovanja izjave, na ulicama širom Egipta, ali i celog Arapskog sveta, pojavili su se milioni ljudi koji su demonstrirali protiv ostavke. Njihovo odbijanje Naserove ostavke izraženo je pomoću uzvika: „Borićemo se.“. Kao posledica toga, Naser je vodio Egipat kroz Rat iscrpljivanja (1968—1970).

Godine 1969, pošto je grupa reformatora i kritičara autoritativnog režima pobedila na izborima za Egipatski klub sudaca, direktni izazov koji je postavio sudski sistem pokazao se netolerantnim za Naserov režim. Naser je napravio niz mera koje su danas poznate kao „masakr sudstva“, uključujući i otpuštanje stotine sudaca.

Smrt i pogreb uredi

Gamal Abdel Naser preminuo je 28. septembra 1970. od posledica srčanog udara, po završetku sastanka arapskih vođa u Kairu po pitanju Izraela[41] i Crnog septembra u Jordanu. Bolovao je od hemokromatoze, ili bronzanog dijabetesa, nasledne bolesti uzrokovane viškom gvožđa u organizmu.

 
Anvar al Sadat, naslednik Nasera na poziciji predsednika Egipta

Zbog svojih sposobnosti da pobudi nacionalističke strasti, kao dokaz onoga što neki zovu budućnost njegova uticaja, "muškarci, žene i deca su plakali i tugovali na ulicama"[42] pošto su saznali za njegovu smrt. Njegov pogreb, koji je održan 1. oktobra, bio je jedan od najvećih u istorije, sa oko 5.000.000 ljudi. Procesija do njegova mesta pokopa, koja je bila duga 6 mi (9,7 km), započela je od Revolucionarnog zapovednog veća sa avionima tipa MiG-21 koji su leteli iznad procesije. Emocije, koje su uključivale i plakanje reportera koji su uživo prenosili procesiju, te su hiljade ljudi potpuno sakrili vojnike koji su nosili kovčeg pokojnog predsednika. Taj događaj poznat je i kao "ljudska procesija". Anvar el Sadat, koji je bio međumandatni predsednik nakon Naserove smrti, službeno je na dužnost predsednika postavljen 5. oktobra.

Naserizam uredi

Glavni članak: Naserizam

Naserova ostavština je i danas debatirana, čak i u Arapskom svetu. Za mnoge, on je vođa koji je obnovio svoju državu i ponovo uspostavio arapski ponos unutar i izvan nje. Uz to, mnogi se slažu da je Naser oslobodio Egipat od evropskog uticaja, obnovio ekonomiju kroz svoje agrarne reforme, projekte kao što su Asuanska visoka brana, te svojim pokretima za veću ekonomsku upletenost. No manjina gleda njegovu politiku kao prisilni militarizam koji je Egipat doveo do mnogih poraza, pre nego do mira i stabilnosti. U dodatak tome, Naserovo suzbijanje političke opozicije i masivno proširenje policije i sigurnosnih službi rezultovalo je ostavštinom političke represije koju njegovi naslednici koriste i danas. Naserova uloga u Šestodnevnom ratu, koja je nanela velike štete arapskim zemljama, malo je umanjila njegovu ostavštinu i umanjila njegov uticaj na Bliskom istoku. U poslednjim godinama vladavine, Naser se uveliko oslanjao na pomoći Sovjetskog Saveza.

No, u drugu ruku, Naserova modernizacija egipatskog prosvjetnog sistema - kojom je omogućio obrazovanje svim društenim slojevima, a njegovo podržavanje umetnosti, kao što su pozorište, film i muzika, pa i književnost, je viđena kao pozitivan uticaj na arapske zemlje u celini.

Unatoč svim nedostacima za vreme njegove vladavine, generalno mišljenje o Naseru je pozitivno te se smatra dobrim vođom koji je uveliko doprineo u razvoju i stabilnosti svoje zemlje i naroda.

Asuanska brana uredi

 
Satelitski snimak Asuanske brane

Jedan od najkontroverznijih poteza koji je Naser povukao je izgradnja Ausanske visoke brane i stvaranje eponimnog jezera na jugu zemlje. Izgrađena kako bi proizvodila električnu energiju za tešku industriju i kako bi smanjila šanse za plavljenje reke Nil, brana je uništila većinu Nubijskih arheoloških nalazišta (osim onih koje je spasio UNESCO). Takođe je stvorila velike ekonomske probleme. Velika površina jezera dopušta da se velik deo vode reke Nil isparava u prazno, dok brana blokira da sediment dolazi do delte reke. Prema nekim agronomima, agrikulturna produktivnost doline reke Nil je uveliko smanjena. Uprkos tome, brana je pomogla u opskrbljivanju tada rastuće ekonomije električnom energijom, te je bila esencijalna u modernizaciji kopnenog Egipta kroz uvođenje elektriciteta. Brana je takođe spasila Egipat od mnogih poplava koje su harale krajolikom kroz koji je tekla reka.

Porodica uredi

 
Tahia Kazem, Naserova žena, prilikom posete jugoslovenskoj ambasadi

Naser je bio oženjen Tahiom Kazem, kćeri skormnog Iranca. Zajedno su imali petoro dece (3 sina i 2 kćeri): Halid, Abdel Hakeem, Abdel Hameed, Hoda i Mona.[43]

Njegova starija kći, Hoda Abdel Naser, postala je politički istraživač i profesorka na univerzitetu u Kairu. Uz njenu pomoć, mnogi retki dokumenti su skupljeni, zabeleženi i izloženi u Novoj aleksnadrijskoj biblioteci, ali i na internetu.[44]

Dela uredi

Predsednik Naser je tijekom svog života izdato nekoliko knjiga:

  • Sećanja Gamala Abdela Nasera o Palestinskom ratu 1948. (izdato 1955)
  • Prema slobodi (izdato 1959)
  • Oslobođenje Egipta: Filozofija revolucije (izdato 1955)

Reference uredi

  1. ^ Nutting 1972, str. 3.
  2. ^ Stephens 1972, str. 29–31.
  3. ^ Stephens 1972, str. 32.
  4. ^ Stephens 1972, str. 31–34.
  5. ^ Nutting 1972, str. 16.
  6. ^ Stephens 1972, str. 50–54.
  7. ^ Nutting, str. 20.
  8. ^ Stephens 1972, str. 63.
  9. ^ Stephens 1972, str. 67.
  10. ^ Heikal 1973, str. 17.
  11. ^ Heikal 1973, str. 18.
  12. ^ Nutting 1972, str. 36–37.
  13. ^ Stephens 1972, str. 108.
  14. ^ Nutting 1972, str. 38–39.
  15. ^ Stephens 1972, str. 114.
  16. ^ Stephens 1972, str. 123–124.
  17. ^ Nutting 1972, str. 60.
  18. ^ Nutting, str. 60–61.
  19. ^ Stephens 1972, str. 125.
  20. ^ Nutting 1972, str. 61–63.
  21. ^ Stephens 1972, str. 129.
  22. ^ Stephens 1972, str. 128–129.
  23. ^ Copeland, str. 214.
  24. ^ “Aswan Haj Dam”)
  25. ^ Stephens 1972, str. 299.
  26. ^ “Aswan High Dam”
  27. ^ Malek, str. 363–365.
  28. ^ Heroji Sovjetskog Saveza (jezik: ruski)
  29. ^ Malek, str. 367–371.
  30. ^ Nutting 1972, str. 69–71.
  31. ^ Stephens 1972, str. 143.
  32. ^ Nutting 1972, str. 118.
  33. ^ Britanikin članak
  34. ^ Stephens 1972, str. 170.
  35. ^ Nutting 1972, str. 140–141.
  36. ^ a b Malek, str. 107
  37. ^ Heikal 1973, str. 91.
  38. ^ Heikal 1973, str. 103–104.
  39. ^ Heikal 1973, str. 105.
  40. ^ Geroй Sovetskogo Soюza Amer Abdelь Hakim :: Geroi stranы, Pristupljeno 28. 3. 2013.
  41. ^ Nutting 1972, str. 475.
  42. ^ Nutting 1972, str. 476.
  43. ^ Aburish 2004, str. 313–320.
  44. ^ Site for President Gamal Abdel Nasser, Pristupljeno 28. 3. 2013.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гамал_Абдел_Насер&oldid=27549423”