Википедија

Gajde

народни музички дувачки инструмент

Gajde su narodni muzički duvački instrument sastavljen od mešine i svirale.[1] Nekada su bile uobičajen instrument širom Evrope. U Srba i ostalih Južnih Slovena gajde se sviraju i danas, mahom u selima. Što se Evrope tiče svaka zemlja ima svoj tip gajdi (bag pipes), međutim u mnogim zemljama to više nije taj izvorni tip gajdi, već su usavršene do te mere da su na sviralu dodati čak i mehanizmi sa klapnama, primitivni piskovi od trske su zamenjeni industrijskim te se i zvuk uslovno rečeno profinio i prilagodio više klasičnom izvođenju. Međutim, ovim tehničkim poboljšanjima zapadnoevropski tipovi gajdi mnogo su izgubili od svoje ruralnosti i rustike zvuka.[2][3]

Gajde
Škotski gajdaš
Klasifikacijanarodni instrument

Praksa sviranja na gajdama se nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.[4]

Poreklo imena uredi

Postoje različita objašnjenja o poreklu imena ovog instrumenta - gajde:

  • Srpski etnomuzikolog Petar D. Vukosavljević u svojoj studiji o erskim gajdama, pominje stari srpski naziv instrumenta – gadlje, preuzetog iz Vukovog ”Srpskog rječnika”, dok etimologiju današnjeg naziva gajde izvodi od arapskoturske reči ghaida - blagost (prema nemačkom leksikonu muzičkih instrumenata iz 1913. g.)
  • Borivoje Džimrevski u svojoj knjizi ”Gajdata vo Makedonija” navodi objašnjenje ovog termina, uzeto iz ”Novog Grouv rečnika muzičkih instrumenata” (New Grove Dictionary of Music and Musicians) autora Stenlija Sadijea (Stanley Sadie), koji termin gajda (odnosno gajde) povezuje sa gotskim izrazom gait ili ghait - koza, te otuda reč gajde označava muzički instrument sačinjen od kozje kože[5]

Istorija uredi

Tragovi instrumenta sličnog gajdama sežu u prošlost više hiljada godina. U drevnom gradu Uru, kao i u drevnom Egiptu pronađene su jednostavne svirale od trske, koje muzikolozi smatraju pretečama današnjih gajdi. Nije poznato kada je i ko dodao mešinu.

U biblijskoj knjizi Danila, napisanoj više od 500 godina pre nove ere, pominje šest vavilonskih muzičkih instrumenata. Jedan od njih je i aramejski naziv sumponija, u mnogim jezicima preveden kao gajde. Iako se ne može pouzdano reći kako je taj drevni vavilonski instrument izgledao, verovatno je ličio na gajde koje još uvek postoje na Orijentu. Izveštaji otkrivaju da su u Persiji (današnji Iran), Indiji i Kini gajde korišćene u raznim oblicima, a neki od njih još uvek postoje.

Rimski istoričar Svetonije piše da je car Neron tokom svoje vladavine u prvom veku nove ere obećao da će, ako zadrži svoj presto, svirati „redom hidraulične orgulje, flautu i gajde“. Gajde se pominju u Starom Rimu i pre toga, 37. godine nove ere, u jednoj pesma za koju se veruje da ju je napisao pesnik Vergilije, kao „svirale koje ugodno cvrkuću“.

Rimska pešadija je imala svoje gajdaše, ali se ne može sa sigurnošću utvrditi da li su Rimljani doneli gajde 43. n. e. prilikom osvajanja britanskih ostrva, ili su samo uvećali njihov tamošnji broj.

Gajde su se još od davnina svirale u Italiji, Irskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj i Španiji, kao i na Balkanu i Skandinaviji. Zna se da su oko 500. p. n. e. Kelti doneli neku vrstu gajdi u Škotsku, ali i da je u Škotskoj i mnogim grofovijama u Engleskoj još odranije postojalo neki oblik ovog instrumenta. Škotske gajde poreklom su iz škotskih visoravni, a sviraju se u Britaniji, Kanadi, Sjedinjenim Državama i drugim zemljama engleskog govornog područja. Današnje gajde stare su oko 300 godina.[6]

Gajde na prostoru Balkana uredi

Gajde se, u veoma srodnim oblicima, javljaju u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Albaniji, Hrvatskoj.

Na prostoru Balkana pronađeno je nekoliko tipova gajdi:

  • Južnomoravsko-makedonski tip - najrasprostranjeniji tip i svira se od okoline Niša pa sve do juga Makedonije.
  • Svrljiške gajde, koje imaju gajdenicu (sviralu, gajdarku) sa duplom cevi, sreću se u okolini Niša.[7]
  • erske gajde
  • banatske ili mokrinske gajde
  • vojvođanske gajde, koje imaju meh i takođe sviralu sa duplom cevi[8]

Svaki tip odlikovao se različitim štimom (uglavnom netemperovanim), kasnije su majstori uhvatili kalupe po kojima su pravili gajde preciznijeg štima.

Gajde u savremenoj muzici uredi

Danas se gajde sviraju uz goč tj. tapan pa i uz tamburu. Postale su sastavni deo neofolk i neovizantijskih muzičkih sastava, kao i svih grupa koje se bave arhaičnom muzikom.[9]

Gajde u Srbiji uredi

Sviranje na gajdama
 
Srpski gajdaš na Niškom keju (Vorld mjuzik festival u Nišu, 2001)
Nematerijalno kulturno nasleđe
RegionJugoistočna i severoistočna Srbija i Vojvodina
ZajednicaZajednice srpskog, makedonskog i vlaškog stanovništva
PredlagačMuzikološki institut SANU, Centar za kulturu Svrljig, Centar za kulturu grada ZaječaraKulturni centar Pančeva, Akademsko društvo za negovanje muzike „Gusle”, KUD „Jablaničko kolo”
Veb sajthttp://nkns.rs/cyr

Sam zvuk gajdi vodi duboko u prošlost u zadnje repove korena naroda. Veoma dragoceno je to što na Balkanu postoje i danas se prave primitivni tipovi gajdi koje su svirali i naši preci. U prošlosti su se na gajdama svirala kola i ora i bile su verni prijatelji pastira, pored frula i kavala. Pastiri su bili oni koji su ih najčešće i pravili idući za ovcama.

Sviranje na gajdama izvodi gajdaš, svirac, gajdar, gajdardžija, karabaš (vlaški: cărabăş) i karakteristično je za zajednice srpskog, makedonskog i vlaškog stanovništva. Na saborima gajdaš bi obično stao u sredinu kola i svirao dok se kolo vilo oko njega, on bi se pak okretao licem čas jednima čas drugima, pokazujući svoje uživanje (merak). U narodu se kaže duva u gajde.[2][10]

Opis i izrada instrumenta uredi

 
Srpski gajdaš

Gajde se sastoje od nekoliko elemenata: Gajdenica (gajdurka po makedonski, svirala, gajdarka) deo koji daje zvuk, ima rupe gde svirač prebira prstima i kroji melodiju sa ukrasima. Broj rupa se kreće između 6 i 8. Gajdenica se pravi od tvrdog drveta. Najčešće su to šimšir ili zelenika, dren, jorgovan i šljiva.

Na vrhu gajdenice nalazi se krivi završetak koji se nekada pravio isključivo od bivoljeg ili drugog roga, a danas majstori ovaj egzotični materijal zamenjuju drvetom. Sa vrha ovog dela na uzici od kože visi zub od vuka, divlje svinje ili medveda... ili kandža orla ili sokola. Ovaj oštri predmet služi kao amajlija, ujedno i kao alat kojim su se doterivale rupe kada su štimovane pomoću pčelinjeg voska (veličina rupe se sužavala kapanjem pčelinjeg voska).

Pisak se nalazi u spoju između mešine i gajdenice. Vibracijom njegovog jezička dobija se zvuk. Pisak (piska makedonski) pravi se od sirove barske trske ili od mladica zove. Pisak se nakratko uroni u vrelo ulje kako bi se zaštitio od vlage. Štim gajde umnogome zavisi od piska i od klimatskih prilika te se gajdašima savetuje, ukoliko sviraju zajedno sa drugim instrumentima uvek imaju sa sobom nekoliko pisaka, koji se u štimu razlikuju za nekoliko centi ili pola stepena.

Svi prstenovi u koje se uglavljuju drveni delovi, kada se spajaju sa mešinom, zovu se glavčine i prave se od kravljeg roga (danas usled nedostatka materijala, od drveta).

Drveni deo u koji se duva ima povratni ventil, sa klapnom od parčeta kože, a u novije vreme od gume.

Velika dugačka cev koja daje dubok (bas) ton takođe ima svoj veliki pisak i zove se prdalo (brčalo na makedonskom), bas, bordun, ili drndalo. Sklapa se iz tri dela i pravi se od drena, šimšira ili zelenike.

Mešina se pravi od kože jareta ili jagnjeta koja se suši, potapa u krečnu vodu i tako impregnira. Deo sa krznom okreće se unutra da drži vlagu i toplotu.

Ceo instrument maže se lojem ili voskom na svim spojevima da ne pušta, a mešina se maže svinjskom mašću da bi se očuvala.[5] Ovakav oblik gajdi nije se promenio vekovima.

Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije uredi

Sviranje na gajdama, narodnom muzičkom instrumentu, na teritoriji Srbije se odnosi na solističku praksu sviranja na dvoglasnim i troglasnim gajdama. Repertoar narodne muzike za ovaj instrument obuhvata narodne igre, pesme, improvizacione forme i specifične pesme ritualnog karaktera (žetvarski, svadbeni, posmrtni obred, obredna povorka koledara u jugoistočnoj Srbiji). Pevanje uz gajde je ređe prisutno u praksi, i to pre svega kod vojvođanskih svirača na troglasnim gajdama.

Ovaj oblik izvođačke umetnosti prisutan je u istočnom pojasu Srbije (okolina Negotina, Zaječara, Bora, Majdanpeka, Požarevca, Svrljiški kraj sa okolinom, okolina Niša, Zaplanje, Šopluk i okolina Leskovca) i u Vojvodini (pretežno Banat - okolina Kikinde, Zrenjanina i Pančeva i Sremske Mitrovice).[4]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Vlajić-Popović, Jasna. „Lingvistička obrada pojma "GAJDE"”. POJMOVNIK SRPSKE KULTURE. ETNOGRAFSKI INSTITUT. Arhivirano iz originala 19. 1. 2019. g. Pristupljeno 18. 1. 2019. 
  2. ^ a b Pekic, Biljana. „Narodni instrumenti”. Narodna tradicija u školi. Pristupljeno 18. 1. 2019. 
  3. ^ „Gajde”. www.gajde.com. Arhivirano iz originala 16. 01. 2023. g. Pristupljeno 2023-02-04. 
  4. ^ a b „SVIRANjE NA GAJDAMA”. Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Ministarstvo kulture i informisanja RS i Etnografski muzej u Beogradu. Pristupljeno 19. 1. 2019. 
  5. ^ a b Radisavljević, Vladan. „Gajde u tradicionalnoj kulturi Srba” (PDF). SVEVLAD. Pristupljeno 18. 1. 2019. 
  6. ^ „Gajde — trag prošlosti”. ONLAJN BIBLIOTEKA. Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania. Pristupljeno 18. 1. 2019. 
  7. ^ Kostić, Aleksandar (11. 10. 2016). „Svrljiške troglasne gajde još čuvaju duh ovog kraja”. Južne vesti. Južne vesti, Internet novine. Pristupljeno 18. 1. 2019. 
  8. ^ „Sviranje na gajdama”. Srbija.com. Pristupljeno 18. 1. 2019. 
  9. ^ „Gajde”. NekiRok (na jeziku: engleski). 2020-08-04. Pristupljeno 2023-02-04. 
  10. ^ „You are being redirected...”. www.serbia.com. Pristupljeno 2023-02-04. 

Literatura uredi

Časopisi uredi

Knjige uredi

  • Baines, Anthony (novembar 1991), Woodwind Instruments and Their History , Dover Pub, ISBN 0-486-26885-3 .
  • ——— (1995), Bagpipes (3rd izd.), Pitt Rivers Museum, University of Oxford, ISBN 0-902793-10-1 , 147 pp. with plates.
  • Cheape, Hugh, The Book of the Bagpipe .
  • Collinson, Francis (1975), The Bagpipe, The History of a Musical Instrument .
  • An Introduction to Uilleann Piping – A Tutorial for Learning to Play the Uilleann pipes. ISBN 978-0957539204.
  • My Method, Timothy Britton, illustrated guide to reed making for uilleann pipes
  • A Manual for the Irish Uilleann Pipes, Patrick Sky, LOC 79-67073. ISBN 0-934302-00-6., Silver Spear Pub, 1980
  • Reedmaking Made Easy, Dave Hegarty, Na Píobairí Uilleann, Futuresprint, Dublin, 1983
  • The Pipers Despair, David Quinn
  • The Insane Art of Reed Making, Patrick Sky
  • Learn to Play the Uilleann pipes with the Armagh Pipers Club, Erthne & J.B. Vallely, illustrated, Ronan Press Ltd, reprinted 4th edition 1981
  • The New Approach to Uilleann Piping, H. J. Clarke, St Martin's Publications, 1988, Galway
  • The Davy Spillane Uilleann Pipe Tutor, Book I Basic, Davy Spillane and Tommy Walsh, Waltons Manufacturing Ltd. 1996. ISBN 0-7866-3400-6.
  • Leo Rowsome's Tutor for the Uilleann pipes, Rowsome, Leo, Walton's Musical Instrument Galleries
  • The Union Pipes – A Workbook, Brooks, Denis
  • How to Play the Irish Uilleann pipes, Crowley, Tadhg
  • The Master's Touch a Tutor for the Uilleann pipes, Ennis, Seamus
  • Irish Bagpipes: Their Construction and Maintenance, Garvin, Wilbert
  • A Collection of Pipe-Friendly Tunes, Walsh, John
  • The Dance Music of Willie Clancy, Mitchell, Pat
  • Ceol an Phiobaire, Moylan, Terry
  • The Piper's Dream, McNulty, Pat
  • The Dance Music of Seamus Ennis, Mitchell, Pat
  • Reed Making, George Wallace, Northumbrian Piper's Society
  • Reed Maintenance, Colin Ross, Northumbrian Piper's Society
  • Basic Tutor for the Northumbrian Small Pipes, Richard Butler, printed by Crescent Printing company, Ashington, Northumberland
  • Handbook for the Northumbrian Small Pipes, Richard Butler, printed by Butler Publishing, Cliffside, Northumberland. 1987. ISBN 0-946928-07-X.
  • Drone Reeds with Brass Body & Cane Tongues, David Bailey, Northumbrian Piper's Society
  • The Northumbrian Smallpipes Tutor, John Liestman
  • Crowley's Collection of Music for the Highland or Irish Bagpipes, Book 1, Compiled and Arranged by Tadhg O'Crowley.
  • The Complete Pipers Handbook, Brett Tidswell, 2008. ISBN 978-0-646-50047-8., School of Piping
  • The Reed Book, Brett Tidswell, 2010, School of Piping
  • The Bagpipe Instruction Manual, Brett Tidswell, 2011, School of Piping
  • Scots Guards: Standard Settings of Pipe Music Volume 1
  • Scots Guards: Standard Settings of Pipe Music Volume 2
  • Scots Guards: Standard Settings of Pipe Music Volume 3, Compiled by Brigadier Harry Nickerson, Novello Publishing, Ltd, London
  • The College of Piping Highland Bagpipe Tutor 1, Seumas MacNeill & Thomas Pearston, 1955, Revised and Edited by Robert Wallace, 2012. ISBN 978-0-9549380-2-4., The College of Piping, Glasgow
  • The Highland Bagpipe, Captain John A. Maclellan, MBE
  • The Piper's Handbook, PM John A. MacLellan, MBE, Paterson's Publications, London
  • The Highland Bagpipe and its Music, Roderick D. Cannon FSA(Scot),2002. ISBN 0-85976-549-0., John Donald Publishers LTD, Edinburgh
  • The Highland Pipe and Scottish Society 1750–1950 William Donaldson, 2000. ISBN 978-1-86232-075-8. Tuckwell Press, Edinburgh
  • Piobaireachd, Classical Music of the Highland Bagpipe, by Seamus MacNeill, 1969, 1976, SBN 563 07487 6, published by BBC
  • The Notation & Tuning of the Highland Bagpipe, Captain John A. Maclellan, MBE
  • The Highland Bagpipe, W.L. Manson, 1901,A.Gadrner, Paisley and London, reprint 1977. ISBN 0-7158-1213-0., EP Publishing, Wakefield
  • Bagpipe Music for Dancing, John MacLellan, Paterson's Publications
  • The Art of Piobaireachd, by Dr. Ian L. McKay, revised 1996, published bt Comunn na Piobaireachd (NA) Inc
  • Piping and Drumming, An Integrated Approach, Volume I, S.H.Bailie, Published by the Northern Ireland Piping and Drumming School of the N.I. branch, The Royal Scottish Pipe Band Association, Belfast 1988.
  • Structured Learning, The RSPBA Complete Guide to Piping & Drumming Certificiation, Books I-III, Published by The Royal Scottish Pipe Band Association.
  • Highland Bagpipe Makers, Jeannie Campbell, 2001. ISBN 1-899780-02-5., Magnus Orr Publishing
  • Bagpipe Reeds: The Full Story, Bruce D. Liberati, Pipe Band Technology, Pittsburgh, PA, 1986
  • Piping Times, vol. 51, no. 5, February 1999, Making Bagpipes, illustrated
  • Walton's Tutor and selection of Irish Aires for the Bagpipes, Orpen-Palmer, no date
  • Angus MacDonald's Collection (two books) – Lismor
  • A Compleat Theory of the Scots' Highland Bagpipe, Joseph MacDonald,1760.
  • From Icon to Identity: Scottish Piping & Drumming in Scandinavia, Mats d Hermansson, PhD, 2003, diss. University of Gothenburg. ISBN 91-85974-71-4, ISSN 1650-9285
  • The Master Piper (the Dixon MS)
  • The Border Bagpipe Book, Matt Seattle, Dragonfly (out of print?)
  • Journal NA Association of Lowland & Border Pipes, Number 5, March 1993, edited by Brian McCandless
  • A Tutor for the Cauld Wind Bagpipes, Gordon Mooney, (Applicable to the Lowland Pipes, Border Pipes, Northumbrian Half-long Pipes and Scottish Small Pipes), Published by Lowland & Border Pipers Society, 1995
  • Säckpipan i Norden, Per-Ulf Allmo and John E. Berg. 1990, AllWin (Stockholm). ISBN 9179708463. (available in translation)
  • Säckpipan i Sverige, Mats Rehnberg. Nordiska museets handlingar 18, Stockholm 1943.
  • Tonioú Breiz Izel – two volumes
  • Methode Bretonne De Cornemuse, Gilles Goyat, Centre Breton d'Art Populaire, 1981
  • Nouvelle Methode de Cornemuse Ecossaise, Jean-Luc Le Moign, 23 November 1995. ISBN 2-910981-09-6.
  • Ecole de Bomborde, Jean L'Helgouach
  • Methode de Bombarde, Padrig Sicard. ISBN 2-9508677-2-3.
  • The Complete Tutor for the Brien Boru Warpipes, Roleston, Newcastle, County Down, no date
  • Bagpipes, Anthony Baines. ISBN 0-902793-10-1, Pitt Rivers Museum, University of Oxford, 3rd edition, 1995 147 pages with plates
  • "Bagpipes and Tunings", Theodor Podnos. ISBN 0911772529, Detroit, Mich. : Information Coordinators, 1974 125 p. : ill. ; 23 cm
  • Woodwind Instruments & Their History, Anthony Baines. ISBN 0-486-26885-3, Nov. 1991, Dover Pub., with Bagpipe plates
  • Highland Bagpipe Makers, Jeannie Campbell, Magnus Orr Publishing. 2001. ISBN 1-899780-02-5.
  • Die Stimme des Windes: Sprachliches zur Geschichte der Sackpfeife/The Voice of the Wind: A Linguistic History of the Bagpipe, Michael Peter Verano. 2015. Hamburg: Baar-Verlag. ISBN 978-3-935536-76-9.

Spoljašnje veze uredi

 
Gajde na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гајде&oldid=27549412”