Gočka pruga

Gočka pruga bila je šumska pruga sagrađena 1916. godine, tokom austrougarske okupacije, sa ciljem lakše eksploatacije bogatih šuma na planini Goč. Pruga je funkcionisala sve do 1959. godine. Početkom 21. veka javila se inicijativa za njeno obnavljanje.

Voz Kamenica-Kraljevo 1934. godine

Izgradnja pruge

Nakon austrougarske okupacije Kraljeva 1915. godine, okupaciona vlast je brzo osposobila železničku stanicu, mostove uništene tokom borbi za grad i prugu Čačak-Kraljevo-Kruševac-Stalać. Okupacija Kraljeva trajala je od 6. novembra 1915. do 22. oktobra 1918. godine. Već prvih dana okupacije austrougarske vlasti su dovodile poslovne ljude iz svoje zemlje, čiji je cilj bio da ispitaju mogućnosti za eksploataciju prirodnih resursa. Prepoznali su priliku za eksploataciju šume na Goču. Austrougarska je već imala iskustva sa gradnjom šumskih pruga, što je činila i u Bosni i Hercegovini nakon aneksije ove teritorije. Na Goču su austrougarski eksperti iz oblasti šumarstva pronašli kvalitetne šume bele bukve.

Za potrebe izgradnje pruge austrougarska vlast je u Gornjoj Ribnici osnovala radni lager, a rad na prugi je obezbeđivala grupa austrougarskih vojnika, kojima je pomagala i jedna manja grupa bugarskih vojnika. Pruga je polazila iz Kraljeva, išla ispod grada i presecala kragujevački drum, a zatim išla obalom iznad izvora Zlatarice, preko drvenog mosta na Ibru, kroz Ribnicu. Prelazila je preko reke Ribnice, a potom izlazila na kolski put u selu Jovac i nastavljala prema Kamenici i Sokolji. Pruga Kraljevo-Kamenica-Sokolja bila je duga 24 kilometra.

U radni lager za izgradnju pruge dovedeni su internirani Srbi iz okolnih sela, ali i italijanski i ruski zarobljenici. Na prinudni rad je dovođeno i lokalno stanovništvo. Radovima je rukovodio nemački oficir Macurik, koji se prema onima koji su gradili prugu odnosio vrlo grubo. Pruga je građena brzo i nedovoljno kvalitetno. Njena širina je bila 600 milimetara. Tamo gde nije mogla da se koristi lokomotiva, Austrijanci su gradili šumsku prugu, isto širine 600 milimetara, gde su prazni vagoni izvlačeni mehaničkim putem. Pored ove pruge, izgrađena je i pruga duga 12 kilometara na trasi Ruđinci-Vrnjačka Banja-Velike Livade. Ova trasa je građena tokom 1916-1917. godine. Pruga je uklonjena sa ulica Vrnjačke Banje nakon njenog oslobođenja 1918. godine.

Gočka pruga između dva svetska rata

Akvadukt-riža preko Gvozdačke reke

Prilikom povlačenja iz Kraljeva 1918. godine austrougarska vojska je zapalila drveni most na Ibru preko kog je prelazila pruga. Po okončanju rata pruga je prešla u državno vlasništvo i njom je upravljala Direkcija železnica. Ona je obnovila drveni most preko kog je pruga prelazila. Godine 1920. Akcionarsko društvo Konzorcija Goč, koji su osnovale dve banke iz Trstenika, dobija pravo da eksploatiše šume na Goču. Tri godine kasnije Direkcija železnica je izgradila šumsku prugu na relaciji Podunavci-Gračac, dugu 14 kilometara. Dve godine kasnije pravo eskploatacije šuma dobija Firma Knežević i Radovanović, koja je izgradila još jedan krak pruge od 4 kilometra, do brda Palež. Od 1925. do 1936. godine pravo korišćenja drvne građe iz ovih šuma dobija firma Impregnacija pragova iz Kruševca. U ovo vreme Gočka pruga je korišćena i za prevoz putnika iz okolnih sela.

Godine 1936. Ministarstvo železnica je prugu ustupilo Ministarstvu šuma i ruda. Ovo ministarstvo je Gočku prugu i eksploataciju šuma prenelo u nadležnost Direkcije šuma, koja je nameravala da Gočku prugu ukine zbog nerentabilnosti. Ovome se usprotivio Petar Bogavac, senator i banski savetnik Moravske banovine, a pojavilo se i više članaka o novinama koji su izražavali nezadovoljstvo ovom odlukom. Direkcija šuma je rešila da Gočku prugu izda pod koncesiju. Tu koncesiju je dobio Miljko Petrović Riža, industrijalac iz Kraljeva.

Železnički most na Ibru u Kraljevu 1959. godine

Petrović je imao svoju firmu koja je već radila na seči šuma na Goču. Firma je sekla šume i za račun Direkcije šuma, ali i za strugaru i stovarište sa prodavnicom dasaka, koje je Petrović imao u Kraljevu. Uzevši kredit, Riža je odmah počeo sa obnovom pruge, kao i popravkom parnih lokomotiva i nabavkom novog alata i mašina. Izgradio je i dve male hidroelektrane (Sokolja 1 i Sokolja 2) za potrebe strugare na električni pogon. Izgradio je i vodotočilo, popularno nazvano vodena riža, po kom je dobio nadimak. Vodu sa planinskih potoka i reka je uvodio u vodotočila. Za ovu svrhu izvršio je prokopavanje tunela za uvođenje Gvozdačke reke u vodotočila na sokoljskoj strani planine Goč. Izgradio je oko 40 kilometara vodenih riža na Goču i Bresniku, a naročito je bila teška izgradnja riže duge 17 kilometara, od Risovca do železničke stanice Dobre Vode. Gočka pruga je po Petroviću često bila nazivana Rižina pruga, a drveni most na Ibru Rižin most. Taj naziv je nosila sve do ukidanja 1959. godine.

Pruga tokom Drugog svetskog rata

Po početku nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, Rižina firma je nastavila sa radom, odnosno morala je po naređenju okupacionih vlasti da za njihove potrebe nastavi sa proizvodnjom ogrevnog drveta i drvne građe. Ipak, Gočka pruga nije mogla da se koristi jer se na Goču sklonio partizanski odred Jovo Kurusla, čiji su borci uglavnom bili iz Kraljeva ili njegove okoline. Nakon povlačenja partizana nemačka vlast je uspostavila kontrolu nad prugom, pa su vozovi ponovo saobraćali. Petrović je nakon rata bio uhapšen pod optužbom da je sarađivao sa Nemcima jer je njegova firma radila tokom rata. Osuđen je 1945. godine na 7 godina teškog prisilnog rada i gubitak građanske časti i imovine.

Ukidanje Gočke pruge

Poslednji prelazak voza preko mosta na Ibru, 8. april 1959. godine

Nove vlasti su 1945. godine zabranile svim privatnim preduzećima da eksploatišu šume. Ministarstvo šuma Srbije je 1. avgusta 1945. godine osnovalo Državno šumsko preduzeće Goč, a Gočka pruga je potpala pod nadležnost Jugoslovenske državne železnice i Železničkog čvora u Kraljevu. Tokom prvih posleratnih godina Gočka pruga je radila punim kapacitetom, a da bi se ispunile potrbe stanovništva za ogrevom, kao i potrebe privrede koju je trebalo obnoviti, organizovane su i omladinske radne akcije. Godine 1950. Gočka pruga je predata novoosnovanom državnom preduzeću Drvni kombinat Goč. Ovo preduzeće nije imalo dovoljno sredstava da održava Gočku prugu, uprkos upozorenjima Ministarstva saobraćaja da je potrebna njena hitna obnova zbog dotrajalosti. Iz ovog razloga inspekcija Ministarstva saobraćaja je 1958. godine zabranila upotrebu drvenog mosta. Kako je u međuvremenu završena rekonstrukcija u ratu srušenog drumskog gvozdenog mosta preko Ibra, Drvni kombinat Goč je zakljčio da se ne isplati popravka drvenog mosta preko kog je prelazila pruga. Odlučeno je da se drvna građa doprema kamionskim putem, a da se Gočka pruga ukine jer je nerentabilna. Mala parna lokomotiva poslednji put je prošla svojom trasom 8. aprila 1959. godine, objavivši piskom poslednju vožnju. Krajem 1959. godine počela je demontaža koloseka, a lokomotive su predate Železničkom čvoru Kraljevo. Ova pruga je mnogima pružala zaposlenje, a bila je i jedina veza meštanima sela kroz koje je prolazila sa Kraljevom, pa ne čudi što je njeno ukidanje izazvalo brojne emocije pojedinaca i štampe.

Inicijative za obnovu Gočke pruge

Muzej Gočke pruge u Kamenici

Dana 8. aprila 2008. godine, na dan kada je voz 49 godina ranije poslednji put prošao Gočkom prugom, osnovan je Inicijativni odbor za revitalizaciju Gočke pruge. Četiri godine kasnije registrovano je i Udruženje Gočka pruga. Snimljen je i film o ovoj pruzi i otvorena je izložba u zgradi Mesne zajednice Kamenica, gde se ranije nalazila železnička stanica. Ovde je izloženo preko 90 fotografija, originalni alat i inventar korišćen na pruzi. Iza ove ideje je grupa entuzijasta, a njoj se priključio i veliki broj članova Zavičajnog društva Kraljevo, radnika sa železnice, inženjera i stanovnika Kraljeva i sela u podnožju Goča. Ova inicijativa je privukla i veliku pažnju ljubitelja starih pruga iz cele Srbije.

Galerija

• 
  Austrougarski vojnici nadgledaju rad strugare firme Knežević i Radovanović
• 
  Utovarna stanica Kamenica 1957. godine
• 
  Rižin most preko reke Ribnice
• 
  Putnici i osoblje na Gočkoj pruzi 1957. godine
• 
  Vodena riža koja se nalazila u blizini današnjeg akumulacionog jezera na Gvozdačkoj reci
• 
  Eksponat u Muzeju Gočke pruge u Kamenici
• 
  Eksponati u Muzeju Gočke pruge
• 
  Ostaci Gočke pruge
• 
  Ostaci Gočke pruge
• 
  Ostaci Gočke pruge
• 
  Članska karta Udruženja Gočka pruga

Literatura

• Ilić, Živko (1. 5. 1959). „Poslednji pisak — poslednji pozdrav” (PDF). Ibarske novosti (306/307). str. 11. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 12. 2023. g. 

• Matijević, Milan (2015). Gočka pruga. Kraljevo: Udruženje Gočka pruga. ISBN 978-86-919019-0-5. COBISS.SR 216339980. 

• Anđić, Andrej. „Gočka pruga” (PDF). Kraljevčani. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 12. 2023. g. 

• D., M. M. (3. 5. 2019). „Verni čuvar pruge koje više nema”. Krug. Arhivirano iz originala 14. 12. 2023. g.