Demokratska Republika Avganistan
Demokratska Republika Avganistan (pers. جمهوری دمکراتی افغانستان — Jumhūrī-ye Dimukrātī-ye Afġānistān; paštu دافغانستان دمکراتی جمهوریت — Dǝ Afġānistān Dimukratī Jumhūriyat) je bila socijalistička republika u srednjoj Aziji. Uspostavljena je nakon tzv. Saur revolucije, 27. aprila 1978. godine. Veliki deo njena postojanja obeležila je sovjetska intervencija protiv mudžahedina i ostalih antikomunističkih snaga. DR Avganistan prestala je da postoji 28. aprila 1992. godine, dolaskom mudžahedina na vlast.
| Demokratska Republika Avganistan جمهوری اسلامی افغانستان (persijski: Džamhuri-je Dimukrati-je Avganistan ) د افغانستان اسلامي جمهوریت (paštu: De Avganistan Dimukrati Džomhorijat ) | |||
|---|---|---|---|
| Himna Garam shah, la garam shah | |||
.svg) | |||
| Geografija | |||
| Prestonica | Kabul | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | puštu dari | ||
| Politika | |||
| Oblik države | socijalistička republika islamska država (1990—1992) | ||
| Vladari | |||
| — Predsednik | Mohamed Nadžibula | ||
| Vladajuća partija | Narodna demokratska partija Avganistana | ||
| Istorija | |||
| Istorijsko doba | Hladni rat | ||
| Događaji | |||
| — Saur revolucija | 27. april 1978. | ||
| — Proglašenje | 30. april 1978. | ||
| — Početak sovjetske intervencije | 25. decembar 1979. | ||
| — Povlačenje sovjetskih jedinica | 15. februar 1989. | ||
| — Ukinuta | 28. april 1992. | ||
| Geografske i druge karakteristike | |||
| Površina | |||
| — ukupno | 647.500 km² | ||
| Valuta | Avgani | ||
| Zemlje prethodnice i naslednice Avganistana | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
.svg){kind=small}
| |||
.svg)
.svg)
Istorija uredi
Saur revolucija i stanje do početka rata uredi
Osnivač prve avganistanske republike, Muhamed Daud Kan, srušen je s vlasti u tzv. Saur revoluciji 27. aprila 1978. godine. Povod za to bila je smrt Mira Akbara Hibera, političara iz frakcije Parčam Narodne demokratske partije Avganistana, koji je umro pod nerazjašnjenim okolnostima.[1] Hafizula Amin, iz frakcije Kalk bio je glavni organizator državnog udara.[2] Nur Muhamed Taraki, vođa frakcije Halk, ubrzo je izabran za predsednika NDPA,[3] a Babrak Karmal iz Parčama, za njegovog zamenika.[4] Vrh vlasti nije mogao da pravilno sarađuje, zbog čega je njihovo stvaranje frakcija unutar vlade ubrzo dovelo do sukoba.
Pripadnici Parčama i Kalka ubrzo su se sukobili oko pitanja treba li primati u članstvo NDPA vojne oficire koji su učestvovali u Saur revoluciji. Kalkisti su ubrzo proglasili parčamiste oportunistima, jer navodno nisu učestvovali u revoluciji koju su u potpunosti izvršili Kalkisti. Dana 27. juna, tri meseca posle revolucije, Hafizula Amin je odneo pobedu nad Parčamistima tokom sednice Centralnog komiteta NDPA.[5] Babrak Karmal je bio proteran. Kalkisti su ubrzo razotkrili pokušaj državnog udara koji su pripremali Karmal i Parčamisti. Ovo otkriće imalo je za posledicu obračun sa parčamistima i njihovo uklanjanje sa svih važnijih političkih pozicija. Većina parčamista, koji su bili ambasadori u inostranstvu, vratila se u zemlju, dok su neki od njih i dalje ostali na tim pozicijama, uključujući Karmala i Nadžibulaha.[6]
Tarakijevu vladavine obeležila je agrarna reforma, tokom koje je zemljoposednicima oduzimana zemlje bez naknade. To je uzrokovalo veliko nezadovoljstvo među određenim grupama stanovništva.[7] Kada je Taraki uvideo nezadovoljstvo stanovništva agrarnom reformom, prekinuo je tu politiku.[8] Komunistička vlada pokrenula je reforme koje su dolazile u sukob sa tradicionalnim plemenskim uređenjem, baziranim na patrijarhalizmu. Ženama je bilo dopušteno da se bave politikom i zabranjeno je sprovođenje udaje pod prisilom. Međutim, većina stanovništva je bila pod jakim uticajem naučavanja islama i uvek pružala otpor izuzetno centralizovanoj vlasti. Tarakijeve reforme s vremenom su pokrenule oružani otpor i nemire koji su uskoro prerasli u otvoreni rat protiv vlade u Kabulu, koje će da preraste u građanski rat, što će zatim pokrenuti sovjetsku intervenciju.[9]
Sovjetska intervencija 1979. uredi
Dok su Amin i Taraki u početku jako dobro sarađivali, Tarak je ubrzo postao presamouveren u sopstvenu sposobnost da vlada zemljom, te je sve viš počeo da marginalizuje Amina. Zbog toga se između njih brzo razvila borba za kontrolu nad avganskom vojskom.[10] Pošto su Tarakijeve pristalice pokušale da ubiju Amina, ovaj se urotio protiv Tarakija. Posle Tarakijevog povratka iz posete Kubi, Amin ga je dao ugušiti.[11]
Tokom Aminove kratke tromesečne vladavine, nezadovoljstvo naroda je sve više raslo, a vlada je izgubila nadzor nad ruralnim predelima. Bilo je sve više slučajeva dezertovanja iz vojske, a agenti KGB-a su počeli da se infiltrišu u NDPA. Aminovi protivnici u egzilu agitovali su među političarima u Istočnom bloku protiv Amina, u čemu je najviše uspeha imao Babrak Karmal.[12]
U međuvremenu, zabrinutost stanjem u Avganistanu je rasla među sovjetskim rukovodstvom. Naime, zabrinjavalo ih je moguće širenje nemira i islamskog fundamentalizma prema centralnoazijskim sovjetskim republikama (Uzbečka SSR, Turkmenska SSR, itd), te su planirali da na odgovarajući način reše stanje u susednoj zemlji. Specijalna komisija unutar Politbiroa KPSS donela je zaključak da se s vlasti sruši Amin i zameni Karmalom, a ova operacija je izvršena 25. decembra 1979. godine.[13] Sovjetske trupe su ubile Amina 27. decembra.[14]
Vladavina Karmala (1979—1986) uredi
Balbrak Karmal postao je novi predsednik Avganistana nakon Aminove smrti[14] 27. decembra. Po dolasku na vlast, Karmal je obećao mnoge reforme, oslobađanje političkih zatvorenika zatvornenih posle 1978. godine, dopuštanje višestranačkom sistema vlasti, slobodne izbore i ostalo, ali većina toga nije bila ostvarena.[15]
Pošto pad Amina i dolazak Karmala na vlast nije sprečio oružane sukobe širom zemlje, sovjetsko rukovodstvo je u januaru 1981. godine zaključilo da se mir može uspostaviti jedino vojnim porazom pobunjenika. Karmal je na poticaj Sovjeta udvostručenje regrutacije novih vojnika, izvršio nekoliko promocija oficira u više činove, produženo je služenje vojnog roka. Ovo je bila posledica velikog broja dezerterstva iz avganske vojske.[16] Procenjuje se da je avganska vlada tada trošila 40% svog budžeta na odbranu.
Maja 1985, Karmal je pod pritiskom Sovjeta dao ostavku na mestu sekretara NDPA, a nasledio ga je Mohamed Nadžibulah, dotadašnji ministar državne bezbednosti.[17] Uprkos tome, Karmal je zadržao uticaja u višim strukturama i ostao predsednik države sve do novembra 1986. godine. Na tom mestu ga je nasledio Hadži Mohamed Čamkani, koji nije bio član vladajuće NDPA.[18]
Nadžibulah i povlačenje Sovjeta (1986—1989) uredi
Nadžibulah je septembra 1986. godine osnovao Komisiju nacionalnog kompromisa, čiji je cilj bio privoljenje oko 40.000 pobunjenika da prestanu s borbom i priključe se novoj koalicionoj vladi. Ovaj program je uskoro propao, ali je vlada ipak na svoju stranu pridobila neke mudžahedine, koji su dobili funkcije u vladinoj miliciji.[19]
Iako je Nadžibulah de jure bio vođa Avganistana, sovjetski funkcioneri su ipak obavljali najveći deo administratnvnih poslova. Mihail Gorbačov je nakon dolaska na vlast suočio sovjetsko rukovodstvo s trošenjem previše resursa na rat u Avganistanu, dok nekih većih pomaka uopšte nije bilo. Nadžibulah se protivio sovjetskom povlačenju, jer je avganska vojska bila na rubu raspada. Znao je da bi odlaskom Sovjetske armije njegova vlada ubrzo pala pod navalom gerilskih grupa. Od 1986. godine, počelo je postepeno povlačenje sovjetskih trupa. U Ženevi je, 1988. godine, sklopljen dogovor da se većina sovjetskih trupa povuče do 15. februara 1989. godine[20]. Manji deo njih ostao je samo uz pograničnu zonu Avganistan-SSSR.
Poslednje godine Demokratske republike (1989—1992) uredi
Pakistan je i posle povlačenja sovjetske vojske nastavio da pomaže mudžahedine, što je bilo direktno kršenje Ženevskih dogovora iz 1988. godine. Većina spoljašnjih analitičara predviđala je skori pad Nadžibulahove vlade. Do početka 1991. godine, vlada u Kabulu kontrolisala je samo 10% teritorije Avganistana.
Marta 1992. godine, Nadžibulah je u dogovoru s Ujedinjenim nacijama pristao da se njegova vlada zameni prelaznom. Dana 14. aprila, Nadžibulah je pod uticajem Vatan partije bio prinuđen da da ostavku. Rat u Avganistanu nije završio padom Nadžibulaha i Demokratske Republike, nego se nastavio i dalje[21].
Ekonomija uredi
Tarakijeva vlada pokrenula je agrarnu reformu 1. januara 1979. godine, kojom je bilo predviđeno da porodice mogu da obrađuju samo određenu količinu zemlje. Oni čija je količina zemlje prelazila određenu normu, ostajali su bez tog viška, a da im vlada nije nadoknadila gubitak. Vlada je mislila da će ovim potezima privući siromašno seljaštvo, ali se reforma pokazala neučinkovitom. Kada je Taraki shvatio da su ove mere nepopularne među narodom, odustao je od reforme.[7] Ipak, reforma je povedena do kraja za vreme vladavine Babraka Karmala.
Tokom građanskog rata i sovjetske intervencije, dobar deo infrastrukture bio je uništen. Bruto domaći proizvod je sa 159,7 biliona avganskih avgana u 1979, opao na 154,3 biliona u 1981. godini. Najviše zaposlenih je bilo u poljoprivrednom sektoru (63% BDP-a 1981). Jedina stabilna ekonomska aktivnost tokom Karmalove vladavine bio je uvoz i izvoz.[22]
Nadžibulah je nastavio Karmalovu politiku zbližavanja s Istočnim blokom i povećavao razmenu robe sa Sovjetskim Savezom. Januara 1986, bio je pokrenut Prvi petogodišnji plan, koji je trajao do marta 1991. godine. Novi ustav, usvojen 1990. godine, dao je više slobode i pažnje privatnom sektoru ekonomije.[23]
Armija uredi
Vrhovni komandant vojske DR Avganistana bio je ujedno i generalni sekretar vladajuće Narodne demokratske partije Avganistana. od oko 8 000 oficira 1978. godine, između 600 i 800 njih bili su komunisti. Do sovjetske intervencije 1979, broj oficirskog kadra pao ja na samo 1100 njih. NDPA je započela čistke u vojsci odmah nakon dolaska na vlast. Posle toga, u vojsci je ostalo samo 200 oficira-komunista.
Nakon početka sovjetske intervencije 1979, vojnici su služili trogodišnji vojni rok, koji je 1984. godine povišen na četiri godine. Procenjuje se da je avganska vojska svake godine gubila 15 000 vojnika, od kojih bi 10.000 dezertovalo, a 5 000 poginulo u borbama protiv mudžahedina.
Avganska vojska sastojala se od četrnaest divizija, od kojih su jedanaest bile pešačke, a tri oklopne. Jedna pešačka divizija trebalo je da se sastoji od oko 4 000 do 8 000 vojnika, a između 1980. i 1983. brojala je između 2 000 i 2 500 vojnika. Za razliku od pešačkih, broj vojnika u oklopnim divizijama uvek je bio oko 4 000.
Vazduhoplovne snage nikad nisu bile jači deo avganske vojske. Tokom rata u Avganistanu, vazduhoplovne snage su uglavnom držali Sovjeti, a avganskim vojnicima nije bio dozvoljen pristup vojnim aerodromima.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Tomsen 2011, str. 110–111.
- ^ Hussain 2005, str. 95.
- ^ Gladstone 2001, str. 117.
- ^ Brecher & Wilkenfeld 1997, str. 356.
- ^ Rasanayagam 2005, str. 72–73.
- ^ Rasanayagam 2005, str. 73.
- ^ a b Amtstutz 1994, str. 315.
- ^ Amtstutz 1994, str. 315–316.
- ^ Brown 2009, str. 356.
- ^ Misdaq 2006, str. 122.
- ^ Misdaq 2006, str. 125.
- ^ Tomsen 2011, str. 160–161.
- ^ Camp 2012, str. 12–13.
- ^ a b Braithwaite 2011, str. 99.
- ^ H. Kakar & M. Kakar 1997, str. 71–72.
- ^ Weiner & Banuazizi 1994, str. 47.
- ^ Kalinovsky 2011, str. 97.
- ^ Amtstutz 1994, str. 151–152.
- ^ Amtstutz 1994, str. 152.
- ^ Braithwaite 2011, str. 281.
- ^ Braithwaite 2011, str. 302–303.
- ^ „Country Profile: Afghanistan”. Illinois Institute of Technology. Arhivirano iz originala 06. 11. 2001. g. Pristupljeno 08. 9. 2012.
- ^ Otto 2010, str. 289.
Literatura uredi
- Amtstutz, J. Bruce (1994). Afghanistan: Past and Present. DIANE Publishing.
- Asthana, N. C.; Nirmal, A. (2009). Urban Terrorism: Myths and Realities. Pointer Publishers. str. 219. ISBN 978-81-7132-598-6.
- Braithwaite, Rodric (2011). Afgantsy: The Russians in Afghanistan, 1979–1989. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-983265-1.
- Brecher, Michael; Wilkenfeld, Jonathan (1997). A Study of Crisis. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-10806-0.
- Brown, Archie (2009). The Rise & Fall of Communism. London: Bodley Head. ISBN 978-0-224-07879-5.
- Gladstone, Cary (2001). Afghanistan Revisited. Nova Publishers. ISBN 978-1590334218.
- Hussain, Rizwan (2005). Pakistan and the Emergence of Islamic militancy in Afghanistan. Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-4434-7.
- Kakar, Hassan; Kakar, Mohammed (1997). Afghanistan: The Soviet Invasion and the Afghan Response, 1979–1982. University of California Press. ISBN 978-0-520-20893-3.
- Kalinovsky, Artemy (2011). A Long Goodbye: The Soviet Withdrawal from Afghanistan. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05866-8.
- Misdaq, Nabi (2006). Afghanistan: Political Frailty and External Interference. Taylor & Francis. ISBN 978-0415702058.
- Otto, Jan Michiel (2010). Sharia Incorporated: A Comparative Overview of the Legal Systems of Twelve Muslim Countries in Past and Present. Amsterdam University Press. ISBN 978-90-8728-057-4.
- Rasanayagam, Angelo (2005). Afghanistan: A Modern History. I.B.Tauris. ISBN 978-1850438571.
- Tomsen, Peter (2011). The Wars of Afghanistan: Messianic Terrorism, Tribal Conflicts, and the Failures of Great Powers. PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-763-8.
- Weiner, Myron; Banuazizi, Ali (1994). The Politics of Social Transformation in Afghanistan, Iran, and Pakistan. Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-2608-4.