Dramaturgija

Dramaturgija (grč. δραματουργία - pisanje drame) je umetnost pisanja svih vrsta dramskih dela, kao i dela namenjenih radiju, televiziji i filmu. Ovaj pojam obuhvata niz specifičnih pozorišnih pravila, čije je poznavanje neophodno za pisanje drama kao i njihovu ispravnu analizu.

Zasnovana je na praksi dramskog ostavrenja, odnosno, predstavlja vođeno prilagođavanje dramskog teksta pozornici, vodeći računa o dramskim procesima, opštoj konstrukciji drame, konstrukciji dramske scene, prostorno i audio-vizuelnim elementima, konstrukciji dramske replike, ritmu dramskog dela, karakteru likova, klasifikaciji žanra, smislu, poruci i pouci izvedenog dramskog dela itd. Sistem ovih međusobno koherentno povezanih elemenata dovode do forme i smisla samog dela.

Razvoj dramaturgije

Pojam dramaturgija je ušao u upotrebu sa Lesingovom knjigom Hamburška dramaturgija u 18. veku.

Naime, sve do razdoblja klasicizma, cilj dramaturgije je bio otkrivanje pravila odnosno obrazaca samo za pisanje pozorišnih komada i propisivanje normi kompozicije koje je trebalo primenjivati, pa je klasična dramaturgija proučavala jedino rad pisca i strukturu dela i nije se bavila neposrednom realizacijom predstave na sceni.

To, naravno, nije zadovoljavalo stvarne potrebe prilikom praktičnog zaokruživanja, tj. izvođenja samog dela, pa je sa Bertoldom Brehtom i njegovim teorijskim postavkama o dramskom i epskom teatru došlo do promene i nešto šireg sagledavanja, u kojima se jasno uočavaju i razlikuju ideologijska i formalna struktura dela, a specifična povezanost forme i sadržaja stvaraju međuprostor kojim se deluje na gledaoca, to jest, na njega se ostavlja određeni, ciljani utisak.

Breht je smatrao da predstava ne treba da navede gledaoca da se emotivno identifikuje sa likovima radnje, već da sam ambijent i radnja na sceni treba da ga dovedu do samopreispitivanja, i kritike tu viđenog. Katarza je, po njemu, trebala da gledaoca ostavi samozadovoljnim, ali to sa razvojem čovečanstva prestaje da bude dovoljno. Nametnula se potreba da čovek pomoću svog kritičkog pristupa može da prepozna zlo u društvu, kako bi načinio i korak dalje, kako bi ga promenio. Dakle, potrebna je pozorišna forma koja upotrebljava postupke komentara i epske distance u cilju što boljeg opisivanja društvene stvarnosti i doprinosa njenoj transformaciji.

Dramaturgija u užem smislu

Različiti žanrovi, tehnike pisanja i pojedinosti su relevantni za dramaturgiju određenih medija na specifičan način, tj. varijacije dramaturškog opsega kreću se usmerenije prema pozorištu, filmu, radiju i televiziji, video igarama i kopirajtingu.

Filmska dramaturgija

Filmska dramaturgija je skup povezanih i skladno organizovanih dramskih elemenata, koji svojom unutrašnjom logičnom neophodnošću (verovatnost i nužnost) grade jednu celovitu strukturu filmskog dela i tako omogućavaju da se postigne forma i da se izrazi određeno značenje.

Dramaturgija podrazumeva kompoziciju delova u okviru celine, što daje preduslov svakoj umetničkoj nadgradnji.

Izlagačka celina nekog filma zavisi od: dramaturških ciljeva, dramaturških planova, dramaturških postupaka i dramaturških elemenata.

Dramaturški ciljevi

1. Razlikovanje i identifikacija pojava;
2. Zauzimanje tačke gledišta, odnosno orijentacija među pojavama i odnos prema tim pojavama;
3. Usmeravanje pažnje i orijentacija ili tematizacija;
4. Preglednost, odnosno organizovanost.

Dramaturški planovi

Oni imaju i svoje podtipove, a i sami se međusobno prožimaju u sklopu filmskih rodova, žanrova, stilova itd:

1. narativni
2. demonstracijski
3. serijalni

Dramaturški postupci

Između ovih postupaka nema oštre granice, a često se i kombinuju:

1. neprimetni postupci koji nam pažnju usmeravaju prvenstveno na same događaje i prizore;
2. stilizovani postupci koji sami na sebe privlače pažnju da bi stav prema prizorima i scenama učinili očitijim.

Dramaturški elementi

To su formativni osnovni delovi dramaturgije:

1. motiv
2. tema
3. zaplet
4. lik (akter)
5. motivacija
6. događaj
7. situacija
8. napetost
9. tačka gledišta
10. radnja i
11. ritam

Uz pomoć kadriranja, montaže, zvuka i drugih izražajnih sredstava filmskog medijuma, uobličava se i osmišljava konkretno delo.

Dramaturški principi se vezuju za principe opredeljenog žanra u smislu temeljne tendencije i obrasca i odabira stila u stvaralačkom postupku.

Razvoj radnje

Razvijanje radnje pretpostavlja određenu arhitektoniku, odnosno dramaturški raspored glavnih strukturnih delova:

1. ekspozicije
2. pokretačkog momenta
3. zaplitanja
4. dramskog čvora
5. krize
6. zaoštravanja
7. kulminacije
8. kritičkog momenta
9. preokreta
10. rasplitanja
11. momenta poslednje napetosti
12. razrešenja i
13. završetka.

Pomoćni strukturalni elementi su još:

• dramska ironija
• prepoznavanje
• krivo uvođenje
• dramska dilema
• deux ex mahina
• kopča
• iznenađenje
• udarac sa strane
• antiklimaks i dr.

Dramaturgija podrazumeva da razvoj radnje sadrži motivisane prepreke, iznenađenja i otkrića, a njihova priprema, nagoveštaji i naglašenost se ogledaju kroz talenat umetnika, dramaturga, stvaraoca. Ne postoje pravila ni raspored po kojima treba da se slažu ovi strukturalni elementi. Stvaralac sam kombinuje ove elemente s obzirom na to kakav utisak želi da proizvede na gledaoca.

Strukturalni oblici dramaturgije

Ne postoji neka opšte usvojena kodifikacija strukturalnih oblika dramaturgije, već se teoretičari i kritičari obično služe terminima po svom nahođenju. U analizama i kritikama se najčešće spominju sledeći tipovi dramaturgije:

1. zatvorena ili kauzalna, koja se sastoji od uzročno-posledičnog zapleta,
2. linearna ili horizontalna, čiji se zaplet razvija u hronološkom nizu,
3. vertikalna, u kojoj zaplet sadrži jedan centar pažnje,
4. spiralna, koja podrazumeva da se zaplet sve više sužava,
5. zrakasta, čiji se zaplet razvija u više krakova,
6. kružna, u kojoj zaplet ima kružni tok oko jedne situacije,
7. inverzna, koja se sastoji od zapleta sa obrnutim vremenskim tokom,
8. mozaična ili stepenasta, čiji zaplet se razvija po autonomnim epizodama,
9. fragmentarna, kada sadrži eliptični zaplet,
10. otvorena, čiji se zaplet sastoji od asocijativno-povezanih scena,
11. kolažna, u kojoj se zaplet sastoji od raznorodnih scena,
12. brza, koja podrazumeva zaplet sa brzo smenjivim scenama.

Izučavanje dramaturgije

Na Fakultetu Dramskih umetnosti u Beogradu postoji Katedra za dramaturgiju još od 1960. godine. Od njenog osnivanja, nastavni kadar Katedre za dramaturgiju činili su:

Josip Kulundžić, Ratko Đurović, Ljubiša Đokić, Jovan Hristić, Vladimir Stamenković, Vesna Jezerkić, Petrit Imami, Filip David, Dubravka Knežević, Nebojša Pajkić, Živojin Pavlović, Vlastimir Radovanović, Dušan Kovačević, Gordan Mihić, Miloš Radivojević, Slobodan Stojanović, Predrag Perišić, Slobodan Selenić, a nastavni kadar katedre danas čine: Stevan Koprivica, Nenad Prokić, Maja Volk, Boško Milin, Srđan Koljević, Mirko Stojković, Biljana Srbljanović, Đorđe Milosavljević, Danica Pajović, Milena Marković, Vuk Bošković.

Literatura

1. Đokić, Ljubiša (priredio) (1989) Osnovi dramaturgije. Beograd, Univerzitet umetnosti u Beogradu.
2. Blaha, Ivo (2008). Dramaturgija zvuka u audio-vizuelnom delu. Novi Beograd, Dom kulture Studentski grad.
3. Misailović, Milenko (1988). Dramaturgija scenskog prostora. Novi Sad, Sterijino pozorje, Dnevnik.