Izbori za odbornike Skupštine Beograda 1920.
Dana 22. avgusta 1920. održani su lokalni izbori na teritoriji čitave predratne Srbije, izuzimajući opštine u kojima to nije bilo moguće zbog borbi s Arnautima i vojnih operacija. Tog dana održani su i izbori za odbornike Skupštine Beograda.
 | ||||||||||||||||||||||||||
| ||||||||||||||||||||||||||
45 odborničkih mesta 23 mandata potrebno za većinu | ||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Izlaznost | 45 % | |||||||||||||||||||||||||
Ovo je spisak stranaka koje su osvojile mandate. Pogledajte potpune rezultate ispod. | ||||||||||||||||||||||||||
| ||||||||||||||||||||||||||
O izborima uredi
Prema Zakonu o opštinama iz 1902. godine, Opštinski odbor ima 30 odbornika, kao i 15 zamenika. Biraju se na trajanje mandata od 2 godine. Takođe, i izabrani predsednik opštine bira se na mandat od dve godine. Međutim, za predsednika obaveza je da ima završen fakultet ili neku stručnu školu, ili da je barem 10 godina bio zaposlen u sudskoj ili policijskoj praksi kao činovnik. Izabrani predsednik opštine mora biti potvrđen kraljevim ukazom, ali zakonom nije predviđeno šta bi se desilo ukoliko kralj to ne bi učinio.
Glasanje je bilo javno sve do izmene Zakona 3. decembra 1905. godine kad je uvedeno tajno glasanje.[1]
Tok izbora uredi
Izbori su održani u potpunom redu i miru, a samo interesovanje za izbore bilo je slabo. Od 30.000 upisanih birača, na izbore izašlo je 13.500 njih. Komunisti i radikali veoma dobro su organizovali izbornu borbu u prestonici. Dobar deo samostalnih radikala (nakon stvaranja Kraljevine SHS, Samostalna radikalna stranka ujedinila se s mnogim južnoslovenskim građanskim partijama kako bi osnovala Demokratsku stranku) nije bio zadovoljan listom demokrata, te je glasao ili za radikale ili bojkotovao izbore.
Pred same izbore, radikali su demokratama nudile saradnju, pa čak i mesto predsednika beogradske opštine, pod uslovom da to ne bude dr Kosta Jovanović, ali su demokrate na tome insistirale. Mađutim, ovi izbori pokazali su da su radikali ipak jači od demokrata u Beogradu.
Izborna mesta mirno su zatvorena, a jedini izgred bilo je policijsko sprečavanje komunističke manifestacije i proslavu pobede oko 9 časova u Knez Mihajlovoj ulici.[2]
Rezultati uredi
Komunisti su odneli pobedu na ovim beogradskim izborima, a prema izbornom zakonu dobijaju čitavu upravu beogradske opštine, kao i 30 odborničkih mesta u Skupštini Beograda. Od ostalih lista, radikali dobili su 8, demokrate 6, a republikanci jednog odbornika.[2]
| Poredak | Izborna lista | Broj glasova | % | Broj mandata |
|---|---|---|---|---|
| 1. | Komunistička partija Jugoslavije | 3.628 | 26,87 % | 30 |
| 2. | Narodna radikalna stranka | 3.371 | 24,97 % | 8 |
| 3. | Demokratska stranka | 2.831 | 20,97 % | 6 |
| 4. | Republikanska demokratska stranka | 605 | 4,48 % | 1 |
Komentari na rezultate uredi
Unapred se dobro znalo da će Republikanci doživeti totalni krah na ovim izborima. U Beogradu dobili su jedva nešto više od 600 glasova! Dnevne novine Politika zaključile su, na osnovu ovih rezultata, da "naš svet malo polaže na formu i teoretisanja kad je u pitanju suština".
S druge strane, Komunisti su osvojili Prestonicu, kao i velik broj opština u okviru predratne Srbije; možda čak i više nego što su se nadali. Politika to objašnjava time što je otpor građanskih stranaka bio izuzetno mlitav, ali i tome što kao jedna mlada stranka, komunisti imaju sve odlike jedne takve partije: čvrstu organizaciju, disciplinu, neumornu agitaciju i borbenost. Odmah se javila bojazan kako ovakva pobeda Komunističke partije na lokalnim izborima može da oteža međunarodni položaj Kraljevine SHS, kao i da može da utiče na čitav njen spoljnopolitički kurs. Smatralo se da će najpre Italija pokušati da prikaže svetu kako rezultati izbora ukazuju na to da je Kraljevina SHS još uvek jedna nestabilizovana, rovita i nesigurna država.
Međutim, takođe se smatralo da pobeda komunista na lokalnim izborima može imati i pozitivnu stranu, a to je da će se građanske stranke trgnuti i shvatiti da nije dovoljno sporazumevati se samo u pljački narodnog novca kako bi se zemlja načinila srećnom a narod zadovoljnim.[2]
Konačan ishod izbora uredi
Nova opštinska uprava i odbornici trebalo je da se uvedu u dužnost u roku od 3 dana, nakon što polože zakletvu. Novi predsednik beogradske opštine postaće Filip Filipović, sekretar Komunističke partije Jugoslavije.[2]
Tri dana nakon izbora, 25. avgusta, izabrani opštinski odbornici došli su kolektivno u opštinsku zgradu na svoju prvu sednicu. Danilo Živaljević, potpredsednik dotadašnje Beogradske opštine je najpre pročitao rezultate izbora, a potom pozvao novoizabrane odbornike da polože zakletvu. Pre polaganja zakletve, Pavle Pavlović je u ime komunističkih odbornika izjavio: „Naše komunističko gledište na polaganje zakletve je vrlo dobro poznato. Ali pozvani da u interesu širokih slojeva radnog naroda Beograda primimo opštinsku upravu, mi pristupamo polaganju zakonom propisane zakletve”. Nakon položene zakletve potpredsednik Živaljević je saopštio sa su izvršene sve potrebne formalnosti i pozvao novog predsednika Filipovića da preuzme dužnost.[3]
Sutradan, nakon prve sednice, 26. avgusta 1920. godine trebalo je da se izvrši primopredaja opštinske uprave, ali je od ujutru zgrada Beogradske opštine bila blokirana od strane policije i žandarmerije. Po naređenju policije, u zgradu su pušteni jedino Filip Filipović, Mika Todorović i izabrani kmetovi, kojima je upravnik grada Beograda Manojlo Lazarević saopštio odluku ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića o suspenziji novoizabrane opštinske uprave. U aktu o suspenziji navedeno je da nova uprava nije položila zakletvu onako kako zakon nalaže, jer je odbornik Pavle Pavlović dao izjavu koja se može smatrati kao ograđivanje od zakletve.[4][5]
Ministar unutrašnjih dela primio je na sebe jednu tešku odgovornost. Sprečivši ulazak komunističke uprave u opštinu, one je povredio jedan pozitivan zakon i uz to, možda, učinio jednu tešku političku pogrešku. Zakon je povređen, jer su komunisti ispunili sve formalnosti koje zakon traži. Njihova je zakletva punovažna i nikakva je ograda pre nje, ili posle nje, ne može zakonski obesnažiti. Koliko je notornih ateista i posle svojih ateističkih spisa birano u svetu na slične položaje i polagalo zakletvu. Nigde nije ni pokušano da se njihova zakletva obesnaži njihovim intimnim uverenjem o zakletvi i veri...
— deo iz članka „Akt g. Draškovića” objavljenog 28. 08. 1920. u listu „Politika”, [6][7]
Nova opštinska uprava uredi
Dana 28. avgusta u 4 sata popodne, u kabinetu predsednika beogradske opštine, održana je konferencija starog opštinskog odbora u kom nema komunista, na kojoj je stara opštinska uprava podnela ostavku. Zatim je krenula rasprava na temu obrazovanja nove opštinske uprave iz tog odbora, i iskazana je želja da se što pre dođe do rešenja.[8]
Na sastanku demokratskih i radikalskih delegata 30. avgusta, odlučeno je da predsednik privremene opštinske uprave bude radikalski odbornik dr Đoka Karajovanović. Komunisti su podneli žalbu Državnom Savetu protiv odluke ministra Draškovića o suspendovanju komunističke uprave Beograda, međutim odluka o tome uporno se odlaže jer je državni savetnik Petar Petrović na odmoru van Beograda.[9]
Posledice izbora uredi
Ovi izbori pokazali su da je neodrživa dotadašnja podela na stranke, i da se nameće novo pregrupisavanje sa širim principijelnim programima. Beograđani su glasali za komuniste jer oni imaju baš to – principijelan program oličen u borbi protiv lične svojine. Takođe, ovi izbori pokazali su da je situacija u Evropi još uvek vrelava, i da Kraljevina SHS samo prati sled događaja koji se već odvio na izborima u Francuskoj, Belgiji i Italiji.
Politika govori da svi oni koji su u Beogradu protiv lične svojine, na izborni dan izašli su i glasali, dok oni koji su za svojinu ili nisu glasali ili su se njihovi glasovi razlili na raznorazne liste. Time su svi ovi glasači dozvolili da na izborima pobedi program koji nije njihov, to jest većine Beograđana.
Izbori su najavili da se u budućnosti pregrupisavanje političkih stranaka mora vršiti po ekonomskim elementima, a ne političkim. To pokazuje i činjenica da je stranka koja je obećavala najveću političku promenu, Republikanska demokratska stranka, ostala u strahovitoj manjini.[10]
Reference uredi
- ^ Beogradska opština pod režimom raznih opštinskih zakona do Svetskog rata, strana 397
- ^ a b v g List „Politika” od 23. 08. 1920.
- ^ Jakovljević & Đoković 1979, str. 43—45.
- ^ Jakovljević & Đoković 1979, str. 45—46.
- ^ Požar 1989, str. 41.
- ^ Jakovljević & Đoković 1979, str. 46.
- ^ List „Politika” od 28. 08. 1920.
- ^ List „Politika” od 29. 08. 1920.
- ^ List „Politika” od 31. 08. 1920.
- ^ List „Politika” od 24. 08. 1920.
