Википедија

Istorija Zimbabvea

Zimbabve je država koja se nalazi u južnom delu Afričkog kontinenta, izmeću Viktorijinih vodopada, jezera Karibe, reke Zambezi na severu i reke Limpopo na jugu. Zimbabve se graniči sa Južnom Afrikom na jugu, Bocvanom na zapadu, Zambijom na severu i Mozambikom na istoku. Glavni grad je Harare. Zbog svog geopolitičkog položaja uz reku Zambezi, ova država se svrstava u zemlje južne Afrike.[1]

Grb Zimbabvea

Nakon Lankasterovog ugovor iz 1979. godine, došlo je do priznavnja države. Ujedinjeno Kraljevstvo je 18. aprila 1980. godine odobrilo nezavisnost Zimbabvea. Početkom 21. veka situacija u zemlji se pogoršala, zbog uvođenja ekonomskih sankcija od strane zapadnih zemalja, ali i zbog korupcije u vladi. Zbog ekonomske nestabilnosti veliki broj građana Zimbabvea otišao je van njenih granica. Pre nezavisnosti zemlje, Zimbabve je bio poznat kao Rodezija, Južna Rodezija i Zimbamve Rodezija.[2][3]

Pre-kolonijalni period (1000—1887) uredi

 
Crteži životinja u blizini Mureve, koje su napravili Bušmani
 
Kula u Velikom Zimbabveu

Pre dolaska govornika bantu jezika, današnji Zimbabve su naseljavali predaci Bušmana. Prvi ljudi koji su govorili bantu jezikom bili su poljoprivrednici koji su stigli pre oko 2000. godina.[2][4][5][6][7][5][6]

U 10. veku razvijale su se zajednice u južnom delu Zimbabvea, gde su otkriveni fragmenti keramičkih figura, figure životinja i ptica, kao i lutke. Stanovnici su se bavili preprodajom slonovače, a imali su dobro razvijenu trgovinu sa trgovcima na obali Indijskog okeana.[8][9][10][7]

Keramika koja pripada zapadnom toku ekspanzije Bantu (ponekad zvana Kalundu) pronađena je na lokalitetima u severoistočnom Zimbabveu, a datira iz 7. veka.[11][12]
Današnji istočni i zapadni delovi zemlje naseljavali su bantu govornici i širili svoju kulturu.[13][14][15][16][17][18][8][9][10]

Veruje se da su se društva koja su govorila kalanga jezikom prvi put pojavila u srednjoj dolini Limpopo pokrajine u Južnoafričkoj Repulici u 9. veku, pre nego što su prešli na područje današnje države Zimbabve. Zimbabvesja visorana kasnije postala centar država Kalanga..[11] Kraljevstvo Mapungubve bilo je prvo u nizu trgovinskih država razvijenih u Zimbabveu do vremena prvih evropskih istraživača iz Portugala.[11] Trgovali su najviše zlatom, slonovačom i bakrom, za tkaninu i staklo.
U 13. veku Mapangubve je ušla u sastav Kraljevine Zimbabve.[12] Ova država Kalanga naroda dodarno je proširena, a arhitektura Kalange i danas je očuvana u Velikom Zimbabveu. U periodu od 1450 do 1760. godine, Zimbabve je ustupio i dozvoli stvaranje Kraljevine Mupapa. Ova država Kanalga naroda vladala je velikim delom današnjeg Zimbabvea i centralnom delovima Mozambika.[13] Poznata je po mnogim imenima, Mutapa, Mbenemutapa, a i po svojim trgovačkim putevima, sa Arapima i Portugalcima. Ipak, država je uništena od strane portugalskih naseljenika koji su osavili carstvo u kolapsu početkom 17. veka. Kao direktan odgovor na portugalsku agresiju, pojavila se nova Kanalga država zvana Rozvi carstvo. Oslanjajući se na vekove vojnog, političkog i verskog razvoja, Rozvi (što znači razarač) je proterala Portugalce sa zimbabvejske visoravni. Rozvi su nastavili tradiciju gradnje kamenih objekata, razvili moderna oružja i uveli profesionalnu vojsku kako bi zaštitili svoje trgovačke puteve i osvajali nove teritorije.[19][20][20]

Oko 1821. godine, general Mzilikazi uspešno se pobunio protiv kralja Šake i stvorio sopstvenu jedinicu Nbdele, koja se borila u Republici Transval.[13] Do 1838. godine, Rozvi carstvo zajedno sa drugim sitnim saveznim državama osvojili su Nbdele.[14][15][21][17][18][19]

Posle gubitka preostalih država na prostoru današlje Južnoafričke Republike 1840. godine, Mzilikazi i njegovor pleme su se naselili zapadno od današnjeg Zimbabvea, a tu je osnovan njihov glavni grad. Njihovo društvo organizovano je u vojni sistem, da bi se odbili dalji napadi protivnika. Mzilikazi je preminuo 1868. godine, a presto je nasledio njegov sin Lobengula.[20]

Kolonijalno doba (1888—1980) uredi

Osamdesetih godina 19. veka Britanci su stigli u Zimbabve sa nekoliko kompanija. Godine 1898. državi je usvojeno ime Južna Rodezija.[22] Britanski konolonijalista Sesil Rouds je 1888. godine dobio koncesiju za rudarska prava od kralja Lumebgule. Rouds je predstavio ovu koncesiju da ubedi Vladu Ujedinjenog Kraljevstva da dodeli kraljevsku povelju svojoj kompaniji u Africi, a zatražio je i dozvolu za dalje pregovore o koncesijama koje pokrivaju predela između reke Limpopo i jezera Tanganjika. U skladu sa uslovima pomenutih koncesija i dogovora, Rouds je promovisao kolonizaciju zemljišta u regionu, uz britansku kontrolu nad radom, kao i na kontrolu tokom vađenja dragocenih metala i drugih mineralnih resursa.[23]
Godine 1895. država je usvojila ime Rodezija, a 1898. godine to ime postalo je zvanična oznaka za region južno od Zambezija koji je kasnije postao Zimbabve. Pleme Šona pokrenulo je neuspešne pobune protiv kompanija i Sesila Roudsa, 1896. i 1897. godine, poznate kao Prva Čimurenga. Nakon neuspelih pobuna Šona i narod koji je stajao uz njega postao je predmet Roufsove administraije, a na prostoru gde su oni naseljeni, počela su da niču evropska naselja. Došlo je do nesrazmerne podele zemlje, favorizovanja Evropljana, raseljavanje Šone, naroda Nbdele i drugih autohtonih naroda.[24][25][26]

Južna Rodezija je postala samoupravna britanska kolonija u oktobru 1923. godine, nakon referenduma održanog prethodne godine. Mnogi narodi Rodezije služili su u ime Ujedinjenog Kraljevstva tokom Drugog svetskog rata.[27][28]

Godine 1953. Britanci su konsolidovali dve kolonije Rodezije sa Niasalandom (sada Malavijem) u nezakonitoj Federaciji Rodezije i Njasalandu, u kojoj je dominirao južna Rodezija. Rastući afrički nacionalizam i generalno neslaganje, naročito u Niasalandu, ubedio je Ujedinjeno Kraljevstvo da raskine Uniju 1963. godine, formirajući tri kolonije. Kako je kolonijalno pravilo završavalo širom kontinenta i dok su vlade afričke većine preuzele kontrolu u sujednoj severnoj Rodeziji i Niasalandu, rodoska vlada bele manjine na čelu sa Ijanom Smitom napravila je jednonateralnu deklaraciju o nezavisnosti iz Ujedinjenog Kraljevstva 11. novembra 1965. godine. Ujedinjeno Kraljevstvo smatralo je da je to buntovnički čin, ali nije ponovo uspostavio kontrolu silom. Bela manjinska vlada proglasila je republiku 1970. godine. Nakon toga došlo je do građanskog rata. Iak Smitovu deklaraciju nije priznala Velika Britanija niti bilo kakva druga strana snaga, Južna Rodezija je odbacila oznaku "južno" i zahtevala status države kao Rodezija 1970. godine iako nije bila priznata na međunarodnom nivou.[29]

Marksističko - nacionalističke grupe Roberta Mugabea i Džošue Nkoma su započele gerilsku grupu uz vojnu pomoć SSSR, NR Kine i Severne Koreje. Rat je trajao sve do kraja 1979. a na osnovu Sporazuma u Lankaster hausu, krajem februara 1980. godine su održani skupštiniski izbori. Nakon kampanje koju su obeležile masovna zastrašivanja i brojna druga kršenja ljudskih prava i izbornog procesa gerilske grupe ZANU, njen vođa Robert Mugabe je odneo ubedljivu pobedu.[30][31][32]

Nezavisnost i dešavanja osamdesetih godina uredi

Rodezija je pod Mugabeovim vođstvom 18. aprila 1980. promenila ime u Republika Zimbabve, a promenjena su i mnoga imena mesta i ulica. Nezavisnost je proslavljena na stadionu Rufaro u glavnom gradu Harare. Ovom događaju prisustvovali su mnogi strani zvaničnici, uključujući i Indiru Gandi, Šehu Šagarija, Kenet Kaunda, Malkom Frasera i mnoge druge. Na događaju je pevao Bob Marli pesmu Zimbabve, koju je napisao na poziv vlade. Predsednik Šagari obećao je donaciju od 15 miliona dolara. Mugabeova vlada iskoristila je doe novca za kupovinu medijskih kompanija koje su bile u vlasništvu Južnoafričke Republike i tako povećala kontrolu nad medijima. Ostatak novca otišao je na obuku studenata i vladinih randika, kao i vojnika na akdemiji. Mugabeova vlada promenila je ime glavnog grada iz Salisberi u Harare 18. aprila 1982. godine na dan druge godišnjnice nezavisnosti. Vlada je ime jednoj ulici u prestonici dala u čast Samora Mašela, predsednika Mozambika.[25][26]

 
Poštanske markice sa likom princeza Markaret i Elizabete II, 1947. godine.
 
Farme Šona plemena
 
Mapa Zimbabvea

Novi Ustav zemlje predvideo je predsednika kao izvršnog šefa države sa premijerom kao šefom vlade. Kanan Banana, metodistički sveštenik, bio je prvi predsednik države Zimbabve. U vladi je izmenjen Ustav 1987. godine, kako bi se obezbedila funkcija izvršnog predsednika i ukinula funkcija premijera.[33] Ustavne izmene stušile su na snagu 1. januara 1988. godine, a Robert Mugabe bi je predsednik.[27][28] Parlement Zimbabvea imao je izabranu skupštinu i indirektu izabrani Senat, delom sastavljen od šefa plemena.[34] Ustav je uspostavio dva odvojena glasačka lista, jedan za pripadnike crne rase koji većina i imali 80% mesta u skupštini, a drugi za belu rasu i druge entičke manjine, kojih je bilo 20%. Vlada je 1990. godine ukinula Senat i povećala broj članova u parlamentu, kako bi uključila članove koje je predsednik predlagao.[35]

Premijer Mugabe je vodio vojsku Petera Valasa u svojoj vladi i postavio ga za prvog čoveka Zimbabvejske narodne revolucionarne vojske, Zimbabve Afričke narodnooslobodilačke vojske i Rodezijske vojske. Dok su zapadni mediji pohvalili napore Mugabea u pomirenju sa belom manjinom, ubrzo se razvila tenzija.[31] Na Mugabea je pokušano nekoliko atentata. Bi-Bi-Si je intervjuisao Valasa 11. avgusta 1980. godine, a on je rekao da je zatražio od britanske premijerke Margaret Tačer da poništi izbore 1980. godine pre zvaničnog objavljivanja rezultata na osnovu toga što je Mugabe koristio zastrašivanje za pobedu na izborima.[36][37][29][32][30]

Ministar za informisanje Nejtan Šamuiarira izjavio je svim onim Evropljanima koji ne prihvataju novi poredak da spakuju odu iz zemlje. On je takođe izjavio da vlada radi na poboljšanju pravnih i administrativnih mera protiv Valasa. Mugabe je nakon dolaska iz Sjedinjenih Država gde se sastao sa Džimi Karterom u Njujork izjavio: "Jedno je sasvim jasno - u našem društvu nećemo imati nelojalne ljude."

Etničke podele ubrzo su se vratile na prvu stranu nacionalne politike. Napetost između ZAPU-a i ZANU-a izbila je sa gerilskom aktivnošću u jugozapadnom Zimbabveu. Nkomo (ZAPU) je otišao u izgnanstvo u Britaniji i nije se vratio dok Muagabe nije garantovao za njegovu sigurnost. Godine 1982. zvaničnici državne bezbednosti otkrili su velike predmete oružja i municije u vlasništvu ZAPU-a, optužujući Nkomoa i njegove sledbenika da planiraju srušiti vladu. Mugabe je otpustio Nkomoa i njegove najbliže pomoćnike iz kabineta. Sedam poslanika i članovi Rodezijskog fronta, napustili su stranku Ijana Smitoa, 4. marta 1982. godine, jer su bili nezadovoljni njegovom politikom.

Zbog nerešene bezbednosne situacije odmah nakon nezavisnosti, Vlada je zadržala na snazi "vanredno stanje". Od 1983. do 1984. godine vlada je proglasila policijski čas u područjima Matabelelanda i upućivala je u vojsku u pokušaju suzbijanja pripadnika plemena Nbdele. Kampanja, poznata pod nazivom Gukuruhundi, rezultirala je najmanje sa 20.000 civilnih smrtnih slučajeva koje je izvršila elitna brigada iz Severne Koreje, poznata u Zimbabveu kao Gukurahundi.

Afrički nacionalni savez Zimbabvea – Patriotski front je imao većinu na izborima 1985. godine, osvojivši 67 od 100 mesta. Većina je Mugabeu dala priliku da počne da pravi izmene u Ustavu, uključujući one u vezi sa restauracijom zemljišta. Borba nije prestala dok Mugabe i Nkomo nisu postigli sporazum u decembru 1987. godine, čime je ZAPU postao deo ZANU-PF i vlada je promenila Ustav kako bi Mugabe postao prvi izvršni predsednik države i Nkomo jedan od dva potpredsednika.[38]

Zimbabve u 21. veku uredi

Godine 2009. godine Morgan Cvangiraj, položio je zakletvu kao premijer Zimbabvea. Do 2009. godien inflacije dostigla svoj maksimun pod vladom Mugabea, a valuta Zimabvea bila je bezredna. Opopzicija je podelila moć sa režimom Mugabea između 2009 i 2013. godine. Zimbabve je prešao na upotrebu američkog dolara kao valutu, a ekonomija se poboljšala i postigla je stopu rasta od 10% godišnje
Godine 2013. Mugabe je osvojila izvore, koje su mnogo mediji smatrali falsifikovanim, a Ujedinjene nacije, Afrička Unija i Sjedinjene Države odobrili su izbore kao slobodne i poštene.[39]

Do 2016. godine ekonomija je značajno opala, a protesti su bili širom zemlje. Vojska je 15. novembra 2017. godine stavila Mugabea u kućni pritvor i uklonila ga sa vlasti i izjavila d aje on bezbedan. Vojska je postavila tenkove oko vladnih zgrada u Haruaru i blokirala glavni put do aerodroma. Robert Mugabe podneo je ostavku 21. novembra 2017. godine, a na njegovo mesto došao je Emerson Mnangagva, koji je položio zakletvu 24. novembra 2017. godine.[40][41][42][43][44]

Novi izbori održani su 30. jula 2018. godine, kako bi izabrali predsednika i mesta u parlamentu.[45] Vladajuća stranka Afrički nacionalni savez Zimbabvea – Patriotski front osvojila je većinu mesta u parlamentu, a aktuelni predsednik Mnangaba odneo je pobeduo potš je dobio 50,8% glasova.[46] Opozicija je optužila vladu da su izbori namešeni, a nakon izbora usledili su nemiri koji su rezultatirali sa tri smrtna slučaja.[47][48][49][50]

Reference uredi

  1. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 26. 09. 2018. 
  2. ^ a b Phillipson, D.W. (1985). „An Archaeological Reconsideration of Bantu Expansion”. Muntu. 2: 69—84. 
  3. ^ Huffman 2007
  4. ^ „Pre-colonial history of SA”. South African History Online. Arhivirano iz originala 02. 07. 2016. g. Pristupljeno 17. 7. 2016. 
  5. ^ a b Huffman 2007, str. 123
  6. ^ a b Phillipson, D.W. (1995). African Archaeology 3rd ed. Cambridge. str. 250 ff. 
  7. ^ a b Phillipson, D.W. „An Archaeological Reconsideration of Bantu Expansion”: 77—8. 
  8. ^ a b Mitchell, P.; G. Whitelaw (2005). „The Archaeology of Southernmost Africa from c. 2000 bp to the Early 1800s: a Review of Recent Research”. Journal of African History. 46: 209—241. doi:10.1017/s0021853705000770. 
  9. ^ a b Phillipson, D.W. (1989). Bantu-Speaking People in Southern Africa' in Obenga (ed), Les Peuples Bantu. Paris. str. 156. 
  10. ^ a b Mapungubwe: A Living Legacy. Mapungubwe Institute for Strategic Reflection. 2011. 
  11. ^ a b v Phillipson (1989). Bantu-Speaking People in Southern Africa. str. 156. 
  12. ^ a b Phillipson, 1985. „An Archaeological Reconsideration of Bantu Expansion”: 69—84. 
  13. ^ a b v Ehret, C. (2001). An African Classical Age. University Press of Virginia. str. 239. 
  14. ^ a b Ehret (1998). An African Classical Age. 
  15. ^ a b Bastin Y, Coupez A, Mann M (1999). „Continuity and divergence in the Bantu languages: perspectives from a lexicostatistic study”. Annales, Sciences humaines. 162: 315—317 (the S languages). 
  16. ^ Guthrie, M. (1967—71). Comparative Bantu: an introduction to the comparative linguistics and prehistory of the Bantu languages. Gregg International.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  17. ^ a b Rexová, K.; Y. Bastin; D. Frynta (2006). „Cladistic analysis of Bantu Languages”. Naturwissenschaften. 93: 189—194. PMID 16514514. doi:10.1007/s00114-006-0088-z. 
  18. ^ a b Holden, C.J. (2002). „Bantu language trees reflect the spread of farming across sub- Saharan Africa,”. Proc. R. Soc. Lond.: 793—799. 
  19. ^ a b Huffman 2007
  20. ^ a b v Hall, Martin; Silliman, Stephen W. (2005). Historical Archaeology. Wiley Blackwell. str. 241—244. ISBN 978-1-4051-0751-8. 
  21. ^ Guthrie, M. (1967). Comparative Bantu: an introduction to the comparative linguistics and prehistory of the Bantu languages. Gregg International. 
  22. ^ Gray, J. A. (1956). „A Country in Search of a Name”. The Northern Rhodesia Journal. III (1): 78. Arhivirano iz originala 30. 04. 2009. g. Pristupljeno 14. 12. 2008. 
  23. ^ Hensman, Howard. Cecil Rhodes: A Study of a Career. p. 106–107.
  24. ^ „So Who Was Shaka Zulu- Really?”. The Odyssey. Pristupljeno 14. 12. 2008. 
  25. ^ a b Williams, Lizzie (2005). Africa Overland. str. 169–170. 
  26. ^ a b Pakenham, Thomas (1992). Scramble for Africa: White Man's Conquest of the Dark Continent from 1876 to 1912. str. 669. 
  27. ^ a b Abegunrin, Olayiwola (2003). Nigerian Foreign Policy Under Military Rule, 1966–1999. str. 89. 
  28. ^ a b Kalley, Jacqueline Audrey (1999). Southern African Political History: A Chronology of Key Political Events from Independence to Mid-1997. str. 711. 
  29. ^ a b Walls: "We will make it work" Arhivirano 2007-09-30 na sajtu Wayback Machine TIME magazine and CNN
  30. ^ а б „HISTORY OF ZIMBABWE”. History World. 04. 05. 2007. 
  31. ^ а б Kalley, Jacqueline Audrey. Southern African Political History: A chronological of key political events from independence to mid-1997, 1999. Page 711-712.
  32. ^ а б Raymond, Walter John. Dictionary of Politics: Selected American and Foreign Political and Legal Terms, 1992. Page 557.
  33. ^ Parsons 1993, стр. 292
  34. ^ Parsons, Neil. A New History of Southern Africa, Second Edition, 1993. London: Macmillan. pp. 178–181.
  35. ^ Bryce, James. Impressions of South Africa. p. 170.
  36. ^ Judd, Denis. Empire: The British Imperial Experience from 1765 to the Present. p. 372.
  37. ^ Parsons 1993, стр. 3–320
  38. ^ Johannesburg, Jan Raath and Harry Davies, Harare | Aislinn Laing (16. 11. 2017). „Mugabe crushed by his own strongman”. The Times. ISSN 0140-0460. Приступљено 16. 11. 2017. 
  39. ^ Dugger, Celia W. (31. 1. 2009). „Opposition Party to Join Zimbabwe's Government - NYTimes.com”. The New York Times. Приступљено 04. 05. 2010. 
  40. ^ „Tsvangirai sworn in Zimbabwe PM”. BBC News. London: BBC. 11. 2. 2009. Приступљено 11. 2. 2009. 
  41. ^ „Zimbabwe PM and wife 'in crash'”. London: BBC News. 06. 03. 2009. Приступљено 06. 03. 2009. 
  42. ^ „Zimbabwe PM wife dies”. Zimbabwe Metro News. 06. 03. 2009. Архивирано из оригинала 14. 05. 2009. г. Приступљено 06. 03. 2009. 
  43. ^ „Zimbabwe 'shut down' over economic collapse”. BBC News. Приступљено 07. 07. 2016. 
  44. ^ Experts clear the air on succession
  45. ^ Ramzy, Austin (15. 11. 2017). „Zimbabwe’s Apparent Coup: What We Know”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 16. 11. 2017. 
  46. ^ „Zimbabwe takeover 'seems like a coup'”. BBC News (на језику: енглески). 15. 11. 2017. Приступљено 16. 11. 2017. 
  47. ^ „Violence flares over Zimbabwe poll”. BBC News (на језику: енглески). 01. 08. 2018. Приступљено 01. 08. 2018. 
  48. ^ Moyo, Jeffrey; Onishi, Norimitsu (15. 11. 2017). „Robert Mugabe Under House Arrest as Rule Over Zimbabwe Teeters”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 16. 11. 2017. 
  49. ^ Taylor, Adam (15. 11. 2017). „Analysis | Zimbabwe: When a coup is not a coup”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 16. 11. 2017. 
  50. ^ „Zimbabwe's Mnangagwa sworn in as president”. RTÉ. 24. 11. 2017. Приступљено 24. 11. 2017. „Zimbabwe’s Emmerson Mnangagwa has been sworn in as the country’s president, bringing the final curtain down on the 37-year rule of Robert Mugabe.” 

Литература uredi

  • Bourne, Richard (2011). Catastrophe: What Went Wrong in Zimbabwe?. Zed Books. ISBN 978-1848135215. 
  • Huffman, Thomas N. (2007). Handbook to the Iron Age. University of KwaZulu-Natal Press. ISBN 9781869141080. 
  • Davoodi, Schoresch & Sow, Adama: Democracy and Peace in Zimbabwe in: EPU Research Papers: Issue 12/08, Stadtschlaining 2008
  • Maguwu, Farai: Land Reform, Famine and Environmental Degradation in Zimbabwe in: EPU Research Papers: Issue 06/07, Stadtschlaining 2007
  • Raftopoulos, Brian & Alois Mlambo, Eds. Becoming Zimbabwe. A History from the Pre-colonial Period to 2008 (Weaver Press, ). 2009. ISBN 978-1779220837.
  • Charles Cadoux, Le Zimbabwe, naissance d'une nation, in Annuaire français de droit international, 1980, pp. 9-29
  • George Lory, Afrique australe, Autrement n°45, 1990, 265p
  • Davidson A.B. Matabele i mašona v borьbe protiv angliйskoй kolonizacii. 1888-1897. — M, 1958. — 208 s.
  • Demkina L.A. Matabele i mašona v borьbe protiv angliйskoй kolonizacii. 1888-1897. — M, 1965. — 179 s.
  • Schoresch Davoodi & Adama Sow: Democracy and Peace in Zimbabwe in: EPU Research Papers: Issue 12/08, Stadtschlaining 2008 (jezik: engleski)
  • Farai Maguwu: Land Reform, Famine and Environmental Degradation in Zimbabwe in: EPU Research Papers: Issue 06/07, Stadtschlaining 2007 (jezik: engleski)
  • Georges Fisher, Le Problème rhodésien, in Annuaire français de droit international, 1965, pp. 41-70
  • Peter Eiseman, Les Sanctions contre la Rhodésie, Pédone, 1972, 122p
  • Roland Pichon, Le Drame rhodésien, Idoc-France, 1975, 247p
  • Gorяčev Ю.A, Krasilьnikov A.S. Na ognennom rubeže: narodы i molodežь Zimbabve, Namibii i Юžnoй Afriki v borьbe za svobodu i nezavisimostь. — M, 1982. — 208 s.

Spoljašnje veze uredi

 
Istorija Zimbabvea na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Зимбабвеа&oldid=27674813”