Karlo Štajner
Karlo Štajner (nem. Karl Steiner; Beč 15. januar 1902 — Zagreb, 1. mart 1992), jugoslovenski revolucionar i publicista, austrijskog porekla i žrtva staljinizma.
| karlo štajner | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 15. januar 1902. |
| Mesto rođenja | Beč, Austrougarska |
| Datum smrti | 1. mart 1992. (90 god.) |
| Mesto smrti | Zagreb, Hrvatska |
| Delovanje | |
| Član KPJ od | pre rata |
Biografija uredi
Rođen je 15. januara 1902. godine u Beču. Kao mladi grafički radnik 1919. godine se priključio komunističkom pokretu u Austriji. Bio je član Komunističke omladine Austrije, a kasnije je i član Centralnog komiteta ove organizacije. Krajem 1921. godine, posle donošenja Zakona o zaštiti države i zabrane rada Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), bio je od strane Komunističke omladinske internacionale upućen u Jugoslaviju, da pomogne u radu tehnici KPJ. Od početka 1922. pa sve do 1931. godine živeo je u Zagrebu, gde je pomagao tamošnjoj partijskoj organizaciji.
Kada mu je 1931. godine, posle otkrivanja ilegalne partijske štamparije, kojom je rukovodio, zapretilo hapšenje, napustio je Jugoslaviju. Po savetu Antuna Mavraka, tadašnjeg organizacionog sekretara KPJ, prešao je najpre u Pariz, gde se tada nalazio punkt CK KPJ. U Parizu je proveo skoro godinu dana, ali ga je zbog revolucionarne aktivnosti policija uhapsila i proterala. Tada odlazi u Beč, s namerom da organizuje ilegalnu štampariju za snabedvanje literaturom i partijskim materijalom komunističke partije na Balkanu. Austrijska policija ga zbog toga hapsi i proteruje, jer je tokom boravka u Jugoslaviji stekao jugoslovensko državljanstvo. Da ne bih bio izručen Jugoslaviji, predstavnik Komunističke internacionale Georgi Dimitrov ga šalje u Berlin sa zadatkom da tamošnjim revolucionarima pomogne u pripremi Komunističke partije Nemačke, za ilegalni rad, jer se očekivao dolazak Hitlera na vlast. Tamo se zadržao kratko, jer mu je ponovo zapretila opasnost od hapšenja.
Jula 1932. godine je otišao u Sovjetski Savez, gde je radio kao direktor izdavačko-štamparskog preduzeća Komunističke internaconale u Moskvi. Tokom boravka u Moskvi se upoznao, a potom i oženio sa Ruskinjom Sonjom. U toku staljinovih čistki, 4. novembra 1936. godine bio je uhapšen od strane NKVD-a pod sumnjom da je „pripadnik kontrarevolucionarne organizacije koja je ubila sekretara Lenjingradskog oblasnog komiteta SKP(b) Sergeja Kirova i da je agent Gestapoa“. Terećen je zajedno sa jugoslovenskim revolucionarima Filipom Filipovićem i Antunom Mavrakom, koji su stradali tokom staljinovih čistki. Narednih dvaedeset godina proveo je u zatvorima, logorima i progonstvu na dalekom istoku Sovejtskog Saveza.
Najpre je od novembra 1936. do maja 1937. godine bio u zatvorima NKVD-a u Moskvi - Ljubljanki i Butriki, a potom je predat Vojnom sudu i boravio je u vojnom zatvoru Lefortovo. Juna 1937. ga je Vojni sud proglasio krivim i osudio na deset godina zatvora. Tada je upućen u zatvor NKVD-a na Solovjetskim ostrvima, u jugozapadnom delu Belog mora, gde je boravio do avgusta 1939. godine. Potom je bio u radnom logoru „Nadežda“ u blizini grada Dudinka, na severu SSSR-a. Tamo je učestvovao u izgradnji pruge, a potom i grada Noriljska. Tokom boravka u radnom logoru radio je najpre kao železničar, potom kao skretničar, službenik u luci Dudinka i na kraju opet na železnici u tovarnom odeljenju. Godine 1943. osuđen je na još deset godina zatvora i pet godina gubitka građanskih prava. Godine 1948. posle donošenja Rezolucije Informbiroa i osude KPJ, NKVD je od njega tražio da okleveće jugoslovensko rukovodstvo, što je on odbio. Ubrzo posle toga premešten je u Irkutsk, gde je boravio do 1949, a potom u Bratsk, gde je ostao do septembra 1953. godine. Njegova zatvorska kazna, duga 17 godina, završila se 22. septembra 1953. godine, svega šest meseci posle Staljinove smrti.
Posle izlaska iz zatvora, od 1953. do 1956. godine živeo je u progonstvu. Najpre je bio u Krasnojarsku, Jenisejsku i Makalovu. Tokom izgnanstva radio je najpre kao zidar, a potom kao radnik u industriji. Na potpunu slobodu pušten je marta 1956. godine, posle punih dvadeset godina zatočeništva. Nešto pre toga Vrhovni kolegijum Vrhovnog suda SSSR-a doneo je odluku o njegovoj rehabilitaciji. Posle napuštanja Makalova, došao je u Moskvu, kod žene. Ubrzo potom je odlučio da se vratu u Jugoslaviju, koju je nazivao svojom domovinom. Uz pomoć tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora Veljka Mićunovića, dobio je izlaznu dozvolu i 30. jula 1956. napustio je Sovjetski Savez.
Po povratku u Jugoslaviju, nastanio je u Zagrebu. Bavio se publicističkim radom, i objavio je tri knjige:
- 7000 dana u Sibiru, Zagreb 1971. godina
- Povratak iz Gulaga, Zagreb 1981. godina
- Ruka iz groba, Zagreb 1985. godina
Njegova prva knjiga „7000 dana u Sibiru“, u kojoj je opisao svoje nedaće tokom 20-o godišnje robije, bila je veoma popularna u SFRJ, doživela je neikoliko izdanja i prevođena je na nekoliko stranih jezika. Godine 1972. je od strne lista „Vijesnik“ proglašena za knjigu godine, a on je kao autor dobio Nagradu Ivan Goran-Kovačić, za najbolju knjigu godine.
Umro je 1. marta 1992. godine u Zagrebu, gde je i sahranjen.
Lični život uredi
Karlova supruga Sonja, je bila Ruskinja. U trenutku njegovog hapšenja imala je dvadeset godina i bila je u poslednjem mesecu trudnoće. Rodila je devojčicu, ali je ona preminula od bolesti, slabo uhranjena jer je majka bila bez osnovnih sredstava za život. Nikada nije želela da se odrekne muža, koji je smatran narodnim neprijateljem i zbog toga je bila često maltretirana i odbačena od okoline.
Tokom Karlovog boravka u zatvoru, u prvo vreme, sve do 1940. godine nekoliko puta se dopisovala sa njim. Potom pet narednih godina, tokom Drugog svetskog rata, o njemu nije čula ništa. Iako je često mislila da je mrtav, nije se ponovo udavala. Karlo je tada mislio da se već odavno preudala i 1945. godine je uspeo da preko jedne žene koja je radila u logoru, sa njom uspostavi kontakt. Prvi put su se videli, posle punih devetnaest godina, marta 1955. godine, kada je ona došla u posetu kod njega u Makalovo, gde je bio u progonstvu.
Godine 1956. zajedno sa suprugom je došla u Jugoslaviju, gde su u Zagrebu živeli do smrti.
Danilo Kiš u svojoj knjizi „Homo poetikus“ opisuje Karla i Sonju Štajner - poredeći je sa helenskom mitskom junakinjom Penelopom, koja je svog muža Odiseja, takođe čekala 20 godina da se vrati iz Trojanskog rata, pritom odbijajući mnoge prosce. Kiš takođe navodi i razlike između Sonje i mitske Penelope, jer je Penelopa 20 godina mirno vezla svoj vez, dok je Sonja živela sa teškim pečatom muža „izdajnika“.
Literatura uredi
- Karlo Štajner 7000 dana u Sibiru. „Globus“, Zagreb 1971. godina.
- Milomir Marić Deca komunizma. „Mladost“, Beograd 1987. godina.
