Википедија

Konstantin IX Monomah

Ukoliko ste tražili 2, pogledajte članak Konstantin.

Konstantin IX Monomah (grč. Κωνσταντίνος Θ΄ Μονομάχος; 1000—11.01. 1055) je bio vizantijski car (1042—1055) i treći muž carice Zoje, ćerke Konstantina VIII (savladar 976 — 1025, car 1025—1028). Tokom njegove vladavine došlo je do neke vrste kulturne renesanse pod Pselom, Lihudom i Ksifilinom, ali je zato vojno rastrojstvo počelo jasno da se iskazuje, porazom od Stefana Vojislava u Barskoj bici posle koje je Duklja stekla nezavisnost. Pripadao je civilnom plemstvu, jednoj od sukobljenih strana u Vizantiji tokom XI veka.

Konstantin IX Monomah
Konstantin IX Monomah i njegova supruga Zoja na ktitorskoj kompoziciji u carigradskoj sabornoj crkvi Presvete Mudrosti. Mozaik pokazuje da je lice Zojinog trećeg supruga dorađeno na već postojeći mozaik koji je verovatno urađen u vreme njene prve udaje za Romana III Argira.
Lični podaci
Datum rođenja1000.
Mesto rođenjaKonstantinopolj,
Datum smrti11. januar 1055.(1055-01-11) (54/55 god.)
Mesto smrtiKonstantinopolj,
Porodica
SupružnikZoja
PotomstvoMonomahina
RoditeljiTeodosije Monomah
DinastijaMakedonska dinastija
PrethodnikZoja
NaslednikTeodora

Dolazak na vlast

uredi

Posle svrgavanja Mihajla V (1041—1042) vlast prelazi na ostarele ćerke Konstantina VIII caricu Zoju i monahinju Teodoru. Međutim njih dve nisu imale sposobnosti za vladanje državom, a pored svega je među njima vladala velika netrpeljivost zbog čega je vrlo brzo postalo jasno da njih dve neće biti u stanju da vode državu zbog čega je šezdesetčetvorogodišnja carica Zoja 11. 06. 1042. godine stupila u svoj treći brak, a njen novi muž i car postao je senator Konstantin Monomah, predstavnik civilnog plemstva, dok su ćerke Konstantina VIII zvanično bile njegove savladarke dobivši odrešene ruke za trošenje državnog novca radi sopstvenog zadovoljstva.

Vladavina (1042 — 1055.)

uredi
 
Novčić sa likom Konstantina Monomaha

Konstantin IX nije pridavao veliki značaj državnim poslovima, a na samom dvoru je počela neka vrsta kulturne renesanse. Posle duge vladavine careva okrenutih vojnim pohodima (Nićifor II Foka (963—969), Jovan I Cimiskije (969—976), Vasilije II Bugaroubica), sada je na prestolu sedeo car koji je pridavao veći značaj kulturi, nego ratovanju. Najbliži Konstantinovi savetnici bili su:

Ovaj kulturni preporod osetio se već 1045. godine kada je u Carigradu osnovana visoka škola koju su činili:

  • pravni fakultet, na čijem se čelu nalazio Ksifilin sa titulom "čuvar prava" ili na grčkom nomofilaks
  • filozofski fakultet, na čijem se čelu nalazio Psel sa titulom "konzul (ipat) filozofa"

Usled stalnog popuštanja pred zahtevima plemstva za smanjenjem i ukidanjem poreza, carska blagajna je ostala bez dobrog dela prihoda, zbog čega se počinje sa davanjem u zakup skupljanja poreza. Na taj način su zakupci skupljali porez u određenoj oblasti u ime države kojoj su na ime poreza morali isplaćivati određenu sumu, bez obzira na to koliko bi sakupili, a za sebe su mogli da zadrže ostatak. To je dovelo do dodatnog opterećenja stanovništva, od čega država nije imala finansijsku korist, već su se tim sistem bogatili isključivo zakupci, dok je državna blagajna nastavila da se siromaši. Dodatno opterećenje za budžet predstavlja i sistematsko zapostavljanje stajaće vojske iz političkih razloga, što je Vizantiju primoravalo da se osloni na najamničke trupe koje su bile mnogo skuplje od domaćih stajaćih trupa. Direktna posledica pražnjenja državne blagajne bio je početak dodavanja drugih metala zlatu prilikom kovanja čuvenih vizantijskih zlatnika koji vekovima nije gubio svoju vrednost i značaj u svetu, što je dodatno oslabilo vizantijsku ekonomiju. Međutim u Monomahovo vreme se po prvi put javlja sistem pronija koje su davane za zasluge na upravu plemićima do njihove smrti, koje će odigrati značajnu ulogu u Vizantiji i njenim vojnim snagama.

Na početku svoje vladavine Konstantin je pokušao da povrati kontrolu nad Dukljom, koja se 1038. godine pod vođstvom Stefana Vojislava oslobodila vizantijske vlasti. Protiv srpske države poslat je u jesen 1042. godine strateg dračke teme sa oko 60.000 vojnika sa juga, a vizantijskim vazalima županu Raške, banu Bosne i knezu Zahumlja Ljutovidu je naređeno da sa severa i istoka udare na Vojislava. Međutim Vojislav je veštim manevrima uspeo da do nogu potuče vizantijsku vojsku u Barskoj bici. Procenjuje se da je tom prilikom stradalo oko 40.000 vojnika, među kojima su bila i sedmorica stratega. Posle ove pobede su vladari drugih srpskih oblasti priznali Vojislavovu vrhovnu vlast, čime Vizantija ne da nije uspela da povrati Duklju, već je i trajno ostala bez Zahumlja, Bosne i Raške.

Poslednji uspeh briljantne vojne vladavine Vasilija II odigrao se 1045. godine kada je ostatak kraljevine Jermenije sa sedištem u Aniju predat Monomahu posle smrti Jovana Smbata (1020—1045) prema ugovoru koji je Smbat zaključio sa Vasilijem, čime je okončana njegova invazija na kraljevinu Jermeniju posle smrti Gagika I (990—1020).

Glavni članak: Veliki raskol

Sukob između patrijarha Rima i Carigrada kulminirao je 1054. godine kada je predstavnik Lava IX kardinal Humbert od Silva Kandide 16. jula u crkvi Božanske Mudrosti bacio anatemu na Mihajla Kerularija i njegove pristalice. Neposredno posle toga je na saboru koji je predvodio Kerularije bačena anatema na Lava IX i njegove pristalice čime je došlo do rascepa hrišćanske crkve na dve zasebne sfere:

Konstantin Monomah umire 11. 09. 1055. godine, a vlast prelazi na sestru njegove pokojne supruge Zoje i poslednjeg predstavnika makedonske dinastije Teodoru.

Osobine

uredi
 
Konstantin IX Monomah, detalj mozaika na kome je prikazan i Hristos i njegova supruga Zoja na ktitorskoj kompoziciji u carigradskoj sabornoj crkvi Presvete Mudrosti. Mozaik pokazuje da je lice Zojinog trećeg supruga dorađeno na već postojeći mozaik koji je verovatno urađen u vreme Zojine prve udaje za Romana III Argira.


Njegovi savremenici su poredili Konstantina po lepoti sa Ahilom and Nirejom.[1] Mihailo Psel ga opisuje:

Čudo lepote koje je Priroda stvorila u liku ovog čoveka, srazmernih proporcija, izvajanog u harmoniji, da nema nikoga u našem dobu da se može porediti sa njim.[2]

Psel je dalje opisivao:

simetriju carevog tela, savršene analogije, riđu kosu koja je sijala kao zraci Sunca, belo telo koje je izgledalo kao čist i proziran kristal.[1]

Lice mu je bilo izvanredno lepo: imao je belu kožu, tanke crte, divan osmeh, neko zračenje ljupkosti koje se prostiralo po celoj njegovoj pojavi. Osobito srazmeran, imao je gospodski i lepo skrojen stas, fine i lepe ruke. Ipak se pod tom malo mekušnom spoljašnjošću krila neobična jačina. Vičan svima telesnim vežbanjima, lep jahač, izvrstan trkač, snažan borac, Konstantin je u sebi sakrivao čitave rezerve snage. Oni kojima bi iz zabave stegao ruku, osećali bi to po nekoliko dana, i nije bilo predmeta tako tvrdog da se ne bi slomio pod naporom njegovih nežnih i lepo negovanih ruku.

To je bio jedan veliki zavodnik. Uz to je bio neobično privlačan čovek. Glas mu je bio prijatan, i lepo je govorio. Od prirode ljubazan, bio je uvek veseo, uvek nasmejan, uvek raspoložen da se zabavlja i da zabavlja druge. To je bio poglavito dobar čovek, nimalo ohol, nimalo sujetan, bez izveštačenosti i bez zlobe, uvek gotov da svima učini zadovoljstvo. Imao je i drugih osobina. Mada bi dosta naglo planuo, tako da bi mu pri najmanjem uzbuđenju krv jurnula u lice, on je bio uspeo da se potpuno savlada; i uvek gospodar od sebe, on se pokazivao pravičan, čovečan, predusretljiv, opraštajući čak i onima koji su sklapali zavere protiv njega. Pselos kaže:

Nikada nisam video simpatičnije duše. Bio je izdašan do rasipanja, i rado je govorio, skoro kao Tit, da kad ne bi učinio kakvu darežljivost ili kakvo čovečno delo, izgubio bi dan.

U istini, njegova milost se katkad, graničila sa slabošću: da bi učinio zadovoljstvo spojim ljubimcima, dešavalo mu se da nepromišljeno razdeli najviša mesta u državi. Njegova plemenitost išla je često do razbacivanja, toliko je voleo da oko sebe vidi srećne ljude i zadovoljna lica. On nije umeo ništa da odbije, ni svojoj ženi, ni svojim milosnicama, uvek otvorene ruke, uvek raspoložen za zabavu, i rado je izjavljivao da je dužnost svakoga vernog podanika da učestvuje u dvorskim zabavama.

Iako ne odveć učen čovek, Konstantin je bio inteligentan; imao je živ duh, uživao je u društvu književno obrazovanih ljudi. Primao je naučnike kao Konstantina Likudisa, Ksifilina, Jovana Mauropusa, Pselosa; po njihovom savetu, on opet otvori carigradski Universitet, i u njemu stvori školu prava, da bi osigurao dovoljan broj snaga za državnu administraciju. On učini i više. Umesto da deli mesta prema rođenju kandidata, on je hteo da ih daje prema zasluzi; i da bi ostvario tu reformu, on sam poveri vlast svojim prijateljima književnicima. Likudis je bio prvi ministar, Pselos veliki komornik i državni sekretar, Ksifilin čuvar pečata, Mauropus lični sekretar. Zbog svega toga, Konstantin je postao vrlo popularan. I najposle, on je bio hrabar. Može biti da je, u stvari, ta vrlina kod njega naročito proizlazila iz njegove malo fatalističke ravnodušnosti, koju je on rado ispovedao i koja ga je navela da čak ni noću ne postavlja stražu pred vratima svojih soba. Ali, ma kakvo da joj je poreklo, ta je hrabrost bila stvarna, i ispoljila se u mnogo prilika. I ako se ukupno uzme u obzir da je pod vladom Konstantina Monomaha vizantijska carevina, više puta pobedilac i uopšte mirna, sačuvala u svetu sav svoj dotadašnji ugled, možda će se iz toga zaključiti da taj car nije u stvari bio tako rđav vladar kao što su docnije govorili njegovi opadači.

Na nesreću, ozbiljne mane kvarile su te neosporne vrline. Monomah je voleo uživanja, žene, lak i raskošan život. Postavši car srećnim slučajem, on je u najvišoj vlasti video naročito sredstvo da zadovolji svoje prohteve. Pselos lepo kaže:

Spasavši se jake bure, on je izišao na srećne obale i u mirno pristanište carstva, i nije se brinuo da li će opet biti izbačen na pučinu.

Zato je on malo vodio računa o državnim poslovima, ostavljajući tu brigu svojim ministrima. Presto je za njega bio, po rečima Pselosovim, samo „odmor od njegovoga umora i zadovoljenje želja“. Kao što je rekao jedan savremeni istoričar, „posle vlade žena, došla je vlada čoveka koji je hteo da živi i da uživa“.

Vrlo zaljubljive prirode, Konstantin je uvek voleo ljubavne zaplete, i imao ih je, pre dolaska na presto, nekoliko dosta poznatih. Dva puta oženjen, i ostavši dva puta udovac, on se bio utešio zavolevši jednu devojku, nećaku njegove druge žene, i koja je bila iz čuvene porodice Sklerosa. Ona se zvala Sklerena; bila je lepa, pametna; Pselos, koji ju je poznavao, opisuje je kao neobično dopadljivu: „Nije bila, kaže on, besprekorne lepote; ali se dopadala svojim razgovorom bez imalo zlobe ili ogovaranja. Takva je bila blagost i ljubaznost njenog karaktera da bi mogla raznežiti stene. Imala je jedinstven glas, zvučan i gotovo oratorski govor; na njenom jeziku bilo je neke prirodne draži, i kad je govorila, od nje je provejavala neiskazana ljupkost. Volela je, dodaje književnik, da me pita o jelinskim mitovima, i u svoj razgovor mešala je ono što je bila naučila od naučnika. Imala je, u stepenu koji nikad nijedna žena nije dostigla, dar da ume slušati.

Kao Pselosu, ona se dopadala svima. Prvi put kad se pokazala u carskoj sviti, jedan dvoranin koji je imao duha i književnog obrazovanja, pozdravi je nežnim i lepim laskavim rečima, navodeći dve prve reči iz divnih stihova Omerovih, kad trojanski starci, sedeći na zidovima, kažu, videći gde prolazi zračna lepota Jelenina:

Ne, nije za pokudu što Trojanci i Grci podnose tolike nevolje za jednu tako lepu ženu.

Aluzija je bila fina i laskava; svi prisutni su je shvatili i odobravali je. I zar to nije dokaz koliko je čudno bila utančana kultura toga vizantijskog društva XI veka, koje nam se po izvesnim crtama čini tako varvarsko, a koje nam ova anegdota pokazuje kao tako puno velikih uspomena na klasičnu Grčku, tako sposobno za prefinjeno shvatanje, za književni ukus, za ljupke i nežne misli.

Spoljašnja politika

uredi

Jedno od prvih dela novoga cara beše kaznena ekspedicija protiv Zete. Drački zapovednik, patricije Mihajlo, dobi zapoved da pokori Zetu. Dukljanska Hronika ima vest, da je car poslao posebne ljude sa dosta zlata i srebra, da pokrene protiv Zećana raškog župana, bosanskog bana i zahumskog kneza. Ako bi ta vest bila tačna, onda bi to značilo da te zemlje nisu u to vreme bile u potpunoj grčkoj vlasti, nego da su domaći vladaoci, možda pod nominalnom grčkom vrhovnom vlašću, imali izvesna avtonomna prava, ili su ih možda sami sebi proširili usled meteža u Carevini, izazvanih Deljanovim i Zetskim ustankom. Ti su se vladari odazvali pozivu, poslali svoje čete u pomoć i poverili ih Ljutovidu, humskom knezu, kao vrhovnom zapovedniku u tom pohodu. On, doista, krenu protiv Zete s trebinjskog područja, a Grci sa velikom vojskom (govori se o 60.000 ljudi) navališe od Skadra i Bara. Zećani se povukoše u klance crmničke nahije. Grci su oplenili bogate doline primorske Zete, i ne htedoše da idu dublje u planine. Na povratku naiđoše sve klance oko Sutormana posednute od Zećana. Po pričanju Grka Kedrena, Srbi su osuli na Vizantince kamenje i stene i strele sa svojih visina, a ovi su, ne mogući da upotrebe svoje oružje, gledali samo da iznesu živu glavu. Nastradoše užasno. Kao vihor, jurnuše Zećanci za preplašenom gomilom, koja je, po grčkom izveštaju, izgubila 7 zapovednika i na 40.000 ljudi, i goniše ih sve do reke Drima.

Pobedivši tako Grke, Vojislav se obrte prema Ljutovidu. Izabra 50 od zarobljenih Grka, pa ih, onako zaplašene i ranjave, posla pred sobom Humljanima, da ispričaju grčku pogibiju. Ljutovid je, međutim, neaktivan čekao kod Klobuka. Kad je Vojislavljev sin Gojislav stigao sa zetskom vojskom pred Klobuk, nije mu bilo teško da razbije savezničku vojsku. Sam je Ljutovid bio ranjen na megdanu sa Gojislavom i dvojicom njegovih ljudi. Zetski uspeh bio je, prema tom, potpun na obe strane. Granice Vojislavljeve države dopreše, po Dukljaninu, sve do Vojuše na istoku, a čitava trebinjska oblast (s Konavljem) na zapadu, zajedno s nekim delovima primorskog Huma (do Stona) dođe pod njegovu vlast. Ova je pobeda bila izvojevana krajem 1042. godine.

Posle ovog poraza Vizantija nije preduzimala ništa protiv Zete. Zadržale su je, verovatno, u prvi mah opasne navale Rusa, koji stigoše do pod samu prestonicu (1043. god.) i zapleti s Normanima, koji počeše sistematski potiskivati Grke iz južne Italije. Na sam Balkan sve češće upadahu gomile Pečenega. Vizantija je na muci s njima. Jedne miti, druge šalje u vojsku, u Malu Aziju, a treće, po predlogu namesnika u Bugarskoj, naseljava u području između Niša, Sofije i Skoplja. Gramžljivi, nasrtljivi, nepouzdani, oni postaju napast Carevine; njihovi pohodi, pljačkaški i razbojnički, dopiru ponekad do samog Carigrada. Vojislav je, zbog svega ovoga, u dalekoj Zeti bio ostavljen na miru. Jedino je dubrovački grčki strateg Katakalon nameravao jednu prevaru u stilu onih, kakve su izvedene protiv Ivca i Sermona. On se ponudio Vojislavu da mu bude kršteni kum jednom novorođenom sinu. Vojislav je, lukav i oprezan, tobože pristao i ugovorio sastanak u jednom pristaništu. Katakalon je stigao sa ratnim lađama, ali kad je stupio na suho, iskočiše iz zasede Vojislavljevi ljudi, te ga s pratnjom uhvatiše i okovaše. Srbi na to osvojiše i ratne lađe, te na njima odvedoše Katakalona kao sužnja u Ston. Vojislav je umro u Prapratni, u svojoj prestonici, i sahranjen je u crkvi Sv. Andrije.

Pobune za vladavine Konstantina IX

uredi
Glavni članak: Pobuna Georgija Manijakisa

Veliki uspesi Georgija Manijakisa podigli su njegovu popularnost kako u vojsci, tako i u narodu zbog čega se u Carigradu javilo podozrenje u njegove namere. Podstaknut tim dvorskim spletkama Monomah ga je opozvao, naredivši mu da se vrati u Carigrad i dokaže da ne kuje zaveru da preuzme vlast. Možda Manijakis nije planirao da preuzme vlast, ali mu je bilo veoma jasno da neće cara uspeti da u to uveri zbog čega prihvata borbu i 1043. godine biva proglašen za cara i sa svojim snagam se povlači sa Sicilije i preko Drača se upućuje ka Solunu i Carigradu. Delovalo je da će doći do promene vlasti u Vizantiji pošto nije bilo mnogo ljudi koji su se mogli vojnički suprotstaviti Manijakisovom vođenju i njegovim prekaljenim vojnicima, ali je Georgije tokom pohoda poginuo od strele u već dobijenoj bici, što je dovelo do sloma pobune.

Glavni članak: Pobuna Lava Tornikisa

Nekoliko godina posle sloma Manijakisove pobune dolazi do novog ustanka u severozapadnoj Trakiji na čijem se čelu našao Lav Tornikis. Zahvaljujući velikom nezadovoljstvu koje je vladalo kako u vojnim krugovima, tako i među stanovništvom pobuna se brzo proširila i Carigrad se 1047. godine našao pod opsadom. Međutim Tornikisova neodlučnost da krene u završni juriš na carigradske bedeme, slomila je pobunu koja se nakon toga raspala.

Konstantin u vezi sa Sklerenom

uredi

U početku svoje veze sa Sklerenom, Konstantin Monomah rado bi se bio oženio njome. Ali grčka Crkva bila je, kao što se zna, vrlo stroga spram trećeg braka, naročito kad su oni koji hoće da ga zaključe bili privatne ličnosti; Konstantin nije smeo prkositi toj zabrani. On je dakle živeo sa svojom milosnicom, i to je bila velika strast njegovoga života. Dvoje ljubavnika nisu mogli biti jedno bez drugog; čak ih ni nesreća nije mogla razdvojiti. Kad je Monomah bio prognan, Sklerena ode za njim na Lezbos, stavivši mu sve svoje imanje na raspoloženje, tešeći ga u nevolji, hrabreći ga kad klone duhom, dajući mu nade na lepšu budućnost, uveravajući ga da će jednoga dana biti car, i da će ih toga dana zakoniti brak sjediniti zanavek. S njime, bez žaljenja i ne malaksavajući, otmena mlada žena provede sedam godina na tome udaljenom ostrvu, i naravno, kad je sreća dovela Konstantina na presto, on nije zaboravio onu koja ga je toliko volela.

 
Zoja, Konstantin i Teodora

I u naručju Zojinom on je mislio na Sklerenu. On je tako vešto udesio da mu je i pored poznate ljubomore caričine, pored mudrih saveta njegovih prijatelja i njegove sestre Euprepije, pošlo za rukom da dovede svoju milosnicu u Carigrad. Od prvog večera njegove ženidbe, on je govorio sa Zoe o njoj, uostalom sa veštom smotrenošću, i kao o osobi s kojom treba lepo postupati, zbog njene porodice; uskoro je uspeo kod svoje žene da ona piše Sklereni i da je zove u dvor, uveravajući je u svoju blagonaklonost. Mlada žena koja je sumnjala da je vasilisa mnogo voli, bila je samo upola umirena zbog onoga što je poslanica krila, ali je obožavala Konstantina; ona se vrati. Car je odmah naredio da se za ljubimicu podigne jedna veličanstvena palata; i svakoga dana, pod izgovorom da ide da nadgleda kako napreduje građevina, provodio je po nekoliko časova sa Sklerenom. Ljudi iz carske svite, kojima su za vreme tih poseta izobilja davali da jedu i piju, i dvorani, kad bi, u toku zvaničnih ceremonija, poznali po dosadnom izgledu vladarevom kako bi želeo da ode svojoj prijateljici, domišljali su se ko će bolje da mu pronađe načina kako će izmaći i otići svojoj dragoj.

Uskoro je veza bila javna. Car je Sklereni dao kuću i gardu; on ju je obasipao bogatim poklonima: tako joj je poslao jedan ogroman bronzani pehar, ukrašen divnim rezbarijama i pun nakita; i svakoga dana pojavio bi se kakav nov poklon, za koji je on ispražnjavao riznice. Najposle se počeo spram nje ponašati kao spram priznate i zakonite supruge. Ona je u dvoru imala svoje odeljenje, gde je Konstantin slobodno ulazio u svako doba, i dobila je titulu sevaste, koja joj je davala mesto odmah iza dveju carica.

Suprotno onome što su svi očekivali, Zoe je primila stvar sa mnogo filozofije, Pselos, veoma nepristojno, kaže:

Ona je bila u godinama, kad žena više nije mnogo osetljiva za takve patnje.

Ona je starila, i stareći mnogo se menjala, Nije više volela kićenje, nije više bila ljubomorna, pred kraj života postala je pobožna. Sad je provodila po čitave časove klečeći pred ikonama, grleći ih, govoreći im, zovući ih najnežnijim imenima; i, oblivena suzama, valjala se pred ikonama u nastupu mistične strasti, dajući Bogu ostatke one ljubavi koju je tako izdašno delila drugima. Ona je dakle bez muke pristala na najčudnije ustupke. Konstantinu je vratila njegovu slobodu, ovlastila ga da prekine svaku bližu vezu s njom, i jedan zvaničan akt, koji su nazvali „ugovor o prijateljstvu“, bude radi toga potpisan između muža i žene i po pravilu protokolisan carskim Senatom. Sklerena je imala svoj položaj na dvoru; ona se pojavljivala u zvaničnim povorkama; zvali su je imenom vladarke i vasilise. Zoe je gledala sve to očarana, nasmejana; ona je srdačno grlila svoju suparnicu, i, između svoje dve žene, Konstantin Monomah bio je srećan. Čak su pronašli, da bi im bilo zgodnije, jedan divan raspored. Carska odeljenja bila su podeljena na tri dela. Car je sebi zadržao sredinu; Zoe i Sklerena zauzimale su jedna desno a druga levo odeljenje. I jednim prećutnim ugovorom, Zoe više nije ulazila kod cara, osim kad Sklerena nije bila kod njega, i kad je znala da će ga naći samog. I ta pažljiva kombinacija izgledala je svima čudo od oštroumnosti.

Jedino je narod prestonice shvatio manje lepo tu čudnovatu zajednicu. Jednoga dana kad je Konstantin išao u crkvu Svetih Apostola, jedan glas viknu iz gomile, u trenutku kad je car izlazio iz dvora:

Nećemo Sklerenu za caricu! Nećemo da se zbog nje ubijaju naše majke Zoja i Teodora!

Masa se pridruži, stvori se gužva, i da nije bilo posredovanja dve porfirorodne starice, koje se pokazaše na balkonu carske palate i umiriše svetinu, Monomah bi lako mogao izgubiti život u tom događaju.

Do dana njene smrti, Konstantin ostade veran Sklereni. Kad je jedna iznenadna bolest odnese, on je bio neutešan zbog toga gubitka. Plačući kao dete, on je razmetljivo izlagao svoj bol; priredio je svojoj dragoj veličanstven pogreb, naredio je da se sazida raskošna grobnica. Zatim, kako je bio čovek, potražio je druge milosnice. Najzad, posle nekoliko prolaznih ljubavi, on se zanese za jednom malom princezom iz Alanije, koja je živela kao talac na vizantijskom dvoru. Opa, izgleda, nije bila mnogo lepa, ali je imala, po nahođenju Pselosovom, dve divne stvari., vrlo belu kožu, i jedinstvene oči. Od dana kad je opazio tu mladu varvarku, on zbog nje ostavi sve svoje druge ljubavi, i njegova strast ode tako daleko da, kad Zoe umre, on ozbiljno poče pomišljati, pošto ju je javno proglasio za svoju milosnicu, da se njome zakonski oženi. Ipak, nije smeo dotle ići, iz straha od crkvene anateme i, isto tako, bojeći se prekora svoje stroge svastike Teodore. Ali bar je dao svojoj ljubimici titulu sevaste, istu koju je nekad podario i Sklereni; on je okruži svom carskom raskoši i sjajem, i obasu je nakitom i zlatom. I mala Čerkeskinja, sa glavom i grudima pokrivenim zlatom, zlatnim zmijama oko mišica, teškim biserom u ušima, pojasom od zlata i dragog kamenja koji je stezao njen tanak struk, viđala se kako predsedava kao prava haremska lepotica, svima dvorskim svečanostima. Za nju, za rodbinu koja je svake godine dolazila iz daleke Alanije da je poseti, car je ispraznio što je ostalo novaca u riznicama, i svakom ko bi naišao on je nju predstavljao kao svoju ženu i zakonitu caricu. Ona će uostalom docnije čudnovato ožalostiti poslednje dane cara tako ludo zaljubljenog u njene lepe oči.

Tako je, oko sredine XI veka, pod vladom Konstantina Monomaha i Zoe, vizantijski dvor zaista davao zanimljivu i dosta čudnovatu sliku.

Poslednje godine

uredi
 
Konstantin Monomah

Vodeći život kakav je voleo, car se bio brzo istrošio. To više nije bio nekadašnji lepi Monomah, tako otmen, tako snažan. Sad je patio od stomaka, a naročito od podagre. Napadi su bili tako jaki, da njegove unakažene i krive ruke nisu više mogle držati predmete, da njegove bolne i naduvene noge nisu htele više da ga drže. Ponekad, kad je imao primanja, bio je nesposoban da ustane; tada bi primao opružen na postelji; ali bi mu i ležeći stav ubrzo postao nesnošljiv, i sluge su ga neprestano morale premeštati s jedne strane na drugu. Često mu je bilo teško čak i da govori. Ali on je naročito izgledao žalosno kad se trebalo pojaviti u kakvoj zvaničnoj povorci. Njega su morali podići na konja, i on je polazio sa dva jaka služitelja sa strane, koji su mu održavali ravnotežu; celim putem kojim je trebalo da prođe, brižljivo su uklanjali kamenje, da bi ga poštedeli naglih i suviše jakih pokreta, i vasileus je tako odlazio, izmučena lica, zaduvana disanja, puštajući da se opuste uzde, koje više nije mogao uzeti u ruke. Treba dodati u pohvalu Konstantinovu, da je svoju bolest snosio hrabro, uvek nasmejana lica, uvek vesele naravi. Govorio je šaleći se, da mu je Bog sigurno poslao tu bolest da zauzda njegove suviše vatrene strasti, i zabavljao se filozofirajući o svojim patnjama. Uostalom čim bi mu bilo bolje, nije se lišavao ni uživanja ni milosnica.

Pored vladara živele su dve porfirorodne stare, koje su s godinama bile postale malo nastrane. Zoe, provodeći vreme u pravljenju mirisa, zatvarajući se leti kao i zimi u pregrejane sobe, i ne napuštajući svoj omiljeni posao osim da pali tamnjan pred svojim dragim ikonama i da ih pita o budućnosti; Teodora, neprestano brojeći novac nagomilan po njenim sanducima, i ne interesujući se gotovo nizašta drugo, sva pretvorena u čistotu i pobožnost. Oko njih su se kretale zvanične milosnice, Sklerena, mala princeza iz Alanije i druge, dvorani, ljubimci, često ljudi dosta niskoga porekla, za kojima bi se car zaludeo, i koje je tada uzdizao do najviših položaja u Državi. I sav taj svet se preterano zabavljao i trudio se da zabavlja cara.

Konstantin je zaista voleo da se smeje. Kad su hteli da govore o nekom ozbiljnom poslu, najbolji način, jedini, da se privuče njegova pažnja, bilo je kazati mu prvo kakvu dobru šalu. Ozbiljno lice ga je plašilo; kakva dvorska budala odmah bi osvojila njegovu naklonost. U stvari, što ga je naročito razonođavalo bile su masne šale, glomazne lakrdije, luckaste izmišljotine. Muzika, pesma, igra bile su mu dosadne; on je hteo zabave druge vrste, i često dosta sumnjiva ukusa. Pselos nam je sačuvao nekoliko primera tih šala, i treba priznati da, ako su izgledale smešne u XI veku, one nam izgledaju danas više beznačajne. Tako je carevo veliko zadovoljstvo bilo da čuje nekog kako muca, kako se kida u uzaludnim naporima da jasno izgovori reči, i priča se da je jedan dvoranin imao velikog uspeha na dvoru simulirajući potpunu bezglasnost, koja se malo pomalo gubila u nejasnim zvucima i u žalosnom mucanju. On je tim lepim darom u tolikoj meri oduševljavao Konstantina, da postade zvanični ljubimac vladaočev, i otada su ga videli kako slobodno ulazi u svako doba kod cara, steže mu ruke i ljubi ga u usta, seda: smejući se na postelju pored njega, i katkad čak, usred noći, ide da ga probudi, da mu ispriča kakvu priču više ili manje smešnu, a u glavnom da mu tom prilikom izvuče kakvu milost ili kakav poklon.

Imajući svuda slobodan ulazak, dvorska budala je ulazio čak i u carski ginekej, i veselio je dvor pričama koje je tamo pričao. Izmišljao je priče i o samoj čednoj Teodori, tvrdeći da je ona imala dece, dajući hiljadu smešnih pojedinosti o tom događaju i završavao je pokazujući mimikom tobožnje porođaje princezine, podražavajući ječanje porodilje, vrečanje novorođenčeta, stavljajući u usta stare i ispravne vladarke svakojake smešne i slobodne govore. I svi su se zacenjivali od smeha, pa i sama Teodora, i naš je čovek bio ljubimac ginekeja. Jedino ozbiljnim ljudima to je padalo malo teško, ali, kao dobri dvorani, činili su što i drugi. Pselos je rekao sa nekom gorčinom:

Mi smo se morali smejati, kada bi pre bilo mesto za plakanje.

Siguran u opštu naklonost, taj čudni ljubimac uradi još nešto bolje. On se zagreja za mladu princezu iz Alanije, i kako je bio zabavan, imao je, izgleda, dosta uspeha kod male varvarke. Opijen tim uspehom, i uostalom vrlo ozbiljno zaljubljen u lepoticu, on onda dođe na misao, u jednom zanosu ljubomore, da ubije cara svoga suparnika i da zauzme njegovo mesto. Nađoše ga jedno veče, sa mačem u ruci, na vratima spavaće sobe Monomahove. Odmah ga zatvoriše, i sutradan, pod predsedništvom vasileusa, skupi se sud da mu sudi. Ali ovo je najlepše u celom događaju. Kad je Konstantin video svoga dragog prijatelja okovanog lancima, njegova milostiva slabost uzbudi se na taj prizor, i oči mu se napuniše suzama i reče:

Ama odrešite mi ovoga čoveka, uzviknu on, teško mi je kad ga vidim takvog.

Zatim zapita blago krivca šta ga je upravo navelo na njegov zločin. Ovaj objasni da je to bila prekomerna želja da metne na sebe carske ukrase i da sedne na presto vasileusa. Na tu izjavu, Konstantin prsnu u smeh i odmah naredi da se zadovolji ćud toga čoveka. Zatim, okrenuvši se svome ljubimcu reče mu:

Sad ću ti metnuti krunu na glavu, obući ću ti purpurnu haljinu. Vrati mi samo, molim te, tvoje obično lice i tvoj ljubazan svakodnevni izraz.

Samostalna vladavina i smrt

uredi

Godine 1050. Zoe Porfirogenita, stara sedamdeset i dve godine, završila je svoj dugi i burni život. Konstantin Monomah, njen muž, koji ju je, kao što se videlo, još od pre osam godina zanemario, smatrao je za dužnost kad ju je izgubio, da je savesno oplače. On je učinio još više: hteo je da je uvrsti u red svetiteljki, i trudio se da pronađe svakojaka čuda koja su se desila na njenom grobu, da bi svima dokazao da je njena duša među anđelima. To je bilo suviše časti za tu staru ženu, čulnu i strasnu, koja je tako žalosno uzbunila varoš i dvor svojim sablažnjivim udajama i svojim ljubavima. Zato Monomah nije odviše navaljivao s pokušajem da je oglasi za svetiteljku: on se brzo utešio, kao što se zna, i u smrti Zojinoj našao je naročito zgodnu priliku da ozvaniči svoju najnoviju ljubimicu.

Posle smrti Vojislava, vladara Duklje, prema pričanjima Dukljanske Hronike, pokušalo je stanovništvo trebinjske oblasti, pod vodstvom nekog Domanca, da se oslobodi zetske vrhovne vlasti. Naslednik Vojislavljev, Mihajlo, imao je dosta muke dok je savladao ustanike, zahvaljujući za konačni uspeh svom, u borbama s Grcima već oprobanom, bratu Radoslavu. Sa Vizantijom Mihajlo nema uopšte nikakvih sukoba. On je, negde oko 1052. god., ušao u intimnije veze s Grcima i dobio je titulu njihova protospatera, a ima vesti i da se oženio jednom grčkom princezom. Šta je Mihajla opredelilo da se približi Vizantiji nije pobliže poznato; odnosi u susedstvu, koliko se danas zna, nisu po njega bili mnogo opasni. On je bio zadovoljan, kao i otac mu Vojislav poslednjih godina, da njega Vizantija ostavi na miru, da bi mogao srediti svoje odnose u Zeti i sa susedima.

I on sam je uostalom umro malo godina posle toga, 11. januara 1055., u manastiru Svetog Đorđa Manganskog, koji je on osnovao, i gde se bio povukao krajem svoga života. Tada, poslednji put, Teodora, Zoina sestra, izlazi na pozornicu. Od treće udaje Zoine, Teodora je živela na dvoru, po imenu deleći presto s njome, a u stvari igrajući sasvim sporednu ulogu. Najviše ako je imala nešto uticaja posle smrti; caričine, i njen zet Monomah izgleda da se pomalo bojao ispada stare gospe. Međutim, taj poslednji potomak dinastije makedonske izgledao je da tako malo znači, da je Monomah, ne vodeći računa o neospornim pravima koje je ona imala na carevinu, pomišljao da naznači drugog naslednika prestola. Tada se, još jedared, u žilama Teodorinim probudila vatrena krv i ponosita energija velikih careva, njenih predaka. Odlučno, dok se Monomah borio s dušom, ona preduze upravljanje Velikom Palatom, koristeći se pravima svoga rođenja i ugledom koji su joj u narodu davale patnje njenog dugog života. Gardiski pukovi izjasniše se za nju; Senat je išao za vojskom. Sa svojih sedamdeset godina, stara princeza dočepa vlast čvrstom rukom.

Reference

uredi
  1. ^ a b Hatzaki, Myrto (2009). Beauty and the Male Body in Byzantium: Perceptions and Representations in Art and Text. Basingstoke: Palgrave Macmillan. str. 9. ISBN 978-0-230-24530-3. 
  2. ^ Head, Constance (1982). Imperial Byzantine Portraits: A Verbal and Graphic Gallery (na jeziku: engleski). Caratzas Brothers Publishing. str. 101. ISBN 978-0-89241-084-2. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi


Vizantijski carevi
(1042—1055)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Константин_IX_Мономах&oldid=28638550”