кубизам

kubizam (franc. le cubisme), inovativan pokret moderne umetnosti koji je postao dominantan oblik avangardnog slikarstva i vajarstva u Parizu pre Prvog svetskog rata. Pored presudnog uticaja na likovne umetnosti, snažno je uticao na razvoj dizajna i, u određenoj meri, na arhitekturu. Kubizam je bio složen fenomen i uključivao je ne samo novi stil, već kako je izrazio jedan od njegovih vodećih predstavnika Huan Gris, „kubizam je novi način predstavljanja sveta”.

Napuštajući perspektivu i ideju posmatranja predmeta iz jednog fiksnog ugla i, u manjoj meri, jednog momenta u vremenu, što je još od renesanse bila dominanta evropskog slikarstva, kubisti su obrnuli metod akademskog iluzionizma „uvođenjem višestrukih tački pogleda na predmet, lomljenjem oblika i dvosmislenim prostornim odnosima u svojim slikama, potpuno zbunjujući očekivanja posmatrača”. Preuređivanje i rasipanje prostora i oblika, značilo je da se sliku više ne može videti kao prozor u određeni svet, već sada kao jednu veštačku strukturu kojom je stvoren umetnikov subjektivni odgovor na svet: slika je odjednom postala stvar dvodimenzionalne kompozicije umesto trodimenzionalne slikovne iluzije. Kubizam je imao presudan uticaj za nastanak apstraktnog slikarstva.^[1]^[2]

Ime kubizam uredi

Kubizmu su ime dali kritičara likovne umetnosti, podsmešljivo nazvavši „kubuščićima” jednu sliku Žorža Braka. Ime dolazi od reči kubus što znači kocka. Kubizam je pojednostavljivao oblike u interpretaciji realnosti na oblike kocke, kugle i valjka. Nastao je 1907. i 1908. godine u delima Žorža Braka i Pabla Pikasa i svoj vrhunac je imao 1914. godine.

Istorija kubizma uredi

Istina je iznad svakog realizma, a pojavnost stvari ne treba mešati sa njihovom suštinom.
— Huan Gris

Rani razvoj kubizma se prvenstveno veže za Pabla Pikasa i Žorža Braka, mada starija pretpostavka da su drugi kubisti prosto njihovi „sledbenici” više nije opšti stav svih istoričara. U vreme kad su se sprijateljili, 1907. godine, Brak je bio oduševljen retrospektivnom izložbom Sezanovog dela priređenu u Jesenjem salonu, dok je Pikaso najveći deo godine proveo radeći na slici Gospođice iz Avinjona (1906-07.), u kojoj oštre i agresivne forme dosta duguju uticaju afričke skulpture. Ova dva izvora, – Sezan i afrička umetnost —, od presudnog su značaja za nastanak kubizma. Sezanovo kasno delo sa istančanim i preklapajućim blokovima mrlja boje, pokazalo je kako stvoriti osećaj čvrstine i slikovne strukture bez upotrebe tradicionalne perspektive ili modelovanja oblika. Bivše Brakove kolege foviste, privlačio je ovaj osećaj čvrstine, ali oni verovatno nisu bili spremni da se upuste u eksperimentisanje i dođu do vlastitih rešenja. Afrička umetnost je ranom kubizmu pružila primer ekspresijom izlomljenih formi oslobođenih od ukočenosti. U Gospođicama iz Avinjona, lica dve figure ne samo da podsećaju na afričke maske, već se figure izvijaju tako da je vidljivo više nego što bi bilo moguće da su posmatrane iz jednog ugla. Kao i drugi koji su sliku prvi put videli, Brak je ostao šokiran. Zabeleženo je da je rekao: „Uprkos Vašim objašnjenjima, slikate kao da hoćete da progutamo fitilj ili popijemo benzin”. Pikasov uticaj na Braka je ovde bio direktan. U zimu 1907–08., Brak je naslikao Veliki akt, praktično varijantu jedne figure iz Gospođica iz Avinjona.

Godine 1911. izložba kubista u Salonu nezavisnih u kojoj su učestvovali Rober Delone, Fernan Leže, Huan Gris, Žorž Brak, Pablo Pikaso i dr., i gde su upoznali Apolinera (13 knjiga; Les peinters cubistes), smatra se početkom kubizma.

Kubizam je bila kritika klasičnog slikarstva, javlja se kao reakcija na fovizam i potrebu za prostorom u slici i njegova metoda je bila apstraktna perspektiva. Razlikujemo dve faze u razvoju kubizma i dve njegove metode koje su se pojavile u svakoj od faza a to je metoda iz više pogleda na motive u analitičkom kubizmu i metoda pogleda iz više uglova u sintetičkom kubizmu. To predstavlja dinamično posmatranje realnosti i ovaj pokret očne tačke koja je uvek do tada bila statična jeste doprinos slikarstvu i njegova najosnovnija karakteristika.

Kubizam je ponikao iz dela i teorije Pola Sezana koji je svoja iskustva i praksu naveo u jednom pismu 15. aprila 1904. godine Emilu Bernardu u kome on piše da se ceo realni svet sastoji od kocke, kugle i valjka, odnosno geometrijskih oblika na koje se svi oblici mogu rastaviti da bi se naslikali. Sezan je umro i posle njegove smrti je nastao ovaj pravac koji je on inicirao u svojim delima.

Početkom 1906. godine u Parizu u delima mnogih umetnika, primećuje se novi pristup prirodi. Pre Sezana evropski umetnici su nastojali da vide i predstave prirodu u smislu njene materijalnosti. Sezan je začetnik trenda prema traženju nove realnosti ili univerzalnih nepromenljivih kvaliteta, koja se nalazi ispod površine materije kroz posmatranje i naglašavanje njene osnovne, geometrijske strukture. Ovaj novi pogled se razvijao u narednom periodu od dvadeset i pet godina, paralelno sa promenama koncepta shvatanja stvarnosti u nauci. Sezanov koncept je podrazumevao traženje univerzalne forme prirode kroz geometrijske oblike, kubus, konus i loptu. U traženju nove stvarnosti, umetnici koji se baziraju na Sezanovom konceptu, postepeno preko fovizma, dolaze do likovnog jezika koji će kasnije rezultovati u stil koji dobija ime kubizam.

Jedan od najaktivnijih mladih umetnika fovističkog pokreta u Parizu od 1903. do 1906. godine bio je Španac Pablo Pikaso. Verovatno zbog svog divljenja prema Sezanovom delu ili zbog želje da preuzme vođstvo Matisa u fovističkom pokretu, Pikaso počinje da istražuje nove mogućnosti u načinu izražavanja u svom slikarstvu. Svoja istraživanja bazira na analizi volumena i prostorne strukture. Sa skoro istim pristupom kao i Sezan, Pikaso je ipak nezadovoljan naglašavanjem spoljašnjih karakteristika predmeta i traga za metodom izražavanja njihove unutrašnje strukture. U tom traženju novog izraza konačno dolazi do rešenja i počinje da stvara slike prikazujući više strana istog objekta. Za tu ideju se inspiriše ne samo u Sezanu, nego i u delima arhaične grčke kao i afričke skulpture.

Najuočljiviji aspekt kubističke forme koju su razvili Pikaso, Brak i njihovi sledbenici je geometrijska kristalizacija površina objekata. Na taj način su pokušavali da stignu do postojanijeg poretka forme od onoga koji se na prvi pogled javlja u prirodi. Istovremeno, tradicionalno iluzionističko predstavljanje prostora bilo je dato drugačije, odnosno na način koji je umetnik smatrao da je postojanija forma prostornih odnosa, nezavisna od promena svetlosti i distorzije površina koju stvaraju perspektivni zakoni.

Radeći na novoj strukturi materije, posmatrane sa estetske tačke gledišta i sa primarnim interesovanjem za globalnu strukturu slike, Pikaso je često stvarao svoja dela sužavajući izbor sredstava izražavanja, na primer bogatstvo boje. U tom procesu redukcije, nastaje novi likovni jezik koji ne poštuje površinski izgled predmeta, od primarne važnosti u likovnoj umetnosti još od vremena Renesanse. Slike se sada stvaraju sa namerom da se naglasi njihova likovna struktura, a likovna sredstva prestaju da budu u službi imitacije prirode.

Tradicionalno prihvaćeni oblici i izgled objekata počinju da postaju „čiste”, ili bolje rečeno, u najvećoj meri samo forme. Ovo naglašavanje najbitnijih kvaliteta likovnih elemenata (linije, valera, teksture i boje), dovodi do potrebe za stvaranjem nove terminologije, kojom bi bilo moguće objasniti ono što umetnik sada radi ili pokušava da stvori. Pojam „apstrakcija” koji je do 1900. godine imao opšte značenje, počinje da se koristi za ovu novu formu izraza, za koju se smatralo da nije povezana sa posmatranim objektom. Kubizam kao poluapstraktna likovna forma, može se smatrati pretečom svih kasnijih formi apstrakcije u likovnoj umetnosti. Kod poluapstraktne umetnosti, objekat iz prirode ostaje donekle prepoznatljiv, a proces transformacije forme, odnosno apstrahiranje, predstavlja izraz umetnikovih razmišljanja ili uverenja o životu i materiji. Apstrahiranje može ići od poluapstraktnih stilova kubizma i futurizma do „čiste” apstrakcije Vasilija Kandinskog i Pita Mondrijana.

Kubizam je odigrao veoma važnu ulogu za kasniji razvoj apstraktne umetnosti. Prvi put biva predstavljen svetu u delima Pikasa i Braka, francuskog slikara koji je sarađivao sa Pikasom u razvoju tog novog izraza. Ova umetnika radila su niz godina u istom ateljeu, istražujući i eksperimentišući sa novim stilom, što se može smatrati prvom svesnom saradnjom na razvoju novog umetničkog stila u modernoj i u istoriji umetnosti uopšte. Uobičajenom kubističkom prilazu objektu, Žorž Brak je dodao jedinstven ekspresivni kvalitet time što je počeo da ugrađuje različite teksturirane materijale na površinu platna. Ta tehnika se zove „papier colle”, ili jednostavno kolaž. Uopšte gledano Brak je ostao veran francuskoj likovnoj tradiciji sa smirenim izrazom, uprkos korišćenju novih formi. Njegovo delo i temperament, su u direktnom kontrastu sa kvalitetima i temperamentom koje srećemo u delima Pikasa, a to su snaga i eksplozivnost. U svim Brakovim delima u vreme kubističkog izraza (od 1911. do 1914), oseća se rafiniranost kroz odmereno manipulisanje koloritom i valerom. Uzorci koje je na taj način postizao, su razvijani u smislu ograničenog prostornog volumena, jednog od glavnih svojstava kubizma.

Druga dva poznata slikara kubizma su Fernan Leže, francuski slikar i Huan Gris, sunarodnik Pabla Pikasa. Obojica su prepoznatljiva po strogom izrazu koji često nalazimo kod Pikasa, ali ne i žestinu koja se prožima kroz njegovo delo. Fernan Leže i Huan Gris su u okviru kubističkog izraza razvili individualne forme koje ih izdvajaju iz te grupe kao izuzetne stvaraoce. Stilistički motiv kubističke forme Fernana Ležea su mašine, kao direktni uticaj industrijalizacije društva. Huan Gris se nije udaljavao od prirode, nego se bavio problemima volumena i dekorativnim shemama koje su sugerisale prepoznatljive objekte. Razvijao je svoje površine u pravcu prepoznavanja objekta, ali je svesno uspevao izbeći imitiranje njegovog površinskog izgleda.

Faze razvoja kubizma uredi

Crkva Votruba u Beču

Kubizam nema tačno omeđeni početak jer na njega literatura nije imala veliki uticaj a nije izašao neki manifest po kome bi se on mogao odrediti.

Prve impulse možemo pratiti oko 1906. godine na delima Pabla Pikasa i Žorža Braka za vreme njihovih zajedničkih studija u Parizu. Saradnja je trajala do početka Prvog svetskog rata 1914. godine.

Kubizam se deli na faze

Pretkubističku (1906−1909 godine) i u to doba spadaju Žorž Brak i Pablo Pikaso. U to doba je kubizam bio pod uticajem prethodnih trendova i dolazilo je do otkrivanja kubističke perspektive. Postepeno se predmeti na slikama razlažu na geometrijske forme a kolorit je nenaglašen i upotrebljava se samo paleta sivih i braonskih tonova.
Analitički kubizam (1909. - 1912. godine) predstavlja rani period kubizma, koji karakteriše strukturalna analiza formi. Brak i Pikaso u ovom periodu posmatraju forme predmeta kao geometrijske strukture. Te forme za njih nemaju fiksne karakteristike predmeta, nego ih čine serije ravni i površina koje ukazuju na spoljašnje i unutrašnje granice oblika. Te granice ni u kom slučaju nisu apsolutne budući da se konstantno pretapaju sa granicama drugih ravni. Otvaranje geometrijskih formi ne doprinosi njihovoj čvrstini, nego uzrokuje efekat dispersije volumena preko predstavljenog prostora, čija se skoro nepostojeća dubina artikuliše preko razbijenih planova koji formiraju preklapajuće uglove. Tokom celog perioda obojica umetnika koriste zagasit tonalitet boje i predstavljaju isti predmet iz više uglova na piktoralnoj površini. Dolazi do delimične apstrakcije i predmeti su zamenjivani drugim predmetima koji su im slični i rastavljaju se na jednostavne geometrijske forme koje su predstavljane zanemarujući u potpunosti zakone perspektive.
Sintetički kubizam (1912. - 1914) je druga faza kubizma koja proizlazi od nove tehnike kolaža koju započinje Brak 1912. godine. Karakteriše je konstruisanje kompozicije polazeći od apstrahovane figuracije prethodnog perioda. Boja ponovo zauzima svoje mesto a forme postaju još više dekorativne čemu doprinosi korišćenje komada novinskog papira, tapeta, razmontiranih kutija šibica i isečenih štampanih slova. Ti elementi se lepe na platno i kombinuju sa crtežom u ulju, ispunjavajući tako dvostruku funkciju: postaju sastavni deo piktoralne ravni i dobijaju svoje mesto u prostoru slike. Od 1918. godine, Brak će obratiti veću pažnju na taktilne i senzualne kvalitete, kao i ekspresivne vrednosti boje, a pokret će se završiti 1920. godine, i njegove ideje će se uklopiti u orfizam.
Orfizam (1914. - 1923) je doba u kojem se dospelo do apstrakcije u pravom smislu reči i u njoj se iskorišćavaju efekti boje. Umetnici ne imitiraju i ne trude se da rastavljaju predmet i da ga sastave od geometrijskih oblika, i time se dobijaju slikarski elementi koji su sasvim nezavisni od realnosti.
Posle 1923. godine došlo je do daljeg razvoja u kubizmu, koji više i nije čist kubizam već kubizam koji je pod nekim drugim uticajima kao na primer imaginativni kubizam koji je pod uticajima nadrealističke umetnosti.

Kubistička arhitektura uredi

Kubizam je imao značajan uticaj i na arhitekturu i značajna kubistička arhitektura se nalazi u gradu Pragu (Pavel Janak, Josef Gočar) gde se razvija poseban stil kubizma koji polazi od stvaranja plastičnih dekoracija u narodnom stilu - rondokubizam.

Poznati kubisti uredi

Kubisti su bili i kritičari (Andre Salamon, Gijom Apoliner), pesnici (Maks Žakob, Pjer Reverdi, Gertruda Stajn) i drugi Žak Lipšic, vajari Rajmon Dišan-Vijon i Eli Nadelman.

Rober Delone bavio se "orfičkim kubizmom" koji je identifikovan sa Puteaux grupom.

Reference uredi

^ Christopher Green, MoMA collection, Cubism, Introduction, from Grove Art Online, Oxford University Press, 2009 Arhivirano 2014-08-13 na sajtu Wayback Machine
^ Cubism: The Leonard A. Lauder Collection, The Metropolitan Museum of Art, New York, 2014 Arhivirano 2015-05-17 na sajtu Wayback Machine

Literatura uredi

Istorija umetnosti HW Janson, Beograd 1982.
Hledani tvaru, Igor Zhor, Praha 1967
Opšta istorija umetnosti 3 Đina Piskel, Beograd 1974.
Josef Gočar Marie Benešova, Praha 1958
Pavel Janak Marie Benešova, Praha 1959
Priručni slovnik naučni ČSAV Praha 1962
Prehledni kulturni slovnik, Mlada fronta, Praha 1964
Pablo Picasso, Keit Sutton, Praha 1968
Istorija slikarstva NOLIT Beograd 1973.
Alfred H. Barr, Jr., Cubism and Abstract Art, New York: Museum of Modern Art, 1936.
Cauman, John (2001). Inheriting Cubism: The Impact of Cubism on American Art, 1909-1936. New York: Hollis Taggart Galleries. ISBN 978-0-9705723-4-9.
Cooper, Douglas (1970). The Cubist Epoch. London: Phaidon in association with the Los Angeles County Museum of Art & the Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-87587-041-0.
Paolo Vincenzo Genovese, Cubismo in architettura, Mancosu Editore, Roma, 2010. In Italian.
John Golding, Cubism: A History and an Analysis, 1907-1914, New York: Wittenborn, 1959.
Richardson, John. A Life Of Picasso, The Cubist Rebel 1907-1916. New York: Alfred A. Knopf. 1991. ISBN 978-0-307-26665-1.
Mark Antliff and Patricia Leighten, A Cubism Reader, Documents and Criticism, 1906-1914, The University of Chicago Press, 2008
Christopher Green, Cubism and its Enemies, Modern Movements and Reaction in French Art, 1916-28, Yale University Press, New Haven and London, 1987
Mikhail Lifshitz, The Crisis of Ugliness: From Cubism to Pop-Art. Translated and with an Introduction by David Riff. Leiden: BRILL, 2018 (originally published in Russian by Iskusstvo, 1968)
Daniel Robbins, Sources of Cubism and Futurism, Art Journal, Vol. 41, No. 4, (Winter 1981)
Cécile Debray, Françoise Lucbert, La Section d'or, 1912-1920-1925, Musées de Châteauroux, Musée Fabre, exhibition catalogue, Éditions Cercle d'art, Paris, 2000

Spoljašnje veze uredi

[1] Christopher Green, MoMA collection, Cubism, Introduction, from Grove Art Online, Oxford University Press, 2009 Arhivirano 2014-08-13 na sajtu Wayback Machine

[2] Cubism: The Leonard A. Lauder Collection, The Metropolitan Museum of Art, New York, 2014 Arhivirano 2015-05-17 na sajtu Wayback Machine

[1]

[2]