Kurt fon Hamerštajn-Ekvord

Kurt fon Hamerštajn-Ekvord
Kurt fon Hamerštajn-Ekvord
	Sleva nadesno: Kurt fon Hamerštajn-Ekvord, Oskar od Pruske, general Oto Hase i admiral Erih Reder u Potsdamu 1929.
Lični podaci
Datum rođenja	26. septembar 1878.
Mesto rođenja	Hinrihshagen, Nemačko carstvo
Datum smrti	24. april 1943. (64 god.)
Mesto smrti	Berlin, Treći rajh

Kurt baron fon Hamerštajn-Ekvord (nem. Kurt Freiherr von Hammerstein-Equord; Hinrihshagen, 26. septembar 1878 — Berlin, 24. april 1943) je bio nemački general i jedno vreme načelnik Generalštaba nemačke armije. Ostao je upamćen kao žestoki protivnik Adolfa Hitlera i nacističkog režima.

Biografija uredi

Kurt fon Hamerštajn-Ekvord je rođen u aristokratskoj porodici u Hinrihshagenu 1878. godine i kao devetnaestogodišnjak stupio je u nemačku armiju, 15. marta 1898. Tokom Prvog svetskog rata služio je u nemačkom Generalštabu i učestvovao u Tutrakanskoj bici kao major. Bila je to bitka u kojoj su Centralne sile, predvođene Bugarskom, osvojile u to vreme rumunsku tvrđavu Tutrakan.

Tutrakanska bitka 1916. uredi

Naime, nakon pobede protiv Bugarske u Drugom balkanskom ratu 1913. godine Rumunija je izvršila aneksiju grada Tutrakana (rumunski naziv je Turtucaja (Turtucaia)), kao i cele oblasti Južne Dobrudže. Uz pomoć francuskih inženjera Rumuni su izgradili fortifikacije sa 15 utvrđenih tačaka i na zidine postavili 151 posadni top. Utvrđenje je bilo tako jako da su ga mnogi proglasili „drugim Verdenom“ zbog njegove neosvojivosti. Pred samu bitku, koja se odigrala izmeću 2. i 6. septembra 1916. godine, rumunskim garnizonom komandovao je general Konstantin Teodoresku. Međutim, njegove snage bile su sastavljene većinom od nedovoljno utreniranih regruta drugog poziva i samo tri bataljona regularne armije, a oružje i oruđe kojim je raspolagala rumunska posada bilo je zastarelo i više „muzejsko“ nego upotrebljivo za pružanje ozbiljnijeg otpora.

Sa druge strane, bugarske snage veličine dve brigade pod komandom generala Panteleja Kiselova, potpomognute nemačkom kolonom koju je predvodio major Kurt fon Hamerštajn-Ekvord (zaslužne za zauzimanje utvrđene tačke broj 2), uz podršku bugarske artiljerije na juriš su osvojile pet utvrđenih tačaka tvrđave u jednom danu. Iako je rumunskoj odbrani stiglo iz Bukurešta 15 pešadijskih bataljona i tri artiljerijske baterije pojačanja drugog dana neprekidnih juriša i borbi bugarske snage su zauzele grad i tvrđavu. O srazmerama bugarske pobede govore i podaci koji navode da je zarobljeno oko 450 rumunskih oficira, preko 22 000 vojnika i celokupno njihovo naoružanje.

Međuratni period uredi

Kao lojalan oficir Kurt fon Hamerštajn-Ekvord je i posle poraza nemačke armije u Velikom ratu ostao u vojsci Vajmarske Republike. Svoju lojalnost je i dokazao 1920. godine suprotstavljajajući se Kap-Litvicovom puču u kome je jedan deo monarhistički nastrojenih vojnika i oficira pod komandom generala Valtera fon Litvica, tadašnjeg komandanta berlinskog Rajhsvera, a suprotstavljajući se programu smanjenja nemačkih vojnih snaga, zauzeo Berlin u pokušaju da na čelo Nemačke dovede nacionalističku vladu Volfganaga Kapa. Puč je doživeo slom, a vojska se vratila u svoje kasarne.

Od 1924. do 1929. fon Hameršajn je bio načelnik štaba 3. divizije, nakon čega je postavljen za načelnika štaba Komande Prve grupe. Već iste godine, prekomandovan je za zapovednika kopnene vojske u kancelariji Ministarstva rata. Kao blizak prijatelj i dugogodišnji saradnik generala Kurta fon Šlajhera, postavljen je za načelnika Generalštaba Rajhsvera 1930. godine zamenivši na tom mestu generala Vilhelma Hejea.

Kurt fon Hamerštajn-Ekvord imao je reputaciju hladnog i sarkastičnog čoveka, prepoznatljivog po svom oštrom stavu ne uvažavanja političkih partija. Sebe je smatrao „slugom“ nemačke države, a ne njenih političkih partija. Od početka je bio veoma neprijateljski nastrojen prema Nacističkoj partiji nazivajući njene pripadnike „bandom kriminalaca“ i „prljavim svinjama“, a posebno aludirajući na homoseksualne tendencije lidera Hitlerovih „jurišnih odreda“. Zbog bratimljenja sa sindikalnim organizacijama, fon Hamerštajna su u to vreme nazivali i „Crvenim generalom“.

Decembra 1932. lično je upozorio Hitlera da će u slučaju pokušaja nacista da iniciraju puč i na nelegalan način pokušaju da se domognu vlasti vojsci dati naređenje da puca. Isto je ponovio, u nameri da se osigura i potvrdi svoju odlučnost, i američkom ambasadoru u Berlinu Frederiku M. Saketu.

Kao prvi čovek Rajhsvera stalno je ukazivao i upozoravao predsednika Vajmarske Republike fon Hindenburga na opasnost koja preti od postavljanja Hitlera za kancelara. Odgovarajući mu, Hindenburg je uveravao fon Hameršajna da on „ni ne razmišlja da tog austrijskog kaplara učini ministrom odbrane ili kancelarom“. Jedva četiri dana kasnije, 30. januara 1933. godine, saglasno Hindenburgovom zahtevu Hitler je formirao kabinet vlade kao novi nemački kancelar u koaliciji sa Nemačkom nacionalnom narodnom partijom. Zahvaljujući protivljenju Hitleru fon Hamerštajn-Ekvord je 31. januara 1934. bio prinuđen da preda ostavku i ode u penziju.

U vojnu službu je reaktiviran kao zapovednik armijskog odreda „A“ 10. septembra 1939. godine.

Drugi svetski rat uredi

Tokom Drugog svetskog rata, general fon Hamerštajn-Ekvord bio je uključen u nekoliko zavera za svrgavanje Hitlera sa vlasti. Pokušao je u više navrata da namami Hitlera da poseti utvrđenu bazu unutar Zigfridove linije na Zapadnom frontu koja je bila pod njegovom komandom. O svojoj zamisli poverio se penzionisanom bivšem načelniku nemačke Vrhovne komande i vodećem zavereniku general-pukovniku Ludvigu Beku da će „doći do fatalne nesreće“ kada Firer poseti njegovu bazu. Međutim, Hitler nikada nije prihvatio ponudu o poseti.

Nakon toga, fon Hamerštajn-Ekvord je postavljen za komandanta Odbrambenog okruga VIII (Wehrkreis VIII) u Šleziji. Sa ove dužnosti otpušten je po ličnom Hitlerovom naređenju zbog „negativnog stava prema nacizmu“. To ga nije zaustavilo u njegovim planovima. Aktivno se priključio nemačkom pokretu otpora, radeći sa Karlom Frdrihom Gerdelerom.

Kurt fon Hamerštajn-Ekvord je umro od raka u Berlinu 24. aprila 1943. godine.

Drugi o generalu uredi

Hajnrih Brining, lider Katoličke partije centra i nemački kancelar u periodu od 1930. do 1932, nazivao je fon Hamerštajna „jedinim čovekom koji je mogao da ukloni Hitlera“. Prema sećanjima njegovog sina Kunrata fon Hamerštajna, Hamerštajn-Ekvord je napustio Klub plemstva kada su iz njega izbačeni svi članovi nearijevci 1934/35. i govorio je o „organizovanim masovnim ubistvima“ Jevreja još pre leta 1942. godine. Svojoj ćerki, Mariji-Tereziji dostavio je spisak sa imenima Jevreja koji su bili planirani za deportaciju ili hapšenje, tražeći od nje da ih na to upozori ili sakrije. Dvojica njegovih sinova, Ludvig i Kunrat, bili su učesnici neuspešnog Julske zavere na Hitlera nakon čega su bili primorani da pobegnu iz Nemačke. Njegova udovica i dvoje mlađe dece deportovani su u koncentracioni logor i iz njega oslobođeni tek po njegovom oslobađanju od strane savezničkih snaga 1945. godine.

Kao načelnik Vrhovne komande nemačke vojske, fon Hamerštajn-Ekvord je nadgledao stvaranje priručnika za zapovednike vojnih jedinica. Sam je napravio posebnu klasifikacionu šemu za svoje oficire u kojoj je „podelio oficire u četiri klase; pametne, lenje, vredne i glupe“. Svaki oficir je po njemu posedovao barem dve od ove četiri osobine. Pametni i vredni oficiri su po njemu morali biti angažovani u najvišim štapskim strukturama. Od koristi bi trebalo da budu i oni glupi i lenji. Pametne i lenje ljude video je na najvišim komandnim mestima pošto bi trebalo da imaju temperament i nerve da se nose sa svim situacijama. Međutim, ko god je glup i vredan, po fon Hamerštajnu, predstavlja opasnost po vojsku i takve je trebalo odmah ukloniti.

„Hamerštajn ili tvrdoglavost“ uredi

U najnovijem romanu nemačkog pisca Hansa Magnusa Encensbergera, objavljenom 2008. godine, „Hamerštajn ili tvrdoglavost“ (Hammerstein oder der Eigensinn) glavni lik je general Hamerštajn-Ekvord koga pisac opisuje na sledeći način: „Kurt fon Hamerštajn je bio upečatljivo inteligentan, nepovoljno komotan i produktivno lenj. Ove osobine nisu pristajale uz jednog generala ali su mu obezbedile imunitet kad je reč o demagogiji Adolfa Hitlera. Nakon njegovog dolaska na vlast Hamerštajn se bavio mišlju da proglasi vanredno stanje, uhapsi Hitlera i priključi se SPD. Kada ga je jedna prijateljica pitala da oceni aktuelnu političku situaciju on je odgovorio. „Glavačke smo uleteli u fašizam.“ Nešto kasnije je jednom prijetelju rekao: „ 98 odsto Nemaca je pijano.“ U januaru 1934. oprostio se od vojske. Polje je napustio pre bitke.“ Encensberger o glavnom liku svoje nove knjige kaže: „On je autsajder i njegova poltička uloga je bila zapažena. Bio je poseban i uporan. Na početku je video kamo vodi hitlerizam. U vojci je on to prvi uvideo i rekao - bez mene.“

Unapređenja uredi

Poručnik, 15. mart 1898.
Nadporučnik, 10. septembar 1908.
Kapetan, 22. mart 1913.
Major, 18. avgust 1916.
Potpukovnik, 1. oktobar 1920.
Pukovnik, 1. maj 1925.
General-major, 23. januar 1929.
General-potpukovnik, ovaj čin je preskočio
General pešadije, 1. novembar 1930.
General-pukovnik, 31. januar 1934.

Medalje i odlikovanja uredi

Pruski kraljevski orden Hoencolerna, Viteški krst sa mačevima
Gvozdeni krst 1914. I i II klase
Bavarski orden za zasluge IV klase sa mačevima
Saksonski Albertov orden, Vitez I klase sa mačevima
Meklenburško-strelicki krst za isticanje u ratu, I i II klase
Meklenburško-šverinski Krst za vojne zasluge, I i II klase
Libečki Krst Hanze
Austro-ugarski Krst za vojne zasluge, III klase sa ratnom dekoracijom
Vitez pruskog reda Svetog Jovana
Pruski krst za 25 godina vojne službe

Beleška o ličnom imenu uredi

Reč Frajher u „Kurt Frajher fon Hamerštajn – Ekvord“ je nemačka titula, slična „baronu“

Literatura uredi

Correlli Barnett, editor, Hitler's Generals, Grove Press, 2003.
Bernard V. Burke, Ambassador Frederic Sackett and the Collapse of the Weimar Republic, 1930-1933, Cambridge University Press, 2003.
Bruce Condell, David T. Zabecki, editors and translators, On the German Art of War: Truppenführung, Lynne Rienner, 2001.
Joachim Fest, Plotting Hitler's Death: The Story of German Resistance, Owl, 1997.
Peter Hoffmann, The History of the German Resistance, 1933-1945, McGill-Queen's University Press, 1996.
Klaus-Jürgen Müller, Das Heer und Hitle: Armee und nationalsozialistisches Regime, 1933-1940, Stuttgart, 1969.
Louis L. Snyder, Encyclopaedia of the Third Reich, Contemporary Publishing Company, 1998.
Roderick Stackelberg, The Nazi Germany Sourcebook: An Anthology of Texts, Routledge, 2002.
J.P. Stern, Hitler: The Führer and the People, University of California Press, 1975