Marija Nikolajevna

Marija Nikolajevna (rus. Мария Николаевна; Peterhof, 27. jun 1899 — Jekaterinburg, 17. jul 1918) bila je velika kneginja, treća kćerka ruskog imperatora Nikolaja II i njegove žene Aleksandre Fjodorovne.

Marija Nikolajevna
Lični podaci
Datum rođenja	(1899-06-27)27. jun 1899.
Mesto rođenja	Peterhof, Ruska Imperija
Datum smrti	17. jul 1918.(1918-07-17) (19 god.)
Mesto smrti	Jekaterinburg, Sovjetska Rusija
Porodica
Roditelji	Nikolaj II Aleksandrovič Aleksandra Fjodorovna
Dinastija	Romanov
velika kneginja

Nakon Ruske revolucije 1917. zarobljena je zajedno sa svojom porodicom i ubijena od strane boljševika u noći 17. jula 1918. godine. Marija je bila starija sestra Anastasije Nikolajevne, čije je moguće preživljavanje bilo predmet glasina tokom devedeset godina. Godine 1990, nakon otkrivanja grobnice Romanovih u blizini Jekaterinburga, ruski naučnici su utvrdili da mošti velike kneginjice Marije nedostaju, inicirajući priče da je možda Marija preživela Revoluciju. Daljim istraživanjima utvrđeno je da je cela carska porodica ubijena 1918. godine.

Život i osobine

Savremeni istoričari opisuju Mariju kao lepu koketu, zgodnu, svetlobraon kose i krupnih plavih očiju, koje su u porodici zvane „Marijine tacnice“. Njen tutor, Francuz Pjer Žiljar, rekao je da je Marija bila visoka i dobro građena, rumenih obraza. Kneginja Tatjana Botkina opisala je njene oči kao „nežne i ljubazne“. Njen izgled poređen je sa likovima Botičelijevih anđela. Veliki knez Vladimir Aleksandrovič joj je dao nadimak „mila beba“ zbog njene blage prirode. Marijine starije sestre Olga i Tatjana su je često nazivale svojom „polusestrom“, budući da je kao dete bila mirna i nije učestvovala u njihovim šalama. Međutim, u nekim prilikama, Marija je umela da bude vrlo nestašna. Jednom prilikom je ukrala biskvite sa stola za čaj njene majke Aleksandre Fjodorovne, koja je želela da je kazni. Car Nikolaj II ju je oslobodio kazne, rekavši da mu je „drago što se ponaša kao svako normalno dete“. Marijina dadilja, Irkinja Margaret Igar, zapisala je u svojim memoarima da je Marija jako volela svog oca i da je često bežala iz svoje spavaće sobe da bi „išla kod tate“. Kada je car jednom bolovao od tifusa, devojčica je svako veče ljubila njegov minijaturni portret kako bi ozdravio.

Sleva nadesno: Velike kneginjice Olga, Tatjana, Marija i Anastasija, 1906.

Marija je delila sobu zajedno sa svojom mlađom sestrom Anastasijom, i njih dve su bile zvane „Mali par“. Puno vremena su provodile zajedno, i često su nosile iste haljine. „Veliki par“ činile su starije sestre Olga i Tatjana, koje su takođe delile sobu. Četiri sestre su često potpisivale pisma sa „OTMA“, početnim slovima svojih imena. Marija je takođe imala mlađeg brata, hemofiličnog cesarevića Alekseja. Tokom operacije krajnika 1914, Marija je mnogo krvarila, te je njena tetka sa očeve strane, velika kneginja Olga Aleksandrovna, verovala da su sve četiri njene nećake mnogo krvarile i da su nosile gen hemofilije, kao i njihova majka. Marijina titula „velika kneginjica“ (rus. Великая Княжна), koja se prevodila i kao „carska princeza“, značila je da ima viši položaj u odnosu na većinu evropskih princeza, koje su bile „kraljevske princeze“. No, želja njenih roditelja bila je da njihova deca izrastu u što prirodnije ljude, tako da je posluga nije zvala „Vaše visočanstvo“ ili „velika kneginjica“, već po prvom imenu i patronimu, Marija Nikolajevna. Članovi porodice su je takođe zvali francuskom verzijom njenog imena, „Mari“, i ruskim nadimcima „Maša“ i „Mašenjka“.

Njena mlađa sestra Anastasija imala je veliki uticaj na nju. Kada bi Anastasija podmetala noge ljudima koji bi prolazili hodnicima ili zbijala nestašluke sa njima, Marija je uvek pokušavala da se izvini umesto svoje sestre, iako nikada nije uspevala da je odgovori od toga. Marijin ukus bio je jednostavan i bila je vrlo ljubazna i nežna, što su njene sestre ponekad koristile. Godine 1910, četrnaestogodišnja Olga je ubedila desetogodišnju Mariju da napiše njihovoj majci pismo, u kome je zatražila da Olga dobije svoju sobu. Marija je kasnije uveravala svoju majku da je pisanje pisma bilo njena ideja. Lili Den, prijateljica Aleksandre Fjodorovne, rekla je da Marija nije bila živahna kao i njene sestre, ali da je znala da razmišlja svojom glavom. Marija je bila vrlo talentovana crtačica, uvek koristeći levu ruku, ali je generalno bila nezainteresovana za školsko gradivo. Bila je iznenađujuće jaka i ponekad bi se zabavljala odižući svoje tutore od zemlje. I pored svoje nežne prirode, Marija je umela da bude i vrlo tvrdoglava i lenja. Njena majka se u jednom od svojih pisama požalila da su „Mariju voleli svi ljudi koji su nju iritirali“. Marija je bila vrlo nervozna i lošeg raspoloženja tokom svojih menstrualnih ciklusa, što su carica i njene kćerke zvale „poseta madam Beker“."

Portret Marije Nikolajevne iz 1906. godine.

Marija je često flertovala sa mladim vojnicima koje je sretala u palati i na porodičnim proslama. Volela je decu i sanjala je o tome da se uda za ruskog vojnika i s njim osnuje veliku porodicu. Prema rečima Margaret Igar, Mariji su se vojnici dopadali od najranijeg detinjstva:

„ Jednoga dana, velika kneginjica je gledala kroz prozor vojnike koji su marširali i rekla: „Oh! Volim ove drage vojnike; volela bih da ih poljubim sve!“. Rekla sam: „Mari, fine devojčice ne ljube vojnike“. Nekoliko dana kasnije imali smo dečju zabavi, i deca velikog kneza Konstantina bila su među gostima. Jedan od njih, koji je imao dvanaest godina i koji je već počeo sa svojim vojnim obrazovanjem, došao je u svojoj uniformi. On je želeo da poljubi svoju malu rođaku Mari, ali je ona stavila svoje ruke preko svojih usta i iskobeljala se iz njegovog zagrljaja. „Odlazi, vojniče“, rekla mu je dostojanstveno, „Ja ne ljubim vojnike“. Dečak je bio prezadovoljan jer ga je videla kao pravog vojnika, a opet nimalo zabavljen u istom trenutku. ”

Marijin rođak Luis Mountbaten je do svoje smrti 1979. godine držao njenu fotografiju pored svog kreveta u sećanje na njegovu nekadašnju opčinjenost njome. Aleksandrina pisma otkrivaju da se Marija, srednje dete, ponekad osećala nesigurnom i izuzetom iz društva starijih sestara, kao i da se plašila da je roditelji vole najmanje od sve dece. Aleksandra ju je uverila da je voli kao i sve njene sestre i brata. Kada je imala jedanaest godina, Marija se nesrećno zaljubila u jednog mladića koga je upoznala. „Trudi se da ne dozvoliš svojim mislima da se troše na njega, to joj je naš prijatelj rekao“, napisala je Aleksandra 6. decembra 1910. Aleksandra je savetovala svoju treću kćerku da skriva svoja osećanja da ne bi drugi ljudi govorili loše o njenim osećanjima. „Osoba ne sme da dozvoli drugima da vide kako se zaista oseća, kada zna da je to neprikladno. Znam da te voli kao mlađu sestru i da želi da ti pomogne da ne mariš toliko za njega, jer on zna da ti, Velika kneginja, ne smeš toliko za njega da mariš“.

Sleva nadesno: Marija, Tatjana, Olga, Aleksandra i Anastasija na jahti.

Marija je, poput njene majke, bila je nosilac gena hemofilije, te je postojala mogućnost da prenese bolest narednoj generaciji porodice, da je doživela da ima decu o kojoj je sanjala. Jedan od Aleksandrine braće, dva nećaka, ujak i dvoje dece njenog rođaka bili su hemofilični, kao i Marijin brat Aleksej. Sama Marija je i sama mnogo krvarila, pogotovo tokom operacije krajnika 1914. Doktor nije bio siguran da li da nastavi operaciju, sve dok mu njena majka to nije naredila. Simptomatični nosioci gena, koji nisu i sami hemofilični, mogu imati simptome ove bolesti, poput niske proizvodnje trombocita, što dovodi do poteškoća kod zgrušavanja krvi. DNK testiranje ostataka carske porodice iz 2009. pokazalo je da je Aleksej bolovao od hemofilije B, ređeg oblika bolesti. Isto testiranje je dokazalo da su njegova majka i jedna od njegovih sestara bile nosicoci. Ruski naučnici su procenili da je u pitanju bila Anastasija, ali američki naučnici tvrde da se radilo o Mariji.

Kao i njena mlađa sestra Anastasija, Marija je posećivala ranjene vojnike u privatnoj bolnici u Carskom Selu tokom Prvog svetskog rata. Dve adolescentkinje, koje su bile premlade da bi bile bolničarke kao njihova majka i starije sestre, igrale su igru dame i bilijar sa vojnicima, i trudile se da ih oraspolože. Ranjeni vojnik po imenu Dmitrij upisao se u Marijin spomenar, nazvavši je jednim od njenih nadimaka, „slavnom Mandrifoli“.

Tokom rata, Marija i Anastasija su posećivale škole za bolničarke i negovale decu. Marija je pisala svom ocu da je mislila na njega dok je hranila decu i brisala njihova lica nakon jela. Često je, zajedno sa majkom i sestrama, posećivala cara i carevića Alekseja u ratnom štabu u Mogilevu. Tokom ovih poseta, Marija se zaljubila u oficira Nikolaja Dmitrijeviča Demenkova. Kada bi se vraćale u Carko Selo, Marija je često poručivala ocu da pozdravi Demenkova u njeno ime i u šali bi se potpisivala na svoja pisma caru kao „gospođa Demenkova“.

Veza sa Grigorijem Raspućinom

Marija je, kao i ostatak njene porodice, sa nestrpljenjem očekivala rođenje carevića Alekseja, iliti „Bebe“, koji je bolovao od hemofilije, što ga je više puta dovelo u životnu opasnost. Njena majka se oslonila na Grigorija Raspućina, ruskog sveštenika, koga su često nazivali „svetim čovekom“. Aleksandra Fjodorovna je verovala da su njegove molitve u više prilika spasile život njenom sinu. Marija i njeni brat i sestre su naučeni da Raspućina vide kao „našeg prijatelja“, kao i da imaju poverenja u njega. U jesen 1907. godine, Marijina tetka Velika kneginja Olga Aleksandrovna posetila je svoje sestrića i sestričine u njihovoj sobi za igranje, gde je sa njima bio Raspućin. Sva deca nosila su bele dugačke spavaćice. „Izgledalo je da ga sva deca vole“, kasnije se prisećala Olga Aleksandrovna, „Bili su potpuno opušteni pred njim“.

Raspućinovo prijateljstvo sa carskom decom lako se može videti iz poruka koje im je slao. „Moj dragi biseru M!“, pisao je devetogodišnjoj Mariji u telegramu iz 1908, „Pričaj mi kako si govorila sa morem, sa prirodom! Nedostaje mi tvoja jednostavna duša. Videćemo se uskoro! Veliki poljubac“. U drugom telegramu, Raspućin joj je napisao: „Moja draga M! Moja mala prijateljice! Neka ti Bog pomogne u nošenju tvog krsta mudrosti i Hristove radosti. Ovaj svet je kao dan, izgleda kao da je već veče. Tako je sa svim brigama sveta“. U februaru 1909, Raspućin je poslao svoj carskoj deci telegram, savetujući ih da vole „svu Božju prirodu, sve što je On stvorio na ovome svetu. Majka Božija je uvek bila zaokupljena cvećem i vezom“.

Velike kneginje Olga, Tatjana i Marija na palubi carske jahte 1914. godine.

Jedna od dadilja devojčica, Sofija Ivanovna Ćučeva, bila je užasnuta kada je 1910. saznala da je Raspućinu dozvoljeno da ulazi u dečju sobu za igranje kada su četiri devojčice bile u spavaćicama. Ćučeva je želela da se Raspućinu zabrani pristup. Da bi udovoljio Ćučevoj, car Nikolaj je zamolio Raspućina da prestane da posećuje decu u sobi za igranje. „Strašno se plašim da bi S. I. mogla govoriti... nešto loše o našem prijatelju“, Marijina dvanaestogodišnja sestra Tatjana je napisala svojoj majci 8. marta 1910, „Nadam se da će naša dadilja od sada biti fina prema našem prijatelju“. Aleksandra je kasnije naredila da Ćučeva bude otpuštena.

Ćučeva je prenela svoju priču drugim članovima carske porodice, koji su njome bili skandalizovani, iako je Raspućinov kontakt sa decom bio, po svemu sudeći, nevine prirode. Nikolajeva sestra Velika kneginja Ksenija Aleksandrovna je bila užasnuta pričom Ćučeve. 15. marta 1910. napisala je kako „nije mogla da razume stav Aliks i dece o tom zlokobnom Grigoriju (koga smatraju gotovo svecem, a zapravo je običan prevarant)! On je uvek tu, ulazi u dečju sobu, posećuje Olgu i Tatjanu dok se spremaju za spavanje, sedeći tu, pričajući sa njima i milujući ih. One paze da ga sakriju od Sofije Ivanovne. Deca se ne usuđuju da govore o njemu pred njom. Sve je to prilično neverovatno i u potpunosti nerazumljivo“.

Druga guvernanta je, u proleće 1910, tvrdila da ju je Raspućin silovao. Marija Ivanovna Višnjakova je napre bila privržena Raspućinu, ali se kasnije razočarala u njega. Carica je odbila da poveruje Višnjakovoj i odgovorila da je „sve što Raspućin radi sveto“. Velikoj kneginji Olgi Aleksandrovoj je rečeno da je odmah sprovedena istraga o tvrdi Višnjakove, ali da su je „uhvatili u krevetu sa kozakom Carske garde“. Višnjakova je otpuštena 1913. godine.

U društvu se sumnjalo da Raspućin nije zaveo samo caricu, već i četiri Velike kneginje, nakon što je on javno pokazao revnosna pisma koja je dobijao od njih. Pisma su kružila društvom, izazivajući mnogobrojne glasine. Uskoro su se pojavili i pornografski crteži koji su prikazivali Raspućina tokom seksualnog odnosa sa caricom, dok njene četiri kćeri i Ana Virubova stoje nage u pozadini. Nikolaj je naredio Raspućinu da napusti Sankt Peterburg na neko vreme, koje je on proveo na hodočašću u Palestini. Uprkos skandalu, veza carske porodice sa Raspućinom se nastavila sve do njegovog ubistva 17. decembra 1916. „Naš prijatelj je vrlo zadovoljan našim devojčicama, kaže da su krenule pravim, tokom‘, i da su se njihove duše vrlo razvile“, Aleksandra je pisala Nikolaju 6. decembra 1916. U svojim memoarima, A. A. Mordvinov je napisao da su četiri Velike kneginje izgledale „vrlo potresene“ Raspućinovom smrću i da su sedele „zbijene jedna uz drugu“ na sofi u jednoj od njihovih soba one noći kada su primile vesti. Mordvinov je dodao da su devojčice bile lošeg raspoloženja i da je izgledalo da su naslućivale politička previranja koja će uslediti. Raspućin je sahranjen sa ikonom na kojoj su se potpisale Marija, njene sestre i majka. Marija je prisustvovala Raspućinovoj sahrani 21. decembra 1916, a njena porodica je nameravala da sagradi crkvu oko njegovog groba.

Kanonizacija

Marija i njena porodica su 2000. godine proglašeni svecima Ruske pravoslavne crkve. Porodica je prethodno 1981. poglašena velikomučenicima, od strane ispostava Ruske pravoslavne crkve van granica tadašnjeg komunističkog Sovjetskog Saveza. Tela cara Nikolaja, carice Aleksandre i tri njihove kćeri su sahranjena u Katedrali Svetog Petra i Pavla u Sankt Peterburgu 17. jula 1998. godine, osamdeset godina nakon njihovog ubistva.

Porodično stablo

16. Nikolaj I Pavlovič

8. Aleksandar II Nikolajevič

17. Aleksandra Fjodorovna

4. Aleksandar III Aleksandrovič

18. Ludvig II od Hesena i Rajne

9. Marija Aleksandrovna

19. Vilhelmina Badenska

2. Nikolaj II Aleksandrovič

20. Fridrih Vilhelm od Šlezvig-Holštajn-Zonderburg-Gliksburga

10. Kristijan IX Danski

21. Lujza Karolina od Hesen-Kasela

5. Marija Fjodorovna

22. Vilhelm od Hesen-Kasela

11. Lujza od Hesen-Kasela

23. Lujza Šarlota od Danske

1. Marija Nikolajevna

24. Ludvig II od Hesena i Rajne (=18)

12. Karl od Hesena i Rajne

25. Vilhelmina Badenska (=19)

6. Ludvig IV

26. Vilhelm od Pruske (1783—1851)

13. Elizabeta od Pruske

27. Landgravine Marie Anna of Hesse-Homburg

3. Aleksandra Fjodorovna

28. Ernest I od Saks-Koburg i Salfelda

14. Albert od Saksen-Koburga i Gote

29. Lujza od Saks-Koburg i Altenburga

7. Alisa od Velike Britanije

30. Edvard, vojvoda od Kenta i Strathorna

15. Viktorija Hanoverska

31. Viktorija, vojvotkinja od Kenta i Strathorna

Porodica

Braća i sestre

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Olga Nikolajevna		15. novembar 1895.	17. jul 1918.
Tatjana Nikolajevna		10. jun 1897.	17. jul 1918.
Anastasija Nikolajevna		18. jun 1901.	17. jul 1918.
Aleksej Nikolajevič		12. avgust 1904.	17. jul 1918.

Literatura

• Bokhanov, Alexander, Knodt, Dr. Manfred, Oustimenko, Vladimir, Peregudova, Zinaida, and Tyutyunnik, Lyubov (1993). The Romanovs: Love, Power, and Tragedy. Leppi Publications. ISBN 978-0-9521644-0-1. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Christopher, Peter, Kurth, Peter, and Radzinsky, Edvard Tsar: The Lost World of Nicholas and Alexandra. Little Brown and Co. 1995. ISBN 978-0-316-50787-5.
• King, Greg; Wilson, Penny (2003). The Fate of the Romanovs. John Wiley and Sons, Inc. ISBN 978-0-471-20768-9. 
• Klier, John; Mingay, Helen (1995). The Quest for Anastasia: Solving the Mystery of the Last Romanovs. Birch Lane Press Book. ISBN 978-1-55972-442-5. 
• Kurth, Peter (1983). Anastasia: The Riddle of Anna Anderson. Back Bay Books. ISBN 978-0-316-50717-2. 
• Mager, Hugo (1998). Elizabeth: Grand Duchess of Russia. Caroll and Graf Publishers, Inc. ISBN 978-0-7867-0678-5. 
• Massie, Robert K. (1967). Nicholas and Alexandra. Dell Publishing Co. ISBN 978-0-440-16358-9. 
• Massie, Robert K. (1995). The Romanovs: The Final Chapter. Random House. ISBN 978-0-394-58048-7. 
• Maylunas, Andrei and Mironenko, Sergei; Darya Galy, translator, ur. (1997). A Lifelong Passion: Nicholas and Alexandra: Their Own Story. Doubleday. ISBN 978-0-385-48673-6. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza)
• Rappaport, Helen (2009). The Last Days of the Romanovs: Tragedy at Ekaterinburg. St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-37976-6. 
• Radzinsky, Edvard (1992). The Last Tsar. Doubleday. ISBN 978-0-385-42371-7. 
• Radzinsky, Edvard (2000). The Rasputin File. Doubleday. ISBN 978-0-385-48909-6. 
• Vorres, Ian (1965). The Last Grand Duchess. Scribner.  ASIN B0007E0JK0. str. 115..