Википедија

Martinik

острво и прекоморски департман Француске

Martinik je ostrvo i prekomorski departman / region i jedinstveni teritorijalni deo Francuske, a samim tim i sastavni deo Francuske Republike,[2] smeštene na Malim Antilima, Zapadne Indije na istoku Karipskog mora, sa površinom od 1 128 kvadratnih kilometara i populacijom od 376 480 stanovnika od januara 2016.

Martinik
Martinique
Grb Martinika
Grb
Krilatica: Liberté, Égalité, Fraternité
(Sloboda, jednakost i bratstvo)
Himna: La Marseillaise
Marseljeza
Položaj Martinika
Glavni gradFor de Frans
Službeni jezikfrancuski
Vladavina
Oblik državefrancuske prekomorske teritorije
 — PredsednikSerž Letšimi
Istorija
‍
Geografija
Površina‍
 — ukupno1.128 km2 (-)
Stanovništvo‍
 — 2011.[1]392.291 (177)
 — gustina347,78 st./km2
Ekonomija
Valutaevro
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC -4
Internet domen‍.mq‍
Pozivni broj+596

Jedno od vetrovitih ostrva, nalazi se direktno severno od Svete Lucije, severozapadno od Barbadosa i južno od Dominike. Martinik je takođe najudaljeniji region (OMR) Evropske unije kao posebna teritorija Evropske unije i valuta u upotrebi je evro. Praktično celo stanovništvo govori i francuski (jedini službeni jezik) i martinikanski kreolski.[3]

Etimologija uredi

Smatra se da je "Martinik" oštećeno ime koje je dao narod Taino Madijana ili Madinina, što znači „ostrvo cveća“ ili Matinino, „ostrvo žena“, kako je preneto Kristiforu Kolumbu kada je posetio ostrvo 1502. godine.[4] Prema istoričaru Sidni Danej, ostrvo su Karibi zvali „Jouanacaëra“ ili „Wanakaera"“, što znači „ostrvo iguana“.[5]

Istorija uredi

Pretkolumbovski period uredi

Ostrvo su prvo zauzeli Aravaci, zatim Karibi. Aravaci su opisani kao nežni savremeni Indijanci, a Karibi kao svirepi kanibalski ratnici. Aravaci su došli iz Centralne Amerike u 1. veku nove ere, a Karibi sa venecuelanske obale oko 11. veka. Kada je Kolumbo stigao, Karibi su masakrirali mnoge svoje protivnike, pošteđujući žene, koje su čuvali za ličnu ili kućnu upotrebu.[2]

Kolonijalni period uredi

Godine 1502. ostrvo je posetio Kristifor Kolumbo. Od 1635. do 1647. Francuska je započela kolonizaciju ovih prostora. Za vreme Francusko-britanskog rata, Britanija je preuzela upravu nad Martinikom, ali je to trajalo veoma kratko. Martinik je imao status kolonije do 1946.

Martinik je Kolumbo zacrtao 1493. godine, ali Španija nije imala mnogo interesa za tu teritoriju.[6] Posle smrti Du Parketa 1658. godine, njegova udovica Mari Bonard du Parket pokušala je da upravlja Martinikom, ali nezadovoljstvo njenom vladavinom navelo je kralja Luja XIV da preuzme suverenitet ostrva.[2] U međuvremenu, holandski Jevreji, proterani iz portugalskog Brazila, uveli su na ostrvo plantaže šećera koje su radili porobljeni Afrikanci 1654. godine.[2] Veliki broj robova je uvezen iz Afrike za obradu ovih plantaža.[2]

 
Stene Kape Sent Martin i kanal Dominika, kao što se vidi iz Grand Riviera na severnom vrhu ostrva.

1667. godine drugi anglo-holandski rat izlio se na Karibe, pri čemu je Britanija napala proholandsku francusku flotu na Martiniku, praktično je uništivši i dodatno zacementirajući britansku prevlast u regionu.[7] 1674. godine Holanđani su pokušali da osvoje ostrvo, ali su odbijeni.[2]

Politika je desetkovala stanovništvo Martinika i ostatka Francuskih Antila i unazadila njihovu kolonizaciju decenijama, uzrokujući da francuski kralj opusti svoju politiku u regionu, što je, međutim, ostavilo ostrva podložnim britanskoj okupaciji tokom sledećeg veka.[8]

 
Napad na francuske brodove na Martiniku 1667.

Pod guvernerom Antila Šarl de Kurbonom, grofom de Blenakom, Martinik je služio kao matična luka francuskim gusarima, uključujući kapetana Krapo, Etien de Montauban i Maturin Desmares.[9] Britanci su Martinik napali ili zauzeli nekoliko puta, uključujući 1693, 1759, 1762 i 1779.[2] Izuzev perioda od 1802. do 1809. godine nakon potpisivanja Amienskog sporazuma, Britanija je kontrolisala ostrvo većinu vremena od 1794. do 1815. godine, kada je ono vraćeno u Francusku po završetku napoleonskih ratova.[2][10] Martinik je od tada ostao u posedu Francuske.

 
Bitka na Martiniku između britanske i francuske flote 1779.

Uprkos uvođenju uspešnih plantaža kafe 1720-ih, s tim što je Martinik bio prvo područje na zapadnoj hemisferi gde je kafa uvedena,[3] kako su cene šećera padale početkom 1800-ih, klasa plantažera izgubila je politički uticaj. Pobune robova 1789., 1815. i 1822. godine, plus kampanje ukidanja poput Sirile Biset i Viktor Šoalšer, nagovorile su francusku vladu da okonča ropstvo u francuskoj Zapadnoj Indiji 1848. godine.[11] Kao rezultat toga, neki vlasnici plantaža uvozili su radnike iz Indije i Kine.[2] Uprkos ukidanju ropstva, život jedva da se poboljšao za većinu Martiničana; klasne i rasne tenzije eksplodirale su u neredima na jugu Martinika 1870. godine nakon hapšenja Leopolda Lubina, trgovca afričkog porekla koji je uzvratio nakon što ga je Francuz pretukao. Posle nekoliko smrti, pobuna je slomljena od strane francuske milicije.[12]

Na Martiniku je rođena francuska carica Žozefina Bonaparta, Napoleonova prva žena.

20. i 21. vek uredi

8. maja 1902. Mon Pele je eruptirao i potpuno uništio Sveti Pjer, ubivši 30.000 ljudi.[2] Zbog erupcije izbeglice sa Martinika stigle su čamcima u južna sela Dominike, a neka su ostala trajno na ostrvu. Na Martiniku su jedini preživeli u gradu Sent-Pjer, August Ciparis, spasili debeli zidovi njegove zatvorske ćelije. Ubrzo nakon toga glavni grad se preselio u Fort de Frans, gde je i danas.[10]

Tokom Drugog svetskog rata, pro-nacistička vlada Viši kontrolisala je Martinik pod upravom admirala Georgesa Roberta.[2] Nemačke podmornice koristili su Martinik za punjenje gorivom i

ponovno snabdevanje tokom bitke na Karibima. 1942. godine 182 broda su potopljena na Karibima, padajući na 45 1943. i pet 1944. Besplatno Francuske snage preuzele su vlast na ostrvu na Dan Bastilje, 14. jula 1943.[2][13]

Martinik je 2009. godine bio zgrčen francuskim karipskim štrajkovima. Prvobitno se fokusirajući na pitanja troškova života, pokret je ubrzo poprimio rasnu dimenziju jer su štrajkači osporavali kontinuiranu ekonomsku dominaciju Bekea, potomaka francuskih evropskih doseljenika. Predsednik Nikola Sarkozi je kasnije posetio ostrvo obećavajući reformu. Iako je isključio punu nezavisnost, za koju je rekao da je ne žele ni Francuska ni Martinik, Sarkozi je ponudio Martiniku referendum o budućem statusu ostrva i stepenu autonomije.[14]

Simboli i zastave uredi

Vidi još: Zastava Martinika

Budući da je Martinik sastavni deo Francuske Republike, u službenoj upotrebi su francuska trobojka i Marseljeza na nacionalnim i službenim francuskim događajima. Kada se Martinik predstavlja izvan ostrva na sportskim i kulturnim događajima, koristi se zastava „Ipséité”, a himna je „Lorizon”.[15] Martinikova narodna zastava je krst Svetog Majkla — beli krst koji pravi četiri plava prostora sa po jednom zmijom u svakom. Ujedno je i zvanična narodna zastava Martinika. Grb Martinika je nastao adaptacijom izgleda narodne zastave (koja se naziva i „zmijska zastava”). Iako Martinik zvanično nema sopstveni grb, neke institucije ga ističu, poput lokalne žandarmerije. Pripadnici pokreta za nezavisnost takođe imaju svoju zastavu — u crvenoj, crnoj i zelenoj boji.

  •  
    Zastava „Ipséité” — narodna zastava koja se koristi na međunarodnim kulturnim i sportskim događajima u kojima učestvuje Martinik.
  •  
    Narodna zastava Martinika — krst Sv. Majkla s belim zmijama. Poznata je kao „zmijska zastava”. Upotreba ove zastave ponekad je kontroverzna.
  •  
    Zastava pokreta za nezavisnost na ostrvu. Poznata je i samo pod nazivom „crvena, zelena i crna”.
  •  
    Zastava koje koristi Izvršno veće Martinika.

Geografija uredi

 
Mapa Martinika

Martinik se nalazi između Karipskog mora i Atlantskog okeana južno od Dominike i severno od Svete Lucije. Ostrvo ima oko 350 km obale. Površina Martinika je 1102 km².

Ostrvo je brdovito. Na severu ostrva se nalazi vulkan Mon Pele, visok 1.397 m. Erupcija ovog vulkana je 1902. usmrtila između 26 i 36 hiljada ljudi. Vulkan je tada eksplodirao i poslao veliki talas pepela i vrelih gasova na grad Sen Pjer. Preživeo je samo jedan čovek, zatvorenik u zatvoru. Ovakva vrsta erupcije je dobila ime erupcija peleanskog tipa.

Klima je tropska a kišni period je od juna do oktobra. Ovo je ujedno i sezona uragana. Prosečna godišnja temperatura je 17,3 °C.

Flora i fauna uredi

 
Plaža Salines, poluostrvo Sveta Ana.

Severni kraj ostrva uhvati veći deo kiše i obilno je pošumljen, a sadrži vrste poput bambusa, mahagonija, ružinog drveta i skakavca. Južni je suv i dominira savana, uključujući kaktuse, balzam i bagrem.

Anolski gušteri i neke vrste zmija su poreklom sa ostrva. Mungosi (Herpestes auropunctatus), uvedene u 1800-ima za kontrolu populacije zmija, postale su posebno nezgrapne uvedene vrste,[16] jer pljačkaju ptičja jaja, istrebile su ili ugrozile brojne domaće ptice.

Na ostrvu se nalaze mnoge vrste slepih miševa.

Vlada i politika uredi

 
Mapa Martinika koja prikazuje četiri ostrvska okruga.

Zajedno sa Francuskom Gvajanom, Martinik je jedna od Specijalnih kolektiviteta[17] Francuske Republike. Takođe je najudaljeniji region Evropske unije. Stanovnici Martinika su francuski državljani sa punim političkim i zakonskim pravima. Martinik šalje četiri poslanika u francusku nacionalnu skupštinu i dva senatora u francuski senat.

24. januara 2010. godine, tokom referenduma, stanovnici Martinika su sa 68,4% odobrili promenu da bude „Posebna (jedinstvena) kolektivnost“ u okviru člana 73. Ustava Francuske Republike. Novo veće zamenjuje i vrši ovlašćenja i Generalnog saveta i regionalnog veća.

Martinik je podeljen na četiri okruga i 34 komune. 45 kantona je ukinuto 2015. godine.

Demografija uredi

Martinik je imao januara 2013. godine 385.551 stanovnika.[18] Procenjuje se da u kontinentalnoj Francuskoj živi 260.000 ljudi poreklom iz Martiničana, većinom u regionu Pariza. Iseljavanje je bilo najviše u 1970-ima, zbog čega se rast stanovništva gotovo zaustavio, ali je danas relativno lagan.[2]

Etničke grupe uredi

Stanovništvo Martinika uglavnom je afričkog porekla, mešovito sa evropskim, američkim (karipskim), indo-martinivajskim (potomci tamilskih imigranata iz Južne Indije iz 19. veka), libanskim, sirijskim ili kineskim. Martinik takođe ima malu siro-libansku zajednicu, malu, ali sve veću kinesku zajednicu, i zajednicu Beke, potomke prvih evropskih doseljenika.[2] Belci ukupno predstavljaju 5% stanovništva Martinika.[19]

Stanovništvo Beke predstavlja oko 1% stanovništva Martinika,[20] većinu aristokratskog porekla rođenjem ili nakon kupovine naslova. Pored ostrvskog stanovništva, ostrvo je domaćin i francuske zajednice na kopnu, od kojih većina živi na ostrvo na privremenoj osnovi (obično od 3 do 5 godina).

Religija uredi

Oko 90% Martiničana su hrišćani, pretežno rimokatolici, kao i manji broj različitih protestantskih denominacija.[2] Postoje mnogo manje zajednice drugih veroispovesti kao što su islam, hinduizam i bahanizam.

Jezici uredi

Službeni jezik je francuski, kojim govori gotovo celokupno stanovništvo. Pored toga, većina stanovnika može da govori i martinikanski kreolski, oblik antilskog kreolca koji je usko povezan sa sortama koje se govore na susednim ostrvima Sveta Lucija i Dominika, koji govore engleski jezik. Martinikanski kreolski zasnovan je na francuskom, karipskom i afričkom jeziku sa elementima engleskog, španskog i portugalskog. I dalje se koristi u usmenim tradicijama pripovedanja i drugim oblicima govora, au manjoj meri u pisanju.

Ekonomija uredi

Martinik je 2014. godine imao ukupan BDP od 8,4 milijarde evra. Njegova ekonomija je u velikoj meri zavisna od turizma, ograničene poljoprivredne proizvodnje i pomoći iz kontinentalne Francuske.[2]

Istorijski gledano, Martinikova ekonomija se oslanjala na poljoprivredu, posebno na šećer i banane, ali početkom 21. veka ovaj sektor je znatno opao. Proizvodnja šećera je opala, a većina šećerne trske sada se koristi za proizvodnju ruma.[2] Izvoz banana se povećava, uglavnom odlazeći u kontinentalnu Francusku. Utvrđeno je da je hlordekon, pesticid koji se koristio u uzgoju banana pre zabrane 1993. godine, kontaminirao poljoprivredno zemljište, reke i ribu i uticao na zdravlje ostrvljana. Ribolov i poljoprivreda morali su se zaustaviti u pogođenim područjima, što je imalo značajan uticaj na ekonomiju. Glavnina potreba za mesom, povrćem i žitaricama mora da se uvozi. Ovo doprinosi hroničnom trgovinskom deficitu koji zahteva velike godišnje transfere pomoći iz kontinentalne Francuske.[2]

Za svu robu koja ulazi na Martinik naplaćuje se promenljiva „putarina“ koja može dostići 30% vrednosti tereta i obezbeđuje 40% ukupnog ostrvskog prihoda. Pored toga, vlada naplaćuje „godišnju obavezu“ od 1–2,5% i porez na dodatu vrednost od 2,2–8,5%.[21]

Kultura uredi

 
Plesači Martinika u tradicionalnoj odeći

Kao prekomorski departman Francuske, Martinikova kultura meša francuske i karipske uticaje. Grad Sent Pjer (uništen vulkanskom erupcijom planine Pele) često se nazivao „Parizom malih Antila“. Po tradicionalnom francuskom običaju, mnoga preduzeća se zatvaraju u podne kako bi omogućila duži ručak, a zatim se otvaraju kasnije popodne.

Danas Martinik ima viši životni standard od većine drugih karipskih zemalja. Francuski proizvodi su lako dostupni, od Šanel mode do porcelana Limoges. Studiranje u metropoli (kontinentalna Francuska, posebno Pariz) uobičajeno je za mlade odrasle osobe. Martinik je već duži niz godina žarište za odmor, privlačeći kako francuske više klase, tako i putnike koji više vole budžet.

Kuhinja uredi

Martinik ima hibridnu kuhinju, u kojoj se mešaju elementi afričke, francuske, indijske i karipske subkontinentalne tradicije. Jedno od njegovih najpoznatijih jela je Kolombo, jedinstveni kari od piletine, meso ili riba sa povrćem, začinjen prepoznatljivom masalom tamilskog porekla, iskričen tamarind i često sadrži vino, kokosovo mleko, kasavu i rum. Snažna tradicija martinikanskih poslastica i kolača uključuje ananas, rum i širok spektar lokalnih sastojaka.

Muzika uredi

Martinik ima veliku popularnu muzičku industriju, koja je stekla međunarodnu reputaciju nakon uspeha zouk muzike u kasnijem 20. veku. Popularnost ove muzike bila je posebno intenzivna u Francuskoj, gde je žanr postao važan simbol identiteta za Martinik i Gvadalupu.[22] Zoukovo poreklo je u narodnoj muzici Martinik i Gvadelup, posebno martinikanskom šoval bva i Gvadelupanski gvo ka. Takođe je zapažen uticaj pan-karipske tradicije kalipso i haićanske kompe muzike.

Galerija uredi

  •  
    Kokosova palma na Martiniku
  •  
    Pijaca na Mariniku
  •  
    Tropska šuma na ostrvu
  •  
    Satelitski snimak Martinika
  •  
    Grand-Rivière, Martinik.
  •  
    Fort-de-France, Martinik.
  •  
    Fort-de-France, Martinik.
  •  
    Plaža na Martiniku.
  •  
    Tombolo plaža, Martinik.
  •  
    Mon Pele, vulkan na Martiniku.
  •  
    Maison du bagnard, Martinik

Reference uredi

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o „Martinique | Island”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-05. 
  3. ^ a b Baker, Colin; Jones, Sylvia Prys (1998). Encyclopedia of Bilingualism and Bilingual Education (na jeziku: engleski). Multilingual Matters. ISBN 978-1-85359-362-8. 
  4. ^ „Martinique | Island”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-05. 
  5. ^ „Martinique (English)”. French II. Pristupljeno 2021-03-05. 
  6. ^ „Martinique | Island”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-03-06. 
  7. ^ „Battle of Martinique, 25 June 1667”. www.historyofwar.org. Pristupljeno 2021-03-06. 
  8. ^ Baird, Charles Washington (1885). History of the Huguenot emigration to America. New York Public Library. New York, Dodd, Mead & Company. 
  9. ^ „Océan Indien”. membre.oricom.ca. Pristupljeno 2021-03-06. 
  10. ^ a b Ver Berkmoes, Ryan; et al. (2008), Caribbean Islands (print) (5th ed.), Lonely Planet
  11. ^ Robin Blackburn, The Overthrow of Colonial Slavery, 1776–1848 (Verso, 1988), p. 492.
  12. ^ „Martinique 1870 : la grande insurrection du sud”. Une autre histoire (na jeziku: francuski). 2015-06-27. Pristupljeno 2021-03-06. 
  13. ^ Hubbard, Vincent K. (2002). A history of St Kitts : the sweet trade. Internet Archive. Oxford : Macmillan. ISBN 978-0-333-74760-5. 
  14. ^ Beta. Sarkozi predlaže referendum o autonomiji Martinika Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. jun 2009). Blic (2009)
  15. ^ „La Martinique a son Hymne et son drapeau pour les manifestations sportives et culturelles à l’international – Collectivité Territoriale de Martinique”. web.archive.org. 2019-05-27. Arhivirano iz originala 27. 05. 2019. g. Pristupljeno 2021-03-06. 
  16. ^ „GISD”. www.iucngisd.org. Pristupljeno 2021-03-05. 
  17. ^ „Quelles sont les collectivités territoriales situées outre-mer ?| Vie publique.fr”. web.archive.org. 2020-06-21. Arhivirano iz originala 21. 06. 2020. g. Pristupljeno 2021-03-06. 
  18. ^ „Recensement de la population en Martinique - 385 551 habitants au 1er janvier 2013 - Insee Flash Martinique - 30”. www.insee.fr. Pristupljeno 2021-03-06. 
  19. ^ „CIA - The World Factbook -- Martinique”. www.umsl.edu. Arhivirano iz originala 11. 09. 2018. g. Pristupljeno 2021-03-06. 
  20. ^ „Békés : une affaire d'héritage”. Le Monde.fr (na jeziku: francuski). 2009-02-28. Pristupljeno 2021-03-06. 
  21. ^ „Economy of Martinique : Discover”. web.archive.org. 2007-05-28. Arhivirano iz originala 28. 05. 2007. g. Pristupljeno 2021-03-06. 
  22. ^ Ledesma and Scaramuzzo, str. 289–303

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мартиник&oldid=27521530”