Википедија

Mojsije

Mojsije (hebr. מֹשֶׁה — Moše, arap. موسى — Musa), prema Hebrejskoj Bibliji, Starom zavetu i Kuranu, verski je vođa, zakonodavac i prorok, kome se tradicionalno pripisuje pisanje Tore, odnosno Petoknjižja. Mojsije je najvažniji prorok u judaizmu,[1][2] a takođe se smatra važnim prorokom u hrišćanstvu i islamu. Jevrejska, hrišćanska i islamska vera imaju zajedničko učenje o poniznosti vezano za Stari zavet. U ličnosti Mojsija, koji je vodio izraelski narod iz ropstva u Egiptu u Obećanu zemlju, poniznost je znak Božje snage i namene, a ne slabosti. Biblija kaže: „Mojsije je bio vrlo skroman čovek, najskromniji čovek na zemlji.”[3] Mojsije je podjednako slavljen od strane jevrejskih, hrišćanskih i islamskih vernika.

Mojsije
Mojsije sa 10 Božijih zapovesti, Rembrant.
Mesto rođenjaGošen, Stari Egipat
Mesto smrtiPlanina Nebo, Moav
ZanimanjeProrok
SupružnikSepfora
DecaGeršom, Elijezer

Postojanje Mojsija, kao i istinitost priča o izlasku Izraelita iz Egipta, sporno je među arheolozima i egiptolozima,[4] pošto stručnjaci na polju biblijske kritike navode logične nedoslednosti, nove arheološke dokaze, istorijske dokaza i mitove o poreklu u hananitskoj kulturi.[5][6][7] Drugi istoričari tvrde da biografski detalji i egiptasko poreklo, koje se pripisuje Mojsiju, podrazumeva postojanje istorijskih političkih i verskih vođa koja su učestvovali u učvršćivanju hebrejskih plemena u Hananu krajem bronzanog doba.

Prema Knjizi izlaska, Mojsije je rođen u vreme kada je njegov narod, deca Izraelova, umnožio toliko da je to zabrinulo egipatskog faraona da bi oni mogli pomoći egipatskim neprijateljima. Mojsijeva jevrejska majka Jošaveda ga je sakrila kada je faraon naredio sa ubiju svi novorođeni dečaci. Mojsija je usvojila egipatska kraljevska porodica. Posle ubistva egipatskog nadzornika, Mojsije je pobegao preko Crvenog mora do zemlje Madijamske, gde je sreo Boga koji se ukazao u obliku gorućeg grma.[8] Bog je poslao Mojsija da zatraži od faraona oslobađanje Izraelaca.[9] Nakon Deset pošasti, Mojsije je izveo Izraelce iz Egipta preko Crvenog mora. Na Sinajskoj gori, Mojsije je primio Deset zapovesti. Posle 40 godina lutanja u pustinji, Mojsije je preminuo u 120. godini, nadomak obećane zemlje.

Rabinski judaizam je izračunao da Mojsijev životni vek odgovara periodu između 1391. p. n. e. i 1271. p. n. e.[10] Hrišćanska tradicija obično smešta njegov život u raniji period.

Etimologija imena uredi

 
„Mojsije sa Deset Božjih zapovesti“, rad Filipa de Šampanja.

Egipatski koren msy („dete“) smatra se mogućom etimologijom, verovatno skraćenicom teoforskog imena, kao na primer u egipatskim imenima kao što su Tutmos („dete Tota“) i Ramzes („dete Ra“),[11] sa izostavljenim imenom boga. Abraham Jahuda, na osnovu pravopisa datog u Tanahu, tvrdi da kombinuje „vodu“ ili „seme“ i „jezerce, prostranstvo vode“, dajući tako osećaj „dete Nila“ (mw-š). Međutim, Kenet Kičen je tvrdio da je malo verovatno da je poreklo imena egipatsko, pošto zvuci u hebrejskom m-š-h ne odgovaraju izgovoru egipatskog msy u relevantnom vremenskom periodu.[12]

Biblijski izveštaj o Mojsijevom rođenju daje mu narodnu etimologiju da objasni prividno značenje njegovog imena.[13] Kažu da ga je dobio od faraonove ćerke: „postao je njen sin. Nazvala ga je Mojsije (משה Moše), rekavši: „Izvukla sam ga (משיתהו mǝšīṯīhū)[14] Ovo objašnjenje ga povezuje sa semitskim korenom משה m-š-h, što znači „izvući“.[15] Tosafista iz jedanaestog veka Isak b. Ašer haLevi je primetio da ga princeza imenuje aktivnim participom izvlačenja (משה mōše), a ne pasivnim participom (נמשה nīmše), u stvari proričući da će Mojsije izvući druge (iz Egipta); ovo su prihvatili neki naučnici.[15]

Hebrejska etimologija u biblijskoj priči možda odražava pokušaj da se ponište tragovi Mojsijevog egipatskog porekla.[16] Egipatski karakter njegovog imena prepoznali su kao takav drevni jevrejski pisci poput Filona i Josifa Flavija.[16] Filon je povezao Mojsijevo ime (starogrčki: Μωυσης, romanizovano: Mōysēs, lit. 'Mōusḗs') sa egipatskom (koptskom) rečju za 'vodu' (mou, μωυ), pozivajući se na njegovo otkriće u biblijskoj folologiji Nila.

Josif Flavije, u svojim starinama o Jevrejima, tvrdi da je drugi element, -eses, značio 'oni koji su spaseni'. Problem o tome kako je egipatska princeza, poznata Josifu kao Termutis (identifikovana kao Tarmut)[15] i u 1. Letopisima 4:18 kao Bitija,[17] mogla da poznaje hebrejski, zbunio je srednjovekovne jevrejske komentatore kao što su Abraham ibn Ezra i Jezekija ben Manoa.[18]

Biblijski narativ uredi

Prorok i izbavitelj Izraela uredi

Za više informacija pogledajte: Knjiga izlaska

Mojsije je bio potomak Avrama. Podatak da je Mojsije sedma generacija od Avrama koju prenosi Biblija, a tu genealogiju prenose u svojim delima Josif Flavije i Filon navodi kao Avramove pretke sledeći niz:

  1. Sim (600)
  2. Arfaksad (438)
  3. Sala (433)
  4. Ever (464)
  5. Falek (239)
  6. Ragav (239)
  7. Seruh (230 )
  8. Nahor (148 )
  9. Tara (205) ; umire u Haranu
  10. Avram

Avram je po Božijoj promisli sa sedamdeset i pet godina krenuo iz Harana u zemlju Hanansku preko Sihema (Šekem), Vetilja (Betel) i Negeva do Egipta. Tumači Biblije koji veruju da su Izraelićani zaista bili u Egiptu, pretpostavljaju da je dolazak Avrama u Egipat pao u vreme vladara 12. dinastije - Sezostrisa Trećeg (1878—1843) ili Amenemheta Trećeg (1842—1797) ili ranije, na prelasku iz 20. u 19. vek p. n. e. - samo je jedan od mnogih pokušaja da se rasvetli ovaj događaj. Najčešće pominjani datum dolaska Avrama u Egipat bio je oko 1680. p. n. e.[19] Na ovom prostoru se već stvara drugi deo Mojsijevog porodičnog stabla koje se sastoji od: Avrama, Isaka, Jakova, Levija, Kata, Amrama i Mojsija.

 
Mojsije, Mikelanđelova skulptura.

Izraelci su se naselili u zemlji Gešen u vreme Josifa i Jakova, ali se pojavio novi faraon koji je tlačio sinove Izraelove. U to vreme Mojsije se rodio svom ocu Amramu, sinu (ili potomku) Levita Kehata, koji je ušao u Egipat sa Jakovljevim domom; njegova majka je bila Johebeda (takođe Joheveda), koja je bila u srodstvu sa Kehatom. Mojsije je imao jednu stariju (za sedam godina) sestru Mirijam i jednog starijeg (za tri godine) brata Arona. Faraon je naredio da se sva rođena muška hebrejska deca dave u reci Nil, ali Mojsijeva majka ga je stavila u kovčeg i sakrila u šiblje pored obale reke, gde je bebu otkrila i usvojila faraonova ćerka, i odgajala ga kao Egipćanina. Jednog dana, pošto je Mojsije postao punoletan, ubio je Egipćanina koji je tukao Jevreja. Mojsije je, da bi izbegao faraonovu smrtnu kaznu, pobegao u Madijan (pustinjsku zemlju južno od Jude), gde se oženio Siforom.[20]

Tamo, na gori Horiv, Bog se javi Mojsiju kao zapaljeni grm, gde otkriva Mojsiju njegovo ime JHWH (verovatno se izgovara Jahve)[21] i zapovedi mu da se vrati u Egipat i izvede svoj izabrani narod (Izrael) iz ropstva u Obećanu zemlju (Hanan).[22] Tokom putovanja, Bog je pokušao da ubije Mojsija,[23] ali mu je Sifora spasla život. Mojsije se vratio da izvrši Božju zapovest, ali je Bog učinio da ga faraon odbije, i tek pošto je Bog podvrgnuo Egipat deset zala, faraon je popustio. Mojsije je poveo Izrailjce do granice Egipta, ali je tamo Bog još jednom otvrdnuo faraonovo srce, tako da je mogao uništiti faraona i njegovu vojsku na Crvenom moru kao znak svoje moći nad Izrailjem i narodima.[24]

Izlazak iz egipatskog ropstva uredi

Glavni članak: Knjiga Izlaska
 
Mojsije se moli sa decom Izraelovom.
 
Mojsije udari u kamen i poteče voda (2 Mojs. 17, 1-7), ulje na platnu Leonarda Basana (Narodni muzej u Beogradu).

Prema jevrejskim svetim knjigama, Mojsije je izveo Jevreje iz Egipta. Faraon nije to dozvolio, ali Mojsije učini mnoga čuda, i tako uspe da izvede narod iz Egipta. Putovanje Jevreja u obećanu zemlju trajalo je četrdeset godina. Išli su preko pustinje, hranili se manom, čudesnom hranom sa neba, zahvaljujući kojoj nikada nisu osećali glad.

Pošto je pobedio Amalečane u Refidimu,[25] Mojsije je poveo Izrailjce na goru Sinaj, gde mu je dato Deset Božijih zapovesti, ispisanih na kamenim pločama. Međutim, pošto je Mojsije ostao dugo na gori, neki od ljudi su se uplašili da bi mogao biti mrtav, pa su napravili kip od zlatnog teleta i poklonili mu se, ne poslušavši i razgnevivši Boga i Mojsija. Mojsije je iz gneva razbio ploče, a kasnije je naredio da se oni koji su se poklonili zlatnom kipu uklone, koji je bio pretopljen i hranjen idolopoklonicima.[26] Takođe je napisao deset zapovesti na novom kompletu ploča. Kasnije na gori Sinaj, Mojsije i starešine su sklopili savez, po kome će Izrael postati narod YHWH, koji će se povinovati njegovim zakonima, a YHWH će biti njihov bog. Mojsije je predao Božje zakone Izraelu, uspostavio sveštenstvo pod sinovima Mojsijevog brata Arona i uništio one Izraelce koji su otpali od njegovog obožavanja. U svom poslednjem činu na Sinaju, Bog je Mojsiju dao uputstva za Skiniju, pokretno svetilište kojim će on putovati sa Izraelom u Obećanu zemlju.[27]

 
Pobeda, Gospode!, slika Džona Evereta Milea iz 1871. prikazuje Mojsija kako drži štap, uz pomoć Arona i Hura, kako podiže ruke tokom bitke protiv Amalika.

Sa Sinaja je Mojsije poveo Izraelce u pustinju Paran na granici Hanana. Odatle je poslao dvanaest uhoda u zemlju. Špijuni su se vratili sa uzorcima plodnosti zemlje, ali su upozorili da su njeni stanovnici divovi. Narod se uplašio i hteo je da se vrati u Egipat, a neki su se pobunili protiv Mojsija i protiv Boga. Mojsije je rekao Izrailjcima da nisu dostojni da naslede zemlju, i da će lutati pustinjom četrdeset godina dok ne umre naraštaj koji je odbio da uđe u Hanan, tako da će njihova deca biti ta koja će posedovati zemlju. Kasnije je Korej bio kažnjen, jer je vodio pobunu protiv Mojsija.

Kada je prošlo četrdeset godina, Mojsije je poveo Izraelce na istok oko Mrtvog mora na teritorije Edoma i Moaba. Tamo su izbegli iskušenje idolopoklonstva, osvojili zemlje Oga i Siona u Transjordaniji, primili Božji blagoslov preko proroka Valama i pobili Madijance, koji su do kraja puta Izlaska postali neprijatelji Izraelaca zbog svoje ozloglašene uloge u podsticanju Izraelaca da greše protiv Boga. Mojsije je dva puta obavešten da će umreti pre nego što uđe u Obećanu zemlju: u Brojevima 27:13, kada je video obećanu zemlju sa tačke gledišta na gori Abarim, i ponovo u Brojevima 31:1 kada je pobedio u bici sa Madijanima.

Na obalama reke Jordan, na vidiku zemlje, Mojsije je okupio plemena. Nakon prisećanja na njihova lutanja, izneo je Božje zakone po kojima moraju da žive u zemlji, otpevao pesmu hvale i izrekao blagoslov ljudima, i preneo svoju vlast na Isusa Navina, pod kojim će oni posedovati zemlju. Mojsije se zatim popeo na goru Nebo, pogledao na obećanu zemlju koja se prostire pred sobom i umro, u dobi od sto dvadeset godina.

 
Mojsijevo pronalaženje, slika ser Lorensa Alma-Tademe, 1904.

Zakonodavac Izraela uredi

Mojsije je danas među Jevrejima poštovan kao „zakonodavac Izraela“, i on donosi nekoliko skupova zakona u toku četiri knjige. Prvi je Kodeks zaveta,[28] uslovi saveza koji Bog nudi Izraelcima na gori Sinaj. U zavetu su ugrađeni Dekalog[29] i Knjiga zaveta.[30] Cela knjiga Levitski zakonik čini drugi zakon, Knjiga brojeva počinje još jednim skupom, a Knjiga Ponovljenih zakona još jednim.

Mojsije se tradicionalno smatra autorom te četiri knjige i Knjige Postanja, koje zajedno čine Toru, prvi deo jevrejske Biblije.[31]

<
F31S29S29
>
Mojsije
na egipatskim
hijeroglifima

Deset Božijih zapovesti uredi

Glavni članak: Deset Božijih zapovesti
 
Sveti prorok Mojsije, ikona.

Mojsijeva najveća zasluga leži u širenju vere u jednog Boga, Jahvea, dakle u učvršćivanju monoteizma među Jevrejima. Mojsije je od Boga na Sinaju dobio ploče sa Deset Božijih zapovesti, koje glase:

  1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim Mene.
  2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
  3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog.
  4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.
  5. Poštuj oca i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
  6. Ne ubij.
  7. Ne čini preljube.
  8. Ne ukradi.
  9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
  10. Ne poželi ništa što je tuđe.

Grčki tekst „Život Adama“ navodi da je prilikom davanja zakona Mojsiju, on bio poučen od strane arhanđela Mihaila.

Mojsije u umetnosti uredi

 
Mojsije, rad Antuna Augustinčića na zagrebačkom Mirogoju.

Freske u Sikstini na suprotnim zidovima prikazuju životne cikluse Mojsijeve i Hristove. Mojsije se obično prikazuje s belom bradom i talasaste kose, u patrijarškome stilu, iako je kadikad, kao momak, bez brade. Svetlosni mu zraci, poput rogova, izbijaju s obe strane glave, ali su mu srednjovekovni i rani renesansni umetnici dadali rogove. Taj način prikazivanja potiče iz upotrebe reči cornutus u Vulgati, gde stoji: et ignorabat que cornuta esset facies sua[32] („i ne znade da je rogato lice njegovo“), čime se opisuje Mojsijevo lice kad je sišao s gorja Sinaja s pločama zavetnim, jer je iz njega, zbog razgovora s Jahvom, izbijala svetlost. U latinskom je jeziku Jeronimovog doba taj izraz mogao značiti obasanost ili halo (svetokrug). Drugi su mu atributi štap i ploče, donekle ispisane brojkama 1-10 (I-X) ili izvodima iz Deset zapovedi.

Nalazak Mojsijev; Mojsije se može videti kako plovi u korpi, koju su severnjački umetnici prikazivali kao pljosnatu vrbovu korpu, ili je, nakon izbavljenja, okružen grupom razdraganih žena. Renesansni umetnici posebo venecijanski (mletački), prikazuju dvorane i poslugu svog vremena, sa psima. Ponekad se Nil personifikuje na klasičan način kao rečni bog s prevrnutom urnom. U tom se događaju vidjela prefiguracija Bega u Egipat, tj. bega Svete porodice zbog Herodovog pokolja nevine dece.

Gorući grm; Mojsije se prikazuje gde kleči pred grmom, ili izuva obuću poput muslimana na svetoj zemlji. Katkad mu se pastirska kuka promeće u zmiju, čudesni znak blizine Božje. (Isto je čudo posle ponovio Aron pred faraonom i njegovim vračevima.) Za srednjovekovnu je crkvu grm koji gori a dogorjeti ne može bio znamen Device Marije koja jeste rodila Hrista, ali joj je devičanstvo netaknutim ostalo. U jednome se tipu, vizantinskog postanja, vidi gde na prestolju sedi posred njegovog ognja.

Pasha i pokolj prvorođenaca; Pasha, premda ostaje jedna od glavnih svetkovina judaizma, duguje mesto u umetnosti hrišćanskom naziranju da je ona prefiguracija Poslednje večere. Učesnici se prikazuju kako stoje oko stola na kojem je jagnje, spremni za put, ili kako tovare deve i magarce pre polaska. Prizori smrti sinova prvenaca su prikazani u pozadini i pomor blaga (stoke) koje je slično bilo zatrto.

 
Mojsije brani Jetroove kćeri, Roso Fjorentino, oko 1523-1524.

Prelaz preko Crvenoga mora; Vide se faraon i njegova vojska kako se u metežu tope dok se konji i jahači otimaju talasima. Točkovi kola posvuda plutaju, jer ih je Bog, još pre poskidao. Stub može poprimiti oblik klasičnog stuba i može ga pratiti anđeo. Prešavši, Izraelci još u zavežljajima na glavi nose imovinu, ili se među sobom grle, ili pak kleče u znak zahvalnosti. Rana je crkva tumačila taj događaj kao znamen hrišćanskoga krštenja.

Skupljanje mane; Kako se govorilo da mana pada na zemlju kao rosa, Izraelci se kadikad prikazuju kako je hvataju u košare kao da dolazi s neba. Inače je kupe po tlu u razne posude. Ta se tema držala p. n. e. koji je nahranio mnoštvo, ili pak Euharistije. Josip Flavije mislio je da je mana nekakav jestiv lišaj, ili medljika, ali se danas uzima da je izlučina nekih insekata.

Mojsije dobavlja vodu iz pećine; Starešine koje prate Mojsija do pećine ponekad se prikazuju uzdignutih ruku u vazduh radi zahvalnosti, dok puk pije ili naliva suđe. Ovo je česta tema umetnosti tokom celog postojanja hrišćanstva: u njoj se video znamen duhovnoga osveženja koje pribavlja čovek crkve.

Primanje božjih zapovedi; Premda se, po Izlasku, na Sinaju čuo samo Božji glas, i to kroz dim i vatru, ipak se često prikazuje i njegov lik. Mojsije kleči da primi ploče. Pod njim je kip zlatnoga teleta koji stoji na postolju ili na žrtveniku, katkada okićen vencima, a Izraelci spreda kleče ili plešu dok ih Aron doziva. U jednu se sliku može uključiti nekoliko epizoda, ili se mogu prikazati u ciklusu, ili pak kao zasebne teme.

Kroz nekoliko slika Mojsija je likovno obradio i Mark Šagal.

Petoknjižje uredi

Jevrejska i hrišćanska tradicija smatra Mojsija kao autora Petoknjižja, ali do kraja 19. veka porastom svesti o odstupanjima, nedoslednosti, ponavljanja i druge karakteristike Petoknjižju je učinilo da naučnici napuste ovu ideju.[33] Prema sadašnjim mišljenjima, prvi nacrt Petoknjižja (Jahvistička predaja) je verovatno napisana u 6. veku p. n. e. za vreme Vavilonskog ropstva, a njega je zamenila i dopunila Sveštenička predaja na samom kraju 6. veka ili tokom 5. veka,[34] a dalja prilagođavanja i manje revizije činjene su sve do kraja 4. veka.[35]

Reference uredi

  1. ^ Deuteronomy 34:10
  2. ^ Maimonides, 13 principles of faith, 7th principle
  3. ^ Knjiga Brojeva 12:3
  4. ^ William G. Dever 'What Remains of the House That Albright Built?,' in George Ernest Wright, Frank Moore Cross, Edward Fay Campbell, Floyd Vivian Filson (eds.) The Biblical Archaeologist, American Schools of Oriental Research, Scholars Press, Vol. 56, No 1, 2 March 1993 pp. 25-35. p. 33: 'the overwhelming scholarly consensus today is that Moses is a mythical figure.'
  5. ^ Princeton University Press Press Reviews, retrieved 6th June 2009, Pristupljeno 13. 4. 2013.
  6. ^ Finkelstein & Mazar 2007.
  7. ^ Seters 1994.
  8. ^ Stuart 2006, str. 110–113.
  9. ^ Exod. 4:10
  10. ^ Seder Olam Rabbah
  11. ^ Hays, Christopher B. (2014-01-01). Hidden Riches: A Sourcebook for the Comparative Study of the Hebrew Bible and Ancient Near East (na jeziku: engleski). Presbyterian Publishing Corp. ISBN 978-0-664-23701-1. 
  12. ^ Kenneth A. Kitchen, On the Reliability of the Old Testament (2003), p.296-7: "His name is widely held to be Egyptian, and its form is too often misinterpreted by biblical scholars. It is frequently equated with the Egyptian word "ms" (Mose) meaning "child," and stated to be an abbreviation of a name compounded with that of a deity whose name has been omitted. And indeed we have many Egyptians called Amen-mose, Ptah-mose, Ra-mose, Hor-mose, and so on. But this explanation is wrong. We also have very many Egyptians who were actually called just "Mose," without omission of any particular deity. Most famous because of his family's long lawsuit in the middle-class scribe Mose (of the temple of Ptah at Memphis), under Ramesses II; but he had many homonyms. So, the omission-of-deity explanation is to be dismissed as wrong... There is worse. The name of Moses is most likely not Egyptian in the first place! The sibilants do not match as they should, and this cannot be explained away. Overwhelmingly, Egyptian "s" appears as "s" (samekh) in Hebrew and West Semitic, while Hebrew and West Semitic "s" (samekh) appears as "tj" in Egyptian. Conversely, Egyptian "sh" = Hebrew "sh," and vice versa. It is better to admit that the child was named (Exod 2:10b) by his own mother, in a form originally vocalized "Mashu," "one drawn out" (which became "Moshe," "he who draws out," i.e., his people from slavery, when he led them forth). In fourteenth/thirteenth-century Egypt,"Mose" was actually pronounced "Masu," and so it is perfectly possible that a young Hebrew Mashu was nicknamed Masu by his Egyptian companions; but this is a verbal pun, not a borrowing either way."
  13. ^ Pasachoff, Naomi E.; Littman, Robert J.; Littman, Robert (2005). A Concise History of the Jewish People (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-4366-9. 
  14. ^ Exodus 2:10
  15. ^ a b v Cordoni, Constanza; Langer, Gerhard (2014-07-16). Narratology, Hermeneutics, and Midrash: Jewish, Christian, and Muslim Narratives from Late Antiquity through to Modern Times (na jeziku: engleski). Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 978-3-8470-0308-3. 
  16. ^ a b Greifenhagen, Franz V. (2003-04-01). Egypt on the Pentateuch's Ideological Map: Constructing Biblical Israel's Identity (na jeziku: engleski). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-567-39136-0. 
  17. ^ Scolnic, Benjamin Edidin (2005). If the Egyptians Drowned in the Red Sea where are Pharaoh's Chariots?: Exploring the Historical Dimension of the Bible (na jeziku: engleski). University Press of America. ISBN 978-0-7618-3147-1. 
  18. ^ Harris, Maurice D. (2012-03-01). Moses: A Stranger Among Us (na jeziku: engleski). Wipf and Stock Publishers. ISBN 978-1-61097-407-3. 
  19. ^ Firmalijan, Protosinđel (1885). Tumačenje Jevanđelja sa Besedama, Prva knjiga, Nedeljna Jevanđelja. Beograd: Kraljevsko-Srpska Državna Štampa. Pristupljeno 15. 8. 2017. 
  20. ^ „Knjiga Izlaska 2:21”. Pristupljeno 2022-01-26. 
  21. ^ „Knjiga Izlaska 3:14”. Pristupljeno 2022-01-26. 
  22. ^ „Knjiga Izlaska, 8:1”. Pristupljeno 2022-01-26. 
  23. ^ Exodus 4:24–26
  24. ^ Legends of the Jews (na jeziku: engleski), 2021-11-17, Pristupljeno 2022-01-26 
  25. ^ Trimm, Charlie (2019-08-28). „God’s staff and Moses’ hand(s): The battle against the Amalekites as a turning point in the role of the divine warrior”. Journal for the Study of the Old Testament. 44 (1): 198—214. ISSN 0309-0892. doi:10.1177/0309089218778588. 
  26. ^ „Ebook Central”. about.proquest.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-26. 
  27. ^ Ginzberg, Louis (1909). The Legends of the Jews Vol III : The Symbolical Significance of the Tabernacle Philadelphia: Jewish Publication Society.
  28. ^ „Exodus 20 / Hebrew - English Bible / Mechon-Mamre”. mechon-mamre.org. Pristupljeno 2022-01-26. 
  29. ^ Ten Commandments (na jeziku: engleski), 2022-01-26, Pristupljeno 2022-01-26 
  30. ^ Hamilton, Victor P. (2011-11-01). Exodus: An Exegetical Commentary (na jeziku: engleski). Baker Books. ISBN 978-1-4412-4009-5. 
  31. ^ Robinson, George (2008-12-17). Essential Torah: A Complete Guide to the Five Books of Moses (na jeziku: engleski). Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-307-48437-6. 
  32. ^ Izl 34, 29-30
  33. ^ Meyers 2005. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMeyers2005 (help)
  34. ^ Johnstone 2003, str. 72.
  35. ^ Kugler & Hartin 2009.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Mojsije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мојсије&oldid=27548976”