Pako de Lusija

Pako de Lusija (šp. Paco de Lucía), rođen kao Fransisko Gustavo Sančes Gomes (šp. Francisco Gustavo Sánchez Gómez; Alhesiras, 21. decembar 1947 — Kankun, 25. februar 2014), bio je španski flamenko kompozitor, gitarista i producent. Vodeći zagovornik stila Novi Flamenko, pomogao je legitimisanju flamenka u toku njegovog nastajanja u Španiji, i bio je jedan od prvih flamenko gitarista koji je uspešno prelazio granice drugih muzičkih žanrova kao što su klasična muzika i džez. Ričard Čepmen i Erik Klepton, autori knjige Guitar: Music, History, Players, opisuju Lusiju kao „gigantsku figuru u svetu flamenko gitare“, a Denis Kostner, autor knjigeGuitar Atlas, Flamenco govori o njemu kao „jednom od najvećih gitarista u istoriji“.

Pako de Lusija
Pako de Lusija
Datum rođenja	(1947-12-21)21. decembar 1947.
Mesto rođenja	Alhesiras, Španija
Datum smrti	25. februar 2014.(2014-02-25) (66 god.)
Mesto smrti	Kankun, Meksiko
Supruga	Kasilda Varela (1977—2014)
Deca	3
Veb-sajt	pacodelucia.org

De Lusija je bio poznat po svojoj inovativnosti, tehnici, snazi i spretnosti desne ruke kojom je mogao da izvede picados(tehnika sviranja) izuzetno brzo i tečno. Majstor kontrasta, često je mešao picados i rasgueados sa drugim tehnikama. Često je dodavao apstraktne akorde svojim kompozicijama sa džez uticajem. Ove inovacije dodelile su mu ključnu ulogu u razvoju tradicionalnog flamenka i evoluciji Novog flamenka. Dobio je priznanje za svoje snimke sa flamenko pevačem Kamaron de la Isla (Camarón de la Isla), sedamdesetih godina. Snimili su deset albuma zajedno.

Neki od njegovih najpoznatijih snimaka uključuju Río Ancho(kasnije spojenu sa Mediterranean Sundance, Al Di Meola), Entre dos aguas, La Barrosa, Ímpetu, Cepe Andaluza i Gloria al Niño Ricardo. Njegova saradnja sa gitaristima kao što su Johan McLaughlin, Al Di Meola i Larry Coryell kasnih 70-ih donele su mu još veću popularnost izvan njegove rodne Španije. De Lusija je, 1981. godine, zajedno sa svojom braćom, pevačem Pepeom de Lusijom i gitaristom Ramonom de Alhesirasom formirao Pako de Lusija „Sekstet“ i sarađivao sa džez pijanistom Čikom Koreom na njihovom albumu iz 1990. godine, Zyryab. Počevši od 2004, značajno je smanjio svoje javne nastupe, prestavši sa turnejama. Pravio je svega nekoliko koncerata godišnje, uglavnom u Španiji i Nemačkoj, kao i na evropskim festivalima tokom letnjih meseci.

Biografija

Pako de Lusija je rođen 21. decembra 1947. godine kao Fransisko Sančes Gomes u Alhesiras, u Španiji. Prve časove gitare je počeo da pohađa sa svojih sedam godina. Učio ga je njegov otac, Antonio de Alhesiras, kao i njegov brat, Ramon. Proučavao je sviranje svog idola, Ninja Rikarda (Niño Ricardo), dok nije navršio dvanaest godina.

Pakov otac je bio skroman svirač. Nikada nije dostigao veliki uspeh, već je sav svoj talenat preusmerio na svoju decu, i više od svega je želeo da oni od njega budu uspešniji i da nikada ne budu u tako lošoj ekonomskoj situaciji kao on, već da im je sve omogućeno, i u tome je uspeo. Njegov najstariji sin, Ramon de Alhesiras (Ramón de Algeciras) bio je prestižan gitarista. Drugi sin, Pepe de Lusija, napravio je karijeru u pevanju, Marija Lusija i Antonio se nisu posvetili umetnosti jednako kao ostali, ali je Marija bila na dobrom putu da postane pevačica, a Antonio jako dobar svirač. I na kraju, Pako – genije. Smatrao je da je to njegov jedini pravi životni poziv. Povezanost muzike i plesa je bila polazna tačka. I on je to radio fenomenalno, uprkos njegovom neiskustvu. On sa četrnaest godina dobija specijalnu nagradu: El Premio Internacional de Acompanamiento, kada je i napravio svoj prvi snimak sa svojim bratom Pepeom, koji se zvao Los Chiquitos de Algeciras(Deca Alhesirasa). Godinu dana kasnije počinje da snima u studiju.

Antonio Guijarro Morales slika Paka i Kamarona

Ranih šezdesetih godina, Hose Greko (José Greco) poziva Paka da se priključi plesnoj organizaciji i putuje po Americi i svira sa njim. U Njujorku, 1963. godine, kada je imao 15 godina, drugi put se susreće sa jednim od majstora flamenka, Sabikasom (Sabicas), koji je bio toliko impresioniran njegovim talentom da ga je naterao da počne da stvara svoj stil. Iste godine se upoznaje i sa Mariom Eskuderom (Mario Escudero), koji je postao njegov mentor, kao i Sabikas, a kasnije i dobar prijatelj. Pako je 1966. sa Hose Grekom snimio Impetu (Ímpeta), buleriju koju je komponovao Mario Eskudero , za njegov solo album pod nazivom La fabulosa guitarra de Paco de Lucía. Udruživanje sa Kamaronom de la Islom (Camarón de la Isla), ciganskim pevačem, i njihovi pomešani tradicionalni stilovi, obeležiće početak njegove kontroverzne i uspešne karijere. Pako je sarađivao sa Kamaronom između 1968. i 1977. godine, sa kojim je snimio deset albuma i dobio značajna priznanja.. Po Pakovim rečima, zaljubio se u Kamarona zauvek. Priseća se te etape svog života kao jednog od najlepših doba. Njih dvojica su bili nerazdvojni. Danima i noćima su svirali i pevali bez prestanka, izmišljajući bezbroj novih kompozicija, i tako su snimili ploče koje su danas jedne od najslušanijih u svetu. Pako je Kamarona pre svega neizmerno poštovao jer je duboko u sebi želeo da jednog dana bude baš kao on. Kada je savladao tehničke aspekte flamenka, Pako počinje da uključuje akorde i skale koji su povezani sa džezom. „Osećaj je prilično isti u flamenku i u džezu. Jedina razlika je to što je flamenko arhaičniji“, objasnio je Pako u Down Beat-u. De Lusija je snimio nekoliko albuma sa svojim bratom, kao što su Canciones andaluzas para 2 guitarras (1967), Dos guitarras flamencas en América Latina (1967), Fantasía flamenca de Paco de Lucía (1969), i 12 Hits para 2 guitarras flamencas y orquesta de cuerda (1969).

Pako 1971. godine objavljuje album El mundo del flamenco, koji uključuje i verziju kompozicije Ímpetu Maria Eskudera. Mario je bio najveća Pakova inspiracija tog perioda, što ga je inspirisalo da istraži nove mogućnosti vezane za flamenko. 18. februara 1975. godine de Lusija je postao prvi izvođač flamenka, koji je izvodio u Teatru Real Madrida. Igrao je jedan set sa bratom Ramonom, pred relativno mladom publikom bez upotrebe efekata. Njegov album iz 1976. godine, Almoraima, imao je širi uspeh. Album je prikazivao značajne arapske i džez uticaje.

De Lusija iste godine snima rumbu, „Entre dos Aguas“, što nikad nije bilo urađeno do tada u istoriji flamenka. Visokim skalama koje je posedovao singl i ušao u top 20 španskih singlova, dobija titulu međunarodne zvezde. Čistunci flamenka su bili besni jer su smatrali da je singl uništavanje njihove muzike. De Lusija je, međutim, odbranio svoj koncept, govoreći da je ostao veran tradicionalnoj formi, ali da mora imati mesta i za promenu.

Pako de Lusija sa Huanom de la Vera

Godine 1977. Pako je oženio Kasildu Varelu, ćerku generala Varela. Imali su troje dece. On je objavio svoj poslednji album, Castillo de Arena sa Kamaronom de la Islom. Tekst je pisao Antonio Sančes, sa izuzetkom bulerija (bulerías) Samara, koje su napisali Sančes i Kamaron de la Isla zajedno. Ovo će biti njegov poslednji album sa pevačem za poslednjih 15 godina. Pako je navodno rekao da je ljudski glas „prirodno suviše ograničen“ i da on voli istraživanja različitih instrumentalista , međutim, on je takođe rekao da je pretrpan raspored bio razlog za nedostatak snimaka sa pevačima. On je nastupao širom SAD i Evrope tokom ovog perioda, šireći svoju popularnost izvan Španije i flamenko zajednice u Evropi, i upoznao mnoge džez, latino i druge muzičare koji nastavljaju da utiču na Pakovu evoluciju kao “Nuevo Flamenco” svirača. On je počeo da pokazuje veoma veliko interesovanje za džez zvuk i rok i 1977. je nastupao sa Karlosom Santanom u Plaza de toros de las Arenas u Barseloni. Uprkos značajnom novom interesovanju za flamenko i Pakovom albumu sa dosta elektronskog zvuka, tradicionalni flamenko kritičari ne odobravaju komad. Di Meola je obavestio kritičare da ne brinu jer „Pako ne napušta flamenko, već ga širi“. 1978. godine Pako i njegova braća snimaju Interpreta a Manuel de Falla. Iako je nastavio da snima ,njegovo uzdizanje ka vrhu i kontinuirana kreativnost će uzeti danak. „Imao sam toliko perioda anksioznosti i nervoznosti, zbog velike popularnosti,jer slava vas može pojesti“, rekao je gitarista. „Uvek postoji veliki pritisak da se ponovi uspeh“, ali, Pako je bio u stanju da stvori magiju još jednom i to 1980. godine u čemu su mu pomogli Di Meol i John McLaughlin.

Njih trojica su formirali super trio koji je zapanjio publiku sa svojim izvanrednim izvođenjem muzike.

Dokazi o njihovoj virtuoznosti i drugarstvu se mogu čuti na albumu iz 1981. „Petak veče u San Francisku”. John McLaughlin objasnio je sadržinu grupe gitaristi Tom Vileru :„Imao sam ideju da sviram sa Pakom. Čuo sam Paka na radiju, i to je bila ljubav na prvo slušanje. Rekao sam moram da sviram sa ovim čovekom, i to je sve što znam. I tako sam ga tražio dok ga nisam našao“. Dve godine kasnije trio je ušao u studio kako bi snimio ploču pod nazivom „Strast“.

Pako je u periodu između 1977. i 1981. osvojio nagradu za najboljeg flamenko gitaristu i postao član magazina „Galerija Velikih“.

1982, Pako je napravio seriju koncerata sa džez pijanistom Čik Koreom. Korea je značajno uticao na Paka osamdesetih godina, i on i McLaughlin su adaptirali verziju njegovog dela Spain, izvodeći je uživo zajedno nekoliko puta sredinom i krajem osamdesetih. Objavio je “Zlatni” dupli kompilacijski album 1982, La Guitarra de Oro de Paco de Lucia'', koji pokriva Pakove najranije snimke sa Rikardom Modregom. Na njegovom albumu iz 1984. godine, Live... One Summer Night ostvaruje se i kao producent.

Nastup Paka de Lusije iz 1983.

Do sredine osamdesetih „Sekstet“ i „Gitarski Trio“ dostigli su svoj vrhunac i prestali su da nastupaju zajedno, iako je Pako nastavio da nastupa u duetu sa McLauglin-om širom Evrope, tokom 1986. i kasnije. U intervjuu za Down Beat magazin, 1986. godine, Al Di Meola je rekao da je razlog za raspad bio to što su njihovi nastupi bili predviđeni da učine da publika “poludi” i da im je ponestalo novih načina da impresioniraju publiku. Di Meola je naglasio da je muzika postala previše “divlja i luda”, a da je on više želeo da se posveti mirnijoj strani muzike. Isto to je i Pako osetio i rekao da “više voli kontrolisani izraz od brzine”.

Iako je „Sekstetu“ krenulo nizvodno posle 1986, okupili su se 1990. da snime Zirijab (Zyryab), revolucionarni album arapskog flamenka sa džez pijanistom Čik Koreom i virtuoznim flamenko gitaristom kolegom Manolom Sanlukarom. Album je dobio ime po Zirijabu, pesniku sa dvora Omajadskog kalifata u Kordobi iz 8-9. veka, rođenom u Širazu, kome su pripisane zasluge za predstavljanje persijske laute Španiji, koja se razvila do španske gitare i koji je po nekima osnovao sam flamenko. Sve dok nije zamoljen da 1991. nastupi i izvede „Koncert za Aranhues Hoakina Rodriga“, De Lusija nije bio vešt u čitanju nota. Biograf Pohren je, ipak, dok je pisao njegovu biografiju 1992. rekao da on ni tad nije bio vešt i da je našao bizaran način da nauči komad, izolujući se (od spoljnog sveta). 1996, njegov prvi album koji je u potpunosti osvojio publiku, Antología, našao se u prvih 20 albuma u Španiji za manje od šesnaest nedelja, i sa prodajom od preko 65.000 primeraka.

Video iz 1979. Royal Albert Hall, koncert Paka de Lusije, izbacili su 1999. godine Džon i Lari , pod nazivom „Sastanak duhova“.

De Lusija je pet godina živeo u Jukatanu u Meksiku, ali se vratio u svoju rodnu zemlju Španiju 2003, nakon što je priznao da se umorio od trošenja čitavog života na turneje od po šest do osam meseci godišnje, ustajanja u cik zore i života u hotelima. Doduše, nastavio je da održava vikendicu u Meksiku koju je redovno posećivao sa svojom porodicom. 2004. je bio na turneji po Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi sa seviljskom flamenko pevačicom La Tanom, ali je zatim u velikoj meri smanjio broj svojih nastupa uživo u javnosti. Povukao se iz održavanja (celih) turneja i imao bi samo par koncerata godišnje, uglavnom u Španiji i Nemačkoj i na evropskim festivalima tokom letnjih meseci. Pohren je opisao De Lusiju kao 'vrlo stidljivog i povučenog' rekavši: „Kako je bio vrlo tajnovita osoba, bio je zaprepašćen nadolazećom popularnošću i veličanjem (od strane publike), i uvećanom količinom pritiska koji mu je slava smestila na pleća zahtevajući da se on neprekidno obnavljai da se više trudi da postigne tehničko i revolucionarno savršenstvo“.

Pako u Gibralfaro, Malaga, 2007.

U 2003, de Lusija objavljuje „Integral“, ograničeno izdanje kutija sa 26 diskova , i Por Descubrir, kompilacijski album.

U 2004, de Lusija objavljuje Cositas Buenas sa Havierom Limonom (Blue Thumb Records by Universal Music Spain S.L) koje sadrži 4 balerije, 2 rumbe, tango i tiento. Pako je osvojio „Latinski Gremi“ za Najbolji Album Flamenka (2004).

U 2005, nominovan je za producenta godine Latinskom Gremi Nagradom za La Tanin „Tu,Ven a mi“. Godine 2004, osvaja Nagradu Princa od Asturijasa u Umetnosti.

23. marta 2007. godine, Univerzitet Kadis prepoznao je Lusijine muzičke i kulturne doprinose dajući mu titulu Doctor Honoris Causa.

U 2010, dobio je počasni doktorat od „Berkli Muzičke škole“ u Bostonu, i nastupao je na „Montreuks“ Festivalu. Poznat je po tome što bira zemlje gde obično ne nastupa, kao što su Pula, Hrvatska 2006. i 2010, Turska, Maroko i Tunis 2013.

Umro je od srčanog udara 25. februara 2014, na odmoru sa svojom porodicom u Meksiku.

Vidi još

• Spisak gitarista

Literatura

• Koster, Dennis (2011). The Keys to Flamenco Guitar Volume 1. Mel Bay Publications. str. 7. ISBN 978-1-61065-764-8. Pristupljeno 24. 3. 2013. 
• Koster, Dennis (2002). Guitar Atlas, Flamenco. Alfred Music Publishing. str. 5. ISBN 978-0-7390-2478-2. Pristupljeno 4. 3. 2013. 
• Wald, Elijah (2007). Global Minstrels. Routledge. str. 185. ISBN 978-0-415-97929-0. Pristupljeno 4. 3. 2013. 
• Intervju na DVD-u „Paco de Lucía - Francisco Sanchez“ (2003)

Spoljašnje veze

• Zvanični veb-sajt
• Biografija i diskografija