Platonovi dijalozi

Ovaj članak je kandidat za premeštanje na Viki knjige.

Ukoliko ovaj članak može biti izmenjen u enciklopedijski članak, molimo vas uradite to i obrišite ovu poruku.
U suprotnom, pomozite i prebacite ovaj članak u Viki knjige.

Ovaj dodatak služi za prvo orijentisanje o sadržaju Platonovih dijaloga koji su po abecednom redu uvedeni.

Platon je napisao 13 pisama 41 dijalog i jednu knjigu, koja nosi naziv «Definicije» Na pitanje, koje je od ovih pisanih dela napisao Platon, bilo je još u antici diskutovano, Tako na primer jedna grupa od šest malih dijaloga i definicije, važila je još onda za lažne to jest da ih Platon nije napisao.

U 19. veku, po početku modernog Platonovog istraživanja, postavlja se pitanje, koje pojedine dijaloge sastavio, izbila je jedna jaka diskusija pri čemu su ondašnji dijalozi kao lažni pripisivani, čija se originalnost ne može poreći. Sigurno je da od 35 dijaloga (ako oduzmemo šest koji nisu pravi) najmanje 25 je sam Platon sastavio, par dijaloga je još uvek nedokazano. Još od 19. veka muči naučnike samo jedno pitanje, koje godine je Platon počeo da piše pojedine dijaloge? Na ovo pitanje kako bi se reklo, po apsolutno hronološkim putem njegovih dela, ni u kom slučaju se ne može doći do sigurnog odgovora. Pretpostavlja se da je Platon počeo da ih piše tek 399. p. n. e. posle Sokratove smrti.

Najvažnije i manje ili više neosporan rezultat govorne statistike je; uzimanje tri grupe Platonovih dijaloga: 1. Rani Dijalozi 2. Srednji Dijalozi i 3. Kasni Dijalozi, te tri podele stvaraju temelj diskusije o hronologiji.

Alkibijad

Alkibijad I. (Alkibiades I.)

Sumnja se da je originalan (nije dokazano da je Platon napisao) „pitanje o samopoznavanju”

Apologija=Odbrana Sokratova

Apologija

Platonovo prikazivanje tri izjave koje je Sokrat u svojoj odbrani pripremio, kako kvari omladinu, ne poštuje bogove i sem toga uvodi nove bogove. U prvoj izjavi prikazuje Sokrat opširnije i obrazlaže stil svoje filozofije. Da bi razumeli Delfsko proročište, koje ga smatra za najmudrijeg čoveka, proverava Sokrat mudrost uglednih građana Atine, i zaključuje, da su se oni umislili da znaju nešto o tome, u čemu se sastoji dobar i uspešan život. Sokratova mudrost se sastoji u tome, da je svestan svog neznanja. Filozofski ispit je pomoću razumevanja motivisan, da jedan neispitan život nije vredan života. Pošto su ga sudije proglasile krivim, Sokrat zahteva u drugoj izjavi da mu, kao kaznu, daju najveće Atinsko odlikovanje, zato što je kroz ispitivanje građana Atine došao do neprocenjivog rada. Nakon te njegove drske izjave, sudije su se razljutile i tražile su da se odmah izvrši presuda. U trećoj izjavi Sokrat reaguje smireno i opušteno, jer za čoveka koji je vodio normalan život, smrt nije zlo.

Karmides

Aporetski i komplikovani definicijski dijalog o pitanju, šta je obazrivost? Koji dovodi do jedne diferencijalne diskusije, šta znači samog sebe poznavati. Nakon tri pokušaja mladog Karmidesa, da odgovori na pitanje, šta je obazrivost, pobijeni su od strane Sokrata (obazrivost je jedan način odmora, obazrivost je stid, obazrivost je, njeno postojanje).

Eutidem

Sokrat u žustroj agresivnoj raspravi sa dvojicom sofista o pitanju, šta bi mogao čovek pametno da nauči omladinu? Platon suočava Sokratesa sa ozbiljnom potražnjom istine sa erističnom metodom sofista, koji se hvale, da svaku tezu mogu sa lakoćom da obore.

Eutifron

Aporetski definicijski dijalog sa sveštenikom Eutifronom o pitanju, šta je pobožnost. Nakon više uzaludnih pokušaja da se definiše pobožnost, jasno je, da se pobožnost bez znanja pravednosti ne može odrediti.

Zakoni

Jedan jako važan razgovor od 12 knjiga, između tri starija čoveka na putu ka Zevsovoj svetinji, na pitanje, o pretpostavkama koje moraju da se ispune, ako bi čovek hteo da osnuje jednu državu ili grad. Cilj jednog uzornog zakonika mora da ima vrlinu toga grada (knjiga I-III). Jedan dobar grad zavisi od spoljašnjih uslova, kao npr. Prava veličina ili mesto na kome se nalazi taj grad.

Gorgija

Sokrat u jednoj žustroj i agresivnoj raspravi sa trojicom sofista o pitanju, kako bi čovek trebalo da živi? U razgovoru sa poznatim retoričarem Gorgijom o pitanju, šta je retorika i šta bi mogao da podučava jedan retoričar svoje učenike, Gorgija zastupa svoj stav, da učitelj retorike doduše nije stručnjak za stvari o kojima on govori, ali bi zato njegovi učenici kroz retoriku, bili u stanju da donesu kompetentnu odluku o dobrim i važnijim stvarima u životu. Sokrat upućuje dalje, da je znanje o tome neizbežno, šta je pravda a šta nepravda, šta je dobro i šta je loše. U raspravi sa sofistom Polosom argumentuje Sokrat o tome, da govornici ne mogu da rade ono što bi stvarno želeli, jer čovek radi nešto samo onda kada on to stvarno želi, ako uopšte zna, šta je čoveku stvarno u životu od koristi, i kako bi čovek trebalo da živi. Očigledno je to, da taj sofista to nije znao. Retoričar je u stvari jako moćan, jer on kroz svoju retoriku može da ubedi ljude sa svog stanja gledišta; ali dokle god on stvarno ne zna da li je taj njegov stav tačan, može da mu ta njegova ubedljiva moć donese isto toliko štete kao i koristi. Sokrat argumentuje tezu, da je bolje nepravdu trpeti, nego nepravdu činiti. Ljudska se sreća ne sastoji samo u tome, po mogućnosti dugo živeti, nego u tome dobro živeti. Dijalog se završava sa jednom legendom, o sudbini duše nakon čovečije smrti.

Hipija Veći

Hipija maior (takođe: Hippias I. ili veliki Hippias)

O njegovoj ne dokazanoj originalnosti aporetski definisanom dijalogu između Sokrata i slavnog sofiste Hipijasa, o lepoti. Hipijas, koji je održao jedno predavanje o lepoti, a na zahtev Sokrata da objasni šta je lepota, nije mogao da da objašnjenje. Objašnjenje je propalo zato što se Hipijas, iako podučavan od Sokrata kategorički protivio da definitivno da tačan odgovor na to pitanje.

Hipija Manji

Hipija minor (takođe: Hippias II. ili mali Hippias)

O njegovom nesigurnom originalu, rasprava između Sokrata i tog uobraženog sofiste Hipijasa o određivanju prevare i laži.

Ion

Taj pevač Ion, koji sebe smatra velikim Homerovim interpretom svih vremena, nakon razgovora sa Sokratom uvideo je, da je doduše moguće da interpretira Homera, ali samo ako se nalazi u jednom stanju „božanskog ludila“, ali da o pevanju nema pojma.

Kratil

Ovaj filozofski dijalog diskutuje pitanje, da li imena sa kojima mi stvari označavamo, mogu bilo šta o tim stvarima sama da kažu, ili ne.

Kritija

Kritija grčki (Κριτίας)

Nedovršena priča o poreklu Atine, i nekad u moru potonulog ostrva Atlantida. Platon pripisuje to Timaisu, opisivanje idealne države Atlantide.

Kriton

Kriton posećuje svog prijatelja Sokrata u zatvoru i pokušava da ga nagovori da pobegne. Sokrat ne beži, jer za njega cilj života nije, što je moguće duže živeti, nego pravilno živeti.

Lahes

Aporetski definicijski dijalog između Sokrata i dvojice vojskovođa Lahesa i Nikijasa o definiciji hrabrosti. Pitanje: kome bi mogao čovek da poveruje, i da mu da decu na odgajanje, dovodi do protiv pitanja; ko uopšte poseduje znanje o tome, o čemu bi trebalo decu podučavati. Ova diskusija vodi do pitanja o stručnom znanju, a pošto su to dvoje vojskovođa stručnjaci u vođenju rata, morali su da budu u stanju da odgovore Sokratu na pitanje, šta je hrabrost. Niti odgovor; hrabrost je stabilnost pred neprijateljem, niti odgovor; hrabrost je jedna duševna izdržljivost, koja dovodi do kritičnog pitanja sa Sokratovog gledišta. Zadnji odgovor; hrabrost je jedna forma mudrosti, takođe ne uspeva zbog toga što: hrabrost treba razlikovati od ostalih formalnih vrlina, i da specifičnost hrabrosti bude jasna.

Lisid

Aporetski i komplikovani definicijski dijalog, u kome Sokrat vodi razgovor sa dvojicom mladića o pitanju: šta je prijateljstvo, odnosno na osnovu čega se zasniva jedno prijateljstvo. Jasno je, da samo oni pravi prijatelji mogu da budu, ona dvojica koji to stvarno žele, što istinski dobro i njima pripada.

Meneksen

O njegovoj originalnosti ponekad osporavani, ironični, fiktivni i patetski govor, od strane Sokrata palim borcima u Korintskom ratu (koji se odigrava tek nakon Sokrate smrti)

Menon

Aporetski definicijski dijalog. Sokrat razgovara sa Menonom, jednim učenikom od sofiste Gorgijasa, o pitanju: da li vrlina može da se nauči? Pošto se ovo pitanje da samo odgovoriti, ako se pre toga razjasni, šta je jedna vrlina, i zahteva Sokrat od Menona da mu definiše vrlinu. Menon se protivi i obrazložava njegovu protivnost sa time, što vrlinu može samo onda da definiše, ako već bilo kako zna šta je vrlina, jer ako čovek ne zna šta traži, ne može ni da ustanovi šta traži. Menon ostaje nezadovoljan, da bi se upustio u to pitanje da mu definiše vrlinu, on traži agresivno od Sokrata da mu odgovori o poučnosti vrline. Njih dvoje su se dogovorili da prvo ispitaju, da li je vrlina jedno znanje, jer samo onda, ako je vrlina znanje, može se i naučiti. Sa argumentima koji dokazuju da vrlina nije znanje, završava se ovaj dijalog.

Parmenid

U prvom delu su problemi jedne nauke o ideji izbačeni, koji ne mogu da se neposredno reše. U drugom delu dolazi do teške i opširne diskusije o pitanju jedinstvenosti i mnogobrojnosti i učešća jednog na više.

Fedon

Sokratov poslednji dan u zatvoru neposredno pred izvršenjem kazne, gde on u razgovoru sa svojim prijateljima o pitanju, o besmrtnosti duše. Sokrat se ne boji smrti, jer filozofija, kojoj je on sav svoj život posvetio, nije ništa drugo nego unutrašnje čišćenje i jedno vežbanje o smrti, odvajanje besmrtnosti duše od tamnice i tela. Ukoliko je on dospeo do svog cilja sa smrću. Da bi pokazao besmrtnost nastavlja dalje. Pošto je duša razlog života mora pojam razloga tačno da se odredi. To što je razlog života, mora samo da bude živo. Pošto se život suprotstavlja smrti, takođe i duša ne može smrt da prihvati, isto kao kada bi jedan paran broj postao neparan. Šta ne može da prihvati smrt, to je besmrtnost. Dijalog se završava sa jednom legendom o životu duše na onom svetu i o jednom dirljivom opisu Sokratove smrti.

Fedar

Sokrat razgovara sa Fedarom, jednim pristalicom govornika Lusiasa, o Erosu, a pitanje je: kako bi čovek tačno govorio o Erosu. U zaključku drugog dela razmišljanje o retorici i filozofiji.

Fileb

Polazeći od kompleksnih metafizičkih razmišljanja bilo bi pitanje: da li bi jedan radostan život, bio bolji od jednog života znanja, kroz jednu opširniju diferencijalnu analizu različitih radosnih formi, i pojedinih razlikovanja pojma o znanju odlazećeg odgovora, da se jedan dobar život sastoji od mešavine radosti i znanja.

Državnik

Državnik (takođe: predsednik, Politikos)

Pitanje o definiciji predsednika i o njegovom karakterističnom znanju, donosi jedno ponovno primanje ustavne diskusije iz države.

Protagora

Različito vođena rasprava između Sokrata i slavnog sofiste Protagore o pitanju: kako bi čovek trebalo da živi; da li vrlina može da se nauči, u čemu se sastoji jedinica vrline i kakvu funkciju ima znanje o vrlini. Po jednom opširnom uvodu, u kome je Platon slavne sofiste i njihove učenike željnih znanja ironično i vickasto okarakterisao, počinje Sokrat razgovor sa Protagorom o tome, da li je zahtev sofista opravdan, da postanu učitelji vrline. Pitanje ostaje ne odgovoreno, kako se pojedine vrline ponašaju jedna prema drugoj, i da li su jedna jednina vrline, možda mudrost odnosno znanje.

Sofist

Sofista

Pitanje o određivanju sofista vodi ka pitanju: šta čovek razume pod bivstvom, jer sofista je određen kao neko koji jednu svetlost od jedne stvari zna da proizvede; jednu svetlost stvoriti znači, reći nešto što nije; da bi razumeli šta znači, da nešto ništa nije, mora se razjasni šta znači, nešto je, odnosno šta pod postojećem ili bivstvom treba razumeti. Na pitanje o značenju bivstva vodi ka jednoj kritici o četiri metafizičkih projekata, koji izjavljuju o bivstvu. Monizam (taj misli, samo je jedan), Dualizam (taj misli, da ekzistiraju samo dva bivstva), Materijalizam (po tome egsistira, samo šta je materijalno) i Idealizam (po tome samo šta je realno, i šta je idejno).

Država

Država (takođe: Respublica ili Politeia)

Deset knjiga. O obaranju predstavljene teze od sofiste Trasimahosa, da onaj koji je nepravedan, vodi srećniji život, od onoga koji je pravedan (aporetska diskusija u I. knjizi o pitanju, šta je pravednost). Poneki interpreti misle da je u prvoj knjizi početak sopstvenog aporetskog definisanog dijaloga o pitanju pravednosti. II-IV opisuje Platon uglavnom ustav jednog idealnog Polisa (Države) i o pitanju o pravednom vladaru. Knjiga X. opisuje opširnije već navedeno u knjizi II-III kritiku o pesništvu i umetnosti uz pomoć knjiga V-VII u kojima je već razvijena idejna pretpostavka, i to delo se završava jednom legendom o životu duše na onom svetu. Knjiga V-VII određuje četiri formalne mogućnosti o propadanju države. Knjiga VIII-IX vodi do zaključnog dokaza o toj tezi, da samo onaj koji je pravedan može da bude srećan, jer se njegova duša nalazi u harmoniji, i razum teži ka dobrom.

Gozba

Gozba (Simpozium)

Na jednom slavlju u čast Agatona, jednom pesniku tragedije, održava se govor o Erosu. Nakon prvog govora, koji ostaje u okviru Grčke mitologije, nastavlja se drugi u kome Agatonov prijatelj brani Atinsku pederastiju, i jedna treća, u kome jedan lekar pokušava da prirodnom naukom interpretira Erosa.

Tetem

Aporetski definisani dijalog o pitanju, šta je znanje, odnosno saznanje. O obaranju teze o znanju, znanje je opažanje, i znanje je istinsko mišljenje.

Trasimahos

Trasimahos (Thrasymachos): pogledaj pod država

Timej

Platonova prirodna filozofija sa pokušajem jednog konsekventnog matematičkog opisa sveta, koji uostalom leži na pretpostavkama od ideja.