Википедија

Purim

Purim (hebr. פּוּרִים — „ž(d)rijeb”), po Daničićevom prevodu Furim, jevrejski je praznik kojim se obilježava spašavanje jevrejskog naroda od genocida od strane prvog namjesnika Ahemenidskog carstva — Amana. Događaj je prepričan u Knjizi o Jestiri i obično se kao datum navodi 5. vijek prije nove ere.

Purim
Purim Artura Šika
TipJevrejski praznik
TakođeŠurim
ZnačenjeProslava jevrejskog oslobođenja, kako je rečeno u Knjizi o Jestiri (megila)
ObilježavaJevreji
Datum14. adara (u Jerusalimu i svim drevnim gradovima ograđenim zidinama, 15. adara)
2023Zalazak sunca 6. mart – sumrak 7. mart
2024Zalazak sunca 23. mart – sumrak 24. mart
2025Zalazak sunca 13. mart – sumrak 14. mart
PraznovanjeSlušanje knjige o Jestiri u sinagogi, slanje paketa sa hranom i davanje milostinje, oblačenje u kostime, svečana trpeza, zabave i parade, pijenje alkoholnih pića, posebno vina
Povezan saHanuka

Aman je bio vezir persijskog cara Asvira ili Ahašveroša (Kserks I ili Artakserks I, odnosno Kšajarša i Artakšer na staropersijskom) i planirao je da pobije sve Jevreje u carstvu. Njegov planove osujetili su Mardohej i Jestira, njegova rođaka i usvojena ćerka koja je postala persijska carica, nakon što se udala za cara Asvira. Dan izbavljenja postao je dan gozbe i veselja.

Prema Knjizi o Jestiri, te dane bi svi Jevreji trebalo da praznuju gosteći se, veseleći se i šaljući poklone jedni drugima, kao i darove siromašnima. Purim se proslavlja razmjenom poklona u vidu hrane i pića, poznate kao mišloah manot, davanjem priloga za siromašne poznato kao matanot laevjonim, održavanjem prazničnog obroka poznatog kao seudat purim, javnim recitovanjem („čitanjem megile”) Knjige o Jestiri, poznato kao kriat megila, obično u sinagogama, kao i čitanjem dodataka svakodnevnim molitvama poznato kao al hanisim.

Ostali običaji uključuju nošenje maski i kostima, javne proslave i parade (Adlojada) i jedenje homentaša („Amanov čep”); muškarci se podstiču da piju vino ili bilo koje drugo alkoholno piće. Često se poredi sa Noću vještica, zbog nošenja kostima i učestvovanja u karnevalima.

Prema hebrejskom kalendaru, Purim se proslavlja svake godine 14. dana mjeseca adara (a slavi se na adar II u hebrejskim prestupnim godinama koje se dešavaju svake dvije do tri godine), dan poslije pobjede Jevreja nad njihovim neprijateljima. U gradovima koji su u vrijeme Isusa Navina bili zaštićeni okolnim zidinama, Purim se proslavljao 15. dana u mjesecu adar i bio je poznat kao šušan purim, pošto su se borbe u gradu Šušanu nastavile poslije 14 dana Adara. U moderno doba, samo Jerusalim i još nekoliko gradova slave Purim 15. dana adara.

Ime i datum uredi

Purim je množina hebrejske riječi „pur“ (pozajmljenica riječi „puru“ sa akadskog jezika), što znači „puno“.[1][n 1] Njegova upotreba kao naziv praznika potiče iz knjige o Jestiri 3:6–7, gdje se opisuje izbor datuma:

6: [...] pošto mu je rečeno ko je Mardohejev narod, Aman je skovao zavjeru da uništi sve Jevreje, Mardohejev narod, širom Asvirovog carstva. 7: Prvog mjeseca, to jest, mjeseca nisana, dvanaeste godine cara Asvira, pur — što znači „žrijeb“ — bio je bačen pred Amana za svaki dan i svaki mjesec, [sve dok nije pao na] dvanaesti mjesec, odnosno mjesec adar.[3]

Prema hebrejskom kalendaru, proslavlja se svake godine 14. adara, što je šesti mjesec hebrejske godine.[4] U hebrejskim prestupnim godinama, kada se dodaje još jedan mjesec koji se naziva adar I, obični adar se tada naziva adar II i biva 13. mjesec u biblijskoj, odnosno sedmi mjesec u građanskoj godini;[5] u prestupnim godinama uglavnom se slavi 14. adara II,[4] dok neke organizacije tada slave i „mali Purim“ (Purim katan) 14. adara I, a zatim Purim 14. adara II, što obično spada u martu po gregorijanskom kalendaru.[5] Neki Karaitski Jevreji u prestupnim godinama slave Purim 14. adara I kao obični Purim i ne slave drugi 14. adara II, zbog toga što je adar I tada 12. mjesec u biblijskoj godini, za koji je u Knjizi o Jestiri rečeno da se proslavlja Purim.[5]

Narativ Purima uredi

 
Trijumf Mardoheja, slika Pitera Lastmana iz 1624. godine.

Knjiga o Jestiri počinje šestomjesečnom (180-dnevnom) gozbom koju je priredio persijski car Asvir za vojsku, Mediju, satrape i knezove 127 provincija njegovog carstva,[6] nakon čega je priredio sedmodnevnu gozbu i opijanje za stanovnike Šušana (ili Susana[6]), bogate i siromašne, dok je carica Astina priredila odvojenu gozbu za žene u carskom dvoru.[6][7]

Poslednjeg dana sedmodnevne gozbe, Asvir je pijan i na nagovor svojih dvorjana, naredio svojoj ženi Astini da „pokaže svoju ljepotu“ pred plemićima i narodom, noseći svoju carsku krunu.[8] Rabini usmene Tore protumačili su to kao da je želio da ona nosi samo svoju krunu, odnosno da je tražio da bude gola.[9] Carica je to odbila, zbog čega se car naljutio i odlučio je da je ukloni sa položaja i naredio je da mu se predstave sve mlade žene, kako bi mogao da izabere novu caricu koja će zamijeniti Astinu.[10][11] Jedna od njih bila je Jestira, koja je kao mlada ostala siroče i o kojoj je brinuo njen prvi rođak Mardohej.[12][13] Car joj je pokazao naklonost i postala je njegova nova žena.[11][14] Ona nije otkrila svoje porijeklo niti da je Jevrejka, jer joj je Mardohej savjetovao da to ne radi.[10][15] Na osnovu izbora riječi korišćenih u tekstu i zbog činjenice da Tora dozvoljava ujaku da oženi svoju nećaku, neki tekstovi iz rabinske književnosti navode da je ona zapravo bila Mardohejeva žena.[16]

Ubrzo nakon toga, Mardohej je otkrio zavjeru dvojice čuvara palate, Vihtana i Teresa, da ubiju Asvira.[14] Oni su uhapšeni i obješeni, a Mardohejeva služba caru je zabilježena u dnevnim zapisima dvora.[14]

Asvir je postavio Amana za svog namjesnika, prvog poslije cara i naredio je da mu se svi poklone, što je Mardohej, koji je sjedio na kapiji palate, odbio jer je smatrao da treba da se klanja samo Bogu i pao je u Amanovu nemilost.[14] Nakon što je saznao da je Mardohej Jevrejin, Aman je isplanirao da ubije i njega i cijelu jevrejsku manjinu u carstvu.[14] Caru je ispričao da širom njegovog carstva postoji rasijan narod čiji su zakoni drugačiji i koji ne izvršavaju carske zakone i tražio je od cara dozvolu da ih istrijebi, a da će on obezbijediti 10.000 talenata srebra da se donese u riznicu.[14] Car mu je dao svoj prsten, rekavši mu da zadrži srebro a da sa narodom radi šta hoće.[17] Aman je 13. sinana preko pisara napisao pisma svim carevim namjesnicima, vojvodama i kneževima svih naroda, koja je zapečatio carevim prstenom, a z kojem je napisao da se pobiju i istrijebe svu Judejci, i mladi i stari, 13. adara.[17] Kada je Mardohej saznao za planove, obukao je kostrijet i posuo se pepelom u znak žalosti i javno je plakao idući po gradu, a mnogi drugi Jevreji u carstvu su radili isto to, uz široko rasprostranjeno pokajanje i post.[17] Mardohej je došao pred vrata palate, ali mu nije bilo dozvoljeno da uđe u kostrijeti; djevojke i dvorjani Jestirini su joj javili i ona mu je po njima poslala odjeću da se preobuče kako bi mogao da uđe, ali on nije htio da je primi.[17] Jestira je poslala Ataha, koji joj je bio dodijeljen da je služi, da sazna šta je Mardoheju, koji mu je ispričao šta se dogodilo i dao mu je prepis zapovijesti da se istrijebe Judejci, da ga pokaže Jestiri i da joj kaže da ode kod cara da ga moli za svoj narod.[17] Jestira mu je po Atahu poručila da nikome nije dozvoljeno da ode kod cara nepozvan, jer mu u suprotnom prijeti smrtna kazna i da je može spasiti samo ako joj car pruži zlatnu palicu, a ona nije bila pozvana 30 dana.[17]

Mardohej joj je poručio da u palati neće biti sigurnija od bilo kog drugog Jevrejina, a da će, ako bude ćutala, stići spas za Jevreje iz nekog drugog kraja, ali će ona i kuća njenog oca propasti, kao i da je možda uzdignuta na položaj carice da bi bila od pomoći baš u takvoj situaciji.[17] Jestira mu je poručila da okupi sve Judejce u Susanu i da poste za nju tri dana i tri noći, da će ona isto uraditi sa svojim djevojkama i da će onda otići kod cara iako to zakon zabranjuje, poručivši mu „ako poginem neka poginem“.[17] Trećeg dana Jestira je otišla u unutrašnjost dvora, gdje je car sjedio na prijestolu, a kad je vidio pružio je zlatnu palicu prema njoj i upitao je šta hoće, rekavši da će joj dati i polovinu carstva ako hoće.[18] Jestira mu je odgovorila da zajedno sa Amanom dođe na gozbu koju je pripremila, a na gozbi kada je opet upitao šta želi, zamolila ga je da dođe ponovo sjutra sa Amanom na gozbu i da će tada reći.[18] Aman je nakon gozbe na kapiji ponovo sreo Mardoheja, koji nije htio da se pomjeri niti da se pokloni, što je ponovo uvrijedilo Amana, koji je podstaknut od svoje žene Serese i prijatelja napravio vešala za Mardoheja, sa namjerom da ga tu objesi sledećeg dana prije gozbe.[18]

Te noći car nije mogao da spava pateći od nesanice i naredio je da mu donesu knjigu o znamenitim događajima, koju su mu čitali. Kad su došli do zapisa kako je Mardohej rekao za dva dvoranima koji su planirali zavjeru, car je pitao kakva mu je čast učinjena za to i rečeno mu je da nije urađeno ništa.[18] U tom trenutku je Aman došao da kaže caru da se objesi Mardohej na vješala koja je pripremio, ali ga je kad je došao car pitao šta treba učiniti čovjeku koga car hoće da proslavi. Aman je mislio da car misli na njega i rekao je da mu treba donijeti carsko odijelo, dati mu konja na kojem car jaše i staviti mu carski vijenac na glavu, a da neko od najvećih knezova treba da obuče tog čovjeka kojeg car hoće da proslavi i da ga provedu na konju po ulicama i govore „ovako biva čovjeku koga car hoće da proslavi“.[18] Car mu je naredio da uzme odijelo i konja i da sve to što je rekao uradi Mardoheju koji sjedi ispred carskih vrata.[19][20] Aman ga je obukao i vodio ga na konju po ulicama, a zatim je ispričao ženi i prijateljima šta mu se desilo, koji su mu rekli: „kad je od judejskog plemena Mardohej pred kojim si počeo padati, nećeš ga pobijediti.“[19]

Kasnije te večeri, car i Aman su prisustvovali drugoj gozbi koju je pripremila Jestira, na kojoj ju je car opet pitao šta želi; Jestira je tražila od njega da joj pokloni njen život kao želju i njen narod kao molbu, rekavši da su ona i njen narod prodati da ih pobiju i istrijebe.[19] Car ju je upitao ko se usudio da to uradi, na šta je ona odgovorila da im je neprijatelj Aman.[19] Car se naljutio i otišao je u vrt, a Aman je ostao da moli caricu Jestiru da mu poštedi život; kada se car vratio, Arvona, jedan od dvorana, rekao mu je da je Aman kod svoje kuće napravio vješala za Mardoheja, nakon čega je car naredio da Amana objese na njih.[19] Car je Jestiri poklonio Amanovu kuću, a Jestira mu je rekla ko joj je Mardohej, kome je tada car dao prsten, a Jestira Amanovu kuću.[19]

 
Ilustracija Knjige o Jestiri, car daje svoj prsten Mardoheju.

Nakon toga, Jestira je ponovo molila cara za svoj narod, traživši mu da piše da se poreknu naredbe Amanove da se istrijebe svi Judejci u carstvu.[21] Car je rekao Jestiri i Mardoheju da pišu u njegovo ime za Judejce šta hoće i zapečate njegovim prstenom, jer ono što se piše u njegovo ime i zapečati se prstenom ne može da se porekne.[19] Oni su pozvali pisare 23. sivana i napisali su pisma koja su poslali u 127 teritorija carstva, napisavši svakom narodu njihovim jezikom i Judejcima njihovim;[19] u pismima su poručili da car dopušta Judejcima u svim gradovima da se skupe i brane svoj život, da pobiju i istrijebe svaku vojsku bilo kojeg naroda ili zemlje koja bi ih napala, kao i njihovu djecu i žene i da mogu da uzmu imanja narodu koji pobijede.[19] U svakom gradu i teritoriji gdje je stigla naredba počelo je veselje, a mnogi od drugih naroda su postali Judejci jer ih je bilo strah od Jevreja.[21]

Na dan 13. adara, kada je trebalo da se izvrši prvobitna careva naredba, Judejci su se skupili u svojim gradovima kako bi se branili, ali niko nije smio da ih napadne, a podržavali su ih svi kneževi, namjesnici i upravnici, jer su se bojali Mardoheja.[21] Jevreji su napali i pobili svoje neprijatelje, ubivši 500 ljudi u Susanu i desetoro Amanovih sinova, ali nijesu dirali plijen, dok su širom carstva ubili 75.000 ljudi.[22] Kada je car čuo za to, ispričao je Jestiri i pitao je šta želi još. Ona ga je zamolila da dopusti Judejcima da i narednog dana postupaju isto i da se desetorica Amanovih sinova objese na vješala.[23] U Susanu su Judejci ubili 300 ljudi 14. adara, ali nijesu dirali plijen, dok su u ostalim djelovima carstva priredili gozbu, uz veselje.[23]

Mardohej je preuzeo položaj drugog po rangu posle cara i naredio je da se 14. i 15. adara svake godine organizuje proslava i veselje.[23]

Sveto pismo i rabinski izvori uredi

 
Svitak Knjige o Jestiri.

Primarni izvor koji se odnosi na porijeklo Purima je Knjiga o Jestiri, koja je postala poslednja od 24 knjige hebrejske Biblije koju su mudraci Velikog sabora kanonizovali. Datovana je u 4. vijek prije nove ere[24] i prema Talmudu, bila je korekcija od strane Velike skupštine originalnog Mardohejevog teksta.[25]

Traktat Megila u Mišni (redigovano oko 200. godine nove ere) bilježi zakone koji se odnose na Purim. Prateće Tosefta (redigovano u istom periodu) i Gemara (u Jerusalimskom i Vavilonskom Talmudu redigovano oko 400 godine nove ere, odnosno oko 600 godine nove ere)[26] bilježe dodatne kontekstualne detalje kao što je taj da je carica Astina bila ćerka Valtasara;[27] zabilježeni su i detalji koji se slažu sa Josifovim, kao taj da je Jestira kraljevskog porijekla i da je njen pra ujak bio David, kralj Izraela i Judeje.[28] Jestira se kratko pominje u Traktatu Hulin (Bavli Hulin 139b),[29] a o idolopoklonstvu u vezi sa obožavanjem Amana govori se u Traktatu Sanhedrin (Sanhedrin 61b).[30]

Djelo Ester Raba je midraški tekst podijeljen na dva dijela.[31] Prvi dio je datiran oko 500 godine nove ere i pruža egzegetski komentar na prva dva poglavlja hebrejske knjige o Jestiri, a takođe pruža izvorni materijal za Targum Šeni.[31] Smatra se da je drugi dio možda redigovan tek u 11. vijeku nove ere i sadrži komentare na preostala poglavlja Knjige o Jestiri.[31] Takođe sadrži dodatni kontekstualni materijal koji se nalazi u Josiponu (hronika jevrejske istorije od Adama do Titovog doba za koju se vjeruje da su je napisali Josipon ili Josif ben Gorion).[32]

Istorijski pogledi uredi

Tradicionalni istoričari uredi

 
Aman poražen, gravira iz 1578.

Smatra se da je Asvir ili Ahašveroš ime koje je korišćeno za vladara iz tog doba, vjerovatno Kserks I ili Artakserks I (Kšajarša i Artakšer na staropersijskom).[33][34][35][36] Istoričar iz 1. vijeka nove ere, Josif Flavije, pisao je o porijeklu Purima u 11. knjizi svojih Antikviteta o Jevrejima. On je pratio hebrejsku Knjigu o Jestiri, ali je uključio neke dodatne materijale koji se nalaze u grčkoj verziji (Septuaginta), tako što on takođe identifikuje Asvira kao Artakserksa I i pruža tekst carevog pisma. Takođe pruža dodatne informacije o datiranju događaja koji se odnose na Jezru i Nemiju.[37] Zabilježio je persijski progon Jevreja i pominje da su Jevreji bili prisiljeni da obožavaju svetilišta koja su podigli Persijanci.[37][38]

Josipon, kompilacija jevrejske istorije iz 10. vijeka, uključuje izvještaj o porijeklu Purima u svom poglavlju 4. On takođe prati originalni biblijski izvještaj i uključuje dodatne tradicije koje se podudaraju sa onima koje se nalaze u grčkoj verziji i onima o kojima je pisao Josif (za koga autor tvrdi da je izvor), sa izuzetkom detalja pisama pronađenih u poslednjim radovima. Takođe pruža i druge kontekstualne informacije koje se odnose na jevrejsku i persijsku istoriju, kao što je identifikacija Darija Medijskog kao Kirovog ujaka i tasta.[39]

Kratak persijski izvještaj o događajima dao je islamski istoričar Abu Džafar Muhamed ibn Džarir el Tabari u svojoj knjizi Istorija proroka i kraljeva (završena 915. godine).[40] Zasnivajući svoj izvještaj na jevrejskim i hrišćanskim izvorima, El Tabari je pružio dodatne detalje, kao što je originalni persijski oblik „Asturija“ za „Jestiru“.[41] On smatra da su se događaji desili u vrijeme vladavine Ardašira Bahmana (Artakserks II),[42] ali ga miješa sa Ardaširom el Tavilom el Ba (Artakserks I), dok pretpostavlja da je Asvir ime suvladara.[41] Još jedan kratak persijski izvještaj je zabilježio Masudi u knjizi Zlatne livade (završeno 947. godine).[43] On pominje jevrejsku ženu koja se udala za persijskog cara Bahmana (Artakserks II) i izbavila svoj narod,[42][44][45] čime potvrđuje tu identifikaciju Asvira. On takođe pominje ženinu ćerku, Humai, koja nije poznata u jevrejskoj tradiciji, ali je prisutna u persijskom folkloru. El Tabari je naziva Humani i priča kako ju je njen otac (Ardašir Bahman) oženio. Firdusi u svojoj knjizi Šahname (oko  1000 n. e.) takođe govori o tome da se kralj Bahman oženio sa Humai.[46]

Biblijski komentari iz 19. vijeka generalno poistovećuju Asvira sa Kserksom I Persijskim.[47]

Sve knjige Starog zavjeta, osim knjige o Jestiri, arheolozi su otkrili među svicima sa Mrtvog mora u 20. vijeku.[48]

Savremeni naučni pogledi uredi

Neki istoričari iz Bliskog istoka i Persije tvrde da Purim zapravo nema istorijsku osnovu. Amnon Necer i Šaul Šaked ističu da su imena „Mardohej“ i „Jestira“ slična imenima vavilonskih bogova Marduka i Ištar.[49][50] Naučnici Mekalou, Muhamad Dandamaev i Šaked smatraju da je Knjiga o Jestiri istorijska izmišljotina.[50][51][52] Ameli Kurt smatra da je Knjiga o Jestiri nastala u helenističkom periodu i da pokazuje perspektivu persijskog dvora identičnu klasičnim grčkim knjigama.[53] Šaked je istakao da je datum sastavljanja knjige nepoznat, ali da je to bilo najvjerovatnije ne mnogo poslije pada Ahemenidskog carstva, tokom partskog perioda, možda u 3. ili 2. vijeku prije nove ere.[50] Mekalou takođe ističe da je Herodot zabilježio ime carice Kserksa I kao Amestrija (Otanova ćerka), a ne kao Jestira.[52] Naučnici Albert Baumgarten, David Sperling i R. J. Litman ističu da je, prema Herodotu, Kserks mogao da se oženi samo ćerkom jednog od šest saveznika svog oca Darija I.[54][55]

Obredi uredi

 
Ljudi obučeni za Purim u Kibuc zajednici Gan Šmuel, 1952.

Purim ima više nacionalni nego vjerski karakter, a njegov status praznika je na drugom nivou od onih dana koje je Tora odredila za svete i tokom njega se ne recituje Halel.[56] Kao takav, prema nekim vlastima, poslovne transakcije, pa čak i fizički rad su dozvoljeni na Purim pod određenim okolnostima.[57] Posebna molitva (Al Hanisim – „Za čuda“) se ubacuje u molitve Amida tokom večernjih, jutarnjih i popodnevnih molitvi, a takođe je uključena u Birkat Hamazon („Milost posle jela“).[58]

Četiri glavne obaveze tokom dana su slušanje javnog čitanja, obično u sinagogi, knjige o Jestiri uveče i ponovo sledećeg jutra (kriat megila), slanje poklona za hranu prijateljima (mišloah manot), davanje milostinje siromašnima (matanot laevjonim), kao i jedenje svečanog obroka (seudat micva).[59][60] Tri poslednje obaveze važe samo tokom dnevnih sati Purima.[60]

Čitanje Megile uredi

 
Djeca tokom Purima na ulicama Jerusalima 2006.

Prva vjerska ceremonija koja se organizuje za proslavu Purima je čitanje knjige o Jestiri („Megila“) u sinagogi,[61] propis koji se u Talmudu (Megila 2a) pripisuje mudracima Velike skupštine, čiji je član bio Mardohej.[62] Prvobitno je taj propis trebalo da se poštuje tek 14. adara, ali je kasnije rabin Džošua ben Levi, u 3. vijeku nove ere propisao da se Megila čita i uoči Purima.[63] Takođe, on je obavezao žene da prisustvuju čitanju Megile, jer su i žene bile dio čuda.[63] Smatra se da su dva razloga zašto su žene igrale glavnu ulogu u čudu; prvi je taj što je upravo preko jedne žene, carice Jestire, ostvareno čudesno izbavljenje Jevreja (Rašbam),[64] dok je drugi taj što su i žene bile ugrožene genocidnom uredbom i zbog toga su bile ravnopravne korisnice čuda (Tosafot).[64]

U Mišni, recitovanje blagoslova pri čitanju Megile nije univerzalno priznata obaveza, ali Talmud, kasnije djelo, propisuje tri blagoslova prije čitanja i jedan blagoslov poslije čitanja.[65] Talmud je dodao i neke druge odredbe, kao što su ta da čitalac treba da izgovori imena deset Amanovih sinova u jednom dahu, da naznači njihovu istovremenu smrt.[66] Dodatni običaj koji je vjerovatno počeo u srednjem vijeku je da skupština naglas recituje sa čitaocem stihove Jestira 2:5, Jestira 8:15–16 i Jestira 10:3, koji govore o poreklu Mardoheja i njegovoj pobjedi.[67]

 
Purim na ulicama Tel Aviva 2015.

Megila se čita uz kantalaciju (tradicionalno pjevanje) koja se razlikuje od pjevanja koje se koristi u uobičajenom čitanju Tore.[68] Pored tradicionalnog pjevanja, postoji nekoliko stihova ili kratkih fraza u Megili koji se pjevaju u drugom pjevanju, pjevanju koje se tradicionalno koristi tokom čitanja knjige Plač Jeremijin (knjiga Tužaljki).[69] Ti stihovi su posebno tužni ili se odnose na Jevreje koji su u izgnanstvu.[69] Kada čitalac Megile pređe na melodiju knjige Tužaljki za te fraze, to pojačava osjećaj tuge kod slušalaca.[69]

Na nekim mjestima Megila se ne pjeva, već se čita kao pismo, zbog naziva igeret („poslanica“), koji se primjenjuje na Knjigu o Jestiri.[70] Takođe je uobičajeno još od vremena ranog srednjeg vijeka Geonima da se cijela Megila odmota prije nego što se pročita, da joj se da izgled poslanice.[65][71] Prema halahi (jevrejskom zakonu), Megila može da se čita na bilo kom jeziku koji je razumljiv slušaocima.[72]

Prema Mišni (Megila 30b),[73] priča o napadu na Jevreje od strane Amaleka, rodonačelnika Amana, takođe treba da se pročita.[74]

Blagoslovi prije čitanja Megile uredi

Prije čitanja Megile na Purim, i noću i ponovo ujutru, čitalac Megile recituje tri blagoslova a nakon svakog blagoslova zajednica odgovara sa „Amin“.[75] Prilikom jutarnjeg čitanja Megile, treći blagoslov se odnosi na ostale svetkovine u danu kao i na čitanje Megile:[75]

Hebrejski Srpski
hebr. ברוך אתה יי אלהינו מלך העולם אשר קדשנו במצותיו וצונו על מקרא מגלה
 Blagosloven si, Gospode moj, Bože naš, Care svemira, Koji si nas posvetio Svojim zapovijestima i zapovijedio nam da čitamo Megilu.
hebr. ברוך אתה יי אלהינו מלך העולם שעשה נסים לאבותינו בימים ההם בזמן הזה
 Blagosloven si, Gospode moj, Bože naš, Care svemira, Koji si učinio čuda našim precima, u one dane u ovo doba.
hebr. ברוך אתה יי אלהינו מלך העולם שהחינו וקימנו והגיענו לזמן הזה
 Blagosloven si, Gospode moj, Bože naš, Care svemira, koji si nas održao u životu, podržao i doveo nas u ovo doba.

Blagoslov i recitacije nakon čitanja Megile uredi

Nakon čitanja Megile, svaki član zajednice koji je čuo čitanje recituje blagoslov.[75]Taj blagoslov se ne čita osim ako minijan (kvorum) nije bio prisutan čitanju Megile.[75]

Hebrejski Srpski
hebr. ברוך אתה יי אלהינו מלך העולם האל הרב את ריבנו והדן את דיננו והנוקם את נקמתינו והמשלם גמול לכל איבי נפשנו והנפרע לנו מצרינו ברוך אתה יי הנפרע לעמו ישראל מכל צריהם האל המושיע
 Blagosloven si, Gospode moj, Bože naš, Care svemira Koji preuzima našu tugu, sudi naše zahtjeve, osveti našu nepravdu; Koji donosi pravednu odmazdu svim neprijateljima naše duše i traži osvetu za nas od naših neprijatelja. Blagosloven si Gospode moj, koji tražiš osvetu za svoj narod Izrailja od svih njegovih neprijatelja, Bog koji donosi spasenje.

Poslije noćnog čitanja Megile recituju se dva pasusa.[75]

Prvi je akrostih pjesma koja počinje svakim slovom hebrejskog alfabeta, počevši sa „Ko je odbacio savjet naroda i poništio savjet lukavih. Kada je zao čovjek ustao protiv nas, bezobzirna zla grana Amalekovog potomstva...“ i završavajući sa "Ruža Jakovljeva je bila vedra i vesela, kada su zajedno vidjeli Mardoheja obučenog u carsko plavo. Ti si im vječno spasenje i nada kroz generacije.“[75]

Drugi se recituje noću, ali posle jutarnje Megile čita se samo dio:

Jakovljeva ruža je bila vedra i vesela, kada su zajedno vidjeli Mardoheja obučenog u carsko plavo. Ti si im bio vječno spasenje i njihova nada kroz naraštaje.[75]

Noću i ujutru se recituje kompletan pasus.[75]

Hebrejski Srpski
hebr. שושנת יעקב צהלה ושמחה בראותם יחד תכלת מרדכי. תשועתם היית לנצח ותקותם בכל דור ודור. להודיע שכל קויך לא יבשו ולא יכלמו לנצח כל החוסים בך. ארור המן אשר בקש לאבדי ברוך מרדכי היהודי. ארורה זרש אשת מפחידי ברוכה אסתר בעדי וגם חרבונה זכור לטוב
 Da objavim da se neće postidjeti svi koji se u Tebe nadaju; niti se ikad ponižavaju oni koji se u Tebe uteče. Neka je proklet Aman koji je htio da me uništi, blagosloven bio Mardohej Jehudi. Neka je prokleta Zeres, žena mog teroriste, blagoslovena Jestira koja se žrtvovala za mene — i Harvona, takođe, neka bude upamćena po dobru [što je predložila kralju da se Aman objesi na vješala.[76]][75]

Žene i čitanje Megile uredi

 
Knjiga o Jestiri sa pokazivačem Tore.

Žene imaju obavezu da slušaju Megilu jer su i one bile uključene u čudo.[77] Ortodoksne zajednice, uključujući većinu savremenih ortodoksnih, uglavnom ne dozvoljavaju ženama da vode čitanje Megile. Rabinski autoriteti koji smatraju da žene ne treba da čitaju Megilu same, zbog nesigurnosti koji blagoslov treba da izgovaraju nakon čitanja, slažu se da one imaju obavezu da je čuju. Prema tim vlastima, ako žene ili muškarci, ne mogu da prisustvuju službama u sinagogi, Megilu treba da im čita nasamo svaki muškarac stariji od trinaest godina.[78] Često u ortodoksnoim zajednicama postoji posebno javno čitanje samo za žene, koje se obavlja bilo u privatnoj kući ili u sinagogi, ali Megilu čita muškarac.[79]

Neki savremeni ortodoksnoi lideri smatraju da žene mogu da služe kao javni čitaoci Megile. Ženska čitanja megile su postala sve češća u liberalnijem savremenom ortodoksnom judaizmu, iako žene mogu da čitaju samo za druge žene, prema aškenaskim vlastima.[80]

Brisanje Amanovog imena uredi

 
Drveni grager za Purim (rašan).

Kada se Amanovo ime izgovara naglas tokom javnog čitanja Megile u sinagogi, što se dešava 54 puta, prisutni prave buku kako bi potisnuli ili „izbrisali“ njegovo ime.[81] Smatra se da je ta praksa počela od tosafista (vodećih francuskih i njemačkih rabina iz 13. vijeka).[82][83] U skladu sa odlomkom u Midrašu, gdje se objašnjava da stih „Izbriši sjećanje na Amaleka“[84] znači „izbrisati ga čak i od drveta i kamenja“,[83] razvio se običaj da se na dva glatka kamena ispiše ime Amana, potomka Amaleka, i da se kucaju dok se ime ne izbriše.[83] Neki su ispisivali ime Aman na đonu svojih cipela, a na pomen imena kucali nogama u znak prezira.[82] Drugi metod je bio korišćenje bučne čegrtaljke, nazvane rašan (od hebrejskog ra-ash, što znači „buka“) i grager na jidišu.[85][86] Neki od rabina su protestovali protiv tih burnih istupa, smatrajući ih ometanjem javnog bogosluženja, ali je običaj korišćenja čegrtala u sinagogi na Purim postao skoro univerzalan, sa izuzetkom španskih i portugalskih Jevreja i drugih sefardskih Jevreja, koji smatraju da je to nepravilan prekid čitanja.[87]

Pokloni u vidu hrane i dobrotvorne svrhe uredi

 
Veselo umotane korpe slatkiša, grickalica i drugih namirnica koje se daju kao poklon na Purim.

Knjiga o Jestiri propisuje „slanje časti jednog čovjeka drugome i darova siromašnima“.[88] Prema halahi, svaka odrasla osoba mora jednoj osobi dati najmanje dvije različite namirnice, a dvojici siromašnih najmanje dvije dobrotvorne donacije.[89] Paketi sa hranom se nazivaju mišloah manot („slanje porcija“), a u nekim krugovima je taj običaj prerastao u veliki događaj darivanja.[90][91]

Da bi se ispunila micva davanja milostinje za dvoje siromašnih ljudi, što je poznato kao matanot laevjonim,[92] može se dati ili hrana ili novac koji je jednak količini hrane koja se pojede tokom redovnog obroka. Mojsije Majmonid je u svom djelu napisao da je bolje potrošiti više na dobrotvorne svrhe nego na davanje mišloah manot.[93] U sinagogi se redovno prikupljaju dobrotvorne donacije tokom praznika, a novac se dijeli među onima kojima je potreban. Među siromašnima se ne pravi razlika; svako ko je spreman da prihvati dobročinstvo može da učestvuje. Najsiromašniji Jevrejin, čak i onaj koji je i sam zavisan od milostinje, dužan je da daje drugim siromašnim ljudima.[89][94]

Praznični obrok i piće uredi

 
Ortodoksni Jevreji piju na Purim tišu u Bnej Braku 2012.

Na dan Purima održava se svečani obrok koji se zove seudat purim.[95] Najpoznatija tradicionalna poslastica za Purim je hamantašen, pecivo u obliku trougla koji predstavlja trouglasti šešir Amana i obično sadrži slatko punjenje, poput čokolade ili džema.[4]

Postoji dugogodišnji običaj da se pije vino na gozbi.[96][97] Običaj potiče od izjave u Talmudu koja se pripisuje rabinu po imenu Rava, a u kojoj se kaže da ljudi treba da piju na Purim sve dok ne budu mogli da razlikuju arur Amana („Proklet je Aman“) i baruha Mardoheja („Blagosloven je Mardohej“).[97][98] Ispijanje vina je istaknuto u skladu sa veselom prirodom gozbe, ali pomaže i da se simulira iskustvo duhovnog sljepila, pri čemu se ne može razlikovati dobro (Mardohej) i zlo (Aman), što se smatra radikalnim odstupanjem od normalne jevrejske prakse samokontrole i održavanja sposobnosti da se prave ključne razlike, kao što je između dobra i zla;[99] drugi tumače to poređenje kao da Bog treba jednako da se slavi zbog Amanovog pada i zbog Mardohejevog uzdizanja.[100] Ispijanje vina se zasniva na činjenici da se spasenje Jevreja dogodilo kroz vino.[101] Konzumaciju alkohola su rane vlasti kasnije kodifikovale, a dok su jedni zagovarali potpuno pijanstvo, drugi su, u skladu sa mišljenjem mnogih ranih i kasnijih rabina, učili da treba piti samo malo više nego obično i onda zaspati, uz objašnjenje da u snu neće moći da razlikuju prokletstvo od blagoslova.[102] Drugi autoriteti, uključujući Magena Avrahama, napisali su da osoba treba da pije sve dok ne bude mogla da izračuna gematriju (numeričke vrijednosti) obje fraze.[103]

Post uredi

Jestirin post, koji se održava prije Purima, 13. adara, originalni je dio proslave Purima, koji se pominje u Jestiri 9:31 i 9:32.[104] Prvi koji pominje Jestirin post je Ahai iz Šabe u 8. vijeku, u Šeiltotu 4, nakon čega post 13. adara pominju u 9. vijeku Natronai Gaon, Sadija Gaon, Šedira Gaon i Hai Gaon.[105] Razlog koji se navodi za njegovu instituciju zasniva se na tumačenju Jestire 9:18, Jestire 9:31 i Talmuda Megile 2a, gdje piše: „13. je bilo vrijeme okupljanja“,[106] za koje se objašnjava da je okupljanje imalo i svrhu javne molitve i posta. Neki su postili tri dana u spomen na Jestirin post, ali pošto je post bio zabranjen tokom mjeseca nisana, izabrani su prvi i drugi ponedeljak i četvrtak poslije Purima.[107] Post 13. adara je nastavio da se poštuje, ali kada taj datum padne na Šabat, post se pomjera nazad na prethodni četvrtak, a petak je neophodan za pripremu za subotu i sledeći festival Purima.[104]

Običaji uredi

Pozdrav uredi

Uobičajeno je da se pozdravljaju na Purim na hebrejskom sa Chag Purim Sameach, na jidišu sa ah freilichin Purim ili na ladinou Purim Allegre.[108] Sa hebrejskog se prevodi kao „Srećan praznik Purim“, dok se sa jidiša i ladinoa prevodi kao „Srećan Purim“.[109][110]

Maskiranje uredi

 
Djevojčica iz Izraela obučena kao kauboj, dok drži svoju purimsku korpu sa slatkišima (2006)

Smatra se da je običaj maskiranja u nošnje i nošenja maski vjerovatno nastao kod italijanskih Jevreja krajem 15. vijeka.[111] Na koncept je vjerovatno uticao rimski karneval i proširio se širom Evrope, a praksa je uvedena u zemlje Bliskog istoka tek tokom 19. vijeka. Prvi jevrejski kodifikator koji je pomenuo običaj bio je Juda Minc.[112] Većina vlasti ističe zabrinutost zbog mogućeg kršenja biblijskog zakona ako muškarci oblače žensku odjeću, ali neki dozvoljavaju sve oblike maskenbala, jer se na njih gleda kao na oblike veselja. Neki rabini su dozvolili i nošenje rabinski zabranjenog šatneza.[113]

Jedan od navedenih razloga za običaj jeste taj da ošto je dobročinstvo centralna karakteristika praznika, kada se davaoci i primaoci maskiraju, to omogućava veću anonimnost čime se čuva dostojanstvo primaoca.[114] Takođe, smatra se da je to način oponašanja Boga koji je „prikrio“ svoje prisustvo iza prirodnih događaja koji su opisani u knjizi o Jestiri i ostao je skriven (ali uvijek prisutan) u jevrejskoj istoriji od uništenja Prvog hrama, pa se kao razlog za maskiranje navodi taj što aludira na skriveni aspekt čuda Purima, koje je bilo „prikriveno“ prirodnim događajima, ali se smatra da je djelo Svemogućeg.[113]

Dodatna objašnjenja za maskiranje su zasnovana na Targumu o Jestiri (poglavlje 3), u kojem se kaže da je Amanova mržnja prema Mardoheju proistekla iz Jakovljevog „oblačenja“ kao Isav da bi dobio Isakove blagoslove.[115] Takođe se pominju i drugi koji su se „obukli“ ili sakrili, a koji se pominju u knjizi o Jestiri; Jestira koja ne otkriva da je Jevrejka,[115] Mardohej koji se obukao u kostrijet,[115] kao i kasnije Mardohej obučen u carsku odjeću.[115] Spominje se i citat iz knjige, u kojem se navodi: „mnogi od naroda ove zemlje postadoše Jevreji, jer ih obuze strah od Jevreja“,[116] o čemu je Vilna Gaon rekao da ti gentili nisu bili prihvaćeni kao preobraćenici jer su samo spolja izgledali kao Jevreji, jer su to radili iz straha;[115] Objašnjenje za maskiranje dato je i u primjeru koji je naveden u Talmudu Megila 12a, o pretvaranju koje se dešavalo samo u „spoljašnjem izgledu“,[117] da su se Jevreji klanjali Amanu samo spolja, čvrsto se držeći svog jevrejskog vjerovanja iznutra, a shodno tome, Bog je samo dao privid kao da je trebalo da se unište svi Jevreji, dok je iznutra znao da će ih spasiti.[115]

Djevojčice se obično prerušavaju u Jestiru, a dječaci u Mardoheja, ali se takođe koriste i brojni drugi kostimi, dok neki Jevreji oblače i svoje kućne ljubimce u kostime.[118] Zbog prerušavanja i učestvovanja na festivalima i maskembalima, poredi se sa Noću vještica, a ponekad se naziva i jevrejska noć vještica.[118] Prodavnica kostima za Purim u Bruklinu otvorena je samo tokom nekoliko mjeseci i prodaje razne vrste kostima, kao što su superjunaci i razni emotikoni.[119]

Spaljivanje Amanove slike uredi

U 5. vijeku postojao je običaj da se na Purim spali Amanova slika.[111] Spektakl je izazvao gnijev ranih hrišćana koji su ismijavanje i „pogubljenje“ Amanovog lika protumačili kao prikriveni pokušaj da se ponovo odigra Isusova smrt i ismije hrišćanska vjera. Takve manifestacije su bile zabranjene za vrijeme vladavine Flavija Avgusta Honorija (395–423) i Teodosija II (408–450).[111] Običaj je bio popularan tokom Geonskog perioda (9. i 10. vijek),[111] a jedan naučnik iz 14. vijeka je opisao kako su ljudi jahali ulicama Provanse držeći jelove grane i trubeći u trube oko Amanove lutke koja je obješena i kasnije spaljena.[120] Praksa se nastavila u 20. vijeku, a djeca su Amana tretirala kao neku vrstu „Gaja Foksa“.[121] Početkom 1950-ih, običaj se još uvijek poštovao u Iranu i nekim udaljenim zajednicama u Kurdistanu,[120] gdje bi im se mladi muslimani ponekad pridružili.[122]

Predstave uredi

 
Predstava Purim spil u Drezdenu, Njemačka, 2016.

Purim spil (Purimska predstava) je komična dramatizacija koja pokušava da prenese sagu priče o Purimu.[123]

Do 18. vijeka, u nekim djelovima istočne Evrope, Purimske predstave su evoluirale u široke satire sa muzikom i plesom za koje je priča o Jestiri bila samo izgovor. Do sredine 19. vijeka neke predstave su se zasnivale i na drugim biblijskim pričama. U 21. vijeku, purimske predstave mogu da se vrte oko svega što se tiče Jevreja, judaizma ili čak ogovaranja zajednice, a koje će donijeti veselje i komično olakšanje publici koja slavi taj dan.[123][124]

Pjesme uredi

Pjesme povezane sa Purimom zasnovane su na izvorima koji su talmudski, liturgijski i kulturni. Tradicionalne pjesme Purima uključuju Mishenichnas Adar marbim be-simcha („Kada uđe [hebrejski mjesec] Adar, imamo mnogo radosti“ — Mišna Tanit 4:1) i LaYehudim haitah orah ve-simchah ve-sasson ve-yakar („Jevreji su imali svjetlost i veselje, radost i čast“ — Jestira 8:16).[125] Molitva Šošanat Jakov pjeva se na kraju čitanja Megile.[126] Postoji i veliki broj dječjih pjesama (sa neliturgijskim izvorima), kao što su Bio jednom opaki zli čovjek,[127][128] Ani Purim,[129] Chag Purim, Chag Purim, Chag Gadol Hu LaYehudim,[130][131] Mishenichnas Adar, Shoshanas Yaakov, Al HaNisim, VeNahafoch Hu, LaYehudim Hayesa Orah, U Mordechai Yatza, Kacha Yay'aseh, Chayav Inish, Utzu Eitzah.[132]

Tradicionalna hrana uredi

 
Hamantaš od domaće šljive.

Na Purim, Jevreji Aškenazi i Izraelski Jevreji (i aškenaskog i sefardskog porijekla) jedu trouglasta peciva koja se zovu hamantaš („Amanovi džepovi“) ili oznei Haman („Aamanove uši“).[110] Slatko tijesto za pecivo se razvalja, siječe na krugove i tradicionalno se puni filom od malina, kajsija, urmi ili maka. U moderno doba, koristi se i čokolada, dok postoje i netradicionalni eksperimenti kao što je pica hamantaš.[133] Pecivo se umotava u trouglasti oblik sa nadjevom, koji može da bude skriven ili vidljiv. Među sefardskim Jevrejima se jede prženo pecivo zvano fazuelos, kao i niz pečenih ili prženih peciva pod nazivom Orejas de Haman (Hamanove uši) ili Hojuelas de Haman.[134]

Sjeme, orašasti plodovi, mahunarke i zeleno povrće se obično jedu na Purim, jer Talmud ističe da je carica Jestira jela samo te namirnice u Asvirovoj palati, pošto nije imala pristup košer hrani.[135]

Kreplah, vrstu knedli punjenih kuvanim mesom, piletinom ili džigericom i servirane u supi, tradicionalno služe Jevreji Aškenazi na Purim. „Skrivanje“ mesa unutar knedle služi kao još jedan podsjetnik na priču o Jestiri, jedinoj knjizi hebrejskih spisa pored Pjesme nad pjesmama koja ne sadrži ni jednu jedinu referencu na Boga, koji djeluje kao da se krije iza kulisa.[136]

Arani haluška, vrsta haluške koja se sastoji od prženih loptica i krema od vanile, tradicionalna je za Jevreje iz Mađarske i Rumunije, kao i za njihove potomke.[137]

U srednjem vijeku, evropski Jevreji su jeli niliš, vrstu blinca ili galeta.[138]

Posebni hljebovi se peku među raznim zajednicama. U marokanskim jevrejskim zajednicama, purimski hljeb se zove ojos de Haman („Amanove oči”) i ponekad se peče u obliku Amanove glave, a oči, koje su napravljene od jaja, iščupaju se kako bi se demonstriralo uništenje Amana.[139]

Kod poljskih Jevreja, koilic, purim hala od suvog grožđa koja se peče u dugačkom uvrnutom kolutu i prelivena malim šarenim bombonima, služi da dočara živopisnu prirodu praznika.[140]

Učenje Tore uredi

Postoji široko rasprostranjena tradicija proučavanja Tore u sinagogi izjutra na Purim, tokom događaja pod nazivom „Yeshivas Mordechai Hatzadik“ („Mardohej Pravednik“)[141] u znak sjećanja na sve Jevreje koje je Mardohej inspirisao da nauče Toru kako bi se poništio zli dekret protiv njih. Djeca se posebno ohrabruju da učestvuju, sa davanjem nagrada i slatkiša, zbog činjenice da je Mardohej mnogo djece učio Tori u to vrijeme.[142]

Iranski Jevreji uredi

Iranski Jevreji slave Purim na isti način kao Jevreji širom svijeta, ali sa nekim jedinstvenim tradicijama i običajima koji odražavaju njihovo iransko nasljeđe.[143] Izraziti aspekti proslava praznika među iranskim Jevrejima je upotreba tradicionalnih persijskih kostima i maski. Oni takođe poštuju mnoge tradicionalne prakse koje se nalaze u drugim jevrejskim zajednicama, kao što su čitanje Megile, davanje međusobnih poklona i davanje darova siromašnima, kao i svečani purimski obrok.[144]

Krajem 2010. godine, kada su tenzije između Islamske Republike Iran i Izraela bile velike, stotine islamista protestovalo je ispred grobnice u maloj ulici koja se zvala Ester Lejn, gdje se vjeruje da su tijela Jestire i Mardoheja. Propaganda iz doba Drugog svjetskog rata o Purimu kao proslavljanju persijskog masakra ponovo se pojavila u iranskim medijima, a zapadni mediji su počeli da pišu o iranskom „ratu protiv Purima“.[143] Prijetnje nijesu ostvarene, a u medijima su počela da se pojavljuju pitanja o tome šta znači slaviti praznik koji slavi jevrejski opstanak suočen sa persijskim dekretom dok se još uvijek živi u modernoj Persiji — Iranu.[143]

U Jerusalimu uredi

Šušan Purim uredi

Šušan Purim je 15. adara i to je dan kada Jevreji u Jerusalimu slave Purim.[89] Dan se takođe univerzalno slavi tako što se izostavlja molitva Tahanun i jede se bogatiji obrok nego običnih dana.[145]

Purim se u ostalim djelovima slavi 14. adara jer su se Jevreji u gradovima bez zidina borili sa svojim neprijateljima 13. adara i odmarali se narednog dana.[146] Ali, u Šušanu, glavnom gradu Persijskog carstva, Jevreji su se borili sa neprijateljima 13. i 14. adara i odmarali su se 15. adara (Jestira 9:20–22).[147][146] U znak sjećanja na to, odlučeno je da, dok se pobjeda univerzalno slavi 14. adara, za Jevreje koji žive u Šušanu, praznik bude održan 15. adara.[148] Kasnije, u znak poštovanja prema Jerusalimu, mudraci su odredili da će se slaviti Purim 15. adara u svim gradovima koji su bili ograđeni zidinama u vrijeme kada su Izraelci, pod vođstvom Isusa Navina, ušli u Hanan i osvojili zemlju Izrael.[148] Taj kriterijum je dozvolio gradu Jerusalimu da zadrži svoj značaj za Jevreje, a iako Šušan nije bio ograđen zidinama u vrijeme Isusa Navina, napravljen je izuzetak pošto se tu dogodilo čudo.[89]

U modernom dobu se vodi debata o tome da li su okolna naselja Jerusalima obavezna da svetkuju Purim 14. ili 15. adara.[149] Takođe se postavljaju pitanja u vezi sa tim da li su drugi gradovi bili dovoljno ograđeni zidinama u doba Isusa Navina, pa je uobičajeno da se u nekim gradovima, uključujući Hebron, Safed, Tiberijadu, Ako, Ašdod, Aškelon, Berševu, Bet Šean, Bet Šemeš, Gazu, Džiš, Haifu, Jafu, Lod, Ramlu i Sihem, slavi Purim 14. i održava dodatno čitanje megile 15. adara bez blagoslova.[149][150] U dijaspori, Jevreji u Bagdadu, Damasku, Pragu i ostalim gradovima takođe slave Purim 14. i održavaju dodatno čitanje megile 15. adara bez blagoslova.[151] Pošto se ne zna sa sigurnošću gdje se nalaze gradovi ograđeni zidinama iz vremena Isusa Navina, jedini grad koji slavi samo Šušan Purim u 21. vijeku je Jerusalim, ali je rabin Ioel Elizur je napisao da stanovnici Bejt Ela i Mevo Horona treba da slave samo 15. adara, poput Jerusalima.[152]

Van Jerusalima, hasidski Jevreji oblače svoju prazničnu odjeću na Šušan Purim i mogu da prisustvuju tišu, kao i da daju mišloah manot, što je samo običaj, a ne vjerska obaveza.

Purim Mehulah uredi

Purim Mehulah ili trostruki Purim,[153] donekle je rijetka kalendarska pojava koja utiče na to kako se Purim posmatra u Jerusalimu i u drugim gradovima koji su u drevnim vremenima bili okruženi zidinama.[148]

Neki slave i Purim 14. i Šušan Purim 15. adara; Šabat nikada ne može da bude 14. adara, a kada Šušan Purim pada u subotu 15. adara praznik se slavi u periodu od tri dana, zbog toga što na Šabat nije dozvoljeno da se vrše neke od micvi koje su obavezne na Purim.[148][154] čitanje megile i podjela milostinje održava se u petak 14. adara, koji se tada zove Purim deprazos. Molitva Al ha-Nisim se čita samo u subotu 15. adara, što je sam Purim u Jerusalimu.[155] Nedeljni dio Tore (Teceveh ili Ki tisa u redovnim godinama, Cav u prestupnim godinama) se čita kao i obično, dok se dio Tore za Purim čita za maftir, a haftara je ista kao što se čitao prethodni Šabat, Parshat Zachor. U nedelju (16. Adara), koja se zove Purim Mehulah, šalje se mišloah manot i održava se praznična purimska trpeza.[156]

Drugi Purimi uredi

Purim Katan uredi

Tokom prestupnih godina po hebrejskom kalendaru, Purim se slavi u adaru II, koji je tada sedmi mjesec po redu, ali ga Karaiti slave u 14. adara I, koji se tada zove Purim Katan („mali Purim“ na hebrejskom), a 15. je Šušan Purim Katan, za koji ne postoje utvrđeni običaji ali ima manji praznični aspekt. Razlike između prvog i drugog Purima u prestupnim godinama pominju se u Mišni.[157] Određene molitve kao što su Tahanun, Eil Ereh Apaiim (kada je 15. adar I ponedeljak ili četvrtak) i Lamnacteah (Psalam 20) se izostavljaju tokom službe.[158] Kada je 15. adar I na Šabat, molitva Av Harachim se izostavlja. Kada 13. ili 15. Adar I pada na Šabat, molitva Cidkasča se izostavlja u Minči. Post je zabranjen.[159]

Zajednički i porodični Purimi uredi

Tokom istorije, mnoge jevrejske zajednice širom svijeta osnivale su lokalne „purime“ u znak sjećanja na njihovo oslobođenje od katastrofe, antisemitskog vladara ili edikta. Jedan od najpoznatijih je Purim Vinc, koji se tradicionalno slavi u Frankfurtu nedelju dana nakon redovnog Purima. Purim Vinc obilježava ustanak u Fetmilhu (1616–1620), u kojem je Vincenc Fetmilh pokušao da istrijebi jevrejsku zajednicu.[160] Prema nekim izvorima, uticajni rabin Moses Sofer (Hasam Sofer), koji je rođen u Frankfurtu, slavio je Purim Vinc svake godine, čak i kada je služio kao rabin u Presburgu.[161]

Rabin Jom Tov Lipman Heler (1579–1654) iz poljskog grada Krakov, zatražio je da njegova porodica slavi privatni Purim, označavajući kraj njegovih mnogih nevolja, uključujući suočavanje sa izmišljenim optužbama.[162] Pošto Purimu prethodi dan posta, rabin je takođe naredio svojim potomcima da imaju privatni dan posta, 5. dana tamuza, obilježavajući jedno od njegovih zatočeništva (1629), koje je trajalo 40 dana.[163][164]

Jevrejska zajednica u Hebronu slavila je dva istorijska Purima, oba iz osmanskog perioda. Prvi se zove prozorski Purim ili Purim Taka, koji se slavio zbog spasa zajednice od paše koji je vladao Hebronom 1824. godine.[165] Prema priči paša je jednog dana pozvao poglavara jevrejske zajednice Hebrona i rekao mu je da mu za tri dana donese 50.000 grušima ili će polovinu jevrejske zajednice spaliti, a ostale prodati kao robove.[165] Kada su ostali Jevreji čuli dekret uplašili su se, a rabini su proglasili post i svi su se okupili u sinagogi, gdje su se molili. Postili su tri dana i napisali su posebnu molitvu, koju su donijeli pred pećinu Makpelu, gdje su podmitili nejevrejskog stražara, tražeći od njega da baci molitvu u unutrašnje pećine kroz prozor u podu, jer je Jevrejima bilo zabranjeno da uđu u pećinu.[165] U ponoć prije nego što je počeo treći dan, paša se iznenada probudio ugledavši tri starca koji su stajali pored njegovog kreveta i koji su tražili od njega 50.000 grušima, a ako odbije rekli su mu da će odmah umrijeti.[165] Paša se uplašio i dao im je svoju torbicu punu zlatnika i zlatnu ogrlicu svoje žene, kako bi dao traženu sumu. Narednog jutra je paša poslao vojnike da traže porez koji je odredio Jevrejima u Hebronu. Kada su lupali na kapiju jevrejske četvrti, jedan Jevrej je potrčao da je otvori, ali je prije nego što je stigao do kapije, naišao na torbu koja je ležala na zemlji i podigao je. Primijetio je mali prozor pored kapije, otrčao je sa torbom u sinagogu i vratio se da otvori kapiju. U međuvremenu, drugi Jevreji su otvorili torbu i vidjeli da je puna zlatnika, a nakon što su ih prebrojali vidjeli su da ima tačno koliko je paša tražio od njih.[165] Otišli su kod paše da mu isplate novac koji je tražio, pored zlatnog lančića koji je bio u torbi. Paša kad je vidio novac i ogrlicu, rekao je Jevrejima: „Imajte na umu, torba i njen sadržaj su moji. Oduzeli su mi je sinoć tri Patrijarha, da spasu dušu moju od zlog grijeha. A sada, znajući da su se Avraam, Isak i Jakov probudili iz straha za vaše živote i za vaše dobro su ustali iz grobova, od ovog trenutka imam samo najveće poštovanje prema vama. Ukidam svoj dekret. Uzmite nazad ovaj novac, on pripada vama. Molite se za mene da se sačuvam od nesreće u sve dane moga života.“[165] Mnogi su zabilježili da je datum bio 14. u mjesecu, što odgovara datumu Purima 14. Adara.[165][166][167] Drugi se zvao Purim Ibrahim-paše, u kome je zajednica spasena tokom bitke.[165]

Razne druge proslave Purima u jevrejskoj istoriji dešavale su se u Jemenu, Italiji, Vilni i drugim mjestima.[168][169][170]

U modernoj istoriji uredi

Adolf Hitler je zabranio obilježavanje Purima.[171] U govoru održanom 10. novembra 1938. (dan poslije Kristalne noći), nacistički političar i istaknuti antisemita Julijus Štrajher izjavio je: „baš kao što je Jevrej iskasapio 75.000 Persijanaca za jednu noć, ista sudbina bi zadesila njemački narod. Jevreji bi ustanovili novi praznik Purim u Njemačkoj.“[172]

Nacistički napadi na Jevreje često su bili usklađeni sa jevrejskim festivalima. Na Purim 1942. deset Jevreja je obješeno u Zdunjskoj Voli da bi se osvetili za vješanje deset Amanovih sinova,[173] dok je u Minskom getu ubijeno preko 5.000 Jevreja, uglavnom djece, koje su strijeljali i žive zakopali.[174] Godine 1943. nacisti su strijeljali deset Jevreja iz geta Pjotrkov Tribunalski kako bi se osvetili za deset Amanovih sinova.[175] Iste godine uoči Purima, nacisti su u Čenstohovi strijeljali preko 100 jevrejskih ljekara i njihovih porodica. Narednog dana, jevrejski ljekari su odvedeni iz Radoma i strijeljani u blizini u Šidlovjecu.[175] Pored toga, Jevreji su prkosili nacističkom režimu i slavili su Purim u nacističkim getima, kao i na drugim mjestima.[176]

U vezi koju je Hitler napravio između njegovog nacističkog režima i uloge Amana, u govoru održanom 30. januara 1944. godine, izjavio je da bi Jevreji, ako bi nacisti bili poraženi, mogli da slave drugi Purim.[175] Poslije Nirnberških suđenja, kad se penjao prema vješalima, Julijus Štrajher je rekao „Purim 1946“,[177][178] što je zapisao novinar Džozef Kingsburi Smit, koji je dobio Pulicerovu nagradu 1956.[179] Prema rabinu Mardehaju Neugrošelu, u Knjizi o Jestiri postoji šifra koja se nalazi u imenima deset Amanovih sinova. Tri hebrejska slova — tav, šin i zain, pišu se manje od ostalih, dok se vav piše veći.[179] Veliki vav, koji predstavlja broj šest, odgovara šestom milenijumu svijeta od stvaranja, što je, prema jevrejskoj tradiciji, period između 1240. i 2240. godine nove ere.[179] Za slova tav, šin i zain, njihove numeričke vrijednosti iznose 707, a zajedno se ta slova odnose na jevrejsku 5707. godinu, odnosno 1946. ili 1947. sekularnu godinu.[179] U svom istraživanju, Neugrošel je istakao da je deset nacističkih optuženika u Nirnberškom suđenju pogubljeno vješanjem 16. oktobra 1946. godine, što je bio datum konačnog sudnjeg dana judaizma — Hošana rabah.[179] Takođe, Herman Gering, jedanaesti nacistički zvaničnik osuđen na smrt, izvršio je samoubistvo, paralelno sa Amanovom ćerkom u Traktatu Megila.[180][181]

U hasidskom pokretu habad postoji priča da je Josif Staljin umro kao rezultat neke metafizičke intervencije sedmog vođe Habada, rabina Menahema Mendela Šnersona, tokom recitovanja govora na javnom Purim farbrengenu.[182] Staljin je iznenada paralizovan 1. marta 1953. godine, što odgovara Purimu 1953. i umro je četiri dana kasnije. Zbog Staljinove smrti, spriječeni su nacionalni pogromi nad Jevrejima širom Sovjetskog Saveza, pošto je Staljinova zloglasna zavjera ljekara zaustavljena.[183][184]

Masakr u pećini Patrijarha desio se tokom Purima 1994. godine, kada je Baruh Goldstajn, američko-izraelski ljekar ubio 29 i ranio 125 palestinskih muslimana u toku vjerskog obreda.[185] Preživjeli masakra su ga pretukli na smrt.[186] Napad bombaša samoubice u Dizengof centru dogodio se uoči Purima 4. marta 1996. godine, prilikom kojeg je ubijeno 13 osoba i ranjeno 130.[187]

U medijima uredi

U filmu kompanije 20th Century Fox iz 1960. — Jestira i kralj, glume Džoun Kolins kao Jestira i Ričard Igan kao Asvir.[188] Snimljen je u Italiji, a reditelj je bio Raul Volš.[189] Film iz 2006. godine — Jedna noć sa kraljem govori o životu mlade jevrejske devojke Hadase, koja postaje biblijska Jestira, kraljica Persije, i spasava jevrejsku naciju od uništenja od strane njenog najvećeg neprijatelja dok osvaja srce kralja Kserksa.[190]

Komedija iz 2006. godine pod nazivom Na razmatranje, koristi uređaj film u filmu, u kome fiktivni film koji se proizvodi nosi naziv Dom za Purim, a govori o proslavi Purima jedne južne jevrejske porodice. Međutim, kada film dobije Oskara, rukovodioci studija smatraju da je „previše jevrejski“ i primoravaju film da se preimenuje u Dom za Dan zahvalnosti.[191]

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Od hebrejske riječi hebr. פור, преведене као „много“ у Књизи о Јестири, можда у вези са акадским пурум (𒎎𒁓, букв. „камен“ или „урна“);[2]

Референце uredi

  1. ^ Köhler, Ludwig; Baumgartner, Walter (2016). HALOT (на језику: енглески). OakTree Software. 
  2. ^ Klein, Ernest (1966). A Comprehensive Etymological Dictionary of the English Language . Elsevier. стр. 1274. 
  3. ^ Tanakh: The Holy Scriptures, Philadelphia, PA: Jewish Publication Society, 1985, стр. 1460, ISBN 9780827602526 
  4. ^ а б в Nachimson, Sarah (24. 2. 2023). „When is Purim 2023?”. forward.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  5. ^ а б в Golden, Zach (14. 3. 2022). „‘Purim Katan’ was a month ago. Why it’s OK if you didn’t notice”. forward.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  6. ^ а б в Daničić 2008, стр. 507.
  7. ^ „Esther 1 – A Queen Is Deposed”. enduringword.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  8. ^ Kondemo, Marthe M. „What now of the Vashti character in the Hebrew Bible? Ruminating on the future of the Circle of Concerned African Women Theologians among emerging scholars in Democratic Republic of the Congo”. scielo.org.za. Приступљено 7. 12. 2023. 
  9. ^ Dr. Simkovich, Malka Z.; Dr. Rabbi Farber, Zev; Rabbi Steinberg, David D. „Ahasuerus and Vashti: The Story Megillat Esther Does Not Tell You”. thetorah.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  10. ^ а б Daničić 2008, стр. 508.
  11. ^ а б „Esther 2 – Esther Is Chosen Queen”. enduringword.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  12. ^ „Esther 2:7”. bible.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  13. ^ „Esther 2 / Hebrew - English Bible / Mechon-Mamre”. www.mechon-mamre.org. Архивирано из оригинала 9. 3. 2021. г. Приступљено 10. 3. 2021. 
  14. ^ а б в г д ђ Daničić 2008, стр. 509.
  15. ^ Rabbi Etshalom, Yitzchak. „Esther Did Not Reveal Her People or Her Kindred”. torah.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  16. ^ Meir, Tamar. „Esther: Midrash and Aggadah”. jwa.org. The Shalvi/Hyman Encyclopedia of Jewish Women. Приступљено 7. 12. 2023. 
  17. ^ а б в г д ђ е ж Daničić 2008, стр. 510.
  18. ^ а б в г д Daničić 2008, стр. 511.
  19. ^ а б в г д ђ е ж з Daničić 2008, стр. 512.
  20. ^ Mindel, Nissan. „The Complete Story of Purim”. Архивирано из оригинала 22. 1. 2018. г. 
  21. ^ а б в Daničić 2008, стр. 513.
  22. ^ Daničić 2008, стр. 513—514.
  23. ^ а б в Daničić 2008, стр. 514.
  24. ^ NIV Study Bible, Introductions to the Books of the Bible, Esther, Zondervan, 2002
  25. ^ Babylonian Talmud, Tractate Bava Basra 15a.
  26. ^ Neusner, Jacob (2006). The Talmud: What It Is and What It Says. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-4671-4. Приступљено 7. 12. 2023. 
  27. ^ „Vashti”. encyclopedia.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  28. ^ „Women in the Bible”. womeninscripture.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  29. ^ „Talmud - Hullin 139b”. talmud-bavli.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  30. ^ „Babylonian Talmud: Tractate Sanhedrin”. halakhah.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  31. ^ а б в „Esther Rabbah”. sefaria.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  32. ^ Moshe, David Herr (1997). „Esther Rabbah”. Encyclopedia Judaica CD-ROM Edition. 
  33. ^ „Ahasuerus - JewishEncyclopedia.com”. jewishencyclopedia.com. Приступљено 10. 3. 2021. 
  34. ^ Encyclopaedia Perthensis, Or, Universal Dictionary of the Arts, Sciences, Literature, Etc. : Intended to Supersede the Use of Other Books of Reference. 9. J. Brown. 1816. стр. 82. 
  35. ^ Law, George (2010). Identification of Darius the Mede. Ready Scribe Press. стр. 94—96. ISBN 978-0-9827631-0-0. Приступљено 10. 3. 2021. 
  36. ^ First, Mitchell (2015). Esther Unmasked: Solving Eleven Mysteries of the Jewish Holidays and Liturgy. Kodesh Press. стр. 163. ISBN 978-0-692-37542-6. Приступљено 10. 3. 2021. 
  37. ^ а б Whiston, William (1864). The Works of Flavius Josephus, the Learned and Authentic Jewish Historian. Milner and Sowerby. „online edition Harvard University 2004. Cited in Contra Apionem which quotes a work referred to as Peri Ioudaion (On the Jews), which is credited to Hecataeus of Abdera (late fourth century BCE)” 
  38. ^ Hoschander, Jacob (1923). The Book of Esther in the Light of History. Dropsie College for Hebrew and Cognate Learning. Приступљено 7. 12. 2023. 
  39. ^ Flusser, David (1978). Josephus Goridines (The Josippon). 1—2. The Bialik Institute. 
  40. ^ Yar-Shater, Ehsan (1989). The History of al-Tabari : An Annotated Translation. Suny Press. 
  41. ^ а б Perlmann, Moshe (1985). The Ancient Kingdoms. Suny Press. 
  42. ^ а б Arjomand, Said Amir (1998). Artaxerxes, Ardasir and Bahman. 118. The Journal of the American Oriental Society. 
  43. ^ The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition article Abd al-Hasan Ali ibn al-Husayn Masudi, Columbia University Press, 2007
  44. ^ Paton, Lewis Bayles (2000). Esther: Critical Exegetical Commentary. Continuum International Publishing Group. 
  45. ^ Ali ibn al-Husayn Masudi, Abd al-Hasan, ур. (1861). Murūj al-dhahab (Meadows of Gold). Paris. 
  46. ^ James, Richard; Gottheil, Horatio, ур. (1900). Persian Literature, Volume 1, Comprising The Shah Nameh, The Rubaiyat, The Divan, and The Gulistan. Colonial Press. 
  47. ^ Littman, Robert J. (1975). „The Religious Policy of Xerxes and the "Book of Esther"”. The Jewish Quarterly Review. 65 (3): 145—155. JSTOR 1454354. doi:10.2307/1454354. 
  48. ^ Parry, Donald W.; Ricks, Stephen D. „Part V: The Dead Sea Scrolls and the Old Testament”. maxwellinstitute.byu.edu. Provo, Utah: Maxwell Institute. Архивирано из оригинала 6. 8. 2012. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  49. ^ Netzer, Amnon. Festivals vii. Jewish. In Encyclopædia Iranica. 9. стр. 555—560. 
  50. ^ а б в Shaked, Shaul (1998). Esther, Book of. In Encyclopædia Iranica. 8. стр. 655—657. 
  51. ^ Dandamayev, M. A. Bible i. As a Source for Median and Achaemenid History. In Encyclopædia Iranica. 4. стр. 199—200. 
  52. ^ а б McCullough, W. S. (1985). Ahasureus. In Encyclopædia Iranica. 1. стр. 634—635. 
  53. ^ Kuhrt, Amélie (2012). Achaemenid. Tehran. стр. 19. 
  54. ^ Littman, Robert J. (1975). „The Religious Policy of Xerxes and the "Book of Esther"”. The Jewish Quarterly Review. 65 (3): 145—55. JSTOR 1454354. doi:10.2307/1454354. 
  55. ^ Sperling, S. David; Baumgarten, Albert I (2007). scroll of esther In Encyclopedia Judaica. 18 (2 изд.). New York: Thomson Gale. стр. 215—218. ISBN 0-02-865946-5. 
  56. ^ Flug, Joshua. „Why Don't We Recite Hallel on Purim?” (PDF). yutorah.org. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 1. 2018. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  57. ^ Yehuda, Shurpin. „Why Is Work Permitted on Purim?”. Chabad.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  58. ^ „Full Text of Al Hanisim for Hanukkah”. myjewishlearning.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  59. ^ Esther 9:22
  60. ^ а б „Purim How-To Guide – Your Purim 2019 guide contains the story of Purim, and all you need to know about the 4 mitzvahs of Purim and the other observances of the day”. Архивирано из оригинала 15. 8. 2017. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  61. ^ „Čestitke povodom Purima”. rts.rs. 18. 3. 2011. Приступљено 7. 12. 2023. 
  62. ^ „The Men of the Great Assembly”. jewishhistory.or. Приступљено 7. 12. 2023. 
  63. ^ а б „Tractate Megillah: Chapter 1”. jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  64. ^ а б Weinbach, Rabbi Mendel. „Women and the Meglliah”. ohr.edu. Приступљено 7. 12. 2023. 
  65. ^ а б Rabbi Isaacs, Ronald H. „Reading the Megillah”. myjewishlearning.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  66. ^ Esther 9:7–10
  67. ^ „Jewish Holidays: Purim”. jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  68. ^ „The Reading of the Megillah”. chabad.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  69. ^ а б в „Chanting the Book of Eicha”. myjewishlearning.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  70. ^ Esther 9:26, 29
  71. ^ Rabbi Goldstein, Yaakov (1. 12. 2016). „Megillah reading”. shulchanaruchharav.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  72. ^ „Foreign Language Megillah”. torahmusings.com. 21. 2. 2012. Приступљено 7. 12. 2023. 
  73. ^ Exodus 17:8–16
  74. ^ „Megillah 30b”. sefaria.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  75. ^ а б в г д ђ е ж з Scherman, Nosson (јул 1993). The Torah: Haftoras and Five Megillos. Brooklyn, New York: Mesorah Publications, Ltd. стр. 1252, 1262. ISBN 978-0-89906-014-9. 
  76. ^ Esther 7:9
  77. ^ Babylonian Talmud Megillah 4a
  78. ^ Chaim, Rapoport. „Can Women Read the Megillah? An in-depth exploration of how the mitzvah of Megillah applies to women”. Приступљено 7. 12. 2023. 
  79. ^ Rabbi Yehuda Henkin. „Women's Issues : Women and Megillah Reading” (PDF). nishmat.net. Приступљено 7. 12. 2023. 
  80. ^ Frimer, Aryeh (2003). Women's Megilla Reading. Jerusalem: Urim Publications. стр. 281—304. Архивирано из оригинала 21. 3. 2008. г. 
  81. ^ „Wooden Gregger”. jewishmuseum.org.uk. Приступљено 7. 12. 2023. 
  82. ^ а б Kaplan, Sybil (6. 3. 2020). „Why groggers on Purim?”. jewishindependent.ca. Приступљено 7. 12. 2023. 
  83. ^ а б в Rabbi Prof. Golinkin, David (11. 3. 2005). „Are Jews Still Commanded to Blot Out the Memory of Amalek?”. schechter.edu. Приступљено 7. 12. 2023. 
  84. ^ Deuteronomy 25:19
  85. ^ „איתמר בן אב"י, לימודי ירושלים, סיורים וקורסים בירושלים”. jerusalem-love.co.il (на језику: хебрејски). Приступљено 7. 12. 2023. 
  86. ^ Gilad, Elon (26. 2. 2021). „בן יהודה רצה שהרעשן ייקרא מנענע, אך דוברי היידיש דיברו בקול רם”. Haaretz (на језику: хебрејски). Приступљено 7. 12. 2023. „"Ben Yehuda wanted the rattle to be called shaker, but Yiddish speakers spoke out"” 
  87. ^ „Comunicado sobre la actitud en los festejos de Purim”. isaacsacca.com (на језику: шпански). 22. 2. 2018. Приступљено 7. 12. 2023. 
  88. ^ Esther 9:22
  89. ^ а б в г Barclay, Rabbi Elozor; Jaeger, Rabbi Yitzchok (2001). Guidelines: Over two hundred and fifty of the most commonly asked questions about Purim. Southfield, MI: Targum Press. 
  90. ^ „What is Purim? A Time For Joy and Giving”. Приступљено 7. 12. 2023. 
  91. ^ Greenspan, Rachel E. (20. 3. 2019). „The Meaning Behind 5 of the Most Popular Purim Traditions”. time.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  92. ^ Jaeger, Rabbi Yitzchok (27. 1. 2004). „Gifts to the Poor”. aishcom (на језику: енглески). Приступљено 10. 3. 2021. 
  93. ^ „Questions and Answers on Chapter Nine of Megillat Esther”. chabad.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  94. ^ Balakirsky Katz, Maya. „Gifts of Food, Gifts of Identity: The Ritual Significance of Purim Baskets”. Journal Jewish Social Studies. 
  95. ^ „The Festive Purim Meal: Seudat Purim”. ou.org. Orthodox Union. 13. 2. 2014. Приступљено 7. 12. 2023. 
  96. ^ „What Is Purim?”. www.chabad.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 3. 2021. 
  97. ^ а б Eliach, Ayalon (26. 2. 2015). „Mordechai the Villain: The Untold Story of Drinking on Purim”. haaretz.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  98. ^ Spitzer, Jeffrey. „Alcohol on Purim”. myjewishlearning.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  99. ^ „"Ad D'lo Yada" - "Until one Cannot Distinguish"”. ou.org. Orthodox Union. 29. 6. 2006. Приступљено 7. 12. 2023. 
  100. ^ Koppelman Ross, Lesli. „The Purim Meal”. myjewishlearning.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  101. ^ Tauber, Yanki. „Are Jews actually supposed to get drunk on Purim?”. chabad.org. Архивирано из оригинала 1. 1. 2014. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  102. ^ „Purim and its Mitzvot”. ou.org. Orthodox Union. 26. 6. 2006. Приступљено 7. 12. 2023. 
  103. ^ „Laws of Holidays, Should One Get Drunk on Purim?”. sefaria.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  104. ^ а б „The Fast of Esther (13th of Adar)”. ou.org. Orthodox Union. 13. 2. 2014. Приступљено 7. 12. 2023. 
  105. ^ „The Fast of Esther’s 8th Cent. C.E. Origins”. thetorah.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  106. ^ Kelman, Rabbi Jay (13. 7. 2015). „Some Opening Thoughts on Masechet Megillah”. torahinmotion.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  107. ^ First, Mitchell (новембар 2010). „The Origin of Ta'anit Esther”. 34. University of Pennsylvania Press: 309—351. Приступљено 7. 12. 2023. 
  108. ^ „Celebrate Purim and the Courage of Jewish Persian Queen Esther!”. newyorklatinculture.com. 9. 2. 2023. Приступљено 7. 12. 2023. 
  109. ^ „Happy Purim – Traditional Purim Greetings”. Chabad. Приступљено 7. 12. 2023. 
  110. ^ а б Alhadeff, Ty (26. 2. 2015). „Sephardic Purim Customs from the Old World to the Pacific Northwest”. Приступљено 7. 12. 2023. 
  111. ^ а б в г Kohler, Kaufmann; Malter, Henry (2002). „Purim”. Jewish Encyclopedia. Архивирано из оригинала 7. 10. 2011. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  112. ^ Responsa no. 17, quoted by Moses Isserles on Orach Chaim 696:8.
  113. ^ а б Sender, Yitzchak (2000). The Commentators' Al Hanissim: Purim: Insights of the Sages on Purim and Chanukah. Jerusalem: Feldheim Publishers. стр. 236—245. ISBN 978-1-58330-411-2. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. 
  114. ^ а б в г д ђ Rabbi Moshe Taub (21. 2. 2018). „The Shul Chronicles”. Ami Magazine. бр. 356. стр. 138—139. 
  115. ^ „Esther 8:17”. mechon-mamre.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  116. ^ „Megillah 12a”. sefaria.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  117. ^ а б Pitofsky, Marina. „What day is Purim? Here's what you need to know about the Jewish holiday”. eu.usatoday.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  118. ^ Rogelberg, Sasha (10. 3. 2022). „Unmasking the Origins of Purim Costumes”. jewishexponent.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  119. ^ а б Gaster, Theodor Herzl (2007). Purim And Hanukkah in Custom And Tradition – Feast of Lots – Feast of Lights. Sutton Press. стр. 66—67. ISBN 978-1-4067-4781-2. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. 
  120. ^ Encyclopædia Britannica, 1911 edition: Purim.
  121. ^ Brauer, Erich (1993). Patai, Raphael, ур. The Jews of Kurdistan. Detroit: Wayne State University Press. стр. 357—359. ISBN 978-0-8143-2392-2. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. 
  122. ^ а б „The Fascinating Evolution of the Purim-Spiel”. reformjudaism.org. 13. 3. 2014. Приступљено 7. 12. 2023. 
  123. ^ „Fiche d'inventaire du patrimoine culturel immateriel de la france « pourim-shpil »” (PDF) (на језику: француски). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 3. 2016. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  124. ^ „Esther 8:16”. biblegateway.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  125. ^ „Shoshanat Yaakov”. chabad.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  126. ^ „Haman, A Wicked Man”. Musicnotes. 2001. Архивирано из оригинала 19. 3. 2011. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  127. ^ „Wicked, Wicked Man”. Zemerl. Архивирано из оригинала 22. 7. 2011. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  128. ^ „Purim Songs: Ani Purim”. Congregation B'nai Jeshurun. Архивирано из оригинала 12. 3. 2007. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  129. ^ „Chag Purim”. Chabad.org. 2011. Архивирано из оригинала 16. 3. 2011. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  130. ^ „Purim Songs for the AJ Family Megillah Reading”. Adath Jeshurun. 2007. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  131. ^ „Purim Songs”. aish.com. 2. 2. 2003. Архивирано из оригинала 5. 8. 2011. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  132. ^ „Best Hamantaschen Fillings”. kosher.com. 10. 2. 2020. Приступљено 7. 12. 2023. 
  133. ^ Roden, Claudia (2006). The Book of Jewish Food: An Odyssey from Samarkand and Vilna to the Present Day. Penguin Books. стр. 592. 
  134. ^ „Purim: The Poppy Seed Connection – Jewish Holidays”. 25. 2. 2009. Приступљено 7. 12. 2023. 
  135. ^ „What Are Kreplach?”. chabad.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  136. ^ „Golden walnut dumplings - Aranygaluska”. zserbo.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  137. ^ Jacobs, Ari; Lederer, Abe (2013). Purim: Its Laws, Customs and Meaning. Jerusalem, Israel: Targum Press. стр. 158. 
  138. ^ „Ojos de Haman (The Eyes of Haman)”. Jewish Holidays. 1. 1. 1970. Приступљено 7. 12. 2023. 
  139. ^ „Purim Traditions You've Never Heard Of”. kosher.com. 5. 3. 2019. Приступљено 7. 12. 2023. 
  140. ^ „The "Mordechai Hatzaddik" Yeshiva”. israelnationalnews.com. 16. 3. 2003. Приступљено 7. 12. 2023. 
  141. ^ „An Education Lesson from Mordechai”. chabad.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  142. ^ а б в Secunda, Shai (13. 3. 2014). „Reading Megillah in Tehran: How Iranian Jews Celebrate Purim”. tabletmag.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  143. ^ Hendelman-Baavur, Liora. Iranian Jews and Their Identity: A Study of the Jewish Community of Tehran. 
  144. ^ Jacobs, Joseph; Seligsohn, M. (2002). „Shushan (Susa) Purim”. Jewish Encyclopedia. Архивирано из оригинала 15. 2. 2010. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  145. ^ а б „Esther 9”. biblegateway.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  146. ^ „Shulchan Arukh, Orach Chayim 685:1”. sefaria.org. Приступљено 10. 3. 2021. 
  147. ^ а б в г „Shushan Purim”. chabad.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  148. ^ а б Teller, Hanoch (1995). And From Jerusalem, His Word. Feldheim Publishers. стр. 233. ISBN 978-1-881939-05-4. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. 
  149. ^ Enkin, Ari (23. 2. 2010). „Why I Observe Two Days of Purim”. Hirhurim – Musings. Архивирано из оригинала 11. 3. 2014. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  150. ^ „Two Days of Purim”. chabad.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  151. ^ „זמני הפורים בישובים החדשים ביהודה, שומרון ובארץ בנימין / יואל אליצור”. Архивирано из оригинала 23. 9. 2015. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  152. ^ „Purim Meshulash”. aish.com. Архивирано из оригинала 07. 03. 2023. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  153. ^ „Shulchan Aruch Orach Chayyim 688:6”. sefaria.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  154. ^ „When Shushan Purim Is on Shabbat”. chabad.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  155. ^ Yosef Zvi Rimon, Rav (21. 9. 2014). „A Concise Guide to the Laws of Purim Meshulash”. The Israel Koschitzky Virtual Beit Midrash of Yeshivat Har Etzion. Приступљено 7. 12. 2023. 
  156. ^ „Shulchan Arukh, Orach Chayim 697:1 with Megillah”. sefaria.org. Приступљено 7. 12. 2023. 
  157. ^ „Clarify the rules for "E-l Erech" and "Lamenatze'ach' (Psalm 20) on non-Tachanun days”. judaism.stackexchange.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  158. ^ Orenstein, Aviel (мај 1999). Mishna brura. Feldheim Publishers. ISBN 978-0873069465 — преко Google Books. 
  159. ^ Schnettger, Matthias (15. 7. 2002). „Rivka Ulmer: Turmoil, Trauma, and Triumph”. sehepunkte.de (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 20. 7. 2011. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  160. ^ Halpern, Micah (20. 2. 2023). „Purim: The quintessential Diaspora Jewish experience - opinion”. m.jpost.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  161. ^ „This Day in Jewish History: Adar”. Orthodox Union. Архивирано из оригинала 12. 9. 2012. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  162. ^ Fine, Yisroel. „It Happened Today”. Shamash: The Jewish Network. Архивирано из оригинала 24. 10. 2007. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  163. ^ Rosenstein, Neil (1984). The Feast and the Fast. 
  164. ^ а б в г д ђ е ж „The Legend of the Window Purim and other Hebron Holiday Stories”. the Jewish Community of Hebron. Архивирано из оригинала 27. 3. 2016. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  165. ^ „Purim Hebron”. chabad.org. Архивирано из оригинала 29. 3. 2016. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  166. ^ Noy, Dov; Ben-Amos, Dan; Frankel, Ellen (3. 9. 2006). Folktales of the Jews, Volume 1: Tales from the Sephardic Dispersion. Jewish Publication Society. ISBN 978-0827608290. Архивирано из оригинала 28. 2. 2018. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  167. ^ „When is Purim Observed?”. Orthodox Union. Архивирано из оригинала 27. 3. 2016. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  168. ^ „Other Purims”. chabad.org. Архивирано из оригинала 22. 3. 2016. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  169. ^ „Gunpowder Purim”. National Jewish Outreach Program. 12. 12. 2011. Приступљено 7. 12. 2023. 
  170. ^ Austin, George (12. 12. 2019). „Why Did a 2,400 Year Old Bible Book Terrify The Nazis?”. medium.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  171. ^ Bytwerk, Randall L. (2008). Landmark Speeches of National Socialism. College Station: Texas A&M University Press. стр. 91. ISBN 978-1-60344-015-8. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. 
  172. ^ Cohen, Arthur Allen; Mendes-Flohr, Paul R., ур. (2009). 20th Century Jewish Religious Thought: Original Essays on Critical Concepts, Movements, and Beliefs. Philadelphia: Jewish Publication Society of America. стр. 948. ISBN 978-0-8276-0892-4. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. 
  173. ^ Rhodes, Richard (2002). Masters of Death: The SS-Einsatzgruppen and the Invention of the Holocaust. Random House. стр. 244. ISBN 0375409009. 
  174. ^ а б в Horowitz, Elliott (2006). Reckless rites: Purim and the legacy of Jewish violence. Princeton, N.J: Princeton University Press. стр. 91. ISBN 978-0-691-12491-9. 
  175. ^ „Marking The Holiday Of Purim. Before, During and After the Holocaust”. Yad Vashem. Приступљено 7. 12. 2023. 
  176. ^ Satinover, Jeffrey (1997). Cracking the Bible code. New York: W. Morrow. стр. 189. ISBN 978-0-688-15463-9. „according to the October 16, 1946 issue of the New York Herald Tribune'” 
  177. ^ Kingsbury-Smith, Joseph (16. 10. 1946). „The Execution of Nazi War Criminals”. Nuremberg Gaol, Germany. International News Service. Приступљено 7. 12. 2023 — преко University of Missouri–Kansas City. 
  178. ^ а б в г д Bloch, Emmanuel; Ron, Rabbi Zvi. „Purimfest 1946: The Nuremberg Trials and the Ten Sons of Haman”. thetorah.com. Приступљено 7. 12. 2023. 
  179. ^ „Tractate Megillah 16a”. sefaria.org.il. 
  180. ^ „French bestseller unravels Nazi propagandist's cryptic last words about Purim”. Times of Israel. 28. 12. 2012. Архивирано из оригинала 10. 6. 2015. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  181. ^ Rich, Tracey R. (2010). „Purim”. Judaism 101. Архивирано из оригинала 9. 7. 2009. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  182. ^ Pinkus, Benjamin (1984). Frankel, Jonathan, ур. The Soviet government and the Jews, 1948–1967: a documented study. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 107—08. ISBN 978-0-521-24713-9. 
  183. ^ Brackman, Roman (2001). The Secret File of Joseph Stalin: A Hidden Life . Frank Cass Publishers. стр. 390. ISBN 978-0-7146-5050-0. 
  184. ^ Church, George J.; Beyer, Lisa; Hamad, Jamil; Fischer, Dean; McAllister, J.F.O. (7. 3. 1994). „When Fury Rules”. Time. Архивирано из оригинала 16. 4. 2009. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  185. ^ Cohen, Asher; Susser, Bernard (2000). Israel and the Politics of Jewish Identity: The Secular-Religious Impasse. Johns Hopkins University Press. стр. 59. ISBN 9780801863455. 
  186. ^ „Behind the Headlines: a Year Without Purim; No Parades, Only Funerals”. Jewish Telegraphic Agency. 5. 3. 1996. Архивирано из оригинала 25. 3. 2016. г. Приступљено 7. 12. 2023. 
  187. ^ „Esther and the King”. imdb.com. IMDB. Приступљено 7. 12. 2023. 
  188. ^ Lucas, Tim (2013). Mario Bava: All the Colors of the Dark. Video Watchdog. ISBN 978-0-9633756-1-2. 
  189. ^ Ehrlich, Carl S. (2016). „Esther in Film”. Ур.: Burnette-Bletsch, Rhonda. The Bible in Motion: A Handbook of the Bible and Its Reception in Film. De Gruyter. стр. 119—36. ISBN 978-1614513261. Приступљено 7. 12. 2023. 
  190. ^ „For Your Consideration”. allmovie.com. AllMovie. Приступљено 7. 12. 2023. 

Литература uredi

  • Daničić, Đuro (preveo), ур. (2008). Biblija. Glas crkve. 

Спољашње везе uredi

 
Пурим на Викимедијиној остави.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пурим&oldid=26670470”