Radomir Lukić
Radomir D. Lukić (Miloševac, 31. avgust 1914 — Beograd, 31. maj 1999) bio je srpski pravnik, univerzitetski profesor i akademik. Lukić je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava.
| Radomir Lukić | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 31. avgust 1914. |
| Mesto rođenja | Miloševac, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 31. maj 1999. (84 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SR Jugoslavija |
| Obrazovanje | Univerzitet u Beogradu |
Biografija uredi
Rođen je kao Radomir Antonijević 1914. godine u skromnoj, seljačkoj porodici u pomoravskom selu Miloševcu. Iste godine otac Dušan mu je kao osamnaestogodišnjak mobilisan zbog početka Prvog svetskog rata. S obzirom da pre toga nije služio vojsku, biva poslat u Bitolj na obuku, kao regrut, ali tamo od posledica pegavog tifusa ubrzo umire, gde biva sahranjen na vojničkom groblju. Sa samo 2,5 godine Radomir ostaje i bez majke (Zorka dev. Bojković) koja umire od tuberkuloze. Od tada svu brigu o njemu preuzima mu deda, Luka. S obzirom da je Radomir jedino čeljade koje mu ostaje u kući, pri upisu u osnovnu školu, deda zamoli učitelja da mu unuka upiše po sebi, pod prezimenom Lukić, što ovaj i prihvata. Radomira je učio poznati miloševački učitelj, Anta (Antonije Lj. Maksimović), koji je veliku pažnju posvećivao svom poslu i koji je odmah prepoznao veliku Radomirovu nadarenosti i posvećenost nauci. Zbog toga je po završetku osnovne škole, bespogovorno od deda Luke zahtevao da svog unuka upiše u požarevačku gimnaziju i tako nastavi sa školovanjem. Iako je deda bio protiv toga, jer je Radomira hteo uz sebe, kao jedinog svog naslednika nakon gubitka sina, a i zbog teške materijalne situacije, ipak je morao da prihvati. Radomir odlazi na dalje školovanje ali nikad ne zaboravlja svog dedu, svoje korene i svoje selo, kome se uvek vraća.
Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava. Zanimljivo je da se Lukić na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije, a nakon toga je usledilo Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?"
Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1961. godine kao dopisni član, redovni od 1970. Sekretar SANU (1971−1974), potpredsednik SANU (1974−1977), a sekretar Odeljenja društvenih nauka (1981−1982).
Među studentima je slovio za strogog profesora koji su se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti.
Sahranjen je u rodnom Miloševcu, gde osnovna škola nosi njegovo ime.
Dela i nasleđe uredi
Radomir D. Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4.600 stranica.
Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić“. Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime „Radomir Lukić“.
U rodnom selu Miloševcu osnovna škola od 2000. godine nosi njegovo ime, a ispred zgrade suda u Velikoj Plani postavljena je njegova spomen bista.
3. oktobra 2016. dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu.[1]
