Википедија

Ruandska revolucija

Ovaj članak je o društvenoj revoluciji od 1959. do 1962. godine. Za građanski rat vođen od 1990. do 1994. godine pogledajte stranicu Građanski rat u Ruandi. Za krvavi genocid koji se dogodio 1994. godine pogledajte stranicu Genocid u Ruandi.

Ruandska revolucija, poznata i kao društvena revolucija ili vetar razaranja[1] (kinj. muyaga),[2] bio je period etničkog nasilja u Ruandi od 1959. do 1961. godine između naroda Hutu i Tutsi, dve od tri etničke grupe u Ruandi. Revolucija je viđena za vreme prelaska zemlje iz okvira belgijske kolonijalne vlasti sa Tutsi monarhijom unutar nezavisne republike dominantnih Hutua.

Ruandom je vladala Tutsi monarhija najmanje 18. vekova, sa ukorenjenom pro-Tutsi i anti-Hutu politikom. Nemačka i Belgija uspešno su kontrolisale Ruandom početkom 20. veka, vladajući pomoću njihovih kraljeva tako se zalažući za pro-Tutsi politiku. Nakon 1945. godine, protivelitne grupe naroda Hutu dovode do pogoršanja odnosa između etničkih zajednica u Ruandi. Rukovodstvo naroda Tutsi vodilo je politiku osnaživanja moći i brze nezavisnosti dok se Hutu elita zalagala za prenos vlasti sa naroda Tutsi na narod Hutu. Ideju elitnog društva Hutu naroda je bila podržana od strane rimokatoličke crkve i ruandske kolonijalne vlasti.

Revolucija je počela u novembru 1959. godine, sa nizom nemira i podmetanja požara kućama Tutsi narodu, kada je usledio napad jednog od lidera Hutu naroda Dominika Mboniumutvea usmerenog protiv Tutsi ekstremista. Nasilje se ubrzo proširilo na čitavu zemlju. Kralj i političari naroda Tutsi preduzeli su pokušaj kontranapada kako bi oslabili, i time progonili, narod Hutu i Belgijance, ali su bili zaustavljeni od strane belgijskog koloniste Gaja Logijea, koji je služio kao belgijski kolonijalni guverner u Ruandi. Logije je povratio red i zakon, otpočinjajući program promocije i zaštite Hutu elite. Belgijanci su onda zamenili mnoge lidere Tutsi naroda sa pokrajinskim liderima Hutu naroda uključujući suverenog kralja Kigelija V, koji je kasnije pobegao iz zemlje. Uprkos tekućim anti-Tutsi neredima, Belgija je organizovala lokalne izbore sredinom 1960-ih. Stranke Hutu naroda su, kao rezultat izbora, uspostavile kontrolu nad skoro svim opštinama u Ruandi tako efikasno okončajući revoluciju. Logije i lider Hutu naroda Gregor Kajibanda proglasili su Ruandu autonomnom republikom 1961. godine da bi 1962. Ruanda postala u potpunosti nezavisna država.

Revolucija je rezultirala odlaskom 336.000 pripadnika Tutsi naroda u susednim zemljama, gde su živeli kao izbeglice. Iako su uzrujani stanovnici otišli, tražili su način za nepostredan dolazak u Ruandu deleći se tako na one koji traže pregovore i one koje su želeli da zbace novi režim sa vlasti. Nekoliko izbeglica su formirali oružane grupe (nazvane injenzi, ili bubašvabe, od strane vlade Hutu vlade) koje su krenule u ofanzivne napade na Ruandu. Najveći napad se dogodio krajem 1963. godine kada su iznenadnom opsadom napali Kigali. Vlada je uzvratila napat, nanevši poraz bubašvabama i ubivši na hiljade preostalih pripadnika naroda Tutsi. Nakon svih napada i tenzija nije postojala bojaznost za stanovnike sve do 1990-ih godina kada je izbio građanski rat iniciran od strane izbeglica Tutsi naroda okupljenog oko snaga Patriotskog fronta Ruande (PFR) naterajući vladu Hutu naroda na pregovore. To je dovelo do rasta Hutu ekstremizma i početak krvavog genocida u kome je ubijeno na stotine hiljada pripadnika naroda Tutsi pre nego što je PFR uspostavio kontrolu nad zemljom. 

Pozadina uredi

Prekolonijalni period Ruande uredi

Glavni članak: Poreklo naroda Hutu, Tutsi i Tva
 
Rekonstrukcija palate kraljeva Ruande pretvorena u muzej u Njanzi

Najraniji žitelji koji su živeli na teritoriji Ruande jesu pripadnici naroda Tva, koji su pripadali grupi urođeničkih Pigmeja lovca–sakupljača, koji su se naselili na ovom području između 8000. i 3000. godine pre nove ere na kome su se održali sve do dan danas.[3][4] Između 700. godine pre nove ere i 1500. godine nove ere, značajan broj Bantu naroda je emigrirao u Ruandu baveći se krčenjem šume kao bi stvorio povoljno tlo za poljoprivredni uzgoj.[5][4] Šumski narod Tva su se nakon gubitka velikog dela njihovog staništa preselilo u planine.[6] Istoričari imaju nekoliko teorija o doseljavanju Bantu naroda na ovom području. Prema nekim podacima, prvi doseljenici su narod Hutu dok se za narod Tutsi smatra da su se doselili kasnije i formirali jasne rasne grupe, verovatno, kušitskog porekla.[7] Alternativna teorija o naseljavanju kaže da se naseljavanje odvijalo polako i mirno (bez pretenzija za osvajanjem), sa dolazećim grupama naroda koji su se integrisale u postojeće društvo.[8][4] Prema ovoj teoriji razlikovanje Hutu i Tutsi naroda je nastalo kasnije, kao razlika po klasama, a ne kao prethodno navedena radikalna razlika prema rasama.[9][10]

Stanovništvo je uglavnom bilo ujedinjeno u klanovima (ubvoko)[11] u oko osam kraljevstva do 1700. godine.[12] Zemlja je bila plodna i gusto naseljena sa kraljevinama koji su striktno kontrolisali društvo.[13] Kraljevina Ruanda vladala je Tutsi–Njiginja klanom koji je postao dominantan početkom i sredinom 18. veka.[14] Njegovo poreklo vodi od male toparhije u blizini jezera Muhazi,[15] kraljevstvo koje je krenulo putem osvajanja i asimilacije,[16] dostiže svoj vrhunac za vreme vladavine kralja (Mvami) Kigelija Rvabugirija između 1853. i 1895. godine. Rvabugiri je proširio kraljevinu na sever i zapad,[17][14] sprovođenjem administrativnih reformi, koje su obuhvatile убухаке (grupu Tutsi naroda koji čuvaju stoku i privilegovani Hutu ili Tutsi narod koji se bavio trgovinskom razmenom)[18] i uburetva (grupa naroda Hutu koja je prinudnim radom kulučila za lidere naroda Tutsi).[17] Rvabugirijeve reforme su dovele do raskola između Hutu i Tutsi naroda.[17]

Kolonizacija uredi

Glavni članak: Ruanda-Urundi

Prema Berlinskoj konferenciji 1884. godine teritorija Ruande u svojim granicama dodeljena je Nemačkom carstvu.[19] Kada je Gustav Adolf fon Gecen, prvi Evropljanin koji je došao na tlo Kraljevine Ruande, deset godina nakon konferencije,[20] uključujući plodni region na istoku od jezera Kivu. Nemačka je nad tim regionom polagala suverenitet iako je nad njim suverenitet polagao i Leopold II kao deo Slobodne Države Kongo (aneksirane od Belgije kao Belgijski Kongo 1908. godine). Da bi potkrepila svoj suverenitet, Nemačka pokreće politiku indirektne vladavine kroz Ruandsku monarhiju podržavajući nadređene Tutsije u čiji sistem uključuje nekoliko evropskih trupa.[21] Kralj Juhi V Musinga, koji je emigrirao iz zemlje nakon niza nemira izazvanim smrću njegovog oca Rvabugirija[22] u borbama sa belgijskim vojnicima, pružio je podršku Nemcima koje je koristio za jačanje vlastite moći.[20] Teritorija Ruande je postala zapadna granica Nemačke istočne Afrike. Nemačka vlast je podržala Rvabugijev plan centralizacije što je dovelo do još većeg raskola između Tutsi i Hutu naroda.[21]

 
Poštanska marka iz 1916. godine na kojoj je prikazana kolonizacija Istočnoafričkih teritorija tokom istočnoafričke kampanje tokom Prvog svetskog rata

Belgijske trupe su preuzele kontrolu nad Ruandom i Burundijem tokom Prvog svetskog rata čime je država potpala pod belgijsku kontrolu 1919. godine, u slopu mandatskih teritorija Ujedinjenih nacija,[23] pod imenom Ruanda-Urundi.[24] Iako je Belgija prvobitno nastavila nemački metod državnog rukovodstva monarhijom, 1926. godine, uspostavila je direktnu kolonijalnu vlast u skladu sa politikom susednog Konga.[25][26] Reforme su uključile pojednostavljenje kompleksnog troliderskog sistema tako pojednostavljujući vođstvo na jednog lidera (obično iz reda naroda Tutsi) umesto prethodnih tri (obično podeljenih između Tutsi i Hutu naroda) koji su vladali lokalnim područjima. Belgijske reforme su takođe uključile i uburetvu (prinudni rad Hutua kojima su upravljali pretpostavljeni Tutsi) fizičkih lica, a ne samo zajednica, i regiona čijim su sistemom prethodno bili pokriveni.[27] Tutsi lideri su započeli proces agrarnih reformi uz podršku belgijskih kolonijalista tako donevši zakon po kome se plodne travnate oblasti, tradicionalno rukovođene od strane naroda Hutu, zaplenjuju i privatizuju uz minimalnu nadoknadu.[28]

Počev od kraja 1920-ih godina uloga Katoličke crkve je rasla. Katolički sveštenici su ohrabreni od strane belgijske vlade jer su isti promovisali njihovu administraciju. Mnogo Ruandijaca (uključujući elitne Tutsije) su se pokatoličili jer je katolicizam sve više postajalo preduslov društvenog napretka zemlje.[29] Kralj Musinga je odbio da se pokatoliči pa je, 1931. godine, bio zbačen sa vlasti odlukom belgijskih kolonijalista nakon čega ga je njegov najstariji sin koji je prihvatio katolicizam, Mutara III Rudahigva, nasledio i postao prvi hrišćanski ruandski kralj.[30] Tokom 1930-ih godina Belgijanci su predstavili velike projekte u oblastima obrazovanja, zdravstvene zaštite, javnih radova i nadzora osiguranja uključujući nove tehnologije žetve, na polju agrokulture, i tehnike poboljšanja snabdevanja hranom.[31] Ruanda je bila modernizovana a Tutsi su i dalje ostali na vlasti ostavljajući iza sebe obespravljene Hutue koje su i dalje bili pod uslovom velikih prinudnih radova (kuluka).[32] Godine 1935. Belgija je uvela lične karte, individualno definišući stanovnike kao Tutsi, Hutu, Tva i naturalizovane. Premda imućni Hutu ranije nisu bili u mogućnosti da postanu kao povlašćeni Tutsi, uvođenjem ličnih karata se završila njihova dalja socijalna mobilnost.[33]

Uvod uredi

Hutu kontra-elita uredi

Belgija je i nakon Drugog svetskog rata nastavila da vlada Ruandom posredstvom obećanih teritorija Ujedinjenih nacija koje su nadzirale njenu vladavinu do eventualne nezavisnosti.[34][35] Ekonomski pejzaž države se značajno promenio u vreme rata; monetarna ekonomija je rasla,[36] a zajedno sa njom i potražnja za radnicima koji bi radili u kongoanskim rudnicima u Katangi i na plantažama kafe i šećera u Ugandi.[37] Za vreme Drugog svetskog rata se dogodio i pomak u katoličkoj crkvi;[38] istaknute ličnosti iz rane ruandske crkve su bile iz bogatih i konzervativnih porodica (kao na primer Leon-Pol Klas),[39] su zamenjene mlađim sveštenicima poreklom iz redova radničke klase. Od njih najveći deo su činili Flamanci češće nego Valonci Belgijanci podržani, jedinstvenim položajem, od strane naroda Hutu.[40] Ekonomski uslovi i bogoslovsko obrazovanje pružili su crkvi mogućnost da narodu Hutu dodele društvenu mobilnost, što nije ranije bio slučaj, omogućivši tako razvoj elitne grupe Hutu lidera i intelektualaca.[41] Ova grupa se sastojala od Hutu naroda iz prekolonijalne Kraljevine Ruande, u kojoj su se pridružili istaknuti građani kraljevine stečeni za vreme kolonijalizma (uključujući i narod Čiga).[42]

Najpoznatija ličnost u pokretu je bio Gregor Kajibanda.[43] Kao i većina kontra-elite i Kajibanda je bio obučavan za sveštenika u Njakibanda bogosloviji iako on nije bio rukopoložen.[43] Nakon završetka svog obrazovanja 1948. godine prvobitno je postao učitelj u osnovnoj školi. Godine 1952. Kajibanda je postao uspešan urednik katoličkog časopisa Lami (franc. L'Ami) Aleksisa Kagamea.[44] Tokom kasnih 1950-ih godina postao je član upravnog odbora organizacije Rad, pouzdanost, napredak (franc. Travail, Fidélité, Progrès (TRAFIPRO)),[45] urednik pro-Hutu katoličkog magazina Kinjamateka[43] i osnivač Društvenog pokreta Muhutu (franc. Mouvement Social Muhutu (MSM)).[45]

Druga glavna ličnost Hutu elite bio je Žozef Gitera, drugi bivši bogoslov[46] koji je obitavao na jugu zemlje;[45] koji je napustio crkvu kako bi osnovao malu ciglanu.[47] Gitera je osnovao Asocijaciju za društvenu promociju mase (APROSOMA) kao političku partiju.[46] Religijski istoričari poput Džejna Lajndena su ga opisali kao „veoma strastvenog i ponekad saosećajnog”, suprotno od Kajibande i bivših Hutu bogoslova, ali „često nestalnog i ponekad fanatičnog”.[46] Za razliku od Kajibande, Gitera se zalagao za preduzimanje odlučnih mera protiv „ugnjetavanja” monarhije još rane 1957. godine, međutim, njegova retorika se manje fokusirala na podelu između naroda Hutu i Tutsi i njihovom oslobađanju od siromaštva.[48]

Pogoršanje Hutu-Tutsi odnosa uredi

Hutu kontra-elita je uživala u razumnim odnosima sa kraljem i Tutsi elitom početkom 1950-ih godina kao i težnji ka demokratiji dominantnoj u političkom životu.[49] Mladi Tutsi i Hutu, koji su obrazovani u katoličkim bogoslovijama ili posredovali u međunarodnoj trgovini, su došli zajedno kao „evolués”, radeći pod mlađim ulogama u kolonijalnoj administraciji.[50] Međutim, Hutu—Tutsi odnosi su se rapidno pogoršali 1956. godine.[49] U julu, kongoanske dnevne novine La Presse Africaine su objavile anonimni članak ruandskog sveštenika u kome se navodi vekovno zlostavljanje Hutu naroda od strane Tutsi elite.[51] Članak je bio praćen ostalim tekstovima u listu La Presse Africaine, kao i tekstovima u ostalim kongoanskim i burundijskim dnevnim novinama, u kojima se detaljnije opisivala istorija između grupa naroda i statusa kralja.[51] Kralj Mutara i Tutsi elita odbacili su optužbe naglasivši da se etničke prepreke između Hutu i Tutsi naroda ne trebaju mešati sa socijalnom mobilnošću.[51] Sledeći katalizator raspada i narušenih odnosa bio je primetan na prvim demokratskim parlamentarnim izborima u Ruandi 1957. godine koji su raspisani u sladu sa opštim muškim selektivnim pravima donetim septembra 1956. godine.[50] Stanovništvu je bilo dozvoljeno da glasaju za pretpostavljene, a 66% od broja izabranih su Hutu.[52] Više istaknutih položaja u tradicionalnoj i kolonijalnoj hijerarhiji su izabrani i postavljeni na položaje, što nije bio slučaj za ostale narode poput naroda Tutsi.[52] Dizbalans između dva naroda naglašava se „doživljajem nepravednog sistema” u korist Hutua.[52]

Do 1956. godine, monarhija i istaknuti Tutsi bili su opušteni u pogledu nezavisnosti uvereni da će sva vlast preći na njih od Belgijanaca na propisan način.[53] Uznemireni rastućim uticajem naroda Hutu i tenzijama između grupa započeli su kampanju, krajem 1956. godine, za brzo ostvarivanje nezavisnosti.[53] Kralj Rudahigva i pro-Tutsi Conseil Superieur predložili su nove ministre finansija, obrazovanja, spoljnih i unutrašnjih poslova, koji vrše svoju funkciju nezavisno od Belgije,[54] kroz manifest pod nazivom „правац и тачка”.[55] Ubrzo nakon toga reagovala je i kontra-elita Hutua koja je ovaj događaj nazvala zaverom moćnih pripadnika Tutsi naroda kako bi pokazali superiornost nakon sticanja nezavisnosti Ruande.[54] Kajibanda, sa osam ostalih Hutu lidera, započeli rad na alternativni posao nazvan Бахуту манифест (franc. Manifeste des Bahutu).[55] Autorima je bila pružena pomoć u pisanju ovog dokumenta od stane saosećajnih Belgijanaca u slučaju Hutua.[54] Бахуту манифест je kritikovao indirektnu vladavinu pozivajući na ukidanje ubuhakea i razvoj srednje klase.[56] To je bio prvi dokument u kojima se Tutsi i Hutu dele na dve različite rase, obeležavanjem Tutsija kao „hamite” tako optužujući ih u stvaranju „rasističkog monopola”.[56] Ovaj manifest se poziva na prenos vlasti sa Tutsija na Hutu narod na osnovu „statističkog zakona”.[57] Izdanje ove vizije o budućnosti zemlje privuklo je pažnju belgijskih političara i javnosti u Ruandi kao društveni problem, koji su, do ovog trenutka, bili samo zabrinutost sociologa i sekcija kolonijalne uprave.[58]

Godine 1958. Gitera je posetio kralja u njegovoj palati u Njanzi. Iako je Gitera imao veliko poštovanje prema monarhiji, kralj Rudahigva ga je dočekao sa prezirom; u jednom trenutku sastanka on je Giteru čak zgrabio za grlo, nazivajući njega i njegove sledbenike ињангарвандама (mrziteljima Ruande).[59] To poniženje izazvalo je MSM, APROSOMA-u i pro-Hutu katoličke publiciste da istraju u čvrstoj poziciji u protivnom odnosu sa monarhijom.[59] Magazin Кињаматека je objavio detaljan izveštaj o Rudahigvinom tretmanu prema Giteri, poričući njegov polu-božanski status, optužujući ga za pro-Tutsi rasizam.[60] Magazin je takođe objavio detaljne priče o mitu o postanku naroda Hutu, Tutsi i Tva proglašivši kraljeva načela nesaglasnim sa njegovom politikom.[60] Članci se ne pozivaju na direktnu suprotnost kralja i Hutu seljaka,[61] ali smatraju da je Rudahigvin nalet doveo do permanentnog rascepa između njega, Hutu kontra-elite i vlastima Belgije.[62] Godine 1958. belgijsko kolonijalno ministarstvo pokušalo je da umanji moć Rudahigve, smanjivajući njegove nadležnosti,[63] ali njegova popularnost sa regionalnim liderima iz redova naroda Tutsi (koji su se plašili rastućim Hutu pokretima) je izazvala niz štrajkova i protesta.[64]

Smrt Rudahigve i formiranje Ruandske nacionalne unije uredi

Početkom 1959. godine, Belgija je sazvala parlamentarnu komisiju zaduženu za istraživanje mogućnosti vezanih za demokratizaciju i sticanje nezavisnosti,[65] kao i planiranje izbora na kraju pomenute godine.[66] Sa Belgijancima[64] i većinom sveštenstva na svojoj strani,[67] Gitera je otpočeo kampanju protiv Калинге: monarhijskih bubnjara, jednim od najmoćnijih simbola monarhije.[68] Rudahigva je postao sve više uplašen, krijumčareći bubnjeve i napijajući se u velikoj meri.[68] Umro je od posledica izliva krvi na mozgu jula 1959. godine tokom medicinskog tretmana u Usumburi, grada u današnjem Burundiju.[68] Mnogi Ruandijci su smatrali da je Rudahigva pogubljen od strane Belgijanaca[69] iako je autopsijom njegovog tela, koja je zatražena od njegove majke kraljice, potvrđen prethodno navedeni uzrok smrti od strane nezavisnih lekara.[69] Takođe je postavljena pretpostavka u vladinim okvirima da je lično on počinio ritualno samoubistvo po naredbi svog panela istoričara.[70] Tutsi elita je verovala da je Rudahigva ubijen u crkvi pomoću Belgijanaca nakon čega je započeta kampanju protiv oboje.[67] Rudahigvin brat Kigeli V Ndahindurva je postavljen za kralja, bez učešća Belgijanaca[71] i protivno njihovoj želji;[48] istoričari Lajnden i Lajnden su ovu sekvencu opisali kao „mali puč Tutsija”.[71]

Nakon krunisanja Kigelija, nekoliko Tutsi pretpostavljenih i vladinih zvaničnika zalagali su se za brzu nezavisnost formiravši partiju Руандска национална унија (franc. Union Nationale Rwandaise (UNAR)).[71] Iako je UNAR bila pro-monarhijski nastrojena, ona nije bila pod kontrolom kralja;[72] partija se protivila Belgiji što je privuklo pažnju od strane komunističkog bloka.[73] UNAR je odmah započela kampanju za promovisanje ruandskog nacionalizma, obećavajući da će zameniti evropsku istoriju u školama učenjem istorije Rvabugirija od početka njegove vladavine,[74] takođe se pozivajući na likvidaciju belaca i misionara.[74] Ova retorika navela je katoličku crkvu (i mnogo ruandskih studenata koji su podržavali crkvu u njenom nastojanju za smanjivanjem siromaštva) da proglasi partiju UNAR anti-katoličkom.[75] Gitera je, za uzvrat, iskoristio crkveno viđenje anti-katoličkog UNAR-a da zatraži podršku od APROSOMA-e.[76] Kolonijalna vlada je preduzela korak ograničavanja moći UNAR-a, pokušavajući da svrgne sa vlasti tri lidera koji su bili poznati u partiji kao pokretači vatre na protestnim mitinzima.[77] Kajibanda je registrovao MSM kao zvaničnu političku partiju promenivši joj ime u PARMEHUTU (franc. Parti du Mouvement de l'Emancipation Hutu (PARMEHUTU)).[78] Kajibanda je otpočeo mobilizaciju zajednica pristalica širom zemlje pozivajući na nezavisnu Hutu državu u okviru ustavne monarhije.[79] Istoričar Ketrin Njuberi je situaciju u zemlji opisao kao „ključali konac” krajem 1959. godine;[48] do kraja oktobra, sa parlamentarnim izveštajem tokom predstojećih izbora[66] u kome se navodi da je napetost u zemlji dostigla kritičnu tačku.[80]

Revolucija uredi

Napad na Mbonjumutvu i ustanak Hutua uredi

 
Kraljevski bedž sa sloganom „Živeo Kigeli V” (franc. Vive Kigeli V) koji se odnosi na period Ruandske revolucije

1. novembra 1959. godine Dominik Mbonjumutva, jedan od nekoliko Hutu podlidera i PARMEHUTU aktivista, bio je napadnut nakon posete mise zajedno sa njegovom ženom u crkvi nedaleko od njegove kuće u Bjimani u pokrajini Gitarama.[77] Devet napadača koji su učestvovali u napadu su bili deo omladinskog krila UNAR-a, izvršili su strogu odmazdu za Mbonjumutvino odbijanje da potpiše protestno pismo UNAR-a, osuđujući Belgijance za uklanjanje troje Tutsi pretpostavljenih.[77] Pre nego što su ga napali, napadači su incijalno angažovali Mbonjumutvu u razgovorima o njegovom rastućem uticaju kao podlidera.[81] Mbonjumutva je uzvratio napadačima i oboje, on i njegova supruga, su bili u stanju da se bezbedno vrate kući,[77] ali su počele da se šire glasine da je ubijen;[82] prema podacima američkog profesora teologije Džejmsa Džeja Karnija, Mbonjumutva je, vrlo moguće, sam započeo i proširio te glasine.[77] 

Napad na Mbonjumutvu je bio katalizator koji je doveo do navodnih nasilnih sukoba između Hutu i Tutsija, izazvanih tokom prethodnih meseci napetosti.[77] 2. novembra, dan nakon napada, dogodio se Hutu protest u Ndizi, u kući Atanasa Gašagaza, lidera Tutsija, koji je bio neposredan rukovodilac Mbonjumutve.[77] Protest je završen mirno ali su već novi veliki protesti otpočeli sutradan, 3. novembra na istom mestu, koji su prerasli u nerede.[83] Predostrožni Hutui su sebe proglasili „za Bogove, crkve i Ruande” ubivši dva Tutsi zvaničnika i odvevši Gašagaza u progonstvo.[83] Mbonjumutva je bio imenovan kao njegova zamena.[83]

Protesti su se ubrzo pretvorili u masovne nerede Hutu bande koje su se kretale po teritoriji sa kućama koje su naseljavali Tutsi.[83] Nasilje u ovoj fazi, koje se uglavnom i primarno odražavalo paljevinama, a ne ubijanju, osim u situaciji kada su Tutsi bili u poziciji da se brane.[84] Neredi su započeli u Ndizi nakon čega su se proširili na čitavu zemlju,[83] Huti su palili kuće i zemlju Tutsima prevashodno upotrebljavajući petrolej koji se u Ruandi masovno koristio za osvetljavanje.[84] Ostavši bez krova nad glavom, mnogi Tutsi su pokušali da pronađu utočište u belgijskim misijama katoličkih crkava i belgijskim vlastima,[83] dok su se drugi preselili u Ugandu i Kongo;[83] početak onoga što će postati masovni egzodus do kraja revolucije. Piromani su regrutovali lokalne meštane u svoj redove čime su osigurali brzo širenje pobune.[84] Mnogi Hutui su verovali da je kralj nadljudsko biće tvrdeći da su napade počinili u njegovo ime.[85] 9. novembra nasilje se proširilo na čitavu državu, izuzimajući Giterinu rodnu pokrajinu Astridu (Butare) uključujući daleki jugozapad i istok.[66] Najveći neredi odigrali su se na severozapadu države; u Rihengeriju, svaka kuća Tutsija bila je uništena u požaru.[80]

Inicijalni belgijski odgovor na nasilje bio je prigušen; kolonijalna vlada je imala svega 300 mobilisanih vojnika u Ruandi početkom novembra, bez obzira na opasnost od građanskog rata, koja je eskalirala na račun dešavanja prethodnih meseci.[83] Katolik Alfons van Hof, koji je radio u zemlji kao afrički izaslanik sa funkcijom Belog oca, opisao je belgijske kopnene snage kao „nekolicinu džipova koji se kreću po putu”.[83] Nekoliko piromana je bilo uhapšeno ali i uprkos toj činjenici Belgijanci nisu mogli da obuzdaju širenje ustanka pa su tako bili primorani da pozovu pojačanje iz susednog Konga.[83] Kralj Kigeli zatražio je dozvolu za formiranje vlastite vojske koja bi pružila istrajnu borbu protiv nasilja,[86] međutim, kolonijalni stanovnik Andre Prodhome je odbio da zadovolji ovaj zahtev.[83] Prodhome je bio uplašen jer je mislio da bi odobravanjem zahteva Tutsija dao puni legitimitet eskaliranju krize koja bi dovela do potpunog građanskog rata.[83]

Bez obzira na ovaj neuspeh, Kigeli je preduzeo protivnapad protiv učesnika nereda 7. novembra,[83][86] mobilišući na hiljade lokalnih policajaca.[83] Kigeli je izdao nalog za hapšenje i ubijanje jednog broja istaknutih Hutu lidera u nadi da će tako suzbiti revolt pobunjenika;[86] jedan od ubijenih bio je i brat Žozefa Gitere istaknuti član APROSOMA-e.[83] Mnogo uhapšenih pobunjenika su bili odvođeni u kraljevu palatu u Njanzi gde su bili izloženi torturi od strane zvaničnika UNAR-a. Gregor Kajibanda se već određeno vreme skrivao tako da je izbegao zarobljavanje.[86] 9. i 10. novembra Kigelijeve trupe napale su brdo kod Save, blizu Astride, sa ciljem da se napadne Giterina kuća i time zarobi lider APROSOMA-e.[83] Gitera je odgovorio tako što je nagomilao svoje snage na brdu.[83] Kraljeve snage nisu imale dovoljno ratnog iskustva kako bi dobile jednu ovakvu bitku, na kraju belgijske snage su intervenisale u Savi zaustavivši krvoproliće i tako omogućavajući Giteri da pobegne.[87] Iako su Kigeli i UNAR ostali moćniji i bolje opremljeniji nego Hutu strana, oni su znali da Belgijanci sada snažno podržavaju Hutue; imajući dovoljno vremena da Hutu stekne prednost.[88] Stoga, UNAR je tražio načina da smanji moć Belgije kako bi proglasili nezavisnost što je pre moguće.[88]

Dolazak Gaja Logijea uredi

Novembarski ustanak 1959. godine i naredne borbe koje su usledile između Hutu i Tutsi naroda dovele su do početka revolucije ali, prema rečima Karnija, to je bio belgijski odgovor kako bi došlo do trajnog preokreta između dve etničke grupe čime bi Hutu grupacija preuzela vlast.[85] Jedan od glavnih odluka u ovom odgovoru bio je Gaj Logije belgijski vojni pukovnik koji je radio u Kongu kao vojni obaveštajac (franc. force publique).[89] Logijeov lični prijatelj bio je guverner Ruande-Urundija Žan-Pol Haroj i lično je njega pozvao da dođe u Ruandu kako bi zajedno procenili belgijske vojne opcije u koloniji.[86] Nakon izbijanja nasilja Logije je ubrzao svoj odlazak u Kongo nakon čega se opet vratio u Ruandu 4. novembra.[89] Logije je stigao u Ruandu sa brojnim vojnicima i padobrancima kako bi uspostavio, i time vratio, narušeni građanski red.[86]

Pobožni katolik, i politički socijaldemokrata,[85] Logije je u početku bio naklonjeniji prema narodu Hutu smatravši da oni trebaju da odlučuju o važnim pitanjima u zemlji.[89] Ta njegova naklonjenost je delimično bila i zbog bezbednostnih razloga. Logije je tvrdio da nasilje Hutua treba da se nastavi dovoljno dugo dok se ne preuzme vlast od Tutsija,[85] ali on je takođe podržavao i stav u prilog demokratizacije revolucije; Logije je to video kao priliku da se „ugnjetavanje” vršeno nad Tutsi vladajućom klasom od strane Hutu seljaka nastavi u pobuni.[85] On je u svojim kasnije napisanom memoaru iz 1988. godine napisao:

Neki od mojih pomoćnika su mi govorili da nisam bio u pravu kada sam govorio protiv Tutsi naroda i time bio vodeći u naporima da Ruandu sprovedem na putu ka demokratizaciji čije je okončavanje bilo daleko i neizvesno;[90]

ali on je ispunio svoje radnje govoreći:

to je najverovatnije bila odluka da duboko na dnu ostavimo bazičnost surovosti i nepravičnosti aristokratije u Ruandi.[90]

Nakon Kigelijeve i UNAR-ove odmazde protiv Hutua, Logije i njegove snage su za prioritet uzele zaštitu Hutu lidera (uključujući i Giteru).[86]

Dana 12. novembra, nakon Harojevog proglašenja vanrednog stanja u državi, Logije je bio imenovan specijalnim vojnim stanovnikom sa mandatom da uvede red u Ruandi.[86] Osećajući da je nezavisnost bila neizbežna i da UNAR i Tutsi liderstvo imaju sposobnost za brzo upravljanje pro-Tutsi nezavisnom kraljevinom,[91] Logije je zemlju poveo u pravcu osnaživanja u nastojanju za osnivanjem Hutu republike.[91] On je to uradio zajedno sa Harojem koji mu je pružio podršku u postavljanju Hutua na više administrativne pozicije;[91] više od polovine zemlje sa Tutsi liderima na čelu, uključujući i podlidere, bili su zamenjeni Hutuima, većinom iz PARMEHUTU partije.[85] Logije je označio imenovanja zvaničnika „privremenim”, obećavši da će izbori uslediti u narednom periodu.[85] Uprkos tome što su mnogi UNAR članovi osuđeni za zločine počinjene za vreme kontrarevolucije Tutsija, njihovi Hutu sunarodnici iz partija PARMEHUTU i APROSOMA, bili su proglašeni krivima za podmetanje požara nakon čega su pobegli sa lica mesta bez ikakve nadoknade.[85] U decembru Logije je bio imenovan na novu dužnost specijalnog građanskog stanovnika zamenivši više konzervativnijeg kolonijalnog stanovnika Andrea Prodhomea.[85] Belgijska vlada opunomoćava ga kako bi svrgao kralja sa trona nametnuvši mu veto na odluke što je značilo da je ustavni monarh Kigeli tada dobio Logijea kao njegovu zamenu u zemlji tako postavši де факто lider.[92]

Porast moći PARMEHUTU-a uredi

Period nakon smrti Rudahigve u julu 1959. godine, i kasniji „puč” Tutsija protiv Belgijanaca, viđen je kao rastući na polju popularnosti za PARMEHUTU kada je pomenuta partija stekla vodeću ulogu u odnosu na APROSOMA-u Žozefa Gitere kao i Tutsijevog UNAR-a.[93] APROSOMA se zalagala za sveobuhvatni pristup ruandskog nacionalizma u vreme kada su se autoritativni Tutsi sve više zalagali za anti-Tutsi mehanizam među Hutuima.[93] PARMEHUTU-in uticaj je još više porastao nakon novembarskog nasilja, naročito kada je Gaj Logije postavio lidere na privremene funkcije iz te partije, što im je omogućilo određivanje dnevnog reda i kontrolu uprave pred predstojeće izbore.[94] Bez obzira na to, PARMEHUTU je tvrdio da im je potrebno još više vremena za narod Hutu, da postane „dovoljno slobodan da efikasno brani svoja prava i načela”,[95] i uspešno da lobira kod Belgijanaca da odloži predstojeće opštinske izbore koji su bili zakazani za januar 1960. godine.[96] Pomenuti izbori su odloženi za jun iste godine.[96] U martu 1960. godine delegacija Ujedinjenih nacija posetila je Ruandu kako bi procenila napredak zemlje na putu ka nezavisnosti.[96] Glavne političke partije su pozvale na ulične demonstracije, koje su prerasle u novo izbijanje nasilja tokom posete Ujedinjenih nacija.[95] Kuće Tutsija su u aprilskim požarima zapaljene pred očima delegacije[95] rezultirajući tome da begijski planovi o pokretanju junskih izbora bivaju u nemogućoj situaciji za održavanje.[95] Umesto toga, delegacija je ponudila pregovore za okruglim stolom uz učešće svih četiri postojećih političkih partija kako bi se stavila tačka na nasilje.[97]

Uprkos predlogu Ujedinjenih nacija o odlaganju izbora, belgijske vlasti su ipak odlučile da održe izbore u junu i julu.[98] Kao rezultat izbora zabeležena je ubedljiva pobeda partije PARMEHUTU koja je osvojila 160 od ukupno 229 mesta.[99] Partije Tutsija su na izborima osvojile svega 19 mesta.[98] Opštinske vlasti su odmah preuzele kontrolu od tradicionalnih lidera;[98] viđeno je mnogo implementiranih feudalnih redova slično kao u slučaju Tutsi elite, samo je sada to slučaj za narod Hutu umesto naroda Tutsi.[98] Iako je posle izbora Gaj Logije najavio da će „revolucija biti završena”,[98] napetost je i dalje ostala visoka čime su se lokalni masakri nad Tutsima nastavili između 1960. i 1961. godine.[98] Kralj Kigeli je živeo u stvarnom pritvoru u južnoj Ruandi,[100] nakon čega je u julu 1960. godine pobegao iz zemlje,[101] živeći u izgnanstvu nekoliko decenija na teritoriji istočne Afrike nakon čega se naselio u Sjedinjene Američke Države.[101]

Nezavisnost uredi

 
Zastava Ruande koja je prihvaćena nakon sticanja nezavisnosti 1962. godine a korištena sve do početka 21. veka

Ruanda se upustila u novu realnost nakon izbora 1960. godine u kome su Hutu bili dominantniji; Belgija i Logije su podržavali PARMEHUTU čime je uticaj Tutsija prestala. Generalna skupština organizacije Ujedinjenih nacija, u kojoj dominiraju države komunističkog saveza, koje podržavaju anti-belgijske Tutsi i UNAR partije, zalagale su se u nastojanju da samostalno nadziru izbore.[98] Komisija je bila autor rezolucija Generalne skupštine OUN-a 1579 i 1580 koje su se pozivale na izbore i referendum u monarhiji;[98] Logije je odbacio rezolucije smatravši ih „potpuno beskorisnim”, napravivši malo napora da ih sprovede.[102] Konferencija nacionalnog pomirenja koja je bila održana u Belgiji u januaru 1961. godine završena je sa neuspehom.[102] Logije i Kajibanda su nakon konferencije sazvali sastanak državnih lokalnih lidera na kojem je proglašena „suverena demokratska Republika Ruanda”[102] sa Dominikom Mbonjumutvom kao njenim privremenim predsednikom.[103] Ujedinjene nacije su objavile izveštaj u kojem se navodi da je „opresivni sistem zamenjen za još jedan isti takav”,[102] dodavši da njegova sposobnost da utiče na sistem jednostavno ponestane. PARMEHUTU je osvojio kontrolu nad zakonodavstvom u septembru 1961. godine;[102] Kajibanda je preuzeo predsedništvo[103] nakon čega je u julu 1962. godine Ruanda postigla punu nezavisnost.[100]

Posledice uredi

Tutsi izbeglice i napadi injenzija uredi

Kako je revolucija napredovala mnogi Tutsi su napustili Ruandu kako bi izbegli etničko čišćenje od strane naroda Hutu. Egzodus koji je počeo požarnim napadima tokom novembra 1959. godine,[99] trajao je i tokom revolucije.[104] Prema zvaničnim podacima krajem 1964. godine ukupno 336.000 pripadnika naroda Tutsi[105] prognano je uglavnom u četiri susedne zemlje Burundiju, Ugandi, Tanganjiki (kasnije Tanzaniji) i Kongu-Leopoldvil.[106] Emigranti, za razliku od etničkih Ruandijaca koji su emigrirali tokom prekolonijalne i kolonijalne ere, su tretirani kao izbeglice u zemljama domaćina[107] i počeli su odmah da agituju za povratak u matičnu Ruandu.[108] Njihovi ciljevi su se razlikovali; neki su želeli da se uklope u novi režim na čelu sa Kajibandom, od kojih su neki bili izgnani za vreme kralja Kigelija, do onih koji du želeli da zbace novi režim sa vlasti zajedno sa partijom PARMEHUTU želeći da uspostave socijalističku republiku.[109]

Počevši od kraja 1960-ih godina naoružane grupe prognanih Tutsija (injenzi ili bubašvabe nazvanih od strane Hutu vlade)[100] su otpočeli napade na Ruandu sa promenljivim uspesima.[109] Injenzi u Burundiju podržali su novoformirani sistem, nezavisnu Tutsi republiku, izazvavši nekoliko ekscesa u južnom delu Ruande.[109] Izbeglice koje su bile nastanjene u Kongu, Ugandi i Tanzaniji bili su manje sposobniji da organizuju vojne operacije zbog lokalnih uslova;[108] izgnanici u Tanzaniji su se asimilovali u društvu odustavši od težnje da se vrate u Ruandu.[109] Napadi injenzija udruženih sa malobrojnim Tutsi grupacijama iz Ruande doveli su do većeg broja izbeglica koji su prelazili preko granica u susednim zemljama.[100]

U decembru 1963. godine burundijski injenzi pokrenuli su masovne i neočekivane napade, dokopavši se distrikta Bugesera, pozicionirajući se dalje prema Kigaliju.[110] Iako loše opremljeni i slabo organizovani, injenzi su naneli poraz vladi.[110] Odgovor vlade na teroristički napad zabeležen je najvećim ubistvima Tutsija do tada: oko 10.000 u decembru 1963. godine i januaru 1964. godine, uključujući i sve Tutsi političare koji su još uvek bili u zemlji.[110] Međunarodna zajednica malo šta je učinila  po pitanju odgovora na ove zločine čime je unutrašnja moć predsednika Kajibande znatno ojačala.[111] Borba i poraz označili su kraj injenzija, koji nakon 1964. godine više nisu bili pretnja po Ruandu.[111]

Postrevolucionalna Ruanda uredi

Nakon Tutsi masakra koji se dogodio između 1963. i 1964. godine i porazu injenzija Kajibanda i PARMEHUTU su nekontrolisano vladali Ruandom tokom naredne dekade, nadgledavši Hutu hegemoniju opravdanu krilaticom „demografske većine i demokratije”.[112] Ovaj režim nije tolerisao neslaganja, vladavinu „odozgo nadole” sličnu predrevolucionarnoj feudalnoj monarhiji[111] i promovisanje dubokovernih katolika sa moralnim duhom.[113] Ovakvo vođenje politike je ranih 1970-ih godina izolovalo Ruandu od ostatka sveta i dovelo do pobune između Hutu elite.[114] Viši komandant vojske Žuvenal Habijarimana je 5. jula 1973. godine organizovao puč ubivši Kajibandu i uobraženo predsedništvo.[115]

Godine 1990. Ruandski patriotski front (RPF) (franc. Front Patriotique Rwandais (FPR)) i grupa pobunjenika koja se uglavnom sastojala od Tutsi izbeglica izvršili su invaziju na severnu Ruandu što je dovelo do građanskog rata u Ruandi.[116] Iako ni jedna strana nije dobila odlučujuću prednost u ratu,[117] do 1992. godine Habijarimanijina vlast je bila oslabljena, masovne demonstracije odvele su ga u pregovore sa unutrašnjom opozicijom čime je potpisao koalicioni sporazum sa RPF-om.[118] Prekid vatre se završio 6. aprila 1994. godine kada je Habijarimanin avion oboren blizu aerodroma u Kigaliju što je rezultiralo njegovom pogibijom.[119] Habijarimanijeva smrt je bila okidač za genocid u Ruandi koji je započeo nekoliko sati po njegovom smrću. Za oko 100 dana između 500.000 i 1.000.000[120] Tutsija i politički umerenih Hutua su ubijeni u dobro planiranim napadima kojim je upravljala privremena vlada.[121] Tutsi iz ruandskog patriotskog fronta pod liderstvom Pola Kagamea nastavili su svoju ofanzivu i metodično obnavljali Ruandu, kontrolišući čitavu njenu teritoriju do sredine jula.[122] Godine 2015. Kagame i RPF i dalje su upravljali zemljom, u kojoj je zabeležen rast ruandske ekonomije, vidljiv povećan broj turista kao i napredak države prema indeksu humanog razvoja.[123][124]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Gourevitch 2000, str. 59.
  2. ^ Prunier 1999, str. 41. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  3. ^ Chrétien 2003, str. 44.
  4. ^ a b v Mamdani 2002, str. 61.
  5. ^ Chrétien 2003, str. 58.
  6. ^ King 2007, str. 75.
  7. ^ Prunier 1999, str. 16. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  8. ^ Mamdani 2002, str. 58.
  9. ^ Chrétien 2003, str. 69.
  10. ^ Shyaka, str. 10. i 11.
  11. ^ Chrétien 2003, str. 88. i 89.
  12. ^ Chrétien 2003, str. 482.
  13. ^ Prunier 1999, str. 3. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  14. ^ a b Chrétien 2003, str. 160.
  15. ^ Prunier 1999, str. 18. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  16. ^ Dorsey 1994, str. 38.
  17. ^ a b v Mamdani 2002, str. 69.
  18. ^ Prunier 1999, str. 13. i 14. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  19. ^ Appiah & Gates 2010, str. 218.
  20. ^ a b Chrétien 2003, str. 217. i 218.
  21. ^ a b Prunier 1999, str. 25. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  22. ^ Prunier 1999, str. 23. i 24. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  23. ^ Prunier 1999, str. 25. i 26. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  24. ^ Page & Sonnenburg 2003, str. 508.
  25. ^ Prunier 1999, str. 26. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  26. ^ Chrétien 2003, str. 260.
  27. ^ Prunier 1999, str. 27. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  28. ^ Prunier 1999, str. 28. i 29. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  29. ^ Prunier 1999, str. 31. i 32. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  30. ^ Prunier 1999, str. 30. i 31. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  31. ^ Chrétien 2003, str. 276. i 277.
  32. ^ Prunier 1999, str. 35. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  33. ^ Gourevitch 2000, str. 56. i 57.
  34. ^ United Nations (II).
  35. ^ United Nations (III).
  36. ^ Prunier 1999, str. 42–43. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  37. ^ Mamdani 2002, str. 106.
  38. ^ Prunier 1999, str. 43. i 44. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  39. ^ Prunier 1999, str. 44. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  40. ^ Mamdani 2002, str. 113.
  41. ^ Mamdani 2002, str. 114.
  42. ^ Mamdani 2002, str. 108.
  43. ^ a b v Prunier 1999, str. 45. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  44. ^ Linden & Linden 1977, str. 245.
  45. ^ a b v Chrétien 2003, str. 302.
  46. ^ a b v Linden & Linden 1977, str. 251. i 252.
  47. ^ Newbury 1988, str. 192.
  48. ^ a b v Newbury 1988, str. 193.
  49. ^ a b Carney, str. 70.
  50. ^ a b Carney, str. 71.
  51. ^ a b v Carney, str. 75.
  52. ^ a b v Carney, str. 74.
  53. ^ a b Prunier 1999, str. 43. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  54. ^ a b v Linden & Linden 1977, str. 249.
  55. ^ a b Carney, str. 79.
  56. ^ a b Linden & Linden 1977, str. 250.
  57. ^ Prunier 1999, str. 45. i 46. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  58. ^ CRISP 1959, paragraf 2.
  59. ^ a b Linden & Linden 1977, str. 252.
  60. ^ a b Linden & Linden 1977, str. 253.
  61. ^ Linden & Linden 1977, str. 254.
  62. ^ Linden & Linden 1977, str. 255.
  63. ^ Linden & Linden 1977, str. 257.
  64. ^ a b Linden & Linden 1977, str. 258.
  65. ^ Carney 2013, str. 102.
  66. ^ a b v Newbury 1988, str. 194.
  67. ^ a b Linden & Linden 1977, str. 261.
  68. ^ a b v Linden & Linden 1977, str. 262.
  69. ^ a b Halsey Carr & Halsey 2000.
  70. ^ CRISP 1959, fusnota 1.
  71. ^ a b v Linden & Linden 1977, str. 263.
  72. ^ Carney 2013, str. 107.
  73. ^ Prunier 1999, str. 47. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  74. ^ a b Linden & Linden 1977, str. 264.
  75. ^ Linden & Linden 1977, str. 265. i 266.
  76. ^ Linden & Linden 1977, str. 266.
  77. ^ a b v g d đ e Carney 2013, str. 124.
  78. ^ Carney 2013, str. 109.
  79. ^ Linden & Linden 1977, str. 266 . i 267.
  80. ^ a b Linden & Linden 1977, str. 267.
  81. ^ Braathen, Bøås & Saether 2000, str. 78.
  82. ^ Gourevitch 2000, str. 58. i 59.
  83. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Carney 2013, str. 125.
  84. ^ a b v Newbury 1988, str. 195.
  85. ^ a b v g d đ e ž z Carney 2013, str. 127.
  86. ^ a b v g d đ e ž Newbury 1988, str. 196.
  87. ^ Carney 2013, str. 126.
  88. ^ a b Newbury 1988, str. 195. i 196.
  89. ^ a b v Prunier 1999, str. 49. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  90. ^ a b Logiest 1988, str. 135.
  91. ^ a b v Newbury 1988, str. 197.
  92. ^ Carney 2013, str. 129.
  93. ^ a b Mamdani 2002, str. 123.
  94. ^ Mamdani 2002, str. 124.
  95. ^ a b v g Carney 2013, str. 136.
  96. ^ a b v Carney 2013, str. 135.
  97. ^ Melvern 2000, str. 14.
  98. ^ a b v g d đ e ž Prunier 1999, str. 52. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  99. ^ a b Prunier 1999, str. 51. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  100. ^ a b v g Prunier 1999, str. 54. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  101. ^ a b Sabar 2013.
  102. ^ a b v g d Prunier 1999, str. 53. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  103. ^ a b BBC News (I) 2010.
  104. ^ Prunier 1999, str. 61. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  105. ^ Prunier 1999, str. 62. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  106. ^ Mamdani 2002, str. 160. i 161.
  107. ^ Prunier 1999, str. 63. i 64. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  108. ^ a b Prunier 1999, str. 55. i 56. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  109. ^ a b v g Prunier 1999, str. 55. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  110. ^ a b v Prunier 1999, str. 56. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  111. ^ a b v Prunier 1999, str. 57. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  112. ^ Prunier 1999, str. 58. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  113. ^ Prunier 1999, str. 59. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  114. ^ Prunier 1999, str. 60. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  115. ^ Prunier 1999, str. 74, 75. i 76. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  116. ^ Prunier 1999, str. 93. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  117. ^ Prunier 1999, str. 135. i 136. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  118. ^ Prunier 1999, str. 190. i 191. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPrunier1999 (help)
  119. ^ BBC News (II) 2010.
  120. ^ Henley 2007.
  121. ^ Dallaire 2005, str. 386.
  122. ^ Dallaire 2005, str. 299.
  123. ^ UNDP 2010.
  124. ^ RDB (I) 2009.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руандска_револуција&oldid=26995177”