Википедија

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija

Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija (akr. SB OUN; engl. United Nations Security Council, UNSC), kraće Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (akr. SB UN) najvažnije je telo Ujedinjenih nacija, zaduženo za održavanje mira i bezbednosti u svetu.[1]

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija
مجلس الأمن التابع للأمم المتحدة (arapski)
United Nations Security Council   (engleski)
联合国安全理事会 (kineski)
Conseil de sécurité des Nations unies  (francuski)
Совет Безопасности Организации Объединённых Наций (ruski)
Consejo de Seguridad de las Naciones Unidas  (španski)
Sala Saveta bezbednosti u Njujorku
SkraćenicaUNSC
TipGlavni organ
Pravni statusAktivan
SedišteNjujork,
 SAD
ČlanoviStalne članice:
 Kina
 Francuska
 Rusija
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 SAD
Ostale članice:
 Alžir
 Ekvador
 Gvajana
 Japan
 Malta
 Mozambik
 Sijera Leone
 Slovenija
 Južna Koreja
  Švajcarska
RukovodilacPredsedavajuća država:
 Gvajana
Matična organizacijaUjedinjene nacije
Veb-sajtun.org/securitycouncil
Regionalne grupe Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i broj rotirajućih mesta
  Afričke države (3)
  Azijsko-pacifičke države (3)
  Istočnoevropske države (2)
  Latinoameričke i Karipske države (2)
  Zapadnoevropske i ostale države (5)
Članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 2023.
  Stalne članice
  Ostale članice

Dok ostali organi Organizacije ujedinjenih nacija samo daju preporuke članicama OUN, Savet bezbednosti ima ovlašćenja da donosi odluke koje članice moraju da poštuju, kako stoji u Povelji Organizacije ujedinjenih nacija. Odluke Saveta se nazivaju rezolucijama. Predsedavanje Savetu bezbednosti se rotira i traje jedan mesec.

Članice uredi

Predstavnici članica Saveta bezbednosti moraju uvek da budu prisutni u sedištu OUN u Njujorku kako bi se sastanci mogli održavati bilo kada. Ovaj zahtev je usvojen u Povelji Organizacije ujedinjenih nacija, jer je njen prethodnik, Liga naroda, često bila u nemogućnosti da održava sastanke u kriznim situacijama.

Uloga predsedavajućeg SB uključuje postavljanje dnevnog reda, predsedavanje sastancima i nadgledanje kriznih žarišta. Predsedavajuća zemlja se menja prema redosledu po engleskom alfabetu.

Postoje dve kategorije članstva u Savetu bezbednosti OUN. To su stalne članice i izabrane članice.

Stalne članice SB uredi

SB OUN ima pet stalnih članica,[2][3][a] koje su bile glavne pobednice iz Drugog svetskog rata:

Pet stalnih članica Saveta bezbednosti pokušale su da spreče povećavanje broja država kojima je dozvoljeno posedovanje nuklearnog naoružanja prema Sporazumu o neširenju nuklearnog naoružanja koji je usvojila većina u Generalnoj skupštini UN 10. septembra 1996. godine, ali protiv sporazuma je glasala jedna nuklearna sila Indija, a nisu ga potpisale sve države koje su imale nuklearne reaktore i Sporazum nije postao pravosnažan.[7] U vreme potpisivanja usvajanja sporazuma i Pakistan je imao nuklearno oružje.[8] posle je i Severna Koreja napravila nuklearno oružje.[9] Pored toga verovatno i Izrael ima atomske bombe, iako nikada nije zvanično priznao da poseduje takve bombe.[10] Od 2004. godine, četiri od pet stalnih članica SB su su četiri najveća svetska izvoznika oružja po vrednosti naoružanja.

Izabrane članice uredi

Prema Povelji Ujedinjenih nacija, Savet bezbednosti UN imao je 11 članica do 1965. godine, a od tada ima 15 članica. Pored 5 stalnih članica SB UN od 1965. godine ima i 10 nestalnih članica, a tih deset članica bira Generalna skupština na period od 2 godine počevši od 1. januara, sa zamenom pet članica svake godine.[11] Afrika daje tri člana; Južna Amerika, Azija, zapadna Evropa i ostali daju po dva člana, a istočna Evropa jednog člana. Jedna od članica je i iz arapskih zemalja, iz Azije ili Afrike.[12]

Izabrane članice SB UN su:

  1.   Belgija (zapadna Evropa) — do 2020.
  2.   Dominikanska Republika (Južna Amerika) — do 2020.
  3.   Nigerija (Afrika) — do 2021.
  4.   Indonezija (Azija) — do 2020.
  5.   Tunis (Afrika) — do 2021.
  6.   Sent Vinsent i Grenadini (Južna Amerika) — do 2021.
  7.   Vijetnam (Azija) — do 2021.
  8.   Estonija (istočna Evropa) — do 2021.
  9.   Nemačka (zapadna Evropa) — do 2020.
  10.   Južnoafrička Republika (Afrika) — do 2020.[2]

Pravo veta uredi

Glavni članak: Veto u Savetu bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija

Za donošenje odluka u petnaestočlanom Savetu bezbednosti o svim značajnim pitanjima, npr. odluka o sprovođenju direktnih mera vezanih za rešavanje sukoba, potreban je potvrdan glas devet članica. Sve stalne članice poseduju pravo veta, koje se može iskoristiti da bi se sprečilo izglasavanje neke odluke, rezolucije.[13] Negativan glas stalne članice — veto — sprečava usvajanje predloga, iako ima većinu pozitivnih glasova. Uzdržanost se ne smatra za veto. Od osnivanja Saveta bezbednosti, Kina (Republika Kina i NR Kina) je 6 puta koristila veto; Francuska — 18; Rusija/SSSR — 123; Ujedinjeno Kraljevstvo — 32; i SAD — 82.

Status nečlanica uredi

Članica OUN, koja nije u SB, može učestvovati u odlukama Saveta bezbednosti za koje se Savet složi da delimično mogu uticati na interese te zemlje. U poslednje vreme, SB se slobodnije odnosio prema ovom pravu, omogućujući mnogim zemljama da uzmu učešće u njenom radu.

Reforma članstva uredi

 
Države G4 (Indija, Nemačka, Japan i Brazil) međusobno se podržavaju u nastojanjima da postanu članice SB UN.

Javljale su se diskusije o uvećanju broja stalnih članica. Zemlje koje su najglasnije u zahtevima za stalno članstvo su Japan, Nemačka, Brazil i Indija. Japan i Nemačka su na drugom i trećem mestu po finansiranju budžeta OUN-a, dok Brazil i Indija daju najveći broj pripadnika vojnih trupa za mirovne misije OUN.

Bivši generalni sekretar UN Kofi Anan zatražio je od tima savetnika da sačine preporuke o reformi Ujedinjenih nacija do kraja 2004. Predloženo je da se poveća broj stalnih članica. Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo su ovo podržale, ali dvotrećinska većina Generalne skupštine UN nije.

Japan uredi

Japan je drugi najveći doprinosilac redovnom budžetu OUN-a. Uplate Japana čak nadmašuju uplate Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Kine i Rusije.

Nestrpljivost Japana da postane stalni član Saveta bezbednosti suočava se sa jakim protivljenjem mnogih istočnoazijskih zemalja, naročito NR Kine, Južne Koreje i Severne Koreje. Mongolija je, podržala japansku kandidaturu. Održavani su brojni protesti na kopnenom delu Kine i u Južnoj Koreji posle odobrenja japanske vlade da se štampaju školski udžbenici u kojima se umanjuju japanski zločini pre i za vreme Drugog svetskog rata.

Neki Japanci smatraju da ove zemlje, naročito Kina, motivišu drugi problemi kao što je neslaganje oko podele teritorija. Krajem aprila 2005, izbili su masovni antijapanski protesti širom Kine. Razlozi za protest su različiti, uključujući japansku revizionističku čitanku iz istorije koju je podržala vlada, poseta premijera Koizumija Jasukuni svetilištu u kome se nalaze 14 ratnih zločinaca, i teritorijalne razmirice oko ostrva koje zahtevaju i Kina i Tajvan. iako proteste nije zvanično sankcionisala NR Kina, neki analitičari smatraju da je vlada NR Kine dozvolila proteste kako bi poljuljala japansku kandidaturu za Savet bezbednosti. Drugi smatraju da kineska vlada nije htela da se bes demonstranata usmeri na njih, jer bi sprečavanje ovih demonstracija bilo smatrano kao podrška Japanu. Međutim, vlada NR Kine je zabranila dalje proteste kada je postala zabrinuta da bi takve demonstracije mogla da se posvete i domaćim problemima.

Neke azijske nacije su izrazile jaku podršku japanskoj kandidaturi, među njima Kambodža, Indija, Indonezija, Malezija, Singapur, Filipini, i Vijetnam - sve veći primaoci japanske ekonomske pomoći ili stranih investicija. Druge zemlje kao što je Australija, Brazil, Francuska, Nemačka, i Ujedinjeno Kraljevstvo su takođe podržale japansku kandidaturu.

Iako SAD snažno podržavaju japansku kandidaturu za članstvo u Savetu bezbednosti, i dalje odbijaju G4+jedan ponudu za članstvo u celini, koja je Japanu potrebna da bi zadržala veliku podršku. Dok je Rusija zainteresovana da stvori protivtežu Kini, takođe je svesna jakih veza Japana sa SAD.

Nemačka uredi

Nemačka je treći najveći doprinosilac redovnom budžetu UN.

Sredinom 1993. godine SAD su preko saopštenja pokušale da podrže proširenje SB sa Nemačkom i Japanom, a predstavnici Japana u julu 1993. predlagali su da nove stalne članice SB nemaju pravo veta, ali kancelar Helmut Kol govorio je da Nemačka želi da postane stalna članica SB sa pravom veta.[14]

Francuska je izričito zahtevala stalno mesto u Savetu bezbednosti za Nemačku: „nemačko angažovanje, njen položaj velike sile, njen međunarodni uticaj — Francuska bi volela da joj se oda priznanje stalnim mestom u Savetu bezbednosti“, rekao je francuski predsednik Žak Širak na govoru u Berlinu 2000. godine. Bivši nemački kancelar, Gerhard Šreder je takođe označio Rusiju, među ostalim zemljama, kao zemlju koja podržava nemačku kandidaturu. Italija i Holandija sa druge strane, predlažu zajedničko mesto EU u Savetu umesto da Nemačka postane treća evropska članica pored Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva. Bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, izjavio je da bi Nemačka prihvatila i zajedničko evropsko članstvo, ali sve dok postoje male naznake da bi se Francuska i UK odrekle svojih mesta, Nemačka, mnogo veća zemlja, bi takođe trebalo da dobije stalno članstvo. Postojali su i predlozi da bi EU trebalo da „deli“ postojeća dva mesta koja već ima, bez sticanja trećeg - predloženo je[15] da bi Francuska trebalo da deli svoje mesto sa Nemačkom u skladu sa franko-nemačkom integracionističkom tradicijom, a da bi UK trebalo da predstavlja manje integracionističke stavove EU. Stoga je nemačka kampanja za stalnim članstvom intenzivirana tokom 2004. Bivši kancelar Gerhard Šreder jasno je naznačio svoje stavove u avgustu 2004: „Nemačka ima pravo na stalno članstvo“. Njenu kandidaturu su podržali Japan, Indija, Brazil, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija, između ostalih. Trenutni nemački kancelar, Angela Merkel se još nije izjasnila po ovom pitanju.

Indija uredi

Indija, jedna od nuklearnih sila, predstavlja otprilike šestinu svetske populacije i jednu od najvećih država. Takođe predstavlja i četvrtu svetsku ekonomiju u smislu jednakosti uvoza i izvoza i treća je na svetu po broju oružanih snaga. Indija je jedan od najvećih doprinosioca oružanim snagama UN za mirovne misije. Njenu kandidaturu su nedvosmisleno podržale stalne članice, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija.

G. Šaši Tarur, Generalni podsekretar Ujedinjenih nacija za odnose sa javnošću u svojoj knjizi „Nehru - Nastanak Indije“, piše da je Džavaharlal Nehru „odbio ponudu SAD“ da Indija „zauzme stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija“ oko 1953. Nehru je odbio tu ponudu otprilike u isto vreme kada je „sa podsmehom“ odbio podršku Džon Forestera Dulisa za indijsku Monro doktrinu. Nehru je predložio umesto toga da se mesto u Savetu bezbednosti koje je držao Tajvan ponudi Pekingu.

Iako je u početku postojalo protivljenje Narodne Republike Kine zbog geopolitičkih razloga (Kina je bila saveznik sa Pakistanom, starim Indijskim suparnikom, a takođe je razmišljala o vođenju rata sa Indijom tokom 1962), u skorije vreme kineska stav prema indijskoj kandidaturi se promenio od negativnog preko neutralnog do pozitivnog. Dana 11. aprila 2005. godine, Kina je objavila da će podržati indijsku kandidaturu za stalnim članstvom, ali bez veta. Pravo veta, međutim, je najznačajnija karakteristika stalne članice i u očima G4 nacija, zabrana davanja prava veta je samo način da 5 trenutnih stalnih članica zadrži svoju nadmoćnost. Iako SAD zvanično ne podržava indijsku kandidaturu - iz više razloga, neke od njih ostaju krajnje nejasni - nezvanično želi da radi sa Indijom i da je podrži (ali bez veto prava). Uzimajući u obzir njenu ogromnu populaciju i rastuću ekonomiju i politički sistem, Indija predstavlja jakog takmičara za stalno mesto. Drugi faktor koji podupire indijsku kandidaturu je činjenica da je ona jedna od osnivača Saveta bezbednosti kao i da je učestvovala u više navrata u njenim aktivnostima, uključujući operacije UN-a u DR Kongo, Kipru, Kambodži, Jemenu, Somaliji, Ruandi i Namibiji, između ostalih.

Čak do dana današnjeg, govor koji je Krišna Menon, indijski predstavnik u SB OUN, održao je najduži ikada predstavljen u Savetu bezbednosti. dana 23. januara 1957. godine, održao je govor bez presedana od 8 časova braneći indijska prava na Kašmir [16].

Brazil uredi

Za kandidaturu Brazila za stalno članstvo u Savetu bezbednosti ima nekoliko jakih razloga:

  • Brazil je slao trupe u borbi protiv Sila Osovine tokom Drugog svetskog rata i trebalo je da dobije stalno mesto u Savetu bezbednosti pri osnivanju Ujedinjenih nacija.
  • Svaki kontinent bi dobio po 2 stalna člana (iako bi Amerika dobila samo jednog a Evropa i Azija po 2).
  • Brazil je najveća zemlja u Južnoj Americi po broju stanovnika, ekonomiji i površini.
  • SAD podržavaju kandidaturu Brazila, ali bez prava veta. Brazil je dobio podršku i drugih zemalja kao što je Rusija.
  • Član je alijanse G4 nacije (koju čine još Nemačka, Indija i Japan). Svaka G4 zemlja podržava kandidaturu ostale tri za stalnim članstvom.
  • Ima tradiciju učešća u mirovnim misijama UN.
  • Brazil predstavlja značajnog političkog lidera među zemljama u razvoju, naročito u pregovorima u Svetskoj trgovinskoj organizaciji.

Islamsko članstvo uredi

Od raspada Osmanskog carstva dominantni Bliski istok je bio područje stalnih konflikata, i ti sukobi su bili tema mnogih debata i rezolucija Saveta bezbednosti. Zato je uvođenje stalnog Islamskog člana u SB veoma osetljivo pitanje, naročito ako bi mu se dalo pravo veta.

Nemuslimanske zemlje i ondašnji komentatori, uglavnom iz Sjedinjenih Država, zabrinuti su da bi Islamski član sa pravom veta mogao ograničiti sposobnost UN da deluje prisilno na Bliskom istoku ili u granicama Islamskog sveta (npr. Kašmir i Čečenija), predočavajući nesposobnost UN u tim regionima. Nedostatak demokratije u bliskoistočnim državama je drugi razlog kog koriste zapadni komentatori.

Afrika uredi

Nijedna zemlja iz Afrike nema stalno mesto u Savetu bezbednosti pa je ovo jedan od većih razloga za pokretanje reformi. Postoji nekoliko značajnih razloga zašto Afrika ima dobre šanse za sticanje stalnog člana u Savetu bezbednosti:

  • Afrika je drugi po veličini i drugi po naseljenosti kontinent, odmah iza Azije.
  • Afrika ima više članova u Ujedinjenim nacijama nego bilo koji drugi kontinent.
  • Afrika nije pretnja međunarodnom miru i bezbednosti.
  • Trenutno ima podršku većeg dela Južne Amerike i Indije (Alijansa Jug-Jug) i Japana od G4 nacija.

Južna Afrika i Nigerija su glavni kandidati za članstvo.

U popularnoj kulturi uredi

Prevodilac je film iz 2005. godine čija radnja govori o izmišljenom Afričkom državniku, po svemu sudeći zasnovana na zimbabveanskom predsedniku Robertu Mugabeu, koji nastoji da izbegne optužnicu od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za suđenje pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS) pod optužbom za zločine protiv čovečnosti. Australija, Novi Zeland i međunarodne organizacije za ljudska prava su podržale poziv za podizanje optužnice protiv Mugabea. Pošto Zimbabve nije potpisnica statuta MKS, za suđenje je potrebno ili optužba od strane Saveta bezbednosti, ili da Zimbabve prihvati nadležnost Međunarodnog krivičnog suda.[traži se izvor]

Napomene uredi

  1. ^ Dve prvobitne članice SB OUN, Republika Kina i SSSR, zamenile su države koje su njihove legitimne naslednice (Narodna Republika Kina, Ruska Federacija) i član 23 Povelje Ujedinjenih nacija to jest spisak članica u njoj nije menjan.
  2. ^ SAD su sprečavale do 1971. godine da Narodna Republika Kina zauzme mesto koje joj pripada u OUN.[4], a Rezolucijom 2758 Generalne skupštine OUN iz oktobra 1971. godine, Narodna Republika Kina zamijenila je Republiku Kinu u Organizaciji ujedinjenih nacija i zauzela mjesto kao stalna članica Savjeta bezbjednosti OUN-a.[5] Republika Kina (koja je izgubila kopneni deo Kine i ograničena na Tajvan od 1949. godine) uskoro je izgubila članstvo u svim organima OUN.
  3. ^ Posle raspada SSSR 1991. godine, Rusija je preuzele mesto u OUN koje je zauzimao Sovjetski Savez, a samim tim i stalno članstvo u Savetu bezbednosti.
  4. ^ Organizacija ujedinjenih nacija (OUN, ili UN) ekonomski je zavisila od SAD, koje daju najviše novca za rad UN, a i sedište UN je u Njujorku. Zato SAD imaju najveći uticaj u UN i mogu nametnuti neke od svojih želja.[6]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ UN 1945, str. 17.
  2. ^ a b „Current Members United Nations Security Council”. www.un.org. Pristupljeno 29. 9. 2020. 
  3. ^ UN 1945, str. 16.
  4. ^ Logos 2016, str. 747.
  5. ^ UN 1972, str. 2.
  6. ^ Logos 2019, str. 60-61.
  7. ^ Logos 2019, str. 57 sa napomenom 9.
  8. ^ Ilić 2013, str. 46.
  9. ^ Ilić 2013, str. 65-66.
  10. ^ Ilić 2013, str. 67.
  11. ^ UN 1945, str. 3, 16.
  12. ^ „The Green Papers Worldwide - The United Nations Security Council”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  13. ^ UN 1945, str. 18.
  14. ^ Logos 2019, str. 60 u napomeni 24.
  15. ^ BBC News | Scoreboards at Close of Play | Monday, 14 June 1999 : South Africa v Australia
  16. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 11. 04. 2006. g. Pristupljeno 01. 06. 2006. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савет_безбедности_Уједињених_нација&oldid=27700576”