Saladin

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Saladin (pokrajina).

Saladin (arap. صلاح الدين الأيوبي‎; 1138 — 4. mart 1193) bio je muslimanski vojskovođa, a kasnije egipatski i sirijski sultan, osnivač dinastije Ajubida. Istorija ga pamti kao čoveka koji je preoteo Jerusalim od krstaša.

Saladin
Lični podaci
Datum rođenja	1138.
Mesto rođenja	Tikrit, Abasidski kalifat
Datum smrti	4. mart 1193.(1193-03-04) (54/55 god.)
Mesto smrti	Damask, Sultanat Ajubidi
Porodica
Potomstvo	El Afdal ibn Salah ad Din, Al-Aziz Uthman, Az-Zahir Ghazi
Roditelji	Ajub
Dinastija	Ajubidi
Sultan Egipta i Sirije
Prethodnik	funkcija uspostavljena
Naslednik	Al-Aziz Uthman (Egipat) Al-Afdal (Sirija)
Prethodnik	Malik Šah Ismail

Saladin važi za jednog od najpoznatijih muslimanskih vladara i vojskovođa, kao i za jednu od najistaknutijih figura arapske istorije i kulture.

Saladin je bio Kurd, rođen u Tikritu, na tlu današnjeg Iraka, a njegovo pravo ime bilo je Salah ad-Din Jusuf. Već u četrnaestoj godini pridružio se članovima svoje porodice koji su bili u službi sirijskog vladara Nuredina. Između 1164. i 1169. godine istakao se u borbama protiv krstaša u Egiptu. Shvatio je kakvu ima moć i odlučio da sirijskom vladaru uskrati poslušnost. Postavši komandant sirijske vojske i egipatski vezir, Saladin je ujedinio Egipat, veći deo Sirije i gornju Mesopotamiju. Posle smrti sirijskog vladara 1174. godine, proglasio se sultanom Sirije i Egipta. Uspeo je da pridobije vojske obližnjih zemalja i krenuo u napad na krstaše. Godine 1187. počinje kampanju protiv hrišćana, revoltiran zarobljavanjem kćerke. Iste godine se odigrala bitka kod Hitina u kojoj je potpuno porazio i zarobio jerusalimskog kralja Gi Lizinjana, surovo poubijao templare i hospitalce, zauzeo Akru, čitavu Palestinu. Zauzeo je, sporazumno, Jerusalim, u to vreme prestonicu Jerusalimske kraljevine (1099—1291). Pokušao je da zauzme Tir, ali je podigao opsadu jer je grad snadbevan sa mora. Ipak, 1192. godine sklopio je svojevrsni mirovni sporazum sa engleskim kraljem Ričardom I Lavljim Srcem; dogovor je omogućavao krstašima da ponovo osnuju svoje kraljevinu Jerusalim na palestinsko-sirijskoj obali, ali je Jerusalim ostao muslimanski. Saladin je umro u Damasku 4. marta 1193. godine posle kratke bolesti. Imao je pedeset pet godina.

Detinjstvo i mladost

Saladin je rođen 1138. godine u Tikritu. Detinjstvo je proveo u Baalbeku. Njegov otac Ajub bio je najpre guverner sultana, a potom Zengija i ostalim vladarima Damaska. Zengi je veoma cenio Ajuba budući da ga ovaj nije napustio ni 1132. godine kada je morao da se povuče pred nadmoćnijim trupama bagdadskog kalifa. Saladin je nekoliko godina proveo u muslimanskom manastiru gde je dobro izučio Kuran. Bio je iskren vernik. Godine 1152. pridružio se svome ujaku Širkuu u Alepu. Četiri godine kasnije postaje jedan od najvernijih podanika Nur ad Dina.

Krstaški pohodi na Egipat

Glavni članak: Krstaški pohodi na Egipat

Saladin je učestvovao u muslimanskoj armiji Širkua koja je branila Egipat od krstaških napada. Značajniju ulogu odigrao je prilikom opsade Aleksandrije 1167. godine. Nakon krstaškog osvajanja ovog grada koga je branio Saladin, građani su ga napali zbog toga što je pristao da krstašima preda grad. Saladin beži ni manje ni više nego u krstaški logor. Amalrik mu je dodelio oružanu pratnju koja ga je otpratila do Širkua. Saladin to do kraja života nije zaboravio.

Saladinove borbe u Egiptu

Krstaši su napali grad i sledeće, 1168. godine. Širku im nanosi definitivan poraz nakon koga krstaši više ne prelaze granicu Fatimidskog kalifata. Januara 1169. godine Širku i Saladin trijumfalno ulaze u Kairo.

Vladar Egipta

Saladinov orao na egipatskom grbu

Širku postaje vezir egipatskog sultana. Međutim, umire nakon samo tri meseca posle pijanke. Veliki vezir sada postaje Saladin. Čitava kontrola nad Fatimidskim kalifatom bila je u njegovim rukama. Halifova mamelučka garda pokušala je da ga izbaci iz Kaira. Ovaj pokušaj završen je neuspehom. Saladin je napao mamelučki logor dok oni nisu bili u njemu i zarobio im žene i decu. Mameluci su morali da ga mole za živote svojih porodica. Na kraju su svi Mameluci izmasakrirani. Saladin je sada postao apsolutni vladar Egipta. Najveću šiitsku državu priklonio je Bagdadskom kalifatu. El Adid je sada postao nepotreban i uklonjen je nakon samo nekoliko meseci. Fatimidski kalifat je prestao da postoji.

Sukob sa Nur ad Dinom

Osvajanje Egipta Saladin je prikazao kao svoju zaslugu. To mu je donelo ogromnu popularnost koja nije odgovarala Nur ad Dinu. Saladin mu je sve više izmicao kontroli. Godine 1171. Saladin opseda krstaški Krak de Montreal. Grad je bio spreman na predaju. Međutim, Saladin je doznao da se Nur ad Din približava sa svojom vojskom da preuzme vođstvo, pa je napustio opsadu uz izgovor da su se promenile vremenske prilike. Sukob između Saladina i Nur ad Dina bio je sve očigledniji. Tada se umešao Saladinov otac Ajub i Saladinu rekao:

„ Ja sam ti otac i nema nikoga ko bi te više voleo i želeo ti više dobra. Ali, znaj, ovo i govorim pred Bogom. Ukoliko ja ili tvoj stric vidimo Nur ad Dina ovde mi nećemo moći a da ne padnemo i poljubimo zemlju pred njegovim nogama. Ako nam naredi da ti odsečemo glavu, mi ćemo to učiniti bez ikakvog oklevanja. Ako Nur ad Din dođe čak i sam, bez ijednog vojnika, niti jedan od emira, niti jedan od vojnika neće se usuditi da pred njim ostane u sedlu. Ova zemlja, Egipat, je njegova, a ti si ovde samo guverner ”

Bila je to strahovita lekcija Saladinu iz feudalne lojalnosti. Nur ad Din je ipak odustao od bilo kakve akcije protiv Saladina iako je ovaj poslao svoga brata Šam ed Daulu da osvoji Jemen. Nur ad Din je umro 15. maja 1174. godine. Nasledio ga je sin Malik Salih Ismail.

Borba za vlast

Saladin je zatražio regentstvo nad Malikom. Protiv toga ustaju mnogi muslimanski gradovi, pre svega Mosul i Alepo. Damask otvara kapije grada Saladinu, a Malik beži u Alepo koji ga odbija predati Saladinu. Saladin opseda grad. Opsada je završena neuspehom, a tokom nje je došlo do prvog pokušaja asasina da ubiju Saladina. Alepu u pomoć stižu Mosul i grof Tripolija Remon ΙΙΙ. Svi zajedno su poraženi kod Kurun Hama (23. aprila 1175. godine). Alepo je prinuđen na mir. Saladin se proglasio gospodarem Damaska. Mir je sklopljen i sa krstašima, a asasinske teritorije su popaljene. Sledeće, 1176. godine, Mosul i Alepo sklapaju savez protiv Saladina. On im nanosi poraz i vraća se u Egipat. Iste godine Asasini ponovo pokušavaju sa atentatom. Saladin opseda njihovo utočište Masaf. Opsada je završena neuspehom, ali od tada Asasini prestaju sa napadima na Saladina.

Borba sa krstašima

Bitka kod Mont Žisara

Mir sklopljen 1175. godine prekinuo je Filip Flandrijski koji je došao u Svetu zemlju da dve ćerke svoga vazala oženi sa dvema jerusalimskim princezama: Sibilom i Izabelom. Ženidbene ponude su odbijene. Filip je napao Saladinove teritorije oktobra 1177. godine. Mir je bio raskinut i Saladin napada Askalon. Balduin ΙV, jerusalimski kralj, mu polazi u susret. Bitka kod Mont Žisara jedan je od najvećih Saladinovih poraza. Znatno brojnija muslimanska armija poražena je i skoro u potpunosti isečena. Balduin nastavlja sa ratom. Balduin doživljava poraze u bitkama kod Banijasa, Mardž Ujuna, Jakovljevog bunara. Međutim, Saladin je znao da hrišćane neće isterati dok ne postigne ujedinjenje muslimanih armija. Zbog toga sa krstašima i Vizantijom sklapa mir 1180. godine i pokreće rat protiv Mosula i Alepa.

Mir sa krstašima raskinut je sledeće godine zbog velike pljačke Renea od Šatijona. On je napadom na muslimanski karavan zadobio takvu količinu plena da se zatresao ceo muslimanski svet. Balduin je ispeo da Renea spasi od potpunog poraza. Godine 1183. Saladin konačno osvaja Alepo. Sada se u njegovim rukama nalaze Damask, Alepo i Egipat. Van njegove kontrole bio je još samo Mosul, nemoćan da bilo šta učini. Krstašima nanosi poraz pod gorom Tavor. Krajem iste godine Saladin opseda tvrđavu Kerak gde je upravo obavljano venčanje Izabele Jerusalimske i Hamfrija ΙV od Torona. Balduin i Remon su uspeli da odbiju opsadu Bio je to poslednji Balduinov poduhvat. Izmučen bolešću, on ubrzo umire. Njegov sin i naslednik Balduin V održao se na prestolu svega godinu dana. Nakon njegove smrti nastaju borbe za presto. Njega na kraju osvaja Gaj Lizinjanski. Remon odbija da mu preda vazalnu zakletvu i sklapa sa Saladinom mir.

Mir je potrajao dve godine kada su vitezovi Templari Žerara od Rišfoa strahovito poklani na Remonovoj teritoriji kod Kresovog vrela. Zgrožen, Remon otkazuje mir i izmiruje se sa Gajem Lizinjanskim.

Džihad

Mirovni period koji je trajao od 1183. godine prekinut je ponovnim Reneovim napadom na muslimanski karavan. Saladin sada nije imao razloga da odlaže konačan sudar sa Jerusalimom. Početkom 1187. godine on objavljuje „sveti rat“. Sredivši neprilike sa Mosulom, Saladin sa ogromnom vojskom opseda Tiberijas.

Bitka kod Hitina

Glavni članak: Bitka kod Hitina

Bitka kod Hitina

Saladinova opsada Tiberijasa nije prevarila Remona da bezglavo krene u razbijanje opsade iako se u gradu nalazila i njegova žena. On je kralju Gaju Lizinjanu predlagao da uopšte ne pokreću vojsku i čekaju jesen kada će se muslimani sami povući. Ovi predlozi su dočekani strahovitim uvredama Renea od Šatijona i Žerara od Rišfoa koji su ga optuživali za kukavičluk. Gaj je poslušao njihov predlog i 3. jula naredio pokret vojske prema Tiberijasu. Teren nije bio nimalo lak. Da bi došli do jezera krstaši su morali prići između brda. Postojao je samo jedan prolaz zvan „Trube sa Hitina“. Put koji bi uobičajeno trajao tek nekoliko sati otegao se na čitav dan. Krstaši su strahovito patili od gladi i žeđi. Na čelu armije se nalazio Remon od Tripolija, iza njega kralj Gaj s glavninom, a na začelju Templari. Krstaši su se jedva dovukli do „Truba sa Hitina“, ali su tamo otkrili da je Saladin zatrpao bunare sa vodom. Tu su ih muslimani dočekali.

Saladin i Gaj Lizinjanski nakon bitke kod Hitina

Krstaši su na početku bitke uspešno odbijali napade pa je i sam Saladin u jednom trenutku zamalo poginuo. Grešku je počinio Remon naredivši vojsci da se ulogori umesto da pređe u direktan napad. Mnogi krstaši su dehidrirali, a Saladin je zapalio suvu travu opkolivši krstaše vatrom. Sada je situacija bila očajna, a Templari su gotovo svi izginuli. Muslimani su tokom noći potpuno opkolili hrišćane. Videvši da je situacija beznadežna, jedan od vitezova je zakopao Istinski krst. Prema drugim izvorima, Krst su muslimani osvojili u borbi.

Tu noć je Saladin proveo obilazeći čak i obične vojnike. Sutradan je započeo odlučujući okršaj. Remon je strahovitim udarom konjice uspeo da se sa svojim odredom probije i napusti bojno polje povukavši se ka Seforeji. Ostatak vojske bio je izgubljen. Do kraja dana Gaj, koji se borio veoma hrabro, bio je zarobljen. Katastrofa po krstaše bila je potpuna.

Pad Jerusalima

Glavni članak: Pad Jerusalima (1187)

Već sutradan nakon bitke kod Hitina predao se krstaški Tiberijas. Saladin je poklao 200 vitezova Templara i Hospitalaca. Jedini vitez koji se uspeo spasiti jeste sam Žerar od Rišfoa. Posle se pričalo da je promenio veru i prešao u islam, a Saladina uveo u tajne templarskog reda, između ostalog i u inicijaciju. Na velikom suđenju Templara 1307. godine proglašen je jednim od “loših majstora“.

Sutradan nakon masakra kod Tiberijasa, zarobljeni krstaši su u lancima, bez obzira na rang, provedeni kroz Damask. Saladin je poštedio jedino kralja Gaja Lizinjanskog. Cena jednog roba bila je toliko niska da su se za nju mogle kupiti samo sandale. Međutim, rat još uvek nije bio završen. Trebalo je osvojiti ostale hrišćanske gradove. To je, međutim, sada bio lak zadatak za ogromnu muslimansku armiju. Do kraja godine je preko 50 gradova očišćeno od hrišćana, između ostalog i Jafa, Haifa, Sidon, Akra i Askalon. Saladin je opseo Tir koga je branio novopridošli vitez Konrad Monferatski. Grad je uspešno odbranjen. Opsadu je izdržala i Antiohija. Saladin sa njima nije hteo gubiti vreme već se okrenuo glavnom uporištu hrišćana u Svetoj zemlji – Svetom gradu Jerusalimu.

Saladin na jerusalimskom tronu

Odbranu Jerusalima vodio je Balijan od Ibelina. Odnos Balijana i Saladina veoma je zanimljiv. Balijan je izbegao zarobljavanje u Hitinskoj bici i nije nameravao da se zadržava u gradu. Od Saladina je tražio dozvolu da iz Jerusalima izvuče ženu i decu. Kada je sa omanjim garnizonom ušao u grad, stanovnici su ga molili da ostane i organizuje odbranu. Balijan se, potom, ponovo uputio Saladinu i zamolio ga da ga oslobodi zakletve. Zadivljen, Saladin mu dozvoljava da se vrati u grad i propušta njegovu porodicu u Akru. Istovremeno, Jerusalimu šalje ponudu za predaju, ali je ona odbijena.

Opsada Jerusalima započela je 20. septembra 1187. godine. Vremenski, ona nije dugo trajala – do 2. oktobra. Međutim, odbrana je bila skoro fanatična. Muslimanski hroničar Al Imad navodi da je u gradu bilo 60.000 branioca iako ih u stvari nije moglo biti više od 6000. Ipak, koliko god bili odlučni, hrišćani su morali popustiti. Balijan šalje Saladinu poruku da će branioci radije porušiti Jerusalim i pobiti svoje porodice nego pasti u muslimanske ruke. Plašeći se uništenja Kupole na Steni i El Akse, Saladin je morao popustiti. Hrišćanima je ponudio povoljne uslove: otkup od 10 zlatnika za muškarce, 5 za žene i 2 za dete. Oko 15.000 stanovnika nije uspelo da se otkupi. Po nekim navodima, Saladin je lično otkupio 500 zarobljenika, a njegov brat El Adil 1000. Isto su učinili mnogi Saladinovi oficiri pa je na taj način otkupljeno oko 4000 hrišćana. Oslobođenici su u koloni napustili grad i uputili se ka Akri praćeni oružanom pratnjom.

Sve u svemu, ako je u gradu bilo 100.000 ljudi, a ostalo je u zarobljeništvu samo 15.000, može se reći da je Saladin postupio veoma velikodušno. To isto se ne može reći za krstaše koji su pre devedeset godina prilikom osvajanja Jerusalima izvršili jedan od najvećih pokolja srednjeg veka ubijajući preko 40.000 muslimana. Saladinu i njegovim naslednicima će ovaj postupak doneti mnoštvo neprilika u budućem periodu. Hrišćani koji se nisu otkupili su porobljeni i poslati u Egipat.

Treći krstaški rat

Glavni članak: Treći krstaški rat

Događaji koji su usledili nakon pada Jerusalima umnogome su slični situaciji nakon pada grofovije Edese i pokretanja Drugog krstaškog rata četrdesetak godina ranije. Evropa je bila šokirana saznanjem da se Sveti grad ponovo nalazi u rukama muslimana. Zaraćeni monarsi su se izmirili i ujedinili u zajedničkoj mržnji protiv islama. Ponovo je oživela legenda o vladari koji će osloboditi Sveti grad od nevernika pripremajući svet za drugi Hristov dolazak.

Fridrih Ι Barbarosa

Fridrih Barbarosa u Nišu

Tri velike armije upućene su ka Svetoj zemlji. Prvu, brojčano najveću, predvodio je nemački car Fridrih Ι Barbarosa. Saladin se od nje najviše i bojao. Zbog toga je sa Vizantijom sklopio dogovor po kome se car Isak ΙΙ obavezao da ne propusti krstaše preko svoje teritorije. Između Vizantije i Svetog rimskog carstva buknuo je pravi rat. Fridriha je podržao i srpski župan Stefan Nemanja koji ga je ugostio u svojoj novoj prestonici – Nišu. Ogromna nemačka armija bez problema je osvojila Serdiku (Sofiju) i ugrozila sam Carigrad. Fridrih ga je mogao opsedati, ali se setio svoga pravog cilja. Isak je primoran da raskine savez sa Saladinom i preveze nemačke vojnike do Anadolije. Dana 10. jula 1190. godine Fridrih je zastao da se okupa u reci. Ušavši u ledenu vodu umro je od srčanog udara. Prema drugim izvorima, udavio se u nabujaloj reci povučen težinom oklopa.

Borbe sa Ričardom Lavljim Srcem

Predaja Akre

Francuska armija kralja Filipa ΙΙ i engleska armija Ričarda Ι osvaja vizantijski Kipar i 1191. godine pristiže u Svetu zemlju gde se priključila domaćim krstašima predvođenim Gajem Lizinjanskim (oslobođenim prilikom opsade Tira) koji su opsedali Akru. Grad se održao dve godine, ali se na kraju morao predati. Osvajanje Akre nije donelo sreće ni krstašima. Izbila je epidemija od koje su obolela obojica kralja. Žerar od Rišfoa je poginuo pod zidinama Akre. Filip se vratio u Francusku predajući komandu grofu Igu. Prema legendi, Ričard je ozdravio jedući meso sa mrtvih muslimana, Ričard je tražio da mu donesu hrane ali mu kuvari nisu rekli da je meso ljudsko. Kada je ozdravio i saznao šta je jeo, on se glasno nasmejao. Međutim, istoriografski je nemoguće utvrditi istinitost tih priča, te se pretpostavlja da su priče nastale od muslimanskog stanovništva. Odlaskom Filipa Avgusta u Francusku, on postaje centralna ličnost Trećeg krstaškog rata, po čemu će ga istorija najbolje upamtiti. Nakon osvajanja Akre, naredio je ubistvo gotovo tri hiljade zarobljenika za koje Saladin nije platio otkup.

Bitka kod Arsufa, Gistav Dore

Dva dana kasnije, Ričard sa armijom kreće ka Jerusalimu. Ogromna hrišćanska armija nije dopuštala sumnju u uspeh. Dana 7. septembra Saladin je doživeo svoj najveći poraz. Muslimani su razbijeni u bici kod Arsufa nakon čega se Jafa i Askalon predaju bez borbe. Ipak, Jerusalim je ostao van dometa zbog nastupajuće zime ali i unutrašnjih problema u Engleskoj.

U Askalonu su baroni izabrali novog kralja Jerusalima – Konrada Monferatskog. On gine od ruke asasina jedan dan nakon krunisanja. Nasledio ga je Henri ΙΙ od Šampanje čiji je jedini kvalitet bio blisko srodstvo sa engleskim i francuskim kraljem. Ričard je 1192. godine pokrenuo još jedan pohod na Jerusalim koji se završio neuspehom zbog nedostatka namirnica. Potom iz Engleske stižu vesti da kraljev brat Jovan bez Zemlje priprema državni udar. Ričard je morao hitno da se vrati u Englesku, što je okončalo Ričardovo učešće u krstaškim ratovima.

Mir

Glavni članak: Mir u Jafi

Saladinova grobnica u Damasku

Mauzolej

Mir sa krstašima je odgovarao i Saladinu. Ohrabreni njegovim neuspesima, lokalni muslimanski vladari dižu ustanke. Sem toga, Saladin je doživeo još jedan veliki poraz kod Jafe. Bila je to poslednja bitka Trećeg krstaškog rata. Između zaraćenih strana sklopljen je mir u Jafi. Na kraju su Ričard i Saladin postali bliski prijatelji. U Lidi je 8. novembra priređen veliki banket gde su se okupili Saladin sa svojom pratnjom i Ričard sa ostalim krstaškim vođama. Razmenjeno je mnoštvo poklona. Atmosfera je bila vrlo prijatna. Hrišćani su imali prilike da se uvere da muslimani nisu nemilosrdni koljači. Stvarane su legende. Sem one da je Saladin Ričardu poslao svog ličnog lekara, postojala je i ona u kojoj je Ričard tokom borbe izgubio konja, a Saladin mu poslao novog i ona u kojoj je Saladin Ričardu poslao svežeg voća i snega sa vrha planine u kojem će kralj ohladiti svoje piće. Zapravo, bio je to kraj krstaških ratova. Obe strane bile su spremnije na pregovore nego na borbu.

Mirom u Jafi krstaški gradovi na obali dobijaju izvesnu sigurnost. Formirana je krstaška država, istina sa malom teritorijom duž obale između Bejruta i Jafe. Pripadali su joj gradovi Tir, Haifa, Cezareja, Arsuf, Jafa, Lida i Ramla. Prestonica je bio grad Akra sa Henrijem II od Šampanje kao kraljem. On je nosio titulu kralja Jerusalima iako je grad bio u muslimanskim rukama. Hodočasnici su dobili pravo da posećuju sveta mesta u Jerusalimu bez nošenja oružja. Mirom u Jafi su muslimani po prvi put priznali postojanje neke krstaške države.

Ričard se 2. oktobra 1192. godine ukrcao na brod za Englesku i više se nije vraćao u Svetu zemlju.

Smrt

Šest meseci nakon odlaska Ričarda iz Svete zemlje umire Saladin nakon kraće bolesti (3. marta 1193. godine) u 55. godini života. Njegova smrt bila je iznenađenje za sve. Bio je relativno zdrav i očekivalo se da će još dugo vladati. Još veće iznenađenje je zadesilo naslednike kada su, otvorivši Saladinovu riznicu, našli svega 47 dirhema. Međutim, Saladin im je u nasledstvo ostavio veliku i snažnu državu. Nastupaju borbe oko prestola iz kojih kao pobednik izlazi Saladinov brat Malik el Adil. Tako je stvorena nova dinastija nazvana po Ajubu, Saladinovom ocu – Ajubidska dinastija. Ajubidski vladari upravljaće teritorijama pod formalnim vazalnim odnosom prema Bagdadskom kalifatu u sledećih 50 godina.

Literatura

• Dunnigan, James F. (1991). A Quick & Dirty Guide to War: Briefings on Present and Potential Wars (3, illustrated, revised izd.). Quill/W. Morrow. str. 174. ISBN 9780688100339. 
• Catherwood, Christopher (2008). Making War In The Name Of God. Kensington Publishing Corp. str. 36. ISBN 9780806531670. 
• Hillenbrand, Carole (1999). The Crusades: Islamic Perspectives (illustrated izd.). Psychology Press. str. 594. ISBN 9781579582104. 
• Gunter, Michael M. (2010). Historical Dictionary of the Kurds (2 izd.). Scarecrow Press. str. xxiii. ISBN 9780810875074. 
• Halverson, Jeffry R.; Corman, Steven R.; Goodall Jr., H. L. (2011). Master Narratives of Islamist Extremism. Palgrave Macmillan. str. 201. ISBN 978-0-230-11723-5. 
• Spevack, Aaron (2014) [2008]. The Archetypal Sunni Scholar: Law, Theology, and Mysticism in the Synthesis of Al-Bajuri. State University of New York Press. str. 44. ISBN 978-1-4384-5371-2. 
• Fajfrić, Željko (2006). Istorija krstaških ratova. Sremska Mitrovica: Tabernakl. ISBN 978-86-85269-05-9. 
• 100 velikih vođa, od antičkih vremena do danas - Brajan Muni
• Istorija srednjeg veka 1- A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski i O. L. Vajnštajn
• Bahā' al-Dīn Ibn Shaddād (2002). The Rare and Excellent History of Saladin. Ashgate. ISBN 978-0-7546-3381-5. 
• Imad ad-Din al-Isfahani (1888). C. Landberg, ur. Conquête de la Syrie et de la Palestine par Salâh ed-dîn (na jeziku: French). Brill. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Bosworth, Clifford (1989). „Mahk-Mid”. Ur.: Van Donzel, E.; Heinrichs, W.P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam. VI. E.J. Brill. ISBN 978-90-04-08112-3. Pristupljeno 18. 5. 2008. 
• Eddé, Anne-Marie (2011). Saladin. tr.Todd, Jane Marie. London: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05559-9. 
• Gabrieli, Francesco; Costello, E.J. (1984). Arab historians of the crusades. London: Routledge & Kegan. str. 362. ISBN 978-0-7102-0235-2. 
• Gillingham, John (1999). Richard I. Yale English Monarchs. New Haven: Yale University Press. str. 378. ISBN 978-0-300-07912-8. 
• Grousset, René (1970). The epic of the Crusades. tr. Lindsay, Noël. New York: Orion Press. 
• Lane-Poole, Stanley (1906). Saladin and the Fall of the Kingdom of Jerusalem. Heroes of the Nations. London: G. P. Putnam's Sons. Pristupljeno 26. 3. 2014. 
• Lyons, M.C.; Jackson, D.E.P. (1982). Saladin: the Politics of the Holy War. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31739-9. Pristupljeno 26. 3. 2014. 
• Minorsky, Vladimir (1953). Studies in Caucasian history. London: Cambridge University Press. 
• Nicolle, David (2011). Saladin: The Background, Strategies, Tactics and Battlefield Experiences of the Greatest Commanders of History. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84908-317-1. Pristupljeno 26. 3. 2014. 
• Rossoff, David (2001). Linas, Eli, ur. Where heaven touches earth: Jewish life in Jerusalem from medieval times to the present. Jerusalem: Guardian. ISBN 978-0-87306-879-6. 
• Runciman, Steven (1990). A History of the Crusades: The Kingdom of Jerusalem and the Frankish East 1100–1187. 2 (2nd izd.). London: Penguin. ISBN 978-0-14-013704-0. 
• Ter-Ghevondyan, Aram N. (1965). Արաբական Ամիրայությունները Բագրատունյաց Հայաստանում (The Arab Emirates in Bagratuni Armenia) (na jeziku: jermenski). Yerevan: Armenian Academy of Sciences. 
• Gibb, H.A.R. (1973). The Life of Saladin: From the Works of Imad ad-Din and Baha ad-Din. Clarendon Press. ISBN 978-0-86356-928-9. OCLC 674160. 
• Hindley, Geoffrey (2007). Saladin: Hero of Islam. Pen & Sword. ISBN 978-1-84415-499-9. OCLC 72868777. 
• Husain, Shahnaz (1998). Muslim heroes of the crusades: Salahuddin and Nuruddin. London: Ta-Ha. ISBN 978-1-897940-71-6. OCLC 40928075. 
• Reston, Jr., James (2001). Warriors of God: Richard the Lionheart and Saladin in the Third Crusade. New York: Anchor Books. ISBN 978-0-385-49562-2. OCLC 45283102. 
• Scharfstein, Sol; Gelabert, Dorcas (1997). Chronicle of Jewish history: from the patriarchs to the 21st century. Hoboken, N.J.: KTAV Pub. House. ISBN 978-0-88125-606-2. OCLC 38174402. 

Spoljašnje veze

• Ričard i Saladin: Ratnici trećeg krstaškog rata