Silur

Pojednostavljena geološka tabela

ERA	PERIOD
Kenozoik	Kvartar
	Neogen
	Paleogen
Mezozoik	Kreda
	Jura
	Trijas
Paleozoik	Perm
	Karbon
	Devon
	Silur
	Ordovicijum
	Kambrijum

Silur je treća od šest geoloških perioda paleozoika, koja je trajala od kraja Ordovicijuma (pre oko 443,7 ± 1,5 miliona godina) do početka Devona (pre oko 416.0 ± 2,8 miliona godina). Kao i kod ostalih geoloških perioda može se relativno precizno odrediti početak i kraj periode, ali za događaje tokom periode nije poznato potpuno precizno vreme odigravanja, tako da oni mogu da variraju u rasponu od nekoliko miliona godina. Najbitniji događaj za Silur je masovno izumiranje na samom početku ove periode kada je oko 60% morskih vrsta nestalo.

Istorija

Periodu Silur je početkom 1830-ih prvi identifikovao britanski geolog Rodrik Murčison (engl. Sir Roderick Impey Murchison) kada je ispitivao sloj stena koji sadrži fosile u južnom Velsu. On je ovoj periodi dao ime Silur po keltskom plemenu koje je živelo u Velsu – Siluri. Prilikom davanja imena sledio je primer svog prijatelja Adama Seddžvika (engl. Adam Sedgwick) koji je dao ime Kambrijumu. Dva prijatelja su 1835. godine objavila rad pod nazivom „On the Silurian and Cambrian Systems, Exhibiting the Order in which the Older Sedimentary Strata Succeed each other in England and Wales“. Ovaj rad je bio osnova za modernu geološku vremensku skalu. U početku je alternativno ime za Silur bilo Gotland, koje je označavalo sloj na baltičkom ostrvu Gotland.

Francuski geolog Žošim Barand (franc. Joachim Barrande) koji se nadovezao na Murčinsonov rad je dalje razradio pojam Silura i podelio ga na epohe. On je silurske stene u Bohemiji (današnja Češka) podelio na 8 epoha. Njegovu podelu je 1854. godine doveo u pitanje Edvard Forbs (engl. Edward Forbes). On je dokazao da su Barondove kasnije epohe (šesta, sedma i osma) u stvari Devon. Uprkos promenama u originalnom Barondovom sistemu, priznaje mu se uspostavljanje Bohemije kao klasičnog tla za ispitivanje najranijih fosila.

Podela

Silur se deli na četiri epohe:

1. Landoveri
2. Venlok
3. Ladlou i
4. Pridolij

Silur

Perioda	Epoha	Vek	Početak (Ma)	Kraj (Ma)
Silur
	Pridolij	Pridolij	423,0 ± 2,3	419,2 ± 3,2
	Ladlou	Ludfordij	425,6 ± 0,9	423,0 ± 2,3
		Gorstij	427,4 ± 0,5	425,6 ± 0,9
	Venlok	Homerij	430,5 ± 0,7	427,4 ± 0,5
		Šejnvudij	433,4 ± 0,8	430,5 ± 0,7
	Landoveri	Telihij	438,5 ± 1,1	433,4 ± 0,8
		Aeronij	440,8 ± 1,2	438,5 ± 1,1
		Rudanij	443,8 ± 1,5	440,8 ± 1,2

Landoveri epoha je trajala od pre 443,7 ± 1,5 miliona godina do pre 428,2 ± 2,8 miliona godina. Ova epoha je podeljena na 3 kata: Radan (trajalo do pre 439 miliona godina), Aeron (trajao do pre 436 miliona godina) i Telicijum. Epoha je dobila ime po gradu Landoveri (Llandovery) u Velsu.

Venlok epoha je trajala od pre 428,2 ± 1,5 miliona godina do pre 422,9 ± 2,8 miliona godina. Deli se na dva kata: Šejnvud (do pre oko 426,2 miliona godina) i Hemer. Epoha je dobila ime po kanjonu Venlok (Wenlock) u Engleskoj. Tokom Venloka je zabeležena pojava najstarije vaskularne biljka iz roda Cooksonia. Kompleksnost nešto mlađih biljaka sa kopna Gondvane kao što su biljke roda Baragwanathia dovodi do pretpostavke da su vaskularne biljke znatno starije i da su nastale početkom silura, možda čak i u Ordovicijumu.

Ladlou epoha je trajala od pre 422,9 ± 1,5 miliona godina do pre 418,7 ± 2,8 miliona godina, obuhvata dva kata: Gorst (trajalo do pre 421,3 miliona godina) i Ludford. Epoha je dobila ime po gradu Ladlou u Engleskoj.

Pridoli epoha je trajala od pre 418,7 ± 1,5 miliona godina do pre 416 ± 2,8 miliona godina. Ovo je poslednja i najkraća epoha Silura. Dobila je ime po jednom lokalitetu u prirodnom rezervatu Homolka Pridoli (Homolka a Přídolí) u blizini Praga.

Geografija

Na planeti Zemlji se početkom Silura nalazio jedan superkontinent – Gondvana koji se prostirao oko južnog pola i koji je zauzimao najveći deo južne hemisfere. Oko ekvatora su se nalazila 3 mala kontinenta Avalonija, Laurencija i Baltika. Severni deo Zemljine polulopte je u najvećoj meri bio prekriven okeanom. Visok nivo mora tokom Silura i relativno ravno kopno (sa nekoliko značajnijih planinskih pojaseva) su uzrok nastanka brojnih ostrvskih arhipelaga, i plitkih toplih mora, a time i velikog diverziteta ekoloških uslova.

Tokom Silura, Gondvana je nastavila sporo kretanje prema jugu i većim geografskim širinama, međutim postoje dokazi da su ledene „kape“ i glečeri na polovima bili manji od onih koji su postojeli tokom glacijacije krajem Ordovika. Južni kontinenti su ostali spojeni tokom ovog perioda. Topljenje glečera i ledenih kapa na polovima je doprinelo povećanju nivoa mora. Manji kontinenti Avalonija, Baltika i Laurencija su se krajem Silura sudarili oko ekvatora i počeli da formiraju sledeći superkontinent – Lauraziju. Sudar je izazvao izvijanje priobalnih sedimenata koji su se taložili od Kambrijuma. Ovaj događaj je poznat pod nazivom Kaledonijska orogeneza. Njime su u priobalnim slojevima današnje istočne obale Severne Amerike i zapadne Evrope izvrnuti sedimenti koji su se taložili od početka Kambrijuma. Kaledonijskom orogenezom je nastao planinski lanac koji se protezao od današnje države Njujork u SAD, preko današnje zapadne Evrope i Grenlanda sve do današnje Norveške. Krajem Silura nivo mora ponovo opada.

Veliki okean Pantalasa je zauzimao najveći deo severne hemisfere. Ostali manji okeani su bili: dva dela Tetis okeana (proto-Tetis i paleo-Tetis), Japetus okean i novoformirani Uralski okean.

Klima i nivo mora

Tokom Silura je vladala relativno stabilna i topla temperatura, za razliku od ekstremnih glacijacija tokom Ordovicijuma i ekstremnog zagrevanja koje je usledilo tokom Devona. Nivo mora je od niskog na početku periode konstantno rastao do kraja prve polovine Silura. Potom je padao kroz ostatak periode, ikako su povremeno beležena manja odstupanja od ovog opšteg trenda. Tokom Silura je najverovatnije bilo petnaest visokih vodostaja svetskog mora, a najviši nivo mora je verovatno za 140 m viši od najnižeg.

Tokom Silura Zemlja je ušla u dugotrajnu toplu fazu prouzrokovanu efektom staklene bašte. Tada su topla i plitka mora pokrivala veći deo ekvatorijalne kopnene mase. Na početku periode glečeri su se povčačili prema Južnom polu, dok su sredinom Silura skoro u potpunosti nestali. Periodu prati relativna stabilizacija opšte klime Zemlje čime je završena dotadašnja nestabilnost klime sa čestim oscilacijama. Slojevi fosiliziranih slomljenih ljuštura školjki su dokaz da su tokom Silura, kao i sada postojale snažne oluje koje su nastajale u tropskim predelima zagrevanjem morske površine. Kasnije tokom Silura je prosečna temperatura slabo opala, ali na granici Silura i Devona, klima je ponovo postala veoma topla.

Flora i fauna

Posle masovnog izumiranja na granici Ordovicijuma i Silura kada je izumrlo preko 60% dotadašnjih vrsta, došlo je do brzog oporavka faune marinskih beskičmenjaka. Plitka i topla kontinentalna mora su predstavljala gostoljubivu sredinu za sve marinske vrste. Taksoni i ekosistemi su i dalje bili slični onima iz Ordovika, ali primetan je mnogo veći diverzitet vrsta.

Brahiopode koje su imale jak oklop su bile najzastupljenijije vrste u ovom periodu. Procenjuje se da su oko 80% svih vrsta koje su bile prisutne u Siluru činile brahiopode. Među njima su najzastupljenije bile vrste roda Pentamerida, a brojne su bile i vrste rodova Rhynchonellida, Athyridida i Atrypidida, kao i ostale vrste koje su preživele još iz Ordovicijuma.

U plitkim i toplim morima u izobilju su se mogli naći grebeni koje su gradili različiti korali (Tabulata i Rugosa), invertebrati iz grupe Stromatoporoidea, briozoe i krečnjačke alge. Oko njih su se nalazili trilobiti, cefalopode, gastropode i bodljokošci. Trilobiti koji su dostigli svoj vrhunac i Kambrijumu i Ordovicijumu su sada bili u postepenom opadanju. Trinukleidi (trinucleides) i asafide (asaphides) već krajem Ordovicijuma su nestali dok enkrinite (encrinites) i ilenide (illaenides) nisu doživele kraj Silura.

Razvila se i bogata fauna grupe еurypterida (morske škorpije) koje su živele u plitkim morima. Neki predstavnici ove grupe su bili dugački i po nekoliko metara. Pijavice su se takođe pojavile u ovoj periodi. Fauna zastupljena brahiopodama (brachiopoda), briozoama (bryozoa), mekušcima (mollusca), hederelidama (hederellidae) i trilobitima (trilobites) je bila bogata i raznovrsna.

Planktonski graptoliti su i dalje ostali veoma česti i raznovrsni. Najdominantniji rod je bio Monograptus. Od ostalih organizama pelagijala prisutni su bili trilobiti, rakovi, ribe bez vilica, cefalopode, a kasnije su se pojavile i ribe sa vilicom. Cefalopode su mogle da dostignu i džinovske razmere.

Ribe bez vilice su osvojile baktrične i slatke vode, kao i morske škorpije (eurypterida), ksifosure (хiphosura) i škorpije (scorpionida) koje su tada verovatno već bile polu vodeni organizmi .

Krajem Silura se javljaju prve ribe sa vilicom i sa koštanim skeletom (Osteichthyes). Ovu grupu su sačinjavale Akantode, koje su bile prekrivene koštanim krljuštima.

Marinske i slatkovodne ribe bez vilica su tokom Silura dostigle značajan diverzitet. Silur je prva perioda u kojoj su pronađeni makrofosili kopnenih biljaka. One su bile zastupljene u obliku livada od mahovina duž potoka i reka. Međutim kopnena fauna nije imala veće rasprostranjenje i uticaj na Zemlju sve dok nije došlo do povećanja njene raznovrsnosti u Devonu. Za floru Silura je bitna pojava prvih vaskularnih biljaka (više biljke), koje su imale razvijene organe za nošenje hrane. Ove biljke su se pojavile u drugoj polovini Silura i prvi predstavnici su rodovi Koksonija (Cooksonia) i Baragvancija (Baragwanathia). Sledeća biljka koja se pojavila, a imala je ksilem i floem je bila veoma razgranata biljka iz roda Psilophyton. Ona nije bila diferencirana na koren, stablo i list, reprodukovala se sporama, disala pomoću stoma i vršila je fotosintezu u svim tkivima koja su bila izložena svetlosti. Kasnije tokom Silura su se pojavile biljke iz grupe Rhyniophyta i Lycopodiopsida. Ni mahovine ni prvobitne vaskularne biljke nisu imale duboke korenove sisteme. Stene silura često imaju braonkaste nijanse, koje su verovatno rezultat ekstenzivne erozije ranih zemljišta.

Postoje dokazi o prisustvu predatorskih paukolikih Trigonotarbida i stonoga (myriapoda) u kasnom Siluru. Predatorski invertebrati ukazuju na postojanje prostih životinja kojima su se oni hranili. Vraćanjem unazad od ranog Devona Endru Džerm ({jez-eng|{Andrew Jeram}}) je 1990. godine izneo hipotezu da se njihova ishrana zasnivala na za sada još uvek neotkrivenim detritivorima i na mikroorganizmima. Poznato je da su sredinom Silura na kopnu postojale i nematode, neke primitivne gljive, a pretpostavlja se da su postojali i organizmi koji su živeli u zemljištu .