Staroegipatska religija
Egipatska religija je pojam koji se odnosi na religiju starovekovnog Egipta. Ova religija se jako razlikuje od svih drugih religija i to ne samo formom i načinom na koji je reagovala na okolne uticaje i svoj vlastiti razvoj. Egipćani su poštovali kao bogove životinje ili fantastične životinje koje su bile smese životinja i ljudi. Ovakav aspekt je preneražavao stare Grke, ali je iz istorije poznato dosta ovakvih primera pa ipak je neshvatljiv njihov pogled na svet i način izražavanja poštovanja prema bogovima. Različitost, razvijena simbolika i nepregledna mitologija kao i religiozna filozofija vodi mnoge enigmatske naučnike kao pristalice teorija spajanih sa fenomenom NLO i mistika koji treže korene ovih ideja i misli upravo u ovoj religiji. Na primer po Erihu Denikenu i časopisu Enigma ove hibridne ličnosti zbilja su postojali i bile su stvorene genetičkom modulacijom koju je sprovodila neka ne tako jako mimozemaljska nepoznata napredna civilizacija slično kao što bi to moglo da sprovede ljudstvo današnje civilizacije.[1]
Egipatska mitologija i religija je jako komplikovana, figurira u njoj jako mnogo bogova koji su imali istu ili jako veliku funkciju prikladnu tome dobu. Uobičajeno je da su nekoliko bogova pretendovali na mesto najstarijih i najvišeg boga. Ovo su sveštenici Egipta na razne načine dokazivali i uzajamno pripajali logiku u nesaglasne teorije. Egipatski sveštenici se ovim nisu bavili jer je njihovo poimanje vremena dijametralno različito od našega poimanja vremena, na primer dve pojave su mogle da nastanu u isto vreme, a da ne budu isto stare. Njih nisu zanimale ni stvari kao da je neko mogao da rodi sam sebe ili da je potomak mogao da bude stariji od roditelja.
Daljim problemom koji komplikuje orijentaciju u ovoj religiji je veliki broj regionalnih bogova i izlaganja i česte naznake mitologija. Regionalni može da znači razlike u raznim hramovima. Ukupno je poznato preko tri hiljade različitih egipatskih bogova, i to nije kompletna lista njihovih božanstava.
Posebnost je naročito striktno odvojen svet bogova od sveta ljudi i jedini elemenat veze između ova dva sveta je egipatski kralj koji je bio živeći bog. Sa ovim karakteristikama ova dva odvojena sveta se može susresti kao sa velikom retkošću i kod svake religije nalazimo barem nekakve veze koje imaju značaj za ova dva sveta.
Istorijski razvoj uredi
Iako je egipatska religija uopšteno smatrana kao stroga i nepromenljiva nije istina da se nije razvijala, samo se može utvrditi da se ovaj razvoj vršio sporije nego je to uobičajeno, tačnije da je prolazio izvesnim etapama i religija se tako razvijala u skokovima.[2]
Prvobitni razvoj egipatske religije je stavljan u razdoblje u pet milenijuma p. n. e. kada se na teritoriji Egipta javljaju totemistička božanstva u životinjskim ili biljnim likovima. Ove predstave su u četvrtom milenijumu prerasli i načine poštovanja boginje mati. Može se govoriti o tome da je ovo jedna od tipičnih pojava za mlađe kameno doba. Na prelomu četvrtog i trećeg milenijuma p. n. e. došlo je do personifikacije bogova i sa tim u spoju personifikacije prorodnih sila i posebnost je u tome što da se u ovo doba kralj smatrao bogom i bio je u stvari smatran za inkarnaciju boga Hora. U starom Egiptu u vreme Starog kraljevstva (najčešće datirano 2650. p. n. e. do 2189. p. n. e.) stvorene su teološke osnove škole čiji uticaji se javljaju sve do poznog doba ove religije. U ovoj fazi egipatske religije ili bolje rečeno u ovoj veri mogu se naslutiti nekoliko uzajamno teško sastavljanih tokova religije. Ovi tokovi su vremenom stopljeni u jedan tok kao celinu. Pojedini tokovi su bili relativvno konzistentni i imali su jedinstvenu osnovu ali sa različitim izlaganjima važnosti pojedinih božanstava i principa. Stvaranjem jedinstvene religije nastala je teško shvatljiva i uzajamno protivrečna celina. Spoj ovih delova nije nikada bio savršen što je dovelo do toga da je svaki vladar preferirao određena božanstva, i time su nastajali kombinovani bogovi (kao npr. Amon-Ra) a njihova funkcija nije morala da bude ni slična, a neki bogovi su bili stopljeni sa drugim. Ove kombinacije nisu morale da budu od dvaju božanstava i sasvim je bio moguć i sastav od tri ili više bogova.
Ova raširenost religije je bila obično data lokalno, a kada se pozicija bogova utvrdila u vremenu moglo se u drugoj regiji pronaći stvoritelji koji su bili smatrani za drugorazredne članove egipatskog panteona. Primer može da posluži silazak sa najvišeg trona boga Amona u najviše krugove bogova koji se ovako poboljšao kada je Veset njegov centar kulta postao ujedno i centar Egipta. Naročito je to pomoglo i isterivanja Hiksa koje je napravio upravo faraon iz Veseta koji su to dokazali uz pomoć Amonovom i upravo od 18. dinastije je faraon smatran za Amonovog sina iako je od 5. dinastije postalo deo kraljevske titulatorije fraza Sin Reov.
Posle raspada Starog kraljevstva, počeo je period najdinamičnijeg razvoja ove religije, praktično u toku stopedeset godina promenio se pogled na mrtve i učvrstio se kult Ozirisa čime je došlo do bitnih promenau pitanjima šta se deševa posle smrti, nastala je misao o sudu i učenje o duši. Ovo učenje je stalo sa početkom Srednjeg kraljevstva (pre 2040. p. n. e.) za vreme čijeg se trajanja u celom Egiptu ništa nije dogodilo. Za ovo doba se ustalio kult Ozirisa koji je razrađen u sistem. Pojedini centri su bolje razradili svoje religiozne poglede.
Posle raspada Srednjeg kraljevstva (1658. p. n. e.) je u Egipat došao veći broj bogova iz Sirije i njihov se uticaj osećeo sve do ukidanja Novog kraljevstva (1070. godine p. n. e.). Posle ukidanja Novog kraljevstva se razvio kult spojen sa životinjama i biljkama. Životinje i biljke nisu samo smatrani za pojave bogova već su same postale bogovima. Grubo u 6. veku p. n. e. je došlo do značajnog proboja magije koja je postala popularna među prostim ljudima. U pogledu magije nju su mogli da vrše ne samo bogovi već i osobe koje su je studirale.[3]
Posle godine 332. p. n. e. došlo je delimično do helinizacije Egipta i religija je dobila pomešani karakter i ovaj trend je trajao i posle godine 30. p. n. e. kada je Egipat postao deo starog Rimskog carstva. Proces helenizacije je bio najjači na severu zemlje i u pravcu juga je bivao sve slabijeg intenziteta. U ravni religije se ova helenizacija javlja kao pojava boga Serapisa koji se pojavljuje kao spajanje grčkog boga Zevsa i egipatskog Ozirisa.
Ova religija je nestala praktično sa pojavom hrišćanstva koje je ostalo sačuvano u posebnoj vrsti koptskog hrišćanstva sve do danas. U ovoj vezi treba da se napomene da je egipatsko hrišćanstvo nastalo bez otpora dotadašnje religije i vere i to se objašnjava da je došlo do zasićenja dotadašnjom religijom u Egiptu i kao takvo nije mogla da ponudi alternativu za hrišćanstvo kao i da se u ovoj religiji prepoznate činjenice koje su ličile na dotadašnju religiju u Egiptu. Hrišćanstvo pak nije imalo slinih pristupa ka domaćim religijama ali je poslednji hram zatvoren neočekivano kasno i tek u srednjem veku 535. godine te i ako se posle toga u domovima moglo sačujati nekoliko godina pad araba 636. godine nije se sreo sa nikakvim ostacima egipatske religije na ovom tlu.[4]
Mitologija u starom Egiptu uredi
Mitologija u starom Egiptu bila je skupa sa kultom starovekovnih egipatskih bogova određujućim elementom egipatske religije. Odnosi se na veliki broj često veoma različitih kontradiktornih i samostalnih složenica. Važnim delom egipatske mitologije su bili mitovi o kraljevskoj ideologiji kojih je ciljem predstaviti faraona kao biće koje spada u svet bogova. Iako su mitske predstave prisutne od najstarijeg doba i u redu slučajeva mogu se konstatovati njihovi pravekovni koreni i ukazivati na njih ali je njihova usaglašenost postignuta samo u doba kraja Starog kraljevstva ili čak u Srednjem kraljevstvu da bi uceljene forme mitova nastajale tek u Novom kraljevstvu. Glavni bog je bio bog Ra posle Amon- Ra i bio je to vladar dana i noći.[5]
Glavni religiozni tokovi uredi
- Devetoro iz Heliopolisa (eneada), glavni bog je bio Atum
- Osmoro iz Hermopolisa glavni bog je bio bog Ra
- Trojica Hnum-Satet-Anuket iz Elefantina glavni bog je bio Hnum
- Tebska trojka Amun-Mut-Hons glavni bog Amon
- trojka iz Memfisa Ptah-Sekhmet-Nefertem, glavni bog je bio Ptah. Ova trojka nosi neke crte monoteizma
- Ozirisov mit i trojica Ozirisev-Izida-Hor- koja je značajna religija za ceo Egipat
Amarnsko (monoteističko) doba uredi
Tu ide o kratko razdoblje starovekovnog Egipta, kada je bio sistem bogova zamenjen modelom jednog boga. Ova reforma se nije dugo održala i društvo se vratilo ka starim tradicijama.
Ovo razdoblje je tesno spojeno sa vladarem Amenhotepom IV koji je stvorio ovu reformu i ona je postojala samo tokom njegove vladavine i on zabranjuje Amonov kult za kasnije i kultove svih ostalih bogova. Jedini dozvoljeni kult je boga Atona. Ovaj kult je postojao i pre ali je bio malo poznato božanstvo i na svom značaju je dobio samo za vreme vladavine Amenhotepa IV.
Faraon je sam sebi promenio ime u Ahaton i izgradio je svom bogu novi grad koji nije zaražen starim bogovima koji je nazvao Ahetaton (Atonov horizont) i iz kojeg je sve do kraja svoga života vladao. Ovaj grad je u sadašnjosti označavan na osnovu dva sela u blizini ka Tel el-Amarna ili samo Amarna na osnovu kojeg je ovo razdoblje dobilo svoje ime (nazivano kadgod i ahatonsko ili atonsko i slično.
Amenhotep IV na kraju umire i posle njegove smrti 16 ili 17 –tih godina njegove vladavine i do danas nije jesno dali je umro prirodno ili je odstranjen posle njegove smrti je nastupio Smanhakare koji je jenoliko godina sa njim bio zajednićki vladar. Naravno vladao je kratko i do danas se ne zna ko je on u stvari bio (sin sa haremskom suprugom ili sin vernog dvoranina a najverovatnije je to bila sama Nefertiti i to se smatra kao najuvaženija mogućnost). Ni za nju nije jasno dali je umrla prirodnim putem ili je bila nasilno usmrćena.
Posle njega nastupa Tutanhaton koji je dalje prekoračavao liniju prethodnika Smenhakarea ali se posle tri godine preselio iz Ahetatona natrag u Veset i promenio je svoje ime na Tutanhamon (Živa slika Amonova). Tokom svoje vladavine on menja religiju na rašun stare tredicije. Tutankamon je umro posle devet godina vladavine za nerazjašnjenih okolnosti.
Za vladavine Tutankamonovog naslednika Aja II i Haremheba nastavila se restauracija predrevolucionarnih odnosa i na kraju dolazi do likvidacija natpisa koji sadrže Ahnatonovo ili Atonovo ime. Za vreme Ramzesa I prvog vladara 19. dinastije nisu osteli takoreći nikakvi tragovi.
Može se spekulisati kojiko je bilo Amenhotepovo istopanje oko Amonu i njegovim kneževima motivisano moćnički (U to doba amonovi knezovi su imali veliku moć o koju im je Ahnaton oduzeo) a koliko religiozno. Sigurno je samo da je reforma bila jako radikalna i u svojim posledicama nauspešna. Ovo doba je ipak na celokupno egipatsku kulturu i na sam Egipat kao takav imalo je jako veliki uticaj koji je bio primetan kroz značajni deo generacija o brisanju ovog doba iz istorije Egipta.
Uticaji uredi
Najjačim elementom u egipatskoj mitologiji je predinastički uticaj prirodnih religija i u jako poznoj verziji egipatske religije može se razlikovati prvobitni elementi koji potiču od zemljoradničke ili pak lovačkim načonom orijentisanih plemena. Tu može da se razlikuju neolitske kulture Merimbda Beni Salama, koja preme nekim istraživačimadaje osnovu egipatskon načinu sahranjivanja. Već neposredni uticaj na egipatske bogove imala je badarijska kultura koja je uticala uglavnom na boginje egipatskog panteona. Daljim slomom koji je oticao na egipatski pogled na religiju bio je upad Hiksa (17. vek p. n. e.) i njihov dolazak je doneo razne bogove i druge stvari (npr. oručije) koje su uticali na dalji razvoj Egipta.
Na takovu egipatsku religiju su uticali neki elementi iz drugih religija ali isto kao i kod egipatske kulture ne može se tvrditi da je išlo o masovne uticaje. Dok je najveći uticaj na druge religije imala najverovatnije Ibis i Suteh. Kod nekih egipatskih bogova može se pratiti uticaj Libije i po nekim istraživačima tu se vidi i uticaj Sumera a posle i drugih religija sa kojima su se Egipćani susretali. Ovi uticaji nisu bili uzajamni i može se tvrditi da se ne može usanoviti sa sigurnošću da se radi o preuzetim elementima.
Zanimljiv dokaz, koji dokazuje prisno spajanje sa prirodnim bogovima je jako veliki naglasak na magiju što je za tako veliku i razvijenu religiju netipilno,
Glavne misli uredi
Religija kao takova ne stavlja mnogo prepreka za svaki tekući život, tačnija radilo se o opštim moralnim uslovima i posle o obavezama koje jačaju uloge države. To se najizrazitije odrazilo u uverenju da faraon sa svojim nastupom na tron postaje i sam bog i posle smrti njim ostaje. Isto tako bile su poštovane i razne životinje (regionalno različite) koje su smatrane za svete i u nekim slučajevima su smatrane i za bogove, takve životinje su poštovane kao i bogovi i posle smrti su bili specijalno sahranjivane.
Kosmologija uredi
Egipćani nisu imali jako razrađenu kosmologiju ali teorija o postanku čoveka je bila za njih prilično značajna. Najpre je bio svemir koji je bio napunjen tamnim vodama haosa. Prema najraširenoj teoriji prvi bog je bio bog Ra.- Aton. Taj je pljunuo i iz toga je nastao Šu bog vazduha i Tehnut bog vlage. Svet kao takov nastao je kada su Šu i Tefnut porodili ili tačnije stvorili decu Nut (nebo) i Geb (zemlju). Interesantno je da pre ovih bogova postoje i prabogovi koji nisu bili toliko poštovani i koji u ne utiču na priču. Geb i Nut u početku nisu bili odvojeni i odvojili su se tek kasnije jer su se često svađali.
Ljudi su po pravilu nastali tako da su se Šu i Tefnout posvađalič Tefnout je išla kroz pustinju i izgubila se, Ra- Aton je po nju poslao svoje oko koje ju je našlo i njegove suze su se promenile u ljude.
Smrt uredi
Smrt je u svari značajan činilac egipatske religije i mitologije. Sa smrću je spajan veliki broj rituala koji su bili komplikovani i spojeni su sa mumifikacijom tela. Kao uslov za posmrtni život egipatska religija je smatrala postojanje i očuvanje tela. Postupak spojen sa mumifikacijom suvisan je još sa predinastičkim kulturama. Stvaran pogreb, grob i mumifikaciju tela mogla je sebi da priušti zanemarljiv broj ljudi u Egiptu, dok su ostali morali da se zadovolje očuvanjem tela u pustinji. Složeni postupci mumifikacije razvijeni su za vreme četvrte dinastije. Ova vrsta pogreba se uslanjala na kult boga Ozirisa.
Dugo vremena stručnjaci su smatrali da je smrt igrala u životu Egipćana glavnu ulogu ali je to bila zabluda koja je nastala da je većina pronalazaka u vezi sa Egipćanima bila povezena sa smrću i religijom. To je uslovljeno tima kako su Egipćani gradili svoje građevine. Gradili su ih u stvari od nepečene opeke. Kamen je bio rezervisan za religiozne građevine a kraljevske palate su bili od nepečene opeke od čega se do savremenog sveta nije ništa sačuvalo dok su hramovi grobovi i kapele do danas rasejani po celom Egiptu.[6]
Podzemni svet uredi
Egipatska predstava podzemnog sveta nije bila nikakva predstava lepoga i radilo se o predstavi gde je sve bilo veće i obilje, zemlja je bila rodnija a i lavovi su bili grivatiji i prosto bila je veće kako pozitivna tako i negativna strana života. I u ovom svetu čovek je mogao da umre ali je smrt bivala definitivna. Da bi čovek dospeo na onaj svet ne samo da je morao da ima očuvano telo već njegova duša nije smela da zaluta i za ovaj zadatak je u grob bivala postavljana knjiga mrtvih koje je bila u stvari upotstvo za mrtvog kako da dođe do suda. Ova predstava je iz kasnijeg doba i duša je dolazila u prostoriju gde je na vagu na jedan tas stavljano srce a na drugi tas je stavljano pero boginje pravde Mast. Srce je predstavljalo etički kodeks Egipta i ako je srce bilo teže od pera dolazila je duša u onaj svet podsvesti u suprotnom je slučaju srce prožderala Amemait (proždiračica duša). Pri ovom vaganju srca je bilo prisutno 42 bogova i svaki od njih je stavljao po jadno pitanje i odgovori su pokazivali na stanje kazaljke na vagi.
Iako se radilo o svetu koje je bio praktično isti, čovek je ostajao u onoj kasti u kojoj bi bio i rođen javlja se ovde pozitivan elemenat kojim je bilo manje rada jer je svaki imao svoga slugu ili sluškinju (kipovi koji su bili smešteni u grobove). U taj posmrtni svet nisu bili primani lopovi, nisu tu bili ni vojnici i bio je večiti mir. Šta se deševalo sa profesionalnim vojnicima nije jedinstveni odgovor i nepostoji.
Ovaj svet je prvobitno bio smešten u svemir ali se početkom Srednjeg kraljevstva ova predstava smešta u podzemlje što je uticalo na predstave o ovome svetu.
Red uredi
Daljim značajnim principom je „mat“- red. Ovaj pojam nije samo da je bio jedan od osnovnih kamena temeljaca religioznog mišljenja starovekovnih Egipćana- njihovo podrževanja je trebalo da obezbedi stabilitet sveta i njegov redovni hod. O važnosti ovog principa govori i činjenica da sam faraon koji je bio bog i od ljudskih pravila bio je kao takav izuzet već od najkasnije od kraja Starog kraljevstva biva mu ovaj princip nadređen i svojom celokupnom odgovornošću morao je da održava kao svoj glavni zadatak „mat“. Personifikacijom ovog principa je bila staroegipatska boginja Mat i njen simbol je bio noj i pero.
Samo slovo „mat“je vrlo teško prevodivo i spaja pojmove kao što su „pravda“, „harmonija“ i „stabilitet“ ili prosto „tačno ophođenje“. Reprezentuje sve to šta treba da je tačno i neminovno za tačan poredak stvari tok stvari. To je univerzalni kosmički red i sadrži svet ljudi i svet bogova i njihovo ne samo spajanje već i zavisnost. Izrazom funkcionisanje „mat“ u svetu bogova su pre svega mitovi i legende i javlja se kao ciklusi pre svega lunarni i sunčani i zbog toga su bogovi kao Ra i Thovt bili označavani kao „Pan mat“. Srušenjem „mat“ došlo bi do kraja sveta i do pobede haosa (egipatski „isfet“).
Najizražajniji i ako ne i jedini izvorem za shvatanje „mat“ su staroegipatske knjige pametnih saveta u život. Do iste mere normativni karakter ima samo 125. d Knjige mrtvih koji sadrži ispoved umrlog pred sudom kada govori o svojoj moralnoj čistoti navodeći dela koje nije činio ( negativna pričest).f>
Bogovi uredi
Egipatski bogovi proizlaze iz raznih kultova kojih se ova religija nije oslobodila tokom svoje duge egzistencije. Ovi bogovi bili su poštovani kao prirodni ukazi u vidu životinja ili biljaka. Treba da se podvuče da se uvek radilo o konkretnoj biljki ili konkretnoj životinji ali se poštovanje boga odnosolo na sve biljke ili životinje ili prirodne pojave što nije podrazumevalo da ide o najvišeg boga. Bog je mogao ali nije morao da ima neku specifičnu funkciju odnosno oblast delovanja. Ukoliko nije imao neku specifičnu funkciju niko nije bio u stanju da reši šta u stvari taj bog radi.
Daljim značajnim aspektom jeste da bog nema svoju biografiju u respektivi, ovakvu biografiju ima samo mali broj bogova. Znači da nije poznato ništa o tome kako i gde se eventualno rodio kao ni pojedinosti i nije poznato ni to što je bilo pre a šta posle.
Uopšte o ovim bogovima se ne može suditi da su bili besmrtni iako su posle smtri ostajali u onom svetu i iz toga bi proizilazilo da za umrle nisu imali živeći bogovi nikakav učinak. Ovo ipak nije ispunjeno jer prema egipaskoj mitologiji se u onom svetu poštuju ti isti bogovi kao i za žitota u svetu živih.
Kod egipatskih bogova možemo se susresti sa nekoliko posebnosti, od kojih je prva njihov poseban nastanak, dalje njihovo istupanje koje je puno nelogičnosti tako da pozitivni bogovi nastupaju često i u negativnim ulogama gde je ovo pitanje mitologije. Iz mitologije takođe znamo da moral bogova proizilazi iz predistoriskog doba ili ranog istorijskog tako da često biva mimo tadašnjih dobrih moralnih normi jer je razvoj egipatske religije bio jako spor.[7]
Neki egipćanski bogovi uredi
Vladar uredi
Vladar stsrovekovnog Egipta bio je faraon koji je smatran za boga. Bio je bog ne samo posle smrti već i za vreme svoga života. Bio je smatran da je otelotvorenje boga Hora do 5 dinastije i deo titule mu je bio „sin Reov“ a najkasnije od novog carstva je smatran za boga koji je sin Amona. On je trebalo da podržava princip reda „mas“ i ako bi došlo do nekih pošasti ili neplodnosti za vreme njegove vladavine to se smatralo nazadovoljstvom bogova faraonovom vladavinom.
Predstavljanje bogova uredi
Jako tipičko je predstavljanje bogova u egipatskoj religiji u vodu životinja ili u vidu životinjskih i kasnije i ljudskih hibrida. Pojedini bogovi nemaju stalne prikaze i javljaju se u mnogim likovima i često se ne može utvrditi i predstavlja problem utvrđivanja predstava pojadinih bogova ili objasniti zbog čega se ovi bogovi upravo predstavljaju na određen način.
Kultevi uredi
U egipatskoj religiji je igrali značajnu ulogu redovi kulteva. Takoreći svi su izlazili iz prirodnih početaka ove religije. Egipćani su verovali da su neke životinje ili biljke bili posvetne a neke su bili sami bogovi. Da bi životinja postala bog morala je da ispunjava neke od određenih pravila i znakova, jednim od najpoznatijih ovakvih životinja je Apis koji je bik i on je morao da ispunjava različite znakove i samo jedan knez je mogao da posle smrti ove životinje raspiše potragu za sledećeo koje bi postala bog. Ovi kultevi su u većini slučajeva bili regionalni i većeg priznanjabi im se desilo ukoliko bi iz te sredine neko postao faraon. Iako su najčešće posvetne životinja bile bik ili mačka može se tvrditi da je svaka životinja u nekom od regionu u Egiptu bila posvetna. Posvetna životinja u regiji kojoj ona nije bila posvećana nije bila u zabrani da se ubija.
Hramovi uredi
Egipćani su gradili zbilja veliki broj hramova iako bi tačnije bilo govoriti o hramskim kompleksima. U ovim hramovima su često gajene posvetne životinje i neki od hramova su bili spojeni sa grobom faraona. Postoji mnogo tipova hramova iako njihova tipologija nije do danas razjašnjena. Ipak egiptolozi uglavnom prema upotrebi razlikuju tipove na osnovu arhitektonskih znakova nekoliko tipova hramova.
Većina ovih hramova se nije očuvala ili su se sačuvale uglavnom ruševine nekih od značajnijih hramova većinom iz Novog kraljevstva i kasnijih razdoblja. Može da se odredi predstava kako je jedan od takovih hramova izgledao. Hramovska arhitektura iz ranijih doba je zastrta redom nejasnoća jer se ovakvi objekti uglavnom nisu očuvali. Hramovski kompleksi su nastajali iz starijih građevina njihovim proširivanjem i pregradnjama a iz prvobitnih objekata takoreći nije ništa ostalo.
Poslednja kula religije uredi
Još u prvoj polovini šestog veka (za vreme vladavine Vizantijske imperije istočnog rimskog carstva cara Justinijana I) bio je hram na ostrvu File poslednji hram gde su se praktikovali tredicionalni obredi starovekovne religije Egipta, ali oko 535. godine (iako neki izvori navode 551. godinu ili još kasnije) bio je po naredbi cara hram zatvoren šta je značilo ujedno i kraj egipatske religije). Ovom zatvaranju je prethodila 150 godina pre 392. godine zabrana svih nehrišćanskih oibreda na teritoriji Imperije čiji je Egipat bio deo. Uprkos tome se vršio ovde ovaj obred i nadalje. To da nije postojao više nikakav oficijelni hram nija predstavljalo kraj ove religije. Bilo bi glupo smatrati da se ovim činom odmah religija ugasila a isto tako da je u većine nastavljena tradicionalna religija u Egiptu.
Ništa manje upadanje arapa u Egipat lako je završio to što hrišćanstvo nije postiglo. Posle talasa hrišćanizacije koje je zemljom protutnjala u poslednjim vekovima sledio je tajas islamizacije koje je takoreći napravila kraj ovoj religiji.
Egipat i religija sadašnjeg doba uredi
U savremenom Egiptu je glavna religija islam ka kojem se prijavljuje oko 90% stanovnižtva. Prvobitna egipatska religije je bila od nastupa hrišćenstva na ustupu, slabila je vremenom i od nje nije praktično ništa ostalo. Poslednja kula ove religije je bio hram File koji je preživljavao sva do polovine 6. veka znači takoreći do 150 godina od zabrane paganskih kultova od strane Rimske imperije iz godine 392.
Hrišćanstvo je tada za nekoliko vekova bilo dominantnom religijom u zemlji što je počelo da se manja posle 640. godine kada je Egipat pao pod arapsku vlast. Godina 830. predtsvljala je dalju etapu u vlasti kada je krvavo ugašen ustanak koji je bio sproveden od strane Kopta što znači od egipatskih hrišćana što je znatno promenilo odnose između hrišćana i muslimana u korist muslimana tako da je ovo i danas dominantna religija u Egiptu
Iako je prvobitna religija zamrla na početku srednjeg veka ono ipak sve do danas postoji u raznim oblicima iako je na mestu pitanje koliko se o tome u zavisnosti od mesnih prilika može da govori kao o egipatskoj religiji. Radi se o rekonstrukcionističkoj struji koja teči da rekonstruiše tradicionalnu religiju u Egiptu i o nadovezivanju na stare tradicije koje se obelezavaju kao kemetizam. Ovaj pak nije jedinstven i stvara ga nekoliko ogranizacija koje su samostalne ako se ne govori o kemetistima koji nisu ni u jednoj od njih.
Osim ovih rekonstrukcionih težnji postoje i druge refleksije u pogledu religije koja koje u svojem eklektičkom obliku ima mnogo varijacija.
Prisutnost ovih novopaganskih religija i tokova nije potvrđena u samom Egiptu ali u odnosu na ponose samih egipćana na faraonsku prošlost svoje zemlje može da se to očekuje.
Vidi još uredi
Reference uredi
Literatura uredi
- Zamarovský Vojtěch: Bohové a králové starého Egypta, nakladatelství Brána, Praha. 2003. ISBN 978-80-7243-194-6.
- Davidová Rosalie: Náboženství a magie starověkého Egypta, BB/art, Praha. 2006. ISBN 978-80-7341-698-0.
- Jacq Christian: Egypt velkých faraonů, Rybka Publisher, Praha. 2002. ISBN 978-80-86182-60-5.
Spoljašnje veze uredi
- Legends of the Gods by E.A. Wallis Budge Readable HTML book with images and footnotes
- Egyptian Gods
- Ideology and Belief in Ancient Egypt
- The Internet Sacred Text Archive: Ancient Egypt
- Religion in the Lives of the Ancient Egyptians
