Hamfri Bogart

Hamfri Deforest Bogart (engl. Humphrey DeForest Bogart; Njujork, 25. decembar 1899Los Anđeles, 14. januar 1957) bio je jedan od najpopularnijih američkih filmskih glumaca 1950-ih godina. Dobitnik je Oskara 1951. godine za film Afrička kraljica, a popularnost je stekao u filmovima Kazablanka i Malteški soko. Časopis Entertejnment vikli proglasio ga je najvećom filmskom legendom svih vremena. Američki filmski institut ga je 1999. godine proglasio najvećom muškom filmskom zvezdom. Nazvan je i kulturnom ikonom.[1][2]

Hamfri Bogart
Humphrey Bogart 1945.JPG
Puno imeHamfri Deforest Bogart
Datum rođenja(1899-12-25)25. decembar 1899.
Mesto rođenjaNjujork
SAD
Datum smrti14. januar 1957.(1957-01-14) (57 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles
Kalifornija, SAD
SupružnikHelen Menken(v. 1926 —  r. 1927)
Meri Filips(v. 1928 —  r. 1937)
Mejo Methot(v. 1938 —  r. 1945)
Loren Bakol(v. 1945)
Veb-sajtwww.humphreybogart.com
IMDb veza

Nakon pokušaja s raznim poslovima, Bogart je 1921. godine počeo glumiti i postao redovni izvođač u brodvejskim produkcijama u dvadesetima i tridesetima. Nakon berzovnog kraha 1929. godine smanjila se potražnja za predstavama pa se Bogart okrenuo filmu. Njegov prvi značajniji uspjeh bila je uloga Djuka Mantija u filmu Okamenjena šuma. Dobio je pohvale za glumu u pozorišnoj predstavi pa se njegov prijatelj Lesli Hauard pobrinuo da je reprizira i u filmskoj verziji iz 1936. hodine. Uprkos sjajnim kritikama, za Bogartom se vukla etiketa gangstera iz B-filmova. Prekretnica se dogodila 1941. godine s filmovima Visoka Sijera (iako je i u njemu glumio kriminalca) i Malteški soko. Sledeće godine, njegova uloga Rika Blejna u Kazabalnki konačno ga je dovela na vrh glumačke profesije, a u isto vrijeme „zacementirala” njegovu prepoznatljivu filmsku osobnost, onu tvrdokornog cinika koji ponekad pokazuje svoju plemenitu stranu. Sledili su trijumfi s filmovima Duboki san (1946), Ostrvo Largo (1948), u kojem je nastupio sa svojom suprugom Loren Bakol, Blago Sijera Madre (1948), Afrička kraljica (1951), za koji je osvojio Oskara za najboljeg glumca i Pobuna na Kejnu (1954). Pojavio se ukupno u 75 dugometražnih filmova.

Sahranjen je sa srebrnom zviždaljkom na kojoj je urezano: „Ako ti nešto treba, samo zvizni!” u znak sećanja na njegove reči iz filma Imati i nemati.[3]

BiografijaUredi

Detinjstvo i mladostUredi

 
Hamfri Bogart kao dete oko 1901. godine.
 
Belmont Deforest Bogart
 
Mod Hamfri

Bogart je rođen u Njujorku, kao najstarije dete Belmonta Deforesta Bogarta (1867—1934) i Mod Hamfri (1867—1941). Belmont i Mod venčali su se u junu 1898. godine. Preci njegovog oca bili su engleskog, holandskog i španskog porekla. Bogart je holandsko prezime koje znači „voćnjak”. Majka mu je bila većinom engleskog porekla, uz manji uticaj velškog. Bogartov otac bio je prezbiterijanac, a majka članica Episkopalne crkve.

Bogartov dan rođenja bio je predmet kontroverzi. Dugo se verovalo da je rođen na Božić 1899. godine, što je izmislio Vorner braders i često koristio zbog romantične pozadine, a u stvari je rođen 23. januara 1899. godine, što je datum koji se pojavljuje u mnogim navodima. Međutim, ova se priča danas čini neutemeljenom: iako nikad nije pronađen rodni list, vest o njegovom rođenju pojavila se u bostonskim novinama u januaru 1900. godine, a potvrđuje da se rodio na Božić 1899. godine, kao i drugi izvori. Prema popisu stanovništva iz 1900. godine za domaćinstvo Belmonta Bogarta navodi se kako je njegov sin Hamfri rođen u decembru 1899. godine. Postoje još tri popisa stanovništva koji potvrđuju da je rođen u decembru 1899. godine. Njegova posljednja supruga, glumica Loren Bakol, uvek je tvrdila kako je 25. decembar pravi datum njegovog rođenja.

Bogartov otac, Belmont, bio je hirurg specijalizovan za srce i pluća. Njegova majka, Mod Hamfri, bila je vrlo uspešna komercijalna ilustratorka koja se obrazovala u Njujorku i Francuskoj. Bila je militantna feministkinja. Upotrebila je crtež bebe Hamfrija za poznatu kampanju za dečju hranu Melins. Zarađivala je preko 50 hiljada dolara godišnje kao ilustrator, što je u to vreme bio ogroman iznos, u odnosu na muža koji je godišnje zarađivao 20 hiljada. Bogartovi su živeli u otmenom stanu na Aper Vest Sajdu, a imali su i vikendicu u državi Njujork.

Hamfri je bio najstariji od troje dece. Imao je dve sestre, Fransis i Katrin Elizabet. Roditelji su mu bili dosta službeni, zauzeti svojim karijerama te su se često svađali. Rezultat svega bio je manjak emocija koje su upućivali deci. „Vaspitavan sam bezosećajno, ali i vrlo pošteno. Poljubac je u našoj porodici bio pravi događaj. Naši majka i otac nisu se preterano brinuli za moje sestre i mene." Bogarta su kao dečaka zadirkivali zbog njegovih uvojaka, urednosti, „slatkih” slika na kojima je morao da pozira majci, odeće Little Lord Fauntleroy u koju ga je odevala — kao i zbog imena „Hamfri”. Od oca je nasledio potrebu da pomaže drugima, zaluđenost pecanjem, dugogodišnju ljubav za jedrenje i privlačnost prema samouverenim ženama.

ObrazovanjeUredi

Bogartovi su kao tipični izdanci njujorškog društva slali sina u privatne škole. Obrazovanje je započeo u školi Delansi gde se zadržao do petog razreda, a zatim preselio u Triniti. Bio je nezainteresiran, mrzovoljan učenik koji nije pokazivao zanimanje za vanškolske aktivnosti. Kasnije je otišao na prestižni pripremni koledž Filips akademi u Andoveru (Masačusets), najstariju pripremnu školu u Americi, gde je preporučen na osnovu porodičnih veza. Nadali su se da će poći na Jejl, ali on je 1918. godine izbačen.

Detalji njegovog isključenja su nejasni: jedna priča kaže da je izbačen jer je bacio upravnika u umetno jezero na kampusu. Drugi su tvrdili kako je pušio i pio, a uz to slabo učio i dobacivao nastavnicima. Druga priča kaže kako ga je iz škole povukao otac jer je loše učio. U svakom slučaju, njegovi roditelji bili su vrlo obeshrabreni takvim događajima i svojim propalim planovima koje su imali za njegovu budućnost.

Mornarica i prepoznatljivi ožiljakUredi

 
Hamfri Bogart u mornarici, snimak oko 1918. godine.

Kako na vidiku nije bilo druge karijere, Bogart je sledio svoju ljubav prema moru i u proleće 1918. godine se prijavio u Mornaricu SAD. Kasnije se prisetio, „Sa osamnaest godina rat izgleda kao sjajna stvar: Pariz, francuske devojke, dovraga sve!" Bogart je većinu vremena proveo kao mornar i član posade koja je prevozila američke jedinice nazad iz Evrope nakon potpisivanja primirja.

Bogart je u to vreme zaradio i ožiljak, njegov zaštitni znak i razvio svoje karakteristično šaptanje, iako su prave okolnosti nejasne. Jedna verzija govori kako mu je usnu rasekao komadić šrapnela tokom artiljerijske vatre sa njegovog broda. Drugi tvrde da Bogart nije ni vidio mora nakon što je potpisano primirje. Druga verzija, za koju Bogartov dugogodišnji prijatelj, pisac Natanjel Benčli, tvrdi da je istina ta da je Bogart povređen dok je vodio zatvorenika u pomorski zatvor u Nju Hempširu. Navodno je zatvorenik u lisicama, dok su menjali voz u Bostonu, zamolio Bogarta za cigaretu, i dok je Bogart tražio šibice, podigao ruke i udario ga po ustima lisicama, rasekavši mu usnu i pobegao. Zatvorenik je na kraju zatvoren u Mornarički zatvor Portsmut. Alternativno objašnjenje je da ga je zatvorenik udario jednom rukom dok ga je Bogart oslobađao, dok mu je druga ruka još bila u lisicama.[4] Prema knjizi Humphrey Bogart: The Early Years Darwin Porter (Hamfri Bogart: Rane godine Darvina Potera), ožiljak je delo njegovog oca, Belmonta, koga je zaradio tokom strašne svađe. Najverojatnije je kako se prava istina nikad neće ni saznati.

Bez obzira na sve to, dok je Bogart došao do doktora, ožiljak se već formirao. „Prokleti doktor”, rekao je kasnije Dejvidu Nivenu, „umesto da ga zakrpi, samo je sve zabrljao." Zapravo, Niven kaže da kad je pitao Bogarta za ožiljak rekao mu je kako je to posledica nesreće iz detinjstva; Niven tvrdi da su priče o zadobivanju ožiljka za vrijeme rata izmislili studiji kako bi uneli dašak glamura. U njegovom post-ratnom lečenju se ne spominje ožiljak na usni iako se spominju manji ožiljci, tako da je uzrok ožiljka možda došao kasnije.[5] Kad je glumica Luiza Bruks 1924. godine upoznala Bogarta, imao je manji ožiljak na gornjoj usni, koji je Belmont Bogart možda delomično sanirao pre nego što je Bogart 1930. godine počeo da se bavi filmskim biznisom.[6] Ona veruje kako ožiljak nema veze s njegovim karakterističnim govorom.

Rana karijeraUredi

Bogart se vratio kući i otkrio kako je Belmont slabog zdravlja (verojatno zbog zavisnosti od morfina), da mu je lekarska praksa u lošem stanju, a i izgubio je mnogo porodičnog novca lošim ulaganjima u drvni materijal. Tokom svojih dana u Mornarici, Bogart se osamostalio i razvio vlastite osobine udaljivši se tako od porodičnog uticaja. Postao je liberal koji je mrzio umišljenost, pozere i snobove, otvoreno se družio s ljudima koji su pripadali raznim manjinama, bez obzira na rasu, veru ili seksualnu orijentaciju, a s vremena na vreme je prkosio konvencionalnom ponašanju i autoritetu, što su osobine koje će pokazivati i u svojim filmovima. Sa druge strane, zadržao je osobine pristojnih manira, razgovetnosti, tačnosti, skromnosti i nesklonost fizičkom dodiru.

Nakon mornaričke službe, Bogart je radio kao brodar, a nakon toga kao prodavač obveznica. Pridružio se mornaričkim rezervama. Što je još važnije, zadržao je prijateljske odnose s prijateljem iz djetinjstva Bilom Brejdijem mlađim čiji je otac imao veze u zabavnoj industriji, a Bogart je kasnije dobio uredski posao u novoj firmi Vilijama Brejdija strijeg World Films. Okušao se kao scenarist, reditelj i producent, ali se nije dokazao ni u jednom polju. Jedno je vreme bio menadžer pozorišne predstave Bredlijeve kćerke Alis Brejdi. Nekoliko meseci kasnije 1921. godine, Bogart je ostvario svoj pozorišni debi kao japanski batler u predstavi Drifting, još jednoj predstavi Alis Brejdi, nervozno izgovorivši jednu rečenicu. Ostvario je još nekoliko nastupa u njenim sledećim komadima. Bogartu su se sviđali kasni sati u kojima su glumci radili i uživao u pažnji koju glumac dobija na pozornici. Mnogo je vremena proveo u točionicama alkohola i postao teški pijanac. Barska tučnjava koja datira iz tog vremena možda je pravi uzrok njegovog ožiljka na usni, budući da se ta priča bolje poklapa nego ona od Luize Bruks. Bogart je rekao, „Rođen sam kao indolentan, a ovo je bio najlakši porok."

Bogart je odgojen u uverenju kako je gluma ispod nivoa džentlmena, ali on je uživao u pozorišnoj glumi. Nikad nije uzimao satove glume, ali je bio uporan i odlučno radio. Pojavio se u barem sedamnaest brodvejskih produkcija između 1922. i 1935. godine. Glumio je mlađahne ili romantične sporedne glumce u salonskim komedijama. Veruje se kako je on i prvi glumac koji je na pozornici rekao "Tennis, anyone?" Kritičar Aleksander Vulkot pisao je za neke od njegovih ranih radova da je on „kao što se to obično i samilosno kaže nepotpun." Neke su recenzije bile povoljnije. Hejvud Brun je u svojoj recenziji Nerves napisao, „Hamfri Bogart ostvaruje najefektniju ulogu... i suvu i svežu, ako je to moguće”. Bogart je prezirao trivijalne, mekušne uloge koje je igrao u ranoj karijeri, nazvavši ih "White Pants Willie" ulogama.

Na početku svoje karijere, dok je igrao dvostruke uloge u komadu Drifting u Plejhaus tiatru, Bogart je upoznao Helen Menken. Venčali su se 20. maja 1926. godine u Gramersi park hotelu u Njujorku, a razveli 18. novembra 1927. godine. Nakon razvoda su ostali prijatelji. Kasnije, 3. aprila 1928. godine, oženio se sa Meri Filips u stanu njene majke u Hartfordu u državi Konektikat. Ona je, kao i Menken, imala „vatrenu” narav. Meri je upoznao kad su se pojavili u predstavi Nerves koja se jako kratko prikazivala u Komedi tiatru u septembru 1924. godine.

Nakon berzovnog kraha 1929. godine, pozorišne su se produkcije otkazivale, a mnogi fotogenični glumci su se zaputili prema Holivudu. Bogartova prva filmska uloga bila je ona sa Helen Hejz u kratkom filmu The Dancing Town iz 1928. godine, čija se kopija nikad nije uspela pronaći. Godine 1930, se pojavio u još jednom kratkom filmu sa Džoun Blondel koji je ponovno pronađen 1963. godine. Zatim je potpisao ugovor sa Foks film korporojšon za 750 dolara sedmično. Spenser Trejsi bio je ozbiljan glumac na Brodveju koji se Bogartu sviđao i kojem se divio, a postali su i prijatelji i partneri po piću. Trejsi ga je 1930. godine prvi prozvao „Bogi”. Trejsijev i Bogartov jedini zajednički film bio je jedan od prvih zvučnih filmova Džona Forda Up the River (1930), a obojica su glumili zatvorenike. Bio je to Trejsijev filmski debi. Bogart je zatim 1931. odigrao manju ulogu u The Bad Sister sa Beti Dejvis

Bogart je između 1930. i 1935. godine glumio u Holivudu i njujorškoj pozorišnoj sceni, usred čega je često po nekoliko sedmica bio bez posla. Roditelji su mu živeli odvojeno, a Belmont je umro 1934. godine u dugu, koji je Bogart sa vremenom otplatio. Od oca je nasledio zlatni prsten koji je uvek nosio, čak i u svojim filmovima. Na očevoj samrtnoj postelji mu je konačno rekao koliko ga voli. Bogartov drugi brak bio je na klimavim nogama, a bio je nesretniji nego svojom tadašnjom glumačkom karijerom; postajao je depresivan, iritiran i mnogo je pio.

Okamenjena šumaUredi

 
Hamfri Bogart kao Djuk Manti u filmu Okamenjena šuma.

Bogart je 1934. godine nastupio u brodvejskom komadu Invitation to a Murder. Producent Arthur Hopkins čuo je dramu iza kulisa i angažovao Bogarta kad je odlučio da će producirati novu dramu Roberta E. Šervuda, Okamenjena šuma. Hopkins se kasnije prisetio, „Kad sam vidio glumca, bio sam pomalo zatečen, jer je on bio neko kome se nikad nisam mnogo divio. Bio je ostareli mladić koji je većinu svojih pozorišnih dana proveo u belim hlačama mašući teniskim reketom. Nije se baš činio hladnokrvnim ubicom, ali glas (suv i umoran) nije popuštao, bio je to Mantijev glas”.

Predstava je imala 197 prikazivanja u Brodherst tiatru u Njujorku 1935. godine. Bogart je nastupio sa Leslijem Hauardom u ulozi odbeglog ubice Djuka Mantija. Kritičar Njujork tajmsa Bruks Etkinson napisao je u svojoj kritici komada: „otužna... burna vestern melodrama... Hamfri Bogart ostvario je ulogu karijere." Bogart je rekao za film, „označio je moje oslobađanje od uglađenih, mekušnih, uštirkanih laskavaca za koje sam mislio kako sam doživotno proklet." Ipak i dalje se osećao nesigurno.

Vorner braders je otkupio filmska prava na Okamenjenu šumu. Film je bio slavan po svojim sirovim, urbanim, niskobudžetnim akcijskim filmovima pa je scenario izgledao savršen, posebno zbog toga što je publika u tom trenutku bila oduševljena stvarnim kriminalcima kao što su Džon Dilindžer i Dač Šulc. Za glavne uloge angažovani su Beti Dejvis i Lesli Hauard, a Hauard, koji je bio vlasnik produkcijskih prava, jasno je dao do znanja kako uz sebe želi i Bogarta. Studio je za ulogu Djuka Mantija testirao nekoliko holivudskih veterana i izabrao Edvarda G. Robinsona, koji je imao snažniji zvezdani status te bio odlučan u nameri da snimi film kako bi ispunio svoj skupi ugovor. Bogart je telegramom ovo prenio Hauardu, koji je bio u Škotskoj. Hauard je kontaktovao Džeka Vornera i insistirao da Bogart dobije ulogu. Džek Vorener, koji je bio slavan po svađi sa svojim glumcima, pokušao je Bogartu nadenuti umetničko ime, ali ovaj se pokazao kao tvrd orah. Bogart nikad nije zaboravio ovu uslugu pa je 1952. godine nazvao svoju jedinu kćer, Lesli, po Hauardu, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu. Robert E. Šervud ostao je blizak Bogartov prijatelj.

Rana filmska karijeraUredi

 
Bogart sa Džejmsom Kegnijem i Džefrijem Linom u Obračun u podzemlju (1939), poslednji je film u kome su Bogart i Kegni igrali zajedno.

Godine 1936, se pojavila filmska verzija Okamenjene šume. Njegova gluma nazvana je „briljantnom”, „zadivljujućom” i „superiornom”. Uprkos uspehu u „A filmu”, Bogart je dobio „blagi” ugovor na 26 sedmica uz honorar od 550 dolara sedmično, a nakon toga je etiketiran kao gangster te je nastupio u seriji drugorazrednih kriminalističkih drama. Bogart je bio ponosan na svoj uspeh, ali činjenica da je on došao igranjem gangstera ga je mučila. Jednom je rekao, „Ne mogu se upustiti u običnu diskusiju, a da se to ne pretvori u svađu. Mora da to ima veze s mojim tonom glasa ili ovom arogantnom facom — nešto što izaziva sve. Niko me ne želi videti. Pretpostavljam da je to zato što sam etiketiran kao težak tip."

Bogartove se uloge nisu samo ponavljale nego su bile i fizički zahtevne i iscrpljujuće (studiji još nisu uveli klimatizacijski sistem), a njegov ogromni, stisnuti posao u Vorner bradersu nije bio baš „mačji kašalj” kako se glumac nadao. Međutim, uvek je bio profesionalan i poštovan među kolegama. U godinama snimanja „B-filmova”, Bogart je počeo razvijati svoju prepoznatljivu filmsku osobnost — povređenog, stoičkog, ciničnog, šarmantnog, ranjivog usamljenika s jezgrom ponosa koji se ruga sam sebi.

Bogartove prepirke s Vornerima oko uloga i novca bile su slične onima koje je studio vodio s manje poslušnim zvezdama kao što su Beti Dejvis, Džejmson Kegnijem, Erolom Flinom i Oliviom De Haviland.

Studijski sistem, tada na svom vrhuncu, u velikoj je meri ograničavao glumce na jedan studio, s povremenim iznajmljivanjima, a Vorener bros nije imao nameru da od Bogarta načini veliku zvezdu. Snimanje novog filma moglo je početi nekoliko dana ili čak nekoliko sati nakon što bi završilo snimanje prethodnog. Bilo koji glumac koji bi odbio ulogu mogao je biti suspendovan bez plate. Bogartu se nisu svidjele uloge izabrane za njega, ali je neumorno radio: između 1936. i 1940. godine, Bogart je u proseku snimao jedan film u dva mjeseca, ponekad čak radeći na dva istovremeno, budući da su filmovi snimani scenu po scenu, a retko nehronološki. U Vorneru je bilo tek nešto više pogodnosti od onih koje su uživali drugi glumci u Metro-Goldvin-Mejeru. Bogart je smatrao kako je odel garderobe u Vorneru jeftin pa je često u svojim filmovima nosio vlastita odela. U Visokoj Sijeri je koristio vlastitog psa zvanog Ziro kako bi igrao psa njegovog lika, „Parda”.

Glumci u Vorner bradersu koji su imali prednost pred Bogartom nisu bili samo klasične zvezde kao što su Džejms Kegni i Edvard G. Robinson, nego i glumci danas puno manje poznati, kao što su Viktor Maklaglen, Džordž Raft i Pol Mjuni. Većina boljih scenarija završila je kod tih glumaca, a Bogart je morao prihvaćati ono što bi ostalo. Snimio je filmove kao što su Racket Busters, San Quentin i You Can't Get Away With Murder. Jedina značajnija glavna uloga u ovom periodu bila je ona u filmu Samjuela Goldvina, Ulica bez izlaza (1937), ali je zato nastupio u mnoštvu sporednih uloga, kao što je film Anđeli garava lica (1938) (u kojem ga je upucao Džejms Kegni). Bogarta su na filmu često znali upucati, obično Kegni i Edvard G. Robinson, među ostalima. U Crnoj legiji, za promenu, igra dobrog čoveka koga uhvati i uništi rasistička organizacija, filmu koji je Grejam Grin nazvao „inteligentnim i uzbudljivim”.

Godine 1938, Vorner braders ga je ubacio u „seljački mjuzikl” zvani Swing Your Lady, kao promotera hrvanja, što je kasnije smatrao svojom najgorom ulogom. Godine 1939, je glumio ludog naučnika u The Return of Doctor X. Poludeo je: „Da sam bio krv Džeka Vornera, ne bi mi to mnogo smetalo. Problem je što su oni pili moju, a ja sam snimao ovaj odvratni film."

 
Pobeda nad tamom (1939) jedan od poslednjih filmova u kome je igrao sporednu ulogu.

Meri Filips, koja je s druge strane uživala u uspehu pozorišnog hita A Touch of Brimstone (1935), odbila je odustati od svoje karijere na Brodveju kako bi pošla sa Bogartom u Holivud. Nakon što je predstava završila s prikazivanjem, ipak je otišla u Holivud, ali je insistirala na nastavku vlastite karijere (još je bila veća zvezda od njega) pa su se 1937. godine odlučili razvesti. Ušao je u katastrofalan treći brak 21. avgusta 1938. godine sa Mejo Methot, živahnom i ljubaznom ženom kad je bila trezna, ali paranoičnom kad bi bila pijana. Bila je uverena da je muž vara. Što su se ona i Bogart više udaljavali, ona je više pila, besnela i počinjala bacati stvari na njega: biljke, lončarske posude, sve što bi joj došlo pod ruku. Čak je i zapalila kuću, ubola ga nožem i nekoliko puta prerezala vene na rukama. Sa druge strane, Bogartu je bila potrebna njena bezosećajnost i činilo se kako uživa u svađi s njom. Ponekad je i on postao nasilan. Novine su ih prozvale "the Battling Bogarts". „Brak Bogarta i Methot bio je nastavak Građanskog rata", rekao je njihov prijatelj Džulijus Epstajn. U to vreme Bogart je nabavio jedrilicu i nazvao je "Sluggy", po svojoj vatrenoj ženi. Uprkos izjavama kao što su „Volim ljubomornu ženu”, „slažemo se tako dobro jer nemamo iluzija jedno o drugome” i „Ne bih vam dao ni dva centa za damu bez temperamenta”, postalo je jasno da je njihov brak postao destruktivna veza.

U tridesetim je u Kaliforniji kupio dugu jahtu „Santana” od glumca Dika Pauela. More je bilo njegovo utočište, a voleo je jedriti oko ostrva Santa Katalina. Bio je ozbiljan mornar, kojga su cenili i mornari koji su se nagledali previše holivudskih glumaca i njihovih brodova. Oko 30 vikenda godišnje provodio je na brodu. Jednom je rekao, „Glumcu treba nešto da stabilizuje njegovu osobnost, nešto što će ga pretvoriti u ono što on zaista jeste, a ne što trenutno pokušava biti."

Celi život gadili su mu se umišljeni, imitatori i foliranti, kako je njegov sin Stiven 1999. godine rekao voditelju Robertu Ozbornu na Turner Classsic Movies. Osetljiv, a opet sarkastičan, Bogart je razvio osobnost ogorčenog idealiste, čoveka koji je napustio bolje stvari u Njujorku, živeći na svoj način, previše pijući, proklet da proživi svoj život među drugorazrednim ljudima i projektima.

Retko je gledao svoje filmove i nije išao na premijere. Nije igrao holivudsku tračersku igru i se nije ulizivao novinskim kolumnistima. Nije glumio lažnu pristojnost i divljenje prema kolegama, ali ni zabijao nož u leđa. Čak je štitio vlastitu privatnost lažnim novinskim saopštenjima o svom privatnom životu kako bi zadovoljio radoznalost novinara i publike. Kad bi mislio kako je glumac, reditelj ili filmski studio napravio nešto bezvredno, otvoreno bi govorio o tome, spreman da ga citiraju. Divio se Robertu Mičamu zbog izjave da je jedini način kako preživeti u Holivudu biti „oponent”. Zbog svega toga mu popularnost nikad nije bila na visini, a neki u holivudskoj zajednici su ga privatno izbegavali kako bi izbegli probleme sa studijima. Štampa u Holivudu, kome je iskrenost bilo nešto strano, bio je oduševljen. Bogart je jednom rekao, „U celom Hovudu stalno mi govore kako nešto nije trebalo da kažem, da će me dovesti u nevolje to što kažem da neki film ili scenarista ili režiser ili producent nije dobar. Ne shvatam. Ako nije dobar, zašto to ne možeš i reći? Ako bi više ljudi to spomenulo, ubrzo bi se mogao dobiti nekakav efekat."

Put do zvezdanog statusaUredi

Visoka SijeraUredi

Visoka Sijera, film Raula Volša iz 1941. godine, napisao je Bogartov prijatelj, Džon Hjuston, a adaptiran je prema romanu V. R. Berneta. Pol Mjuni i Džordž Raft su odbili glavnu ulogu, davši tako priliku Bogartu da odigra lik s nešto više kompleksnosti. Film je bio Bogartov poslednji značajniji film u kojem je glumio gangstera (njegova zadnja gangsterska uloga bila je u The Big Shot, 1942). Dobro je sarađivao s Ajdom Lupino, a tokom snimanja su se zbližili, što je izazvalo ljubomoru njegove žene Mejo.

Film je zacementirao snažni lični i profesionalni odnos između Bogarta i Hjustona. Bogart se divio i pomalo zavidio Hjustonu zbog njegovih spisateljskih veština. Iako je bio loš učenik, Bogart je celi život puno čitao. Mogao je citirati Platona, Aleksandera Poupa, Ralfa Valdoa Emersona i preko hiljadu Šekspirovih rečenica. Divio se piscima, a neki od njegovih najboljih prijatelja bili su scenaristi, kao Luj Bromfild, Natanjel Benčli i Nanali Džonson. Bogart je uživao u intenzivnim, provokativnim razgovorima i žestokim pićima, kao i Hjuston. Obojica su bili buntovnički nastrojeni i voleli izvoditi detinjaste šale. Za Hjustona se govorilo kako se dosađivao tokom produkcije, a divio se Bogartu (koji se isto tako brzo dosađivao iza kamere) ne samo zbog njegovog glumačkog talenta nego i zbog intenzivne koncentracije na setu.

Malteški sokoUredi

Raft je odbio glavnu mušku ulogu u rediteljskom prvencu Džona Hjustona, Malteški soko (1941), budući da je već nastupio u ranijoj produkciji Malteškog sokola iz 1931. godine, a u ugovoru je pisalo kako se ne sme pojavljivati u rimejkovima. Originalni roman, kojeg je napisao Dašil Hamet, prvo je objavljen u šund časopisu Black Mask 1929. godine. Bio je i predložak za još jedan film, Satan Met a Lady (1936). Uz Bogarta su nastupili i Sindi Grinstrit, Piter Lori, Ilajša Kuk mlađi i Meri Astor kao fatalna žena.

Bogartov osetljivi tajming u ulozi privatnog detektiva Sema Spejda hvalili su glumci i reditelj kao vitalnu kariku koja omogućava brzu akciju i munjeviti dijalog. Film je bio veliki hit za Bogarta, a za Hjustona trijumfalni rediteljski debi. Bogart je bio neobično sretan, primetivši, „to je praktično remek djelo. Nemam mnogo stvari kojima se ponosim... ali ovo je jedna od njih."

KazablankaUredi

Bogart je svoju prvu romantičnu ulogu ostvario u filmu Kazablanka, glumeći Rika Blejna, vlasnika noćnog kluba emigranta koji se skriva od vlastite prošlosti i održava kontakt s nacistima, francuskim podzemljem, višijevskim prefektom i svojom bivšom devojkom. Film je režirao Majkl Kertiz, producirao ga je Hal B. Volis, a u ostalim ulogama pojavili su se Ingrid Bergman, Klod Rejns, Sidni Grinstrit, Pol Henrid, Konrad Vajt, Piter Lori i Duli Vilson.

U stvarnom životu, Bogart je igrao turnirski šah, na jednom nivou ispod majstorskog. Navodno je bila njegova ideja da se Rik Blejn prikaže kao šahist, što je poslužilo i kao metafora za odnos između Bogartovog i Rejnsovog lika. Ipak, Pol Henrid se pokazao kao najbolji igrač.

Filmska magija Bogarta i Bergman bila je rezultat njihovih izvanrednih izvedbi, a ne stvarnih iskri, iako je njegova ljubomorna supruga mislila drugačije. Izvan seta, njih dvoje jedva da su razgovarali za vreme snimanja, mada je nju pratila reputacija zavodnice glavnih glumaca. Kako je Bergman bila viša od njega, Bogart je u nekim scenama na cipelama imao pričvršćene blokove od 76 milimetara. Ona je kasnije navodno rekla: „Poljubila sam ga, ali nikad ga nisam znala.” Godinama kasnije, nakon što se Bergman udala za italijanskog redatelja Roberta Roselinija i rodila dijete, Bogart joj se suprotstavio. „Bila si velika zvijezda”, rekao je. „Šta si sada?” „Sretna žena”, odgovorila mu je.

Kazablanka je 1943. godine osvojila Oskar za najbolji film. Bogart je bio nominovan za najboljeg glavnog glumca, ali je on pripao Polu Lukasu za glumu u filmu Straža na Rajni. Ipak, za Bogarta je to bio veliki trijumf. Film ga je smestio na četvrto mesto na studijskom rosteru, čime je konačno pretekao Džejmsa Kegnija i 1946. godine povećao platu na 460 hiljada dolara, čime je postao najplaćeniji svetski glumac.

NagradeUredi

Osvojene nagradeUredi

God. Nagrada Kategorija Film
1951. Oskar Najbolji glavni glumac Afrička kraljica

NominacijeUredi

God. Nagrada Kategorija Film
1942. Oskar Najbolji glavni glumac Kazablanka
1954. Oskar Najbolji glavni glumac Pobuna na Kejnu

FilmografijaUredi

Uloge Hamfrija Bogarta
Godina
Srpski naziv
Izvorni naziv
Uloga
Napomena
1920. Life
1930. Up the River
1930. A Devil with Women
1931. Body and Soul
1931. The Bad Sister
1931. A Holy Terror
1932. Love Affair
1932. Big City Blues
1932. Three on a Match
1934. Midnight
1936. Okamenjena šuma The Petrified Forest Djuk Manti
1936 Bullets or Ballots
1936. Two Against the World
1936 China Clipper
1936 Isle of Fury
1937 Black Legion
1937 The Great O'Malley
1937 Obeležena Marked Woman
1937 Kid Galahad
1937 San Quentin
1937 Ulica bez izlaza Dead End Hju „Bejbi Fejs” Martin
1937 Stand-In
1938. Swing Your Lady
1938. Crime School
1938. Racket Busters
1938. Men Are Such Fools
1938. The Amazing Dr. Clitterhouse
1938. Anđeli garava lica Angels with Dirty Faces Džim Frejzer
1939. King of Underworld
1939. Oklahoma Kid The Oklahoma Kid Vip Makord
1939. Pobeda nad tamom Dark Victory Majkl O’Liri
1939. You Can't Get Away with Murder
1939. Obračun u podzemlju The Roaring Twenties
1939. The Return of Doctor X
1939. Invisible Stripes
1940. Virdžinija Siti Virginia City Džon Merel
1940. It All Came True
1940. Brother Orchid Džek Bak
1940. Oni voze noću They Drive by Night Džo Fabijani
1941. Visoka Sijera High Sierra Roj Erl
1941. The Wagons Roll at Night
1941. Malteški soko The Maltese Falcon Sem Spejd
1942. All Through the Night
1942. The Big Shot
1942. Preko Pacifika Across the Pacific Rik Liland
1942. Kazablanka Casablanca Rik Blejn
1943. Action in the North Atlantic
1943. Thank Your Lucky Stars
1943. Sahara Sahara narednik Džo Gan
1944. Passage to Marseille
1944. Imati i nemati To Have and Have Not Hari „Stiv” Morgan
1945. Sukob Conflict Ričard Mejson
1946. Two Guys from Milwaukee
1946. Duboki san The Big Sleep Filip Marou
1947. Približan položaj Dead Reckoning kapetan Voren „Rip” Merdok
1947. Dve gospođe Kerols The Two Mrs. Carrolls Džefri Kerol
1947. Tamni prolaz Dark Passage Vinsent Pari
1948. Blago Sijera Madre The Treasure of the Sierra Madre Fred K. Dobs
1948. Always Together
1948. Ostrvo Largo Key Largo Frenk Maklaud
1949. Knock on Any Door
1949. Tokio Džo Tokyo Joe Džozef „Džo” Baret
1950. Chain Lightning
1950. Na usamljenom mestu In a Lonely Place Dikson Stil
1951. The Enforcer
1951. Sirocco
1951. Afrička kraljica The African Queen
1952. Deadline - U.S.A.
1953. Ratni cirkus Battle Circus major Džed Veb
1953. Udri đavola Beat the Devil Bili Danruter
1954. The Love Lottery
1954. Pobuna na Kejnu The Caine Mutiny
1954. Sabrina Sabrina Lajnus Larabi
1954. Bosonoga kontesa The Barefoot Contessa Hari Doz
1955. Mi nismo anđeli We're No Angels Džozef
1955. Leva ruka Boga The Left Hand of God Džejms „Džim” Karmodi
1955. Časovi očaja The Desperate Hours Glen Grifin
1956. Težak pad The Harder They Fall Edi Vilis

ReferenceUredi

  1. ^ Sragow, Michael (16. 1. 2000). „SPRING FILMS/REVIVALS; How One Role Made Bogart Into an Icon”. The New York Times. Pristupljeno 22. 2. 2009. 
  2. ^ „100 Icons of the Century - Humphrey Bogart”. Variety. 16. 10. 2005. Pristupljeno 22. 2. 2009. 
  3. ^ Politikin Zabavnik, rubrika „Jeste li već čuli da...”, broj 2368
  4. ^ Citro, Sceurman, Mark and Moran (2005). str. 240–241.
  5. ^ Sperber & Lax 1997, str. 27
  6. ^ Meyers 1997, str. 18–19

Spoljašnje vezeUredi


Prethodnik:
Hose Ferer
Oskar za najboljeg glumca 1951.
Naslednik:
Gari Kuper